“Najpierw zachwyciłam się językiem. Sprężystym i rozhamowanym. Niejedno musiało zostać tak napisane, choć odnoszę wrażenie, że nikt tak jeszcze nie pisał. Potem przyszła słabość do głównego bohatera. Do specjalisty od społecznych kontekstów chorowania, starzenia się i umierania, który zadaje niewygodne pytania, a mimo to czujemy się przy nim bezpiecznie. Bo pan od eugeniki jest wymagający. Zwłaszcza wobec samego siebie. I w końcu nie mogłam rozstać się z tą historią. Zazdroszczę tym, którzy jej lekturę mają jeszcze przed sobą.” Mira Marcinów

„U ruci držite roman koji obiluje licima koja su delimično nestala, delimično (ne)stvarna, na marginama istinitosti. U hostelu Preko granice moguće je veđto spojeno i ujedinjeno sa nemogućim, ipak sve je izuzetno životno i materijalno, neknjiško. Lekićeva jezička izbrušenost i detaljistički pristup rubnim emocionalnim stanjima navodi preko granice očekivanja.“

Osemletni Stern živi v Graustadtu. njegov oče je diplomat, mama pa zadržana umetnica, ki se vedno bolj zapira vase. Čeprav ni izrecno napisano, bralci hitro sprevidijo, da se starša razhajata. Pojavi se teta Ema (sestra očetovega bližnjega prijatelja, mladega in ambicioznega polkovnika), ki skrbi za otroka med očetovim službenim potovanjem v tujino. Obljubil je, da se bo vrnil za Sternov rojstni dan tik pred božičem, vendar kmalu se izkaže, da bo težko izpolnil obljubo, saj se je politična situacija v državi spremenila. Graustadt močno spominja na Sofijo, kljub temu pa je lahko katerokoli drugo srednje- ali vzhodnoevropsko glavno mesto. Neznan ostaja tudi dogajalni čas – po pripovedi so razpršeni razni znaki, ki spominjajo na 30., 40., konec 80. let ali celo sedanjost, kar ustvarja občutek déjà vu in deja vécu, kot bi se zgodovina ponavljala s spomini in travmami. V romanu se prepletajo pripovedne in dogajalne niti ter aluzije na teme, kot so populizem, paravojaške skrajno desničarske organizacije in škodljive posledice družbenih omrežij. Pripoved se začne z nekaj navidezno nepovezanimi dogodki v Graustadtu. Iz tovarn na različnih koncih mesta začne izginjati obutev, z zračno ladjo prispe skrivnostni aristokrat z visokoletečimi vizijami. Leteča rezidenca preži nad mestom in vznemirja prebivalce. Baron ima za hrbtom načrt, ki bo razkrit mnogo kasneje – ukrasti sanje prebivalcem Graustadta. »Prvi roman bolgarskega pisatelja je prava literarna senzacija med zgodbo o odraščanju in politično izmišljijo.« Libération, Francija »Veselo-mrakobno-sladko-grenko vračanje v otroštvo nekega odraslega.« Kristin Dimitrova, pisateljica, Literaturen vestnik »Poletje v Burlandiji je težko žanrovsko označiti, saj vsebuje elemente fantastike, zgodovinskega romana, pravljice, pustolovske pripovedke z demonskimi silami. Prav možnost pobega, osebno svetlo obzorje, dela knjigo Milanova tako nežno in berljivo. Čeprav se dogajanje odvija pod zatiralsko senco zračne ladje, ki lebdi nad mestom, v njem ni nič grozljivega ali brezupnega. Gre za iskriv roman o igri z zlom.« Julija Rone, Toes

Полегшення, яке відчуває Ернест після самогубства батька, триватиме недовго. Незабаром він зрозуміє, що наново відкрилися рани минулого, які він вважав забутими. Можливість жити в справжньому будинку, як він називає дім, який успадкував, пробуджує в ньому мрію, що супроводжує його з дитинства: створити ідеальну родину. Однак нездатність зрозуміти матір і дружину, які наполегливо прагнуть взяти під контроль власне життя, постійний вплив батька та повернення старого кохання підірвуть підвалини його сьогодення — ті самі, на яких Ернест прагне збудувати свою нову, ідилічну реальність. Завдяки глибокій і сучасній тематиці, а також ноткам гумору, «Справжній дім» — це роман, що вирізняється наростаючою психологічною напругою, водночас залишаючись зрозумілим і динамічним.

“Sve dobre barbike” je roman o Vanji, milenijalki koja puni trideset godina i shvata da u njenom životu ništa nije kako je mislila da će biti. Nije postala poznata umetnica, već je scenaristkinja jeftinih sapunica, nema decu, nije u ljubavnoj vezi, anksiozna je preko svake mere i odnosi sa članovima porodice joj nisu baš najbolji. Kada joj se na vratima stana pojavi bivša devojka sa bebom, Vanja je uprkos činjenici da joj je Svetlana slomila srce, pušta da ostane kod nje neko vreme. To je navede da preispita svoj život. Rastrzana između želje da radi ono što voli i uspe da preživi u Beogradu danas, Vanja shvata da mora nešto da promeni. Ishitreno daje otkaz na sapunici koju piše, a istovremeno je gazda izbacuje iz stana da bi uselio bračni par iz Rusije od koga može da dobije mnogo veću kiriju. Svetlana odlazi, iznova je napušta, a Vanja ostaje sama i odjednom se oseća kao da je iznova devojčica koja ne može da se brine o sebi. Dok pakuje stvari, slučajno prospe ključalu vodu po svojoj nozi i napravi ozbiljnu opekotinu. A onda se zapita - da li je zaista bilo slučajno? Ne znajući šta da radi, Vanja se vraća da živi kod majke, u mali grad nadomak Beograda, a tamo je čeka sve ono od čega je pobegla.

Mia ha ventisette anni e guarda ogni giorno il peggio del mondo: fa la moderatrice di contenuti e deve censurare i video più violenti che circolano online. Da quando il suo ex fidanzato Ruben è morto folgorato nella vasca da bagno, vive in un loop di nichilismo e rimorso, anestetizzata da quel lavoro e dagli psicofarmaci, ravvivata solo a tratti dall’amicizia di Dennis e Miriam. Il passato con Ruben è un archivio di ricordi feroci come quelle immagini che deve rimuovere dalla rete ma non può cancellare dalla sua memoria: ricatti emotivi di lui, che la accusa di consumarlo come una mantide; e paura di abbandonarlo. Ma quando si imbatte nel video di Sofia, una ragazza che le somiglia e che si butta da un ponte, Mia si riscuote e si mette sulle sue tracce: ne incontra il fidanzato Lapo, musicista in ascesa, e l’amica Margot, escort e ballerina in un night, e da entrambi si lascia sedurre, in una girandola di specchi. Finché Mia, con Miriam e Margot, decide di darsi un’alternativa, in un patto di sorellanza fuori dagli schemi che riuscirà a rompere il guscio del suo dolore. “Mantide” racconta il percorso di una giovane donna che sfida la perdita e la solitudine, ribellandosi all’atavico senso di colpa femminile per proiettarsi in avanti, verso la luce di una se stessa futura.