View Colofon
Original text "Dnevnik" written in SL by Mirt Komel,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Dnevnik

Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Mirt Komel

21. avgust

Moje ime je Erik Tlom, a ovo je moj dnevnik. Pisanje mi je preporučio psihijatar, valjda u cilju boljeg lečenja. Ali kome zapravo treba da pišem? Njemu? Ženi Lini? Valjda joj neće pokazati moje beleške. Na izražene sumnje mi je odgovorio: »Pišite sebi.« Tako sam, dakle, kupio kožnu sveščicu i našao se ovde, za pisaćim stolom, da bih sebi pisao dnevnik, pri čemu ne mogu da se otarasim čudnog osećaja da pišem još za nekog drugog – ali za koga?

22. avgust

Da objasnim svoj prvi dnevnički zapis (kome? sebi? njemu? tebi?): doživeo sam nervni slom koji je ostavio toliko teške posledice da ni alkohol, moj dvolični prijatelj bezbrojnih večeri i noći, nije uspeo da ih ublaži.
Na ženinu inicijativu (a protiv svoje volje) dospeo sam kod psihijatra koji mi je, zbog nepoverenja u samog sebe, najpre prepisao neke lekove čija imena ne umem da ponovim bez kutijica pored sebe (znam samo to da su baš svi imali hemijske i pomalo komične sufikse, -zapin, -zain, -zac, -zepam, -zolan, a prefiksi su bila raznorazna prozaična imena). Već pri samoj pomisli da treba da pijem lekove imao sam toliko strašan otpor da sam ljubopitljivom lekaru radije otkrivao neke detalje  iz svog privatnog života čime sam uspeo da pridobijem njegovu naklonost – a da mu istovremeno ne ispričam previše o sebi. 
Dobri čika doktor je u svojoj učenosti uskoro uvideo da moje stanje nije toliko loše i prepisao mi jednostavan odmor – »skloniti se iz grada, što dalje od ljudi, što bliže prirodi« – tako da sam skoro slučajno došao na ideju: šta bih bolje mogao da pronađem od doline Soče i predela uz reku koji ima jedva nekoliko hiljada stanovnika?
Psihijatar se složio i pre polaska mi stisnuo ruku, a u dlan mi ćušnuo vizit kartu svog kolege koji vodi psihijatrijsku kliniku u blizini mesta u kom sam nameravao da provedem kraći odmor.
Nisam sasvim ubeđen da je pitanje pravo – ali odgovor je bio na dlanu: Medsočje.

23. avgust

Nervni slom sam doživeo na radnom mestu – ali ne zbog posla. Nikako. Tako nešto ne smem ni da pomislim – a kamoli da zapišem ili izgovorim! 
Nekad su govorili: »Kako poseješ, onako ćeš i žnjeti«, »Ko radi ne boji se gladi«, »Rad oslobađa« – takve i slične slogane su propagirale naše stare partijske glavešine, pa ipak tada niko nije bio go i bos. Ni čvrsta ruka Partije u kožnim čizmama tada se nije uzimala toliko ozbiljno kao što se danas podrazumeva slobodno Tržište. Čini mi se da su tek sada, kad smo se iz socijalista presvukli u kapitaliste i koračamo po starom blatnjavom putu u novim pamučnim čarapama, svi oni slogani o radu ozbiljno shvaćeni. Ali istina je još mnogo strašnija, jer tada si bar mogao za sve da kriviš režim dok je danas čovek sam odgovoran za svoj neuspeh. I to sam, iscrpljujući se do krajnjih granica, iskusio na sopstvenoj koži. 
Inače je istina da sam godinama sejao, ali od neke posebne žetve, uprkos preteranom naprezanju i satiranju uma i tela do krajnjih granica izdržljivosti, još uvek ni traga ni glasa. Da, priznajem: za razliku od većine sličnih primera ljudi koji obično izgaraju isključivo zato što ih poslodavci zbog pohlepne želje za povećanjem profita do iznemoglosti gone da povećaju produktivnost, ja sam sam sebe doveo u takvo stanje. Za svaku pohvalu, zar ne? Zahtevam medalju za posebna dostignuća na tržištu rada koju treba da mi dodeli jedno od onih optimističnih društava koja se bave normalizacijom današnjih paranormalnosti time što dodeljuju priznanja s nadasve ljupkim imenima (pametan kao pčela; mudar kao sova; brz kao gazela; vredan kao mrav – kao da čitaš basne o vrednim radnim životinjama!).
U Novoj Gorici se izdržavam kao honorarni novinar Primorskih novosti, ali kao što sam bio rođen na drugom mestu, naime u Šempetru pri Gorici, tako se po zanimanju, odnosno bolje rečeno, po pozivu – smatram piscem. Slom sam doživeo upravo prilikom pisanja svog prvog romana, kad mi se i u novinama nakupilo dosta posla. Danju sam hodao naokolo, intervjuisao ljude, prepisivao diktafonske snimke, pisao članke o ovom i onom, a uveče i noću sam se uz prilične količine kafe, cigareta i pepela posvećivao pisanju.
Takav ritam sam održavao nekoliko meseci, a onda me je posekla neumoljiva kosa preterivanja. Roman nisam mogao da završim – čuj završim, čak ni da ga valjano započnem! – tako da sam nedovršen koncept poneo sa sobom. Sad on strpljivo čeka mene – a ja njega.
D a n t e  D, D e t e k t i v

7. oktobar (podne)

Veoma rano jutros sudbina je pokucala na moja vrata: ali nije pokucala i ušla tako bučno i napadno kao što bi neko očekivao kad se ona spomene, praćena promajom, vernim stanovnikom mog boravka u Medsočju, već taktično i diskretno, kao što priliči njenom karakteru. 
Njena duga tamno crvena, skoro crna kosa je s jedne strane počešljano padala preko kišne kabanice oker boje, koja se neusiljeno slivala sa snežno belom bluzom, a uske crne kožne pantalone ulivale su se u iste takve čizme s kojima je dokoračala u moj život. Predstavila mi se i pokazala legitimaciju Nacionalne istraživačke kancelarije na kojoj je bila njena fotografija, neobično prezime, samo početno slovo imena, i na kraju njeno zvanje bez daljnjeg: Dante D, detektiv.
»Dante? Neobično prezime. Koliko znam, tako se zove poznati firentinski pesnik Aligijeri – jeste li možda u unakrsnom srodstvu imena i prezimena?« probao sam da se našalim, ali pošto nije ništa odgovorila, i ja sam nastavio kao da nije ništa: »D. je početno slovo vašeg imena: Dana? Dijana? Danaja?«
»Možete me zvati Dé, biće u redu.«
»Dé? Kao ton na klavijaturi?«
»Da, tako nekako, kao ton.«
»Dé, drago mi je – ja sem È.«
D. je na moj poziv ušla, a ponuđenu čašicu domaće odbila: »Ne pijem.« – »Na dužnosti?« – »Ne, uopšte.« Palim cigaretu i jednu ponudim i njoj. – »Ne pušim.« – »Uopšte?« – »Tako je.« – »Kafu?« – »Čaj.« – »Nemam čaj.« – »Svejedno.« Mislim da ćemo se odlično razumeti.
»Na jesen palite peć?«, iznenada je ispalila kao grom iz vedra neba. – »Juče sam je prvi put upalio da bih isterao vlagu posle proteklih kišurina«, mirno sam odgovorio i seo na stolicu koju sam sklonio od pisaćeg stola ispod prozora prema njoj da bih mogao da je pratim kako sporim korakom korača po sobi. Sve je detaljno posmatrala, kao da već vodi istragu, od pisaće mašine do starog gramofona i od ormara s knjigama pa sve do kičastog porcelana na policama i slika idilične prirode na zidu. Najzad je i ona sela i sa sofe na drugoj strani niskog stočića, na kojem mi je bilo rastureno sve živo od cigareta i novina do ključeva i drugih slučajno ostavljenih predmeta, rekla mi: »Slušajte. Poslali su me ovamo iz  Nacionalne istraživačke kancelarije da istražim ubistvo Magdalene Možina. Slučaj je naime – kako da se izrazim? – neobičan. U takvim slučajevima koji prevazilaze nadležnosti, a pre svega istraživački domet kriminalističke policije, šalju nas. Ako je reč o još komplikovanijim stvarima, pošalju mene.«
Do te tačke njenog govora, koji je bio kao web prezentacija njenog posla,  bila je udobno zavaljena unazad, prekrštenih ruku, strogog pogleda i odlučnog glasa. Sad se  poverljivo naslonila napred s laktovima na kolenima, spustila pogled i progovorila dosta smirenijim glasom: »U slučajevima gde se zločin događa u manjim zajednicama – sasvim mimo uobičajenih procedura, to moram naglasiti – pokušam da nađem lokalnog doušnika. Meštani obično nemaju poverenja u vlast koja dolazi spolja. Čak ni lokalna policija. Naročito ako je, kao u  ovom slučaju, zločinac član zajednice. Sve žele da reše sami, bez pomoći sa strane, kao što su i navikli. Lokal-patriotizam valjda.«
Za trenutak se zaustavila da uhvati dah, ali pre nego što sam uspeo da razmislim o izrečenom, nastavila je: »Sve u svemu, u ovakvim slučajevima potreban mi je neko iznutra: lokalac, domaćin, član lokalnog klana. Ovde sam našla nešto još bolje: vas. Niste odavde, ali dovoljno dugo živite u ovom mestu da poznajete ljude, i, što je još važnije za istragu, ovdašnje odnose. Vidite, Eriče Tlome, sve znam o vama, a ništa o Medsočju.« U tom trenu sam ipak uspeo da je prekinem: »Čekajte, čekajte. Sve znate o meni? I uopšte: kako znate da je ubica neko od meštana?«
Nekakav osmeh joj se iscrtao na usnama, skoro neprimetan, ali je uprkos nedokučivoj mimici njenog lica odavao poseban užitak pri objašnjavanju: »Veoma jednostavno: u mesto vodi samo put koji se otcepljuje od glavne soške ulice, a zatim joj se posle duge krivine preko mosta opet priključuje. Put je bio na dan ubistva na oba kraja zatvoren: sa jedne strane je bio poplavljen, a sa druge ga je zatvorilo srušeno drvo. Oluja je mesto stvarno odsekla od preostalog sveta sve do jutra, kad je bilo otkriveno telo. Bile su proverene izjave svedoka, a isto tako i snimci na benzinskoj pumpi: nijednog novog automobila nije bilo, nijednog novog lica na dan ubistva. Možemo s pravom da zaključimo čak to da je mesto zločina, koje još nismo otkrili, u neposrednoj blizini trga. Nikako, naime, nije verovatno da bi ubica rizikovao duži put s tako nezgodnim teretom kao što je telo. Rekonstrukciju, dakle, možemo privremeno da sastavimo ovako: ubica je ubio Magdalenu Možina, zatim se usred noći iz razloga koji mi još izmiču, našao na trgu i u spaljenoj lipi video zgodnu priliku.«
Lepu priliku? Za šta konkretno? Nemo sam zurio u nju, a pritom okretao burmu na prstu, kao što sam često činio kada sam ozbiljno razmišljao o nečemu. Sve to je zaključila još pre nego što je uopšte obišla mesto zločina? Neverovatno! Tek kad sam se sabrao, mogao sam da nabacim ideju: »Šta ako je ubica u međuvremenu već otišao?« Ponovo mi je pružila iznenađujuće ubedljiv odgovor: »Možemo samo da se nadamo da je tako glup. Ovde svako poznaje svakoga i kad bi neko iznenada nedostajao, počinilac bi se sam izdao. Ali naš čovek nije glup. Toliko je ipak jasno.«
Ako o celoj stvari logično razmisliš, kako je upravo objasnila D, sve izgleda jasno i razumljivo. A ako te, kao mene, preplavljuje mešavina besa i straha, uopšte ne možeš ni o čemu stvarno da razmisliš. Misliti znači najpre i pre svega odagnati sve osećaje: to ja bar za sada ne mogu, naročito što se ne radi jednostavno o »žrtvi« ili »ubijenoj«, kako se neutralno izražavala moja sagovornica. Pa nije bio ubijen bilo ko, bezimeni nesrećnik, bila je ubijena moja Magda!
»Potrebna mi je vaša pomoć za razumevanje šire slike«, iznova je progovorila i prekinula tišinu koja je ispunila prostoriju, ali ovog puta s malo manje promišljeno umerenim i smirenim tonom: »Gospodine Tlom, hoćete li mi pomoći da uhvatim ubicu?« Potvrdio sam joj (kako ne bih?): »Naravno, Dante, biću vaš Vergilije u nebesima Medsočja koja su se pretvorila u pakao.« 
Ustala je sa sofe u svoj svojoj eleganciji, pred čijim pogledom me je bilo sramota što je morala usput da pokupi neku trunku s pantalona (priznajem, priznajem: od prvih dana kad sam obavio generalno čišćenje kuće, nisam sakupio dovoljno volje i snage da se prihvatim metle i četke), pri čemu je primetila da mi je neprijatno, ali je reagovala kao prava gospođa kojoj takve sitnice upadaju u oči, ali joj se nikako ne čine vredne spominjanja (samo ništavni ljudi vole da se zakače za sitnicu i naprave od trunčice veliku metlu kojom žele da počiste stvari koje su veće od njih samih).
Pre nego što smo se rastali, dogovorili smo se da ćemo redovno razmenjivati informacije: ja ću joj pomoći u istraživačkom radu, a ona meni u novinarskom. U cilju neometanog toka istrage, morao sam da se složim da mi neće reći sve, a pored toga i da joj obećam da neću objaviti ništa što ona ne bi prethodno odobrila; usput je još dodala da ću možda povremeno morati da napišem nešto neistinito, ukoliko bi dezinformacija pomogla u hvatanju ubice (nadam se da do nečeg takvog neće doći, jer bi time prekršio novinarski etički kodeks, koji sam poštovao uprkos svemu što znamo o manipulacijama masovnih medija).
Trenutak pre odlaska na vratima me je sasvim usput pitala kako stoje stvari sa mnom i ženom, da li smo bolje i tako dalje, sve do neumesnog pitanja o boji njene kose: »Crna. Ali kakve veze ima to s bilo čime i kako znate da imamo probleme?« – »Jednostavno: nedavno ste se doselili ovamo, u Medsočje, i dalje se niste rastali i radite na tome da se vratite. Još uvek nosite burmu koju neprestano nemirno vrtite, što ukazuje na zabrinutost ili bar na usredsređenost na ženu.«
»A kosa?«, začuđeno sam upitao.
»To? Ah, ništa, samo moja radoznalost.«
Pozdravila se i ostavila me samog s mislima koje su bile usredsređene na za sada tri najvažnija ženska bića u mom životu: na ženu Linu, ubijenu Magdalenu, a  sad i na detektivku D. Dante.

More by Jelena Dedeić

Nekoliko meseci kasnije

12. avgust »Muhamede, za pola sata budi pored telefona. Mislim da sam je našao!« Izletim iz kreveta, obučem se sav rastresen što brže mogu i izjurim iz hostela. Brzo. Kao da bi nešto bilo drugačije ako bih do kuće stigao pet minuta pre ili kasnije. Skoro da trčim po klancu nizbrdo prema pristaništu, tamo negde između jevrejske četvrti Hardara Carmel i nekad palestinskog Wadi Salib. Bilo kako bilo, čujem testeru koja verovatno reže gvožđe, i kokoške i petlove. Neobično. Miris farme usred grada koji želi da izbriše svoju istoriju i da bude moderan. Kao da sam se vratio u 1948, kada je s ovog br...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

S pticama delim nebo

      Ponekad stvarno postane neizdrživo. Toliko glasno mljackaju da su me probudile. Osim toga, još se i prepiru ko će dobiti najukusniji zalogaj, pa ne mogu da zaspim. Sve se čuje, iako su na prozorima dupla stakla i ramovi dobro dihtuju. Ovaj bi bundevino seme, onaj hoće laneno, jer tako simpatično hrska, najmlađi halapljivo grabe nadrobljeni hleb, ženke nikako ne žele lojnu kuglu. Ko bi pomislio da drozdovi, crvendaći, plave senice i zelentarke u svoje organe za varenje neće da strpaju baš sve što im padne pod kljun. Baš su probirljivi ovi stanovnici našeg parka. Čovek mnogo toga ne bi pom...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Agata Tomažič

ČMRLJEV ŽLEB – KRATAK SADRŽAJ

Čmrljev žleb je kratak roman čiji su glavni junaci članovi porodice Flajs i žitelji sela Strmčnik gde pomenuta porodica ima predivan mali hotel. Svi su veoma srećni, a gosti izuzetno zadovoljni – bar na površini tako izgleda. U knjizi će se pokazati da to nije istina i zašto je tako. Početna scena je nedeljni ručak, na stolu je činija s goveđom supom s rezancima, a za stolom sede članovi porodice: momak u ranim dvadesetim koji uporno proverava svoj mobilni i ne krije da bi upravo sada želeo da bude negde daleko odatle; pored njega sedi njegova mama, žena srednjih godina koja je evidentno veoma...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Agata Tomažič

Very Important Person

Ponovo sam po ceo dan buljio u svetleće brojeve iznad lifta. 8 … 7 … 6 … 5 … 4 … 3 … 2 … 1 … „Dobar dan, gospodine Seljak.” Svaki put ga pozdravim, jer svoj posao obavljam profesionalno. Odgovori mi ćutanjem, i on je profesionalac. Kad imam sreće, na njegovom kamenom licu zasija brazda. Ako je dobro raspoložen, podigne desnu obrvu kao da želi da kaže: „Znam da si tu, ali moje misli su direktorske.” Koliko puta sam rekao sam sebi da ću ga ostaviti na miru. Da ću na ignorisanje odgovoriti ignorisanjem. Ali, mama me je učila da prema ljudima u odelima i kravatama moram da se ponašam lepo. Kada je...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

O VRANCIMA I DEMONIMA

Jučerašnjeg dana se sećam kao da je bio juče. U Briselu sam uzeo voz do Haga – dva voza zapravo, jer sam morao da presedam – samo da bih video jednu jedinu sliku. Demon opsesivne želje me je toliko obuzeo da sam jednostavno morao da odem. Ali, putovanje je bilo daleko od onoga što sam zamišljao – lepo, opušteno putovanje u Holandiju – a to sam shvatio odmah posle izlaska iz hotela, pošto sam ostavio sve i svakoga iza sebe. Zamalo da na briselskoj Gare du Nord uđem u pogrešan voz jer sam se sinhronizovao na raspored Gare Central, tako da sam se umesto kupovine preko veb aplikacije odlučio za st...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Mirt Komel
More in SR

O arrendamento

Moji prsti ogrubeli od rada i starosti grebu mi obraze kad god stanem da brišem ove suze koje ne prestaju. Ubeđena sam da je more beskrajno i ne znam odakle se svako malo u meni rodi još jedna tuga kad sam iznutra već mrtva. Zar nema mira ni kada se sve završi? Nikada nisam videla more, ali znam kako se prave staze. Vodi niko nije gospodar, ona uvek teče gde ona hoće, ali ja znam kako da je usmerim u brazde i iskoristim njenu tvrdoglavost, pre nego što mi opet umakne i dene se tamo daleko puneći prostore mog neznanstva. Još uvek nisam samerila čuđenje pred prizorom okeana, nepismena sam za ho...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

UPRKOS PROLEĆU

      Silno neonsko svetlo nekvalitetne sijalice pritiska Marijanu Grujić dok pokušava da ispere butine od prašine. Ona je još uvek mlada i život joj pruža besmisleno trčanje do ulaza, to da ne mora da ide asfaltom već može da valja stare patike po zemlji i prašini. Razmišlja, do juče je mogla lastiš i to  "butine bez pipke" a danas ju je dečko poljubio s jezikom, toplim hrapavim jezikom što joj je napunio usta. Život se smenjuje, tako njena baba kaže, život se stalno smenjuje i uvek dođe gore. Ipak, razmišlja Marijana Grujić, jezik njenog novog dečka prilično je dobra zamena čak i za trideset...
Written in SR by Ana Marija Grbic

Very Important Person

Ponovo sam po ceo dan buljio u svetleće brojeve iznad lifta. 8 … 7 … 6 … 5 … 4 … 3 … 2 … 1 … „Dobar dan, gospodine Seljak.” Svaki put ga pozdravim, jer svoj posao obavljam profesionalno. Odgovori mi ćutanjem, i on je profesionalac. Kad imam sreće, na njegovom kamenom licu zasija brazda. Ako je dobro raspoložen, podigne desnu obrvu kao da želi da kaže: „Znam da si tu, ali moje misli su direktorske.” Koliko puta sam rekao sam sebi da ću ga ostaviti na miru. Da ću na ignorisanje odgovoriti ignorisanjem. Ali, mama me je učila da prema ljudima u odelima i kravatama moram da se ponašam lepo. Kada je...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

Diário de uma Portuguesa em Angola

Uvod Godinama unazad zasipali su me pričama o Angoli. Pričama koje idu iz jedne u drugu krajnost, počev od onih koji su se zaljubili na prvi pogled i odmah se osetili kao kod kuće, do onih kojima je sve bilo odbojno i nikada nisu uspeli da se priviknu. Fantastičnim pričama za koje pomislimo da su svakako izmišljene, jer negde u sebi ne verujemo da je moguće da su istinite. Oduvek sam mislila da preteruju i da je svako svojoj priči dodavao neku mrvicu, a u nekim slučajevima i čitavu pogaču. Godinama sam se kolebala da li da odem da upoznam tu mističnu zemlju. Ponekad sam mislila da moram da ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca

Nekoliko meseci kasnije

12. avgust »Muhamede, za pola sata budi pored telefona. Mislim da sam je našao!« Izletim iz kreveta, obučem se sav rastresen što brže mogu i izjurim iz hostela. Brzo. Kao da bi nešto bilo drugačije ako bih do kuće stigao pet minuta pre ili kasnije. Skoro da trčim po klancu nizbrdo prema pristaništu, tamo negde između jevrejske četvrti Hardara Carmel i nekad palestinskog Wadi Salib. Bilo kako bilo, čujem testeru koja verovatno reže gvožđe, i kokoške i petlove. Neobično. Miris farme usred grada koji želi da izbriše svoju istoriju i da bude moderan. Kao da sam se vratio u 1948, kada je s ovog br...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

Ptice koje odaju budućnost

Izgleda kao nemoguć spoj sove, slepog miša, pingvina i rakuna; ima plavo krzno, velike, crvene oči, žuti kljun; nema ruke, već dva mala krila koja se pokrenu kada se uključi. Srećan rođendan, kaže ona. Noa misli da je kupovina vredela iako je potrošila malo više od planiranog. Trebalo joj je deset džeparaca da sakupi novac, ali joj je sada, dok ga gleda tako srećnog, drago što se odrekla bioskopa, luna parka, pa čak i kuglanja sa drugaricama petkom. Danijel pridržava igračku kao da je živa pokušavajući da prozre nešto u njenim očima. Noa pomisli da roditelji tako gledaju svoju novorođenčad,...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano