Kucam OKONČATI LJUBAVNE JADE. To mora odmah da prestane. Nailazim na priče ljudi, ne želim priče, želim rešenja, neću saosećanje. Kucam TRANSFORMACIJA. Gugl izbacuje da postoji transformacija u matematici i u genetici. Biram drugu opciju i time pravim svoj prvi izbor. Umorna sam od ovog tela koje je previše ljudi ljubilo, koje je možda i upropašćeno, bila sam nemarna prema njemu, nisam mu se posvetila, moram da ga se rešim, promenim i poboljšam. Genetska transformacija. Tretman sokovima, treperi mi na ekranu. Transformiši se u novu verziju sebe. Teglica sa sokom narandžaste boje, toliko jarke da izgleda gotovo kao hemikalija. Pored teglice, nalazi se vezica šargarepe, par rumenih jabuka i nekoliko borovnica koje pokušavaju da uteknu. Klikćem istog trenutka, 148 evra za 3 dana. To je malo. Želim da potrošim još više. Želim sve da izbrišem, a najradije sav svoj novac.

Na jednom sajtu mogu da oblikujem idealno lice, spuštam uglove očiju, povećavam uši, podebljavam obraze, ali ne pomaže. I dalje izgledam poput žene koja želi da nestane. Mislila sam da će mi pomoći ako više nalikujem tome kako se osećam. Ništa ne pomaže, a kada ništa ne pomaže udaram kompjuter. Čujem tipke kako treskaju pod prstima, skupljam šaku u pesnicu i udaram, laptop mi se drmusa pod rukama, sa svakim udarom snažnije zahuči, čvrsto zatvaram oči i udaram još jače, dobijam želju da odlomim ekran. Javlja se zvuk, tako piskav da moram da zapušim uši. Oprezno otvaram oči. U mene gleda pas. Oči su mu velike i vlažne, liže šapu i nastavlja da me posmatra.

„Ne plaši se,“ kaže pas.

Ne plašim se.

„Klikni ovde,“ reče pas.

Pomeram kursor ka koverti desno od njegove šape i klikćem. Pas uzbuđeno zalaje i potom nestaje.

Nudimo vam izlaz,
Za sve ljude koji više ne mogu sami,
Za sve ljude povređenog srca,
Za sve slomljene ljude,
Osećate li se napušteno?
Da li vam je srce ostalo na drugom mestu?
Na mestu kome više ne možete da pristupite?
Da li vam je telo samo ljuštura koja vas podseća na bolja vremena?
Da li ste, poput hiljada drugih, u potrazi za nečim?
Ne časite časa,
Započnite svoju transformaciju već danas.

Glas nestaje. Ne volim kada mi se sajt obraća, ali ovaj put nisam zatvorila prozor. Unosim svoju adresu kako bih dobila prvi paket, on je besplatan. Danas poručiš, sutra ti je isporučen. Želim sve da promenim, po mogućstvu uz veliki rizik.

Moja generacija ne otvara vrata ukoliko zvono neočekivano zazvoni. U glavi prolazim kroz sve moguće situacije. Sigurna sam milion posto da niko od mojih prijatelja nikada ne bi došao nenajavljeno, tako nešto jedni drugima nikada ne bismo oprostili. Uz sve nadražaje koji uživo ulaze u naše kuće, lako se prišunja i panični napad. Osim ako. Postoji i osim. Ako si ti u pitanju. Prošlo je već toliko vremena da bi morao da dođeš uz grandiozan gest. Zvonjava na vratima bi mogla da bude veliki gest. Osim ako nije u pitanju tetka. Neko ko nije zapravo zabrinut, ali kome je drago kad mi nije dobro. Tada konačno može da uzme dete pod svoje okrilje. To je poslednje što želim. Oštećen si, kako god da okreneš. Lagano se šunjam ka vratima jer imam interfon s kamerom, dovoljno sam šik za tako nešto. Mogu da virim, a da me ne primete. Nečujno podižem slušalicu interfona. Ekran počinje da treperi. Pred vratima stoji devojka u sivo-braon odelu s kačketom na glavi.

„Zdravo?“

„Zadržavam dah. Da li je moguće da me ipak vidi? Mogla bih da se zakunem da je kamera jednosmerna. Samo ja mogu da vidim šta ona radi, ne i obrnuto.

„Imam paket za vas.“

Opuštam ramena. Paket nije poseta. Paket može da bude gest. Pritiskam plavo dugme.

Otvaram ulazna vrata. Devojka ima ljubazno lice, oči su joj iste boje kao odelo, ima dve jamice neposredno uz uglove usana. Previše je mlada da bih je nazvala ženom, rekla bih da nema više od devetnaest godina. Mada moram da priznam da veoma loše procenjujem godine.

„Da li je u redu da uđem kako bih vam objasnila par stvari?
Protrčava pored mene.

„Ja sam Niko.“ Pruža mi ruku. Nespretno se rukujem s njom.

„Moji roditelji ne vole konvencije.“

Torba joj se snažno klati na ramenu, neka crna stvar od najlona joj pri svakom koraku dodiruje zadnjicu. Iz torbe vadi registrator i tablet i podiže ih uvis.

„Volimo da radimo s klijentima,“ reče smešeći se, jamice postaju duge linije koje se protežu preko celog obraza. Tek kada su se vrata zatvorila, primećujem njen miris, oseća se na životinje, pantalone su joj pune dlaka.

„Želite li da sednete?“, pitam po automatizmu. Kafu odavno nemam u kući, mogla bih da joj ponudim vodu ili viski.

„Radije ću da stojim,“ kaže dok stavlja naočare na sto.

„Uvek počinjemo s nekoliko uspelih transformacija.“

Na tabletu mi pokazuje fotografiju zlatnog retrivera u rukama neke žene koja se smeje gotovo ushićeno. Niko prevuče ekran u desno. Nova fotografija novog dua. Ovoga puta je to čovek s brkovima i džek rasel terijerom. I oni su veoma srećni.

„Da krenemo ispočetka.“

Izvlači nekoliko papira iz fascikle.

„Prilično sam haotična, nemojte da kažete mom gazdi. Moram da vam izmerim pritisak. Koliko ono beše imate godina?

Počinjem da se pitam da nije možda pogrešila adresu.

„Oh, vidim ovde. Trideset i četiri, onda u stvari ne moramo da vam merimo pritisak. Svakako bi bilo bolje, onda možemo bolje da predvidimo vašu transformaciju. Ali nemojte da me držite za reč.“

Ako devojka neće da sedne, onda ću ja to da uradim, od njenih reči mi se vrti u glavi.

„U redu, hoćete li da vam izmerim pritisak? Ne volim to da radim, u svakom slučaju ne volim da dodirujem druge ljude. Koža može da bude tako mekana na tom mestu, ne volim to. Vi niste tako stari, naprotiv mladi ste, izvinite, dakle biće u redu. Ukoliko želite da vam prvo objasnim o čemu se radi, mogu to da uradim. Zapravo, trebalo bi prvo to da uradim. Ponovo mnogo pričam, moj gazda kaže da previše pričam. Anyway, prvo ću vam objasniti o čemu se radi.“

Niko iščupa nekoliko pramenova dlake s lica i izvadi kutijicu iz torbe.

„Da li već znate kada želite da počnete?“

Verovatno je po mom licu videla da nemam predstavu.

„Nema veze, možete da počnete kad god to želite. Samo moram da vam napomenem da dan pre toga ne smete ništa da jedete. To mi deluje veoma iritantno, ali dobro, nisam ja ta koja se transformiše. Dakle, uzmite prvu pilulu sledećeg dana na prazan stomak, uz to popijte prah iz ove kesice. Imate li aparat za gaziranje? Prilično je odvratnog ukusa pa je nekim ljudima lakše da ga popiju s nečim gaziranim. Ne znam. Ja bih ga jednostavno popila u jednom cugu, ali ja sam takva. Neki ljudi mogu da piju bez gutanja, umete li vi to? Ja bih to tako uradila.“

Glas joj se gubi u pozadini, gledam u kutijicu s pilulama, pet prozirnih pilula, kapsule sa žutom tečnošću.

„Šta se dešava kada popijem prvu pilulu?“

„Ništa posebno, prvi ciklus pre svega služi tome da se podignu vrednosti. Vitamini, antioksidanti, te stvari. U drugoj fazi počinjemo da smanjujemo unos da bismo u trećoj fazi srušili sve što smo na početku sagradili. Strašno ćete se razboleti, pretpostavljam da ste već sve pročitali, ali sam u obavezi da vam sve još jednom napomenem. Sada sam dobar savetnik.“

Stiska usne i podiže ramena. Jedva da sam išta pročitala.

„Više ne smem da upoređujem simptome s hemioterapijom, ali na to se svodi. Zbogom imunom sistemu, sve ćemo razneti, otrov će proteći vašim venama, fluorescentno žut, to se sve dešava kod nas, imamo udobne stolice, ponekad sednem u njih nakon radnog vremena. Anyway, tek tada počinje prava žurka, kada ste najslabiji, neposredno pre toga imate još jednu mogućnost da se predomislite i da se vratite u pređašnje stanje. Posle toga je gotovo.“

Gurnula mi je papir.

„Možete li ovde da se potpišete?“

U potpunosti sam svesna rizika.

Ništa mi više nije potrebno. Što veći rizik to bolje. Potpisala sam se velikim pisanim slovima ispod datuma.

„Strava“, reče Niko, „Sada je postalo stvarnost.“

Rukovala se sa mnom.

„Prva pošiljka je besplatna. Sledeću vam donosim za pet dana. Troškovi se automatski naplaćuju s vašeg računa, potpisom ste dali saglasnost. U trećoj fazi još možete da se predomislite, to moram da dodam.“

Nestala je iznenada kao što se i pojavila.

Zatvaram vrata za njom i osećam prisustvo pilula, praška i brošure u kući. Ne časim časa.

Poput mnogih ljudi želite da postanete pas. Život psa je zabavan i prepun iznenađenja. Predvidivost svakog vašeg dana više vas neće mučiti, već će vam donositi zadovoljstvo. Psi drugačije gledaju na svet, a pre svega, dobijaju mnogo ljubavi od svog gazde i upravo to je ono najbitnije. Na usluzi smo ljudima koje društvo prezire, ostavljenima, onima koje su napustili, partnerima koji žele da održe vezu. Onima koji su još uvek zaljubljeni u partnera koji ih je ostavio. Ljudima koji ne žele da im slomljeno srce bude konačno odredište. Jer to ne mora da bude slučaj. Vodimo vas kroz proces tranzicije, naši stručnjaci pomažu vam da prođete kroz svaku novu fazu. Niko ne mora da prihvati slomljeno srce kao svršen čin. Na samom kraju ponovo vas spajamo s vašim dragim. Poput psa, moći ćete bezgranično da volite svog partnera, da zavijanjem tražite pažnju koliko vam volja, da mu se šćućurite uz noge, da se zajedno zaputite u divljinu. Postaćete verni prijatelj vašeg dragog. Bićete nerazdvojni i više nikad se nećete osećati nevoljenim. Vaša želja je naša misija.

Žena na fotografiji grli zlatnog retrivera, pokušavam da pronađem nešto u očima psa. Šape mu se nalaze na ženinom vratu, njuška mu je u njenoj kosi. Nastavljam da listam, slova se smanjuju.

Sjedinjavanje

Gotovo 98 procenata naših klijenata koji s uspehom završe proces tranzicije na kraju se ponovo spoji sa svojim dragim. Ipak, morate da budete strpljivi, nisu svi u potrazi za psom, ili uopšte žele da imaju psa. To najčešće i sami najbolje znate. Mi suptilno radimo na tome. Proces traje duže ukoliko vašem dragom moramo da damo serum koji pojačava želju za psom. Budite svesni činjenice da proces ponekad može da traje mesecima (u pojedinim slučajevima i godinama). Srećom, ljubav se ne gasi brzo. Pre svega budite istrajni.