Plutam licem uronjenim u vodu, smirena sam. Ne privlačim paznju, ne rasipam energiju. Samo obitavam. Spori, veoma spori izdisaji. Mali mehurići koji mi golicaju obraze dok iskaču na površinu.

Na samom kraju telo će mi zadrhtati, stomak će se zgrčiti usled čega će mi se otvoriti usta i u tom trenutku ću odlučno i mirno da podignem glavu iz vode i udahnem duboko.

„72 sekunde!“ niko neće uzviknuti.

To je veština koja nikoga ne vodi nikuda, osim možda bliže samom sebi.

Sedim na dnu bazena i gledam u ljude koji tek tako plivaju na površini. Vrhovima prstiju prelazim preko hrapavih fugni.

Kada sam saznala? Oduvek sam znala, a istovremeno još uvek ne znam. U mojim sećanjima sve se dešava istovremeno. Sebe vidim kao zbirku polaroid fotografija poređanih na vratima frižidera. Sekunde potrebne da se pritisne okidač fotoaparata svode čitavu priču na nekoliko slika: ovde mi sedi u krilu, ovde prolazim kroz hodnik, ovde stojim na ivici plesnog podijuma dok mi stara školska prijateljica priznaje da je lezbejka, a ja joj kažem: „Mislim da sam i ja pomalo.“

Uvek sam bila dobra u zadržavanju daha.

&

Stražnja vrata su otvorena i prostorijom povremeno prostruji dašak vetra. Sedim na ultra modernoj kancelarijskoj stolici koju je otac tek kupio, za ultra modernim kompjuterom koji imamo već godinu dana: mala, bela lopta s drškom na kojoj je prikačen veliki ekran. Sto je toliko širok da na njemu bez problema mogu da držim prekrštene noge. Na stolu se ne nalazi ništa sem kutije šibica. Listovi mojih nogu, klizavi od znoja, trljaju se jedan o drugi.“

Godina je 2003.

„Non c'è, non c'è vita per me.”

Palim šibice jednu za drugom, posmatram kako se svaki plamen spušta ka vrhovima mojih prstiju, i potom ga gasim.

Čekam rešenje problema za koji nisam ni znala da ga imam.

„Senza risposte ai miei perché adesso cosa mi resta di te.“

Nemam ni petnaest godina, a već sam nostalgična, slušam pesmu koju ne razumem i vidim sebe kao dete na zadnjem sedištu Folksvagena: glava mi je naslonjena o prozor, bandere povlače linije preko neba. Bubanj i prateći vokali su tako samouvereni.

Ovako provodim leta: puštam očev ce-de i igram besplatnu online igricu u kojoj je cilj da pogodite niz loptica lopticom iste boje kako bi eksplodirale. U toj igrici ne možete da pobedite ili izgubite. Možete da je igrate bez prestanka. Pri svakoj eksploziji uzbuđenje pomalo raste. Gađam još jednom. Pevušim uz pesmu. Uzimam novu šibicu. Otvaram prozor u MSN-u u kom se pojavljuju i nestaju imena mojih prijatelja okružena emotikonima ruža i duga. Non c’e non c’e. Jicke je online. Jicke je offline. Tejmen je online. Ane je online.

„Ljubila si se s Lisanom? Ozbiljno?“

„Ne,“ kucam.

„Ona kaže da jesi.“

&

Iverku je potrebno nekoliko minuta da do tančina imitira boju okruženja. Oba njegova oka nalaze se na gornjem delu pljosnatog tela, posmatraju stabljike oko sebe, a mozak šalje signale pigmentnim ćelijama u telu, koje na osnovu te informacije počinju da proizvode pigment, odnosno prestaju s njegovom proizvodnjom. Dokle god miruje, iverka je nemoguće spaziti golim okom na morskom dnu. Videćete ga tek kada počne da se kreće.

&

Biramo porodicu, gradimo kuću, i najstarijoj sestri dajemo bazen u dvorištu. Kada uđe u bazen, njene plastične grudi u malom grudnjaku dodirnu vodu, i čim krene da pliva, pauziramo igru i sklanjamo stepenice. Gledam lutku s rukama podignutim uvis, veliki znakovi uzvika iznad njene glave, ljuta je, uplašena, uskoro najzad smirena.

The Sims je skraćenica od reči The Simulated, simulacija. Fikcija, izmišljeni likovi. Nisu stvarni. Čitava generacija odrasla je uz mučenje i ubijanje alter ega. Na forumima se diskutuje o najinventivnijim i najčešće upotrebljavanim metodama. Tražimo kavgu, palimo kuću, uzimamo dvadeset i tri psa i zatvaramo oca u spavaću sobu, sve to je vežba za odrastanje. Ono se približava. Postajemo ljudi. Ili se u svakom slučaju ubedljivo pretvaramo da je tako.

&

Zgužvano parče papira na otiraču: više nismo prijatelji. Devojke pričaju jedna s drugom o tome šta su rekle druge devojke. Još u osnovnoj školi smo išle od kuće do kuće i kroz poštansko sanduče ubacivale poruke u kojima stoji ko za koga misli da je glup. Ponekad im se priključiš, ponekad i sam napišeš te ružne reči. Prijateljstvo je poput lančića koji jednog jutra možeš da staviš, dok ga drugim danima ostaviš u ormariću.

Ane kaže: „Pitala sam je s koliko ljudi se poljubila, a ona je rekla s troje: Jordi, Bas i ti.“

Ili će se to tek desiti. Možda jednostavno sedim za kompjuterom dok iz zvučnika dopire lagana pozadinska muzika iz Simsa. Uređujem kuću za Tonija koji je stidljiv i nosi zlatni lančić. Postavljam mu mašinu za fliper u kuhinju.

Moj brat se vraća kući. Torba za trening mu miriše na pokidane vlati trave, dezodorans i ustajali znoj. Ostavlja torbu kraj mene.

„Dečaci iz tima kažu da si lezbejka.“

Mrko ga gledam.

„Kakva je to glupost,“ kažem.

&

Iverak se rađa poput svake druge ribe: ima ovalni trup s dva peraja i repom, usta mu se nalaze na prednjem delu glave, sa obe strane po jedno oko. Kada uđe u pubertet, oči mu menjaju poziciju. Dok mu se pomeraju kosti kako bi postao što pljosnatiji, levo oko prelazi na desnu stranu. Za nekoliko dana koža mu menja boju: s donje strane postaje beo, s gornje strane boje peska, poprima zrnastu teksturu, kako bi se savršeno stopio s okolinom. Nalazi se na dnu mora, neprimetan u pesku. Oči su mu dva crna kamenčića koja sada sve vide drugačije.

&

Nižem šibice, naizmenično ređam čađave vrhove. Noge mi se vrpolje na stolu, lupkam prstima po drvetu kako ne bih kucala po tastaturi.

„Šta je trebalo da uradim?“

Mogla si da se namrgodiš. Mogla si da se pozoveš na svoje pravo na privatnost. Mogla si da izmisliš neku drugu osobu. Mogla si da zatvoriš čet i kažeš da se prekinula internet konekcija. Roditelji su ti ušli u sobu. Mogla si da radiš domaći. Mogla si da odbiješ da odogovoriš. Mogla si da kažeš „dve“. Mogla si da sputaš taj deo sebe, da ga ućutkaš, mogla si silom sebi da zapušiš usta. Pesnicom. Ne, mogla si da kažeš, ovo se ne dešava. Ne, mogla si sebi da kažeš, ti ne postojiš. Mogla si da stisneš vilice i da se osmehneš.

&

BBC je napravio repliku dnevne sobe u morskom akvarijumu: crno-bele pločice, tapete na pruge, tufnasta sofa. To predstavlja izazov za sipu: majstor prerušavanja, koji ne samo da može da promeni boju već i teksturu. Kada to okolina zahteva, sipa širi svoje papile ili peraja i tada zaliči na busen morske trave, parče korala, morsko dno ili stenu na kojoj se nalaze sase.

Sipa leže na pod, postaje crno-bela i isprobava različite šare: postaje tepih sa zebrinim prugama, ili pravi beli kvadrat na leđima. Traži dalje i primećuje da najlakše može da se stopi sa sofom. Prednji deo sipe sada ima cvetni dezen.

Ova vežba nije bezazlena. Sipa se prilagođava okolini kako bi mogla da napadne. Neprimetno klizi preko morskog dna i raznosi pesak. Svojim brzim pipcima hvata životinjice koje su se uplašile. Životinje nestaju u njenim kljunastim ustima.

&

Dok hodam velikim holom s prepunim plavim rancem na ramenu, prilaze mi jedna za drugom: da li je to tačno, da li sam stvarno, da su čule, da li sam možda – i sve ih odmah prekidam. Pričam im šta se desilo: kako je počela da me ljubi, iz vedra neba, čak je pokušala i da mi gurne prst, i da sam ja bila potpuno zatečena. Da to nikome nisam ispričala jer nisam želela da je maltretiraju, ali da sada jednostavno moram da kažem istinu. Ona je bila jedina lezbejka u ovoj školi. Ja to nikako nisam tražila.

Nije da sam bila popularna, ali imala sam više prijatelja od Lisane, tako da su do pauze za ručak svi čuli priču. Uzimam KitKat čokoladicu iz automata, bacam sendvič u kantu i iznova ponavljam priču. Izvodim monolog dokle god je moja publika zainteresovana.

„Ne želim da ispadnem kreten,“ rekoh. „Mislim da nema ničeg lošeg u tome ako je neko lezbejka, i nije mi strašno što je pokušala da me zavede. Ali nije u redu da onda okolo širi priče kako je to bilo uzajamno, to jednostavno nije istina.“

&

Stid je veći i podmukliji nego što sam ga zamišljala. Ne ispoljava se u posramljenom pogledu u pod i crvenim obrazima ili mucanju, već u nepromišljenim formulacijama – „žao mi je ako si stekla utisak da“ – i u mreži priča koje povezuje. Stidim se toga što se dogodilo s Lisanom, stidim se toga što sam učinila Lisani, stidim se što mi je ona to dozvolila, i stidim se toga što sam postala i u šta sam pretvorila Lisanu.

Pola godine kasnije došla je u školu s flasterima na zapešću. Šapat i šuškanje vratova u kabanicama koji se naglo okreću, a potom smeh kada ju je neko zadržao u hodniku, skinuo flastere tako da su svi mogli da vide da se ispod njih ne nalazi ništa osim potpuno bele kože.

Još uvek se sećam nežnog osećaja njene kože na svom stomaku.

&

Svako sećanje odigrava se u velikom holu zgrade srednje škole, koja više ne postoji. Sanjam taj hol. Zelene pločice na zidovima. Ne moram da radim kontrolne, ne moram da savladavam nikakvo gradivo. Ne pripadam ovde. Zašto sam onda ovde? Gledam raspored časova i ne znam gde treba da idem. Hol je od kamena, svaki zvuk praćen je ehom. Pločice, čiviluci, mesto u kojem se sastaju četiri hodnika tako da iz svakog pravca može da dođe posmatrač, neko ko me u prolasku pogleda i kaže: bila je prva devojka koju si poljubila, a ti si od nje napravila lažova.

Gledam u prošlost i vidim sebe kako se raspršavam u sitne kapi. Podižu se i kreću da se vrte jedna oko druge, i krećem se kroz svoja sećanja, preko zelenog linoleuma u sali za fizičko, na kojem su već iscrtane linije terena za fudbal, košarku, odbojku, badminton i hokej, ali se ne vide linije u okviru kojih deca moraju da padnu, osećam kako peku rane koje nastaju od klizanja po terenu dok igramo između dve vatre, i počinjem tako snažno da se vrtim da sam se namagnetisala, poput zemlje, privlačim čitavu istoriju k sebi, svet se povlači, to te se ne tiče, to je izvan tebe, ali sve će nestati u mojim ustima koja iznova ponavljaju jednu te istu rečenicu: „Mislim da nema ničeg lošeg u tome ako je neko lezbejka“, podižem ruke i razdvajam more i posmatram: tu se nalazi iverak, vapi za vazduhom.