View Colofon
Original text "Thuis" written in NL by Lisa Weeda,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Kod kuće

Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Lisa Weeda

Vetrenjače, staza ka reci, bunar, konji, krave i žito. Napukle kofe pune krvavo crvenog paradajza, zatvorene teglice s ukiseljenim povrćem za turšiju. Uzani tok Severskog Donjeca koji prošiva sva okolna polja, spaja Rusiju i Ukrajinu, vezuje zemljopisnu kartu, baš kao što pradeda Nikolaj iglom i koncem od zakrpa šije jakne. Vetar u jedrima vetrenjača, Komsomolke na seoskom trgu. Igraju. Prepliću ruke, održavaju ravnotežu oslanjajući se iskošenim telima jedna o drugu, odgurujući se od zemlje tek koliko je potrebno. Vetrenjače su gotovo nečujne, drvena mašinerija tek ponekad zaškripi. Nešto dalje, pradeda Nikolaj šeta poljem. U rukama drži klas, odlama deo stabljike, kruni nešto zrnevlja i stavlja ga u usta. Pod zubima mu krcka suvo seme, oseća ukus zemlje na kojoj odrasta moja baka: slatka i gorka. Žvaće, sluša životinje, klasje na vetru. Gleda u crnu zemlju pod nogama – tako plodna da može da nahrani čitav Sovjetski savez, zbog čega će se oko ovog komada zemlje uvek voditi bitke. Vidim svog pradedu na zlatnom polju, a iznad njega vedro plavo nebo.

Što se više približavam bakinom rodnom kraju, to je nebo njene mladosti vedrije plavo. Rupe u asfaltu se povećavaju kako se udaljavam od domovine. Kako ljudi ne bi ginuli, u rupe zabadaju dugačke grane, a tu i tamo iz njih izraste pokoji usamljeni suncokret. Nailazim na sve više razorenih kuća, sve dok vrhovima prstiju ne dodirujem jednu za drugom, rupe od metaka u ogradi moje baba-tetke Nine. Shvatam da plavo može da predstavlja sve: tako baba-tetke imaju plave oči koje se pretvore u oštre, zbijene sante leda kada se priča o politici, to su vrhovi planina niz koje spuštate glečer kada plaču ili viču. Dok se u njihovim očima sve umiri poput jezera na Kavkazu kada obedujemo: spokojan i prelep prizor, gde se osećaš bezbedno. Prabaka Ana nekada je tvrdila da će oči svih njenih kćeri i sinova biti plave poput neba nad ukrajinskim poljima. Bila je u pravu za svako dete koje se rodilo. Njena prva kći, Anastasija, imala je najplavlje oči od sve dece. Njen pogled isticao se u svakom prostoru u kojem bi se našla. Anastasija je sijala čak i tih poslednjih dana na samrtnoj postelji, kada mladića iz Luganska koji je došao da je zaprosi nisu mogli da oteraju od nje. Moju mladu baku tada su poslali iz sobe jer nije dobro za tako mladu osobu da vidi mrtvaca.


2.722 kilometara od polja na kojima je Nikolaj po prvi put držao u rukama svoju tek rođenu kćer Anastasiju, Folkert Jan mi pomaže da se popnem na njegov brod. Između obale i palube teče Donji Mervede, iznad nas holandski oblaci vise na bledo plavom nebu, nebu koje se nikada ne ističe nad pejzažom svojom izrazitom plavom bojom, već uvek pokušava da se stopi s okolinom. Koža mi pulsira od holandske sparine, koja se već danima obmotava oko mog tela poput mokrog platna. Na gvozdenoj crno-beloj palubi Tegljača I sparina se samo pojačava. Folkert Jan gleda skrštenih ruku u svoj teretni brod visok 192 metra i kaže: „Pa, dobrodošla, stigla si.“ Lice mu je pegavo, crvenkasta kosa presijava se na suncu.

„Znaš da nećeš moći da se iskrcaš naredna četiri dana, zar ne?“ kaže šaljivo.

Posmatram sitnog mladića u narandžastom radničkom odelu koji nešto dalje čisti palubu i omalenog Filipinca koji tek što je skočio s broda i sada na pristaništu bunker stanice ispija kafu iz papirne čaše. Mahnuli smo jedno drugom.

„Na ovom brodu je mirno,“ reče Folkert Jan, „i muškarci su fini. Na nekim brodovima ume da bude neotesano, a muškarci pomalo napadni. Na takvim brodovima se najčešće ne noćiva.“

Majka stoji na obali i s rukama na kukovima posmatra kontejnere koji su naslagani u četiri reda u otvorenom trbuhu broda. Vidim kako pogledom prelazi preko kontejnera, vidim je kako broji klimajući glavom: četiri u visinu, četiri u širinu, jedanaest u dužinu. Vukući se za Folkert Janom, odlazim na drugu stranu broda.


Došavši zajedno u postojbinu po prvi put, majka i baka plivaju u Severskom Donjecu.

„To nije ista reka,“ kaže baka, nakon što je neko vreme plutala na reci, „i čini mi se da ima manje brda, kao da su poravnana.“

Leto je, godine 1973, u Stanici Lugansk je sparno i zagušljivo, tetka Nina je između kuće i šupe razapela platno kako bi napravila malo hlada. Majka slabo govori ruski, ali baki naviru na usta puni brundajući glasovi. Njen ruski je tečan i besprekoran, nešto što moja majka kod kuće, u Holandiji nikada nije tako opširno čula. Sada se po ceo dan koristi ruski. Za majku to podrazumeva beskrajno gestikuliranje rukama i nogama, što joj sa svakom čašom votke sve lakše ide. Svake večeri ona i baka moraju da idu kod nekoga u posetu, gde u velikom dvorištu pod razastrtim platnom sedaju za dugačke stolove prepune hrane, svežeg soka i votke. Sedi među rođacima rođaka, pored mladića i devojaka koji za sebe kažu da su joj braća i sestre – kao što nećak Maksim nije moj nećak već moj brat, a ta reč mi stvara osećaj da smo bliski. Na majčinom tanjiru nalaze se ogromne kriške lubenice, toliko velike da u njih može da ugura čitavo lice. Crveni sok lubenice slađi je nego kod kuće, rashlađuje joj pregrejano telo. Hrana na stolu je mrsnija, punijeg ukusa, a paradajz nema vodenast ukus, već podseća na vrućinu i leto, votka je jaka i hladna. Majka svojim farmericama odskače od okoline, pa kako nedelje prolaze sve češće nosi cvetne haljine, tako da se polako sve više uklapa sa svojim сестри i tetkama, svojom bakom Anom koja u dvorištu na stolici ispod jabukovog drveta ljušti krompir. Krompir stavlja u lonac, a ljusku u kecelju u krilu. Majka se pita da li će i ona nekada imati zlatni zub, poput tetaka, čije vilice svetlucaju na kasnom večernjem svetlu kada se smeju.

Tegljač I udaljava se od obale. Majka stoji sama na pristaništu bunker stanice i nastavlja da maše sve dok me ne izgubi iz vida, baš kao što to čini baka kada odlazim iz njene garsonjere u staračkom domu. Kod nas je običaj da se maše sve dok se ne zamakne za ugao, dok se ne izgubimo iz vida. Kod nas je običaj da se zvoni dva puta, a time poručujemo: dobri ljudi. Smeštam torbu u kabinu i otvaram na kip prozor iznad kreveta. Voda tiho protiče. Biciklisti prolaze nasipom, vetrenjače hvataju vetar, jedra prave krugove.

„Još nekih 50 kilometara do Manhajma,“ reče Edvin za kormilom, „plovimo brzinom od oko 10 kilometara na sat, pa izračunaj.“

Na ruci mu se nalazi tetovaža koja može da se čita i kao EDVIN i kao EDMIN, M i V su istetovirani jedno preko drugog. Za dva dana će mi ispričati da je to bila greška, to slovo M, da je jedno vreme među njegovim prijateljima bila popularna tetovaža svog imena ispisanog gotskim pismom. Okrenuću k njemu svoju podlakticu i pokazati mu ime moje bake: АЛЕКСАНДРА. Napisano je njenim pismom.

Edvin pritiska dugme. Lagano se uzdižemo u kormilarnici sve dok se ne nađemo iznad kontejnera. Možemo da vidimo pramac broda, mogu da posmatram reku. Prolazimo ispod mostova preko kojih sam kao mala prelazila na zadnjem sedištu automobila, pored nasipa na kojima sam leti vozila bicikl s roditeljima.

S krme posmatram sunce kako lagano tone u predeo, ostavljajući za sobom crvene pruge na nebu, stvarajući na vodi duge staze od svetla, poput poteza četkicom na akvarel slici. Holandska zastava vijori se na vetru, povremeno se presavije na pola, a onda se opet raširi. Muškarci na ribolovačkim stolicama mašu, stariji parovi zaustavljaju bicikle kako bi posmatrali brod.

S reke sve deluje usporeno, drugačiji je osećaj za vreme, život ima drugačiji ritam. Dok moja baka plovi ovuda, pred sam kraj okupacije Holandije, pred njenim očima se odvija isto: koliko god da je sve na obali razoreno, na vodi kao da se ništa nije dogodilo, ona je tiha i bezbedna. Vidim je kako prolazi, ukrštamo se, talasi između Tegljača I i njenog broda se preklapaju, reka penuša. Mršava je, koščata. Nosi belu košulju i uzanu suknju. Ruke i noge su joj preplanule, obrazi crveni. Petrove prljave pelene dodaje mužu Kosu nagnutom preko brodske ograde. Kos riba pelene sapunom u vodi i cedi ih udaraući ih najsnažnije što može o brod. Ćutim, ne dozivam njeno ime (Saša, za bliske prijatelje) preko uzburkane vode, samo posmatram. Njene tanane ruke, koje glade kosu malog Petera, njegove lokne namazane brilijantinom i očešljane u stranu, koje će u mladosti još više mazati brilijantinom, a svoj look učiniće još dramatičnijim vozeći motor uz obalu Mervedea; posmatram njen pogled koji sa zadovoljstvom i olakšanjem gleda u reku za sobom, a s vedrim i bistrim plavetnilom u očima gleda napred, s osmejkom na licu. Idemo kući, kažemo vodi i ona i ja. Napuštam krmu tek kada mi se izgubi iz vida, kada tok reke skrene u stranu, a večernje nebo poprimi tamno plavu boju.

More by Bojana Budimir

Ne želim da budem pas

Kucam OKONČATI LJUBAVNE JADE. To mora odmah da prestane. Nailazim na priče ljudi, ne želim priče, želim rešenja, neću saosećanje. Kucam TRANSFORMACIJA. Gugl izbacuje da postoji transformacija u matematici i u genetici. Biram drugu opciju i time pravim svoj prvi izbor. Umorna sam od ovog tela koje je previše ljudi ljubilo, koje je možda i upropašćeno, bila sam nemarna prema njemu, nisam mu se posvetila, moram da ga se rešim, promenim i poboljšam. Genetska transformacija. Tretman sokovima, treperi mi na ekranu. Transformiši se u novu verziju sebe. Teglica sa sokom narandžaste boje, toliko jarke ...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen

Iverak

Plutam licem uronjenim u vodu, smirena sam. Ne privlačim paznju, ne rasipam energiju. Samo obitavam. Spori, veoma spori izdisaji. Mali mehurići koji mi golicaju obraze dok iskaču na površinu. Na samom kraju telo će mi zadrhtati, stomak će se zgrčiti usled čega će mi se otvoriti usta i u tom trenutku ću odlučno i mirno da podignem glavu iz vode i udahnem duboko. „72 sekunde!“ niko neće uzviknuti. To je veština koja nikoga ne vodi nikuda, osim možda bliže samom sebi. Sedim na dnu bazena i gledam u ljude koji tek tako plivaju na površini. Vrhovima prstiju prelazim preko hrapavih fugni. Kada...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Nikki Dekker

Evolucija umnjaka

Još 47 noći Zubni tehničar mi vadi sondu iz usta. „Vidiš li ovo?“ pita me gotovo ponosno. Na sondi se nalazi tanak sloj sivkaste sluzi. „To sam ti izvadio iz džepa.“ Čudna reč za rupu između desni i poslednjeg kutnjaka u vilici. Džep mi deluje ogromno, kao nešto u čemu možete da čuvate ključeve, možda čak i gel za ruke ili telefon. U mom džepu nalaze se samo sažvakani ostaci hrane koji su se tu skupljali mesecima. Nedugo potom dolazi zubar, na ekranu pokazuje moju vilicu. Umnjak s donje desne strane je polegnut, koren je usađen pozadi u vilici, krunica pritiska poslednji zub. „Zašto to...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen

Kamenac

Vidite, potrebno je vremena da se stvore naslage kamenca na glavi tuša. Dok visim sa obmotanim crevom tuša oko vrata, delom u hodniku, a delom na stepenicama, pomišljam: da su svi moji prijatelji videli moje kupatilo, bilo bi im jasno. Da su se bar jednom popeli gore, poput Eme onog jednog popodneva, pogledali bi glavu tuša, otvorili i zatvorili česmu, videli kamenac na staklu tuš kabine, dlačice u lavabou nakon zbrzanog brijanja i shvatili bi: taj dečko je gotov, moramo mu pomoći. Kupatilo je bilo ključno, ali naravno bilo je i drugih signala: već dugo nisam nosio farmerke; zulufi mi više ni...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Lisa Weeda

Preparirano telo

Pod našom kožom nalaze se čitavi svetovi. Ako se bar može verovati ilustracijama. Ponekad nisam sigurna. Stežem ključnu kost. Štrči kada podignete ramena. Često to radim. Ključna kost je jaka, ali tanka. Ne bih mogla da je polomim. Ili bar ne golim rukama, ali ako bih je udarila nečim teškim, možda onom kamenom figurom na primer, sigurno bih je polomila. Nije potrebno mnogo da nestanete. Dovoljno je da se jednom zagrcnete i to je to. Gde završavaju komadići koji skrenu u pogrešnu rupu. Ne vidim ništa od krajnika koji vise u dnu usne duplje. Ležim na kauču, topli laptop mi je na stomaku, previ...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Nikki Dekker
More in SR

Flomaster

      Robert je prvo sam na sofi, levo od fleke koju je Sven pre nekoliko meseci napravio crvenim flomasterom. Pita kako sam, da li rade apoteke i prodavnice, imam li sve što mi treba, šta ću ako se nešto desi. Dobro sam, rade, imam, neće se ništa desiti. Svakog dana me pita isto, svakog dana mu isto odgovaram. Ovde se ništa ne dešava posle pet po podne. Poenta zatvaranja je da se ništa ne desi, htela bih da dodam, ali znam da to nije pametno. Robert kaže da je žedan, ustaje po čašu vode. Nema gradskog prevoza, svi su u stanovima, na ulicama je samo policija, hitna pomoć, dostavljači na bicikl...
Written in SR by Jasna Dimitrijević

Na putu do kuće

Dok sedaju u kola i odlaze iz grada, pokušava da smiri napetost, govoreći da je za njega to bila jedna od onih nemogućih situacija, koju on naziva Šta-bi-ti-kad-bi? Ona klimnu glavom. „Te situacije ti nisu baš jača strana“, uputi mu komentar. „Šta hoćeš da kažeš? Ne znam šta je, jebote, više od toga trebalo da uradim?“ „Nemoj da psuješ. Mateo ponavlja sve što kažeš. Aliče baci pogled preko ramena. Mateo je utonuo u svoje sedište. „Hoćeš li mi reći gde sam pogrešio?“, upita on nakon nekog vremena. „Davide, sišao si s uma, potukao si se sa staklom. Da nije bilo mene, još bi bio tamo i lomio ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Evolucija umnjaka

Još 47 noći Zubni tehničar mi vadi sondu iz usta. „Vidiš li ovo?“ pita me gotovo ponosno. Na sondi se nalazi tanak sloj sivkaste sluzi. „To sam ti izvadio iz džepa.“ Čudna reč za rupu između desni i poslednjeg kutnjaka u vilici. Džep mi deluje ogromno, kao nešto u čemu možete da čuvate ključeve, možda čak i gel za ruke ili telefon. U mom džepu nalaze se samo sažvakani ostaci hrane koji su se tu skupljali mesecima. Nedugo potom dolazi zubar, na ekranu pokazuje moju vilicu. Umnjak s donje desne strane je polegnut, koren je usađen pozadi u vilici, krunica pritiska poslednji zub. „Zašto to...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen

SKOROSMRTNICA

IZ ZBIRKE PRIPOVEDAKA SKOROSMRTNICA DISCLAIMER: Skorosmrtnica je zbirka krastkih priča koja se sastoji iz šest ciklusa (Jedna neobična vest, Ptice ne preleću prigradska naselja, Crtice iz minibusa, Skorosmrtnica, Na usta, Ako ste nas bombardovali. Svaki od ciklusa sadrži pet kratkih priča. Priče sažimaju junake i događaje, ostaju otvorene na kraju, često su bez uvoda i međusobno se povezuju prostorno. Kao celina, zbirka priča Skorosmrtnica teži humornom i ironijskom odnosu prema ozbiljnim temama svakodnevnice čoveka koji se našao u graničnom istorijskom ili intimnom periodu. CIKLUS PTICE NE...
Written in SR by Ana Marija Grbic

Tapioka

Brundanje motora kombija udruženja najavilo je da je vreme ručku. Sunce je bilo toliko upeklo da je postalo nevidljivo. Starac je stajao pod smokvom, u štrokavoj raskopčanoj košulji, s podozrivim osmehom na usnama koje su stiskale cigaretu. Pogledom je pratio Brazilku, dve velike vlažne mrlje pod pazusima i još jedna na leđima uniforme, dok je izlazila iz kombija, vadila hranu i išla ka poljskoj kuhinji, gde ju je obično čekao. – Čika Žuao! Čika Žuao! Njegovo smežurano lice zgrčilo se od smeha, otkrivajući brazde kestenjaste od znoja i prašine. – Čika Žuao! Ej, čika Žuao? Zabavljao se ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Pande parka Ueno

Otkad su se deca rodila, ili možda otkad sam na društvenim mrežama, ili čak otkad sam zbog posla primorana da komuniciram na jasan i prijemčiv način, i da se, ukratko, pozivam na ono što je poznato, umesto da to izmišljam, delila sam svoje vreme na ono stvarno, to jest na ono u kome sam mogla da pričam sa sobom na svom stvarnom jeziku, i na lažno vreme, to jest na ono u kome sam morala da se izražavam po kategorijama, u okviru registara ili da zauzimam veštačke stavove. Čitala sam u romanima o upornim i nepokolebljivim ljudima koji bi ustajali u četiri ujutru, tuširali se hladnom vodom, a već...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi