Dan počinje ranije nego što sam mislila.

Podesila sam alarm da zvoni u 5.56, iz više razloga. Želela sam da imam vremena da meditiram u ranu zoru, a i da mogu da sačekam trideset minuta kako bi tableta koja poboljšava rad štitne žlezde počela da deluje pre kafe, pa da zatim započnem seriju vežbi koje spajaju topljenje masti sa tonifikacijom mišića, koristeći sopstvenu kilažu, a da u međuvremenu ne zaboravim da upalim bojler, jer zagrevanje vode traje oko četiri sata, što mi ostavlja dovoljno vremena da završim i deo joge za smanjivanje tenzije oko srca, a da se ne izložim riziku od izazivanja poplave u stanu, pošto je termostat na bojleru pokvaren i onda se voda previše zagreva, nekontrolisano, dostižući gotovo tačku ključanja i podižući unutrašnji pritisak koji može da izazove eksploziju.

Drugi razlog: otkako sam pročitala Inhibiciju, simptom, anksioznost, shvatila sam da imam opsesivno-kompulzivno ponašanje, koje želim da pobedim uz pomoć nekoliko detalja iz svakodnevnog života, kao što je alarm podešen ne na pun sat, već s odstupanjem od nekoliko minuta. Zatim, 5.56 znači produžetak od četiri minuta za onirično stanje, jer tačno u 6 ustajem iz kreveta.

Ali stvari se nisu odvijale tako, jer sam u 4.35 već bila budna i gledala u plafon. Pokušala sam ponovo da zaspim, ali uzalud. Nisam se usuđivala da pogledam na sat, nadajući se da je kasnije, da sam dovoljno spavala da bih bila energična i produktivna tokom dana. Svetlosni snopovi koji su se pojavili kroz šavove zavesa kasnili su, ali onda sam stisla zube, ustala i prihvatila nesanicu, rani početak, umor od skraćenog sna.

Nije ništa strašno, kažem sebi. To je samo još jedan događaj koji se ne odvija po planu, kao što je bilo mnogo drugih tokom poslednjih meseci. S ovim osvojenim međuvremenom još uvek ne znam šta da radim. Ne palim svetlo – osećam da nije još došao trenutak da stupim u dodir sa strujom ili bilo kojim drugim fizičkim fenomenom. Sedim u turskom sedu na jastuku, položaj u kojem obično meditiram. Nešto me sprečava da pokrenem klip s glasom gurua, i čekam, u dubokoj smirenosti, u tišini pre pojave uličnog žamora, kamiona za odnošenje đubreta, automobilskih sirena. Ja sam prvi čovek u stanju budnosti, a ostatak sveta je nesvestan.

Bez ikakvog napora volje, prizor lica koje liči na mene pojavljuje se u nesigurnom prostoru - ni u mislima, ni u materijalnom svetu, već u čistilištu vidljivosti. Silueta prolazi pasošku kontrolu, uzima prtljag s pokretne trake, ulazi u voz koji povezuje aerodrom s centrom grada, primećuje ljude zaokupljene računima za telefon, prosjake s kojima se sudaraju, kafe koje se prelivaju iz plastičnih šolja bez poklopca. Gužva je; to je svakodnevni svet, udaljen od džungle, laoskih plemena, pansiona svetskih putnika, tehno žurki na plaži, pribora za jelo od listova banana, od tela Jakobovog, od potpunog osećaja slobode, kao kada presecaš doline i serpentine na motoru.

Povratak s tromesečnog putovanja, u neku malaksalu normalnost, pruža jednu vrstu utehe. Jakob je rezervisao avionsku kartu. Noći iz kolibe i jutra inaugurisana jarko osvetljenim pejzažom, koji bi svaki put delovao neočekivano prostrano, kroz prozor sa ramom od bambusa veličine naslona stolice, ta će se nenadoknadiva jutra nastaviti u 25 kvadratnih metara koliko zauzima moja garsonjera. Doživećemo druga iskustva, usidrenija u onome što se naziva stvarnim svetom. Jakob me pita da li ću mu kuvati. Oklevam da mu odgovorim, i u istom trenutku video poziv počinje da se prekida. Nadam se da nije primetio to suptilno povlačenje. Pitam se kako će izgledati da zajedno spremamo kari u kuhinji od jednog kvadratnog metra. Kako će izgledati da zajedno kupujemo pirinač i vegetu, da stojimo u zagušljivom redu u supermarketu sa šarolikim akcijama. Da budemo stalno zajedno, čitavih nedelju dana, da proučavamo naša tela sve dok ne steknemo utisak da klizimo jedno u drugo.

Večeru za Badnje veče smo jeli zajedno na ivici druma, u mraku, jer je napajanje strujom krhko u toj opštini na severu Tajlanda. Jeli smo pad thai sa škampima, direktno iz kese, naslonjeni na kamenu ogradu u prljavštini sa zemlje. Sutradan se vraćao u hladni i vlažni Berlin. Probudio me je ujutru i stegao u naručju, spokojnog i samouverenog pogleda, dok sam prigušeno jecala sklupčana u njegovo telo. Jakob pakuje svoje stvari brzo, ne gubeći se u neredu iz polutame, među četkicama za zube i kapama, računima i cokulama. Za tren oka vezuje ranac oko struka, čuje se plastična kopča čiji eho ostaje u kolibi koju ostavlja za sobom, zatvarajući vrata uz osmeh.

Voz je stigao na stanicu Gare du Nord. Ljudi se tiskaju ka pokretnim stepenicama, a haotični tok duša se organizuje u jednom jedinom uzlaznom redu. Miris miševa iz pariskog metroa se vraća, kao da nije nikada ni nestao za ta tri meseca putovanja. Nesreća ogrubelog grada, s previše iskorišćenim resursima, s delićima sveukupnosti, kao što su koškanja, zajedno proživljena razdražljivost, osećanje urbanog očaja, prirodno se vraća na svoje mesto. U Parizu, život je bio arhiviran u kulturnom sećanju. Priroda postoji u mislima, na slikama. Život je proživljen ne kroz sopstveno telo, već kroz ideju obeda sa školjkama i šampanjcem, kroz ideju bež sandala s nitnama bez kojih bele široke pantalone nemaju smisla.

Telo, zadovoljstvo, osećaji, osećanja, ne pronalaze svoju logiku bez spoljnih aksesoara, otuđenih slobodom pejzaža s nebom i zemljom. U Parizu kao da je i nebo naslikano.

Jakobov skori dolazak će možda doneti sa sobom nebeski svod u svom prirodnom stanju, baš onakav kakvim smo ga otkrili pre nekoliko meseci. Njegova poseta se poklapa s izložbom erotskog crteža, na koju sam bila prihvaćena. Konačno, osećanje stvaralačke otetosti počinje da se rastvara. Rad koji izlažem nosi naziv We don’t talk about it anymore i prikazuje golu devojku u flekavoj majici, crtež koji su mi odbili za većinu izložbi. Povratak u stvarni život nije baš toliko deprimirajuć, već tada, naprotiv, rizikuje da brzo postane previše složen, uz niz bogatih, sočnih događaja, i na raspolaganju imam malo vremena. Izložba, Jakob, rano proleće, rezidencija u Švajcarskoj nekoliko nedelja kasnije, ostaviće mi malo vremena za prilagođavanje.

Izbegavam da pustim život da teče prebrzo, a da ne napravim neki rezime s vremena na vreme. U suprotnom, tok događaja je vrtoglav i rizikujem neku vrstu autizma.

***

Svi planovi propadaju, jedan po jedan. Čitav svet se gasi. Javne izložbe se ukidaju, avioni lete retko i avio kompanije odlaze pod stečaj; povratak u stvarni svet, koji sam očekivala u vozu s aerodroma, pretumban je. Virus čiji se naziv završava na vid1 migrira s istoka na zapad i najavljuje se u konkretnom obliku na jednoj plaži u Kambodži, gde vidim prve putnike i konobare lica dopola pokrivenih maskama za lice za jednokratnu upotrebu. Sada je opasnost od zaražavanja sveprisutna i ima mesta na kojima leševi, žrtve upale pluća, nemaju gde da se sahrane i drže ih zajedno u ogromnim hladnjačama. Ulice su imobilisane, motor automobila se više ne čuje, izlazak iz kuće je određen strogim protokolom kako bi se dao odgovor na širenje zaraze. Efekat na grad je fantastičan, iako je uzrok tome katastrofalan. Nad urbanim tkivom nadvija se retki mir, vreme povlačenja i razmišljanja. Na retkoj sunčevoj svetlosti meseca marta, zatim aprila, maja, majke igraju fudbal sa svojom decom, stari udišu svež vazduh sedeći na javnim klupama, na površinu izbija jedno melanholično čovečanstvo. Dnevna šetnja traje samo sat vremena i ja u njoj intenzivno uživam. Ponovo otkrivam grad izvan svakodnevne gužve koja ga obično prikriva.

S druge strane, bitisanje između četiri zida koji ograđuju nekoliko kvadratnih metara, u kojima dani mogu da se ponavljaju bez distinktivnih konfiguracija, može da guši. Odlučujem da svakodnevnicu strogo planiram. Prihvatam to da Jakob ne može da dođe, da moj crtež neće biti po prvi put izložen, da je rezidencija u Švajcarskoj kompromitovana, da sledi dug period tišine i budućnost u kojoj ću morati da krenem iz početka.

Jutra počinju rano, pre izlaska sunca. Sledim trenutni impuls da od nametnute tišine, napravim namernu, duboku tišinu zažmurim, sednem u turski sed, podignem dlanove ka nebu i pustim da potpuno crnilo nadvlada mojim umom. Onda prelazim na formulu vođene meditacije. S pročišćenja uma prelazim na pročišćenje tela, koje podvrgavam strogom programu kardio vežbi, bodyweight i joga, tokom skoro tri sata, kada postajem svesna svakog mišića, svakog osećaja, svakog napora, prodirući u do tad neznana mesta skrivena u meni. Svesna sam srca, ramena, vrhova prstiju, čašica kolena, disanja na nos, sredine stomaka. Sa pročišćenja prelazim na rekonstrukciju intelekta i analizu porekla, počev od otkrivanja demokratije u Antičkoj Grčkoj, preko Francuske revolucije i istorije zapadnog književnog kanona, hamletovske samosvesti i vojnih strategija iz Drugog svetskog rata, sve do čudnih uslova u kojima sam došla na svet, pre više od trideset godina.

Za Jakobov rođendan, provodimo nekoliko sati zajedno, goli, na telefonu. Četiri dana kasnije je moj rođendan. Budim se s mišlju da ga provedem što normalnije, bez odstupanja od strogog rasporeda. Ako pustim da prođe nekoliko sekundi u oklevanju, bez stroge koordinacije, plašim se katastrofe, duge, crne i lepljive epizode u kojoj neću moći da ustanem iz kreveta jer nemam nijedan razlog za to. I tačno to se dogodilo. Ekran se upali ujutru, sa porukama od nepoznatih osoba koje znaju da mi je danas rođendan, jer ih je virtualni svet podsetio. Posle podneva počinjem da se pitam da li Jakob planira neki specijalan poziv, koji podrazumeva pripreme, i zato nisam dobila nikakav znak. Provodim ostatak dana s telefonom u ruci i u stanju preosetljivosti koja raste. Ekran ne sarađuje i stavlja me na muku da kažem hvala na automatskoj sekretarici, previše puta, bez ikakvog realnog osećanja zahvalnosti. Četiri je sata, osam, prošla je ponoć, i padam u san s gorkim osećanjem, a da nisam izašla iz kuće, a da nisam proslavila uz čašu vina, a da nisam srela nijednu stvarnu osobu, bez ijednog zraka sunca, uznemirena zbog neizbežnosti još praznije praznine između četiri bela zida.

Narednog dana, pod jutarnjim svetlom sunca primećujem da se stablo jedinog živog bića koje mi pruža utehu, biljke juka po imenu Điđi, slomilo. Kobni znakovi se nastavljaju. Figurica Ganeše ima slomljeno uvo, a omiljena šolja za kafu klizi mi kroz prste. Ono malo stvari za koje mogu da se uhvatim, prvog dana promene pozivnog broja, ruši se i osećam da ne može više ništa da se uradi, vraćam se u mekoću jorgana i povlačim se u neku polusvest koja dugo traje.

Prošle su nedelje od ove epizode, period u kojem sam superlepkom zalepila figurici uvo, a Điđijevo stablo urgoom, mlevenim cimetom i čačkalicom. Ima stvari u kojima mogu da se ogledam. Njihov oporavak je i moj oporavak. Svakodnevni raspored postaje strožiji, pandemija se nastavlja, a ja se držim budilnika i kardio vežbi kako bih opstala, sve do ovog jutra kada se ne budim u 5.56, kao što sam planirala, već oko 4. Želim da se fizički iscrpim. Pokrećem trening jakog intenziteta u intervalima. Želim da više ne razmišljam, želim da svedem cerebralnu aktivnost na čisto znojenje, na sâmo telo.

Na kraju, dok se mišići opuštaju, instruktorka, između ostalog, kaže da je jedina konstantna stvar promena.