View Colofon
Original text "Câteva minute în derivă" written in RO by Cristina Vremes,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Odstupanje od nekoliko minuta

Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Cristina Vremes

Dan počinje ranije nego što sam mislila.

Podesila sam alarm da zvoni u 5.56, iz više razloga. Želela sam da imam vremena da meditiram u ranu zoru, a i da mogu da sačekam trideset minuta kako bi tableta koja poboljšava rad štitne žlezde počela da deluje pre kafe, pa da zatim započnem seriju vežbi koje spajaju topljenje masti sa tonifikacijom mišića, koristeći sopstvenu kilažu, a da u međuvremenu ne zaboravim da upalim bojler, jer zagrevanje vode traje oko četiri sata, što mi ostavlja dovoljno vremena da završim i deo joge za smanjivanje tenzije oko srca, a da se ne izložim riziku od izazivanja poplave u stanu, pošto je termostat na bojleru pokvaren i onda se voda previše zagreva, nekontrolisano, dostižući gotovo tačku ključanja i podižući unutrašnji pritisak koji može da izazove eksploziju.

Drugi razlog: otkako sam pročitala Inhibiciju, simptom, anksioznost, shvatila sam da imam opsesivno-kompulzivno ponašanje, koje želim da pobedim uz pomoć nekoliko detalja iz svakodnevnog života, kao što je alarm podešen ne na pun sat, već s odstupanjem od nekoliko minuta. Zatim, 5.56 znači produžetak od četiri minuta za onirično stanje, jer tačno u 6 ustajem iz kreveta.

Ali stvari se nisu odvijale tako, jer sam u 4.35 već bila budna i gledala u plafon. Pokušala sam ponovo da zaspim, ali uzalud. Nisam se usuđivala da pogledam na sat, nadajući se da je kasnije, da sam dovoljno spavala da bih bila energična i produktivna tokom dana. Svetlosni snopovi koji su se pojavili kroz šavove zavesa kasnili su, ali onda sam stisla zube, ustala i prihvatila nesanicu, rani početak, umor od skraćenog sna.

Nije ništa strašno, kažem sebi. To je samo još jedan događaj koji se ne odvija po planu, kao što je bilo mnogo drugih tokom poslednjih meseci. S ovim osvojenim međuvremenom još uvek ne znam šta da radim. Ne palim svetlo – osećam da nije još došao trenutak da stupim u dodir sa strujom ili bilo kojim drugim fizičkim fenomenom. Sedim u turskom sedu na jastuku, položaj u kojem obično meditiram. Nešto me sprečava da pokrenem klip s glasom gurua, i čekam, u dubokoj smirenosti, u tišini pre pojave uličnog žamora, kamiona za odnošenje đubreta, automobilskih sirena. Ja sam prvi čovek u stanju budnosti, a ostatak sveta je nesvestan.

Bez ikakvog napora volje, prizor lica koje liči na mene pojavljuje se u nesigurnom prostoru - ni u mislima, ni u materijalnom svetu, već u čistilištu vidljivosti. Silueta prolazi pasošku kontrolu, uzima prtljag s pokretne trake, ulazi u voz koji povezuje aerodrom s centrom grada, primećuje ljude zaokupljene računima za telefon, prosjake s kojima se sudaraju, kafe koje se prelivaju iz plastičnih šolja bez poklopca. Gužva je; to je svakodnevni svet, udaljen od džungle, laoskih plemena, pansiona svetskih putnika, tehno žurki na plaži, pribora za jelo od listova banana, od tela Jakobovog, od potpunog osećaja slobode, kao kada presecaš doline i serpentine na motoru.

Povratak s tromesečnog putovanja, u neku malaksalu normalnost, pruža jednu vrstu utehe. Jakob je rezervisao avionsku kartu. Noći iz kolibe i jutra inaugurisana jarko osvetljenim pejzažom, koji bi svaki put delovao neočekivano prostrano, kroz prozor sa ramom od bambusa veličine naslona stolice, ta će se nenadoknadiva jutra nastaviti u 25 kvadratnih metara koliko zauzima moja garsonjera. Doživećemo druga iskustva, usidrenija u onome što se naziva stvarnim svetom. Jakob me pita da li ću mu kuvati. Oklevam da mu odgovorim, i u istom trenutku video poziv počinje da se prekida. Nadam se da nije primetio to suptilno povlačenje. Pitam se kako će izgledati da zajedno spremamo kari u kuhinji od jednog kvadratnog metra. Kako će izgledati da zajedno kupujemo pirinač i vegetu, da stojimo u zagušljivom redu u supermarketu sa šarolikim akcijama. Da budemo stalno zajedno, čitavih nedelju dana, da proučavamo naša tela sve dok ne steknemo utisak da klizimo jedno u drugo.

Večeru za Badnje veče smo jeli zajedno na ivici druma, u mraku, jer je napajanje strujom krhko u toj opštini na severu Tajlanda. Jeli smo pad thai sa škampima, direktno iz kese, naslonjeni na kamenu ogradu u prljavštini sa zemlje. Sutradan se vraćao u hladni i vlažni Berlin. Probudio me je ujutru i stegao u naručju, spokojnog i samouverenog pogleda, dok sam prigušeno jecala sklupčana u njegovo telo. Jakob pakuje svoje stvari brzo, ne gubeći se u neredu iz polutame, među četkicama za zube i kapama, računima i cokulama. Za tren oka vezuje ranac oko struka, čuje se plastična kopča čiji eho ostaje u kolibi koju ostavlja za sobom, zatvarajući vrata uz osmeh.

Voz je stigao na stanicu Gare du Nord. Ljudi se tiskaju ka pokretnim stepenicama, a haotični tok duša se organizuje u jednom jedinom uzlaznom redu. Miris miševa iz pariskog metroa se vraća, kao da nije nikada ni nestao za ta tri meseca putovanja. Nesreća ogrubelog grada, s previše iskorišćenim resursima, s delićima sveukupnosti, kao što su koškanja, zajedno proživljena razdražljivost, osećanje urbanog očaja, prirodno se vraća na svoje mesto. U Parizu, život je bio arhiviran u kulturnom sećanju. Priroda postoji u mislima, na slikama. Život je proživljen ne kroz sopstveno telo, već kroz ideju obeda sa školjkama i šampanjcem, kroz ideju bež sandala s nitnama bez kojih bele široke pantalone nemaju smisla.

Telo, zadovoljstvo, osećaji, osećanja, ne pronalaze svoju logiku bez spoljnih aksesoara, otuđenih slobodom pejzaža s nebom i zemljom. U Parizu kao da je i nebo naslikano.

Jakobov skori dolazak će možda doneti sa sobom nebeski svod u svom prirodnom stanju, baš onakav kakvim smo ga otkrili pre nekoliko meseci. Njegova poseta se poklapa s izložbom erotskog crteža, na koju sam bila prihvaćena. Konačno, osećanje stvaralačke otetosti počinje da se rastvara. Rad koji izlažem nosi naziv We don’t talk about it anymore i prikazuje golu devojku u flekavoj majici, crtež koji su mi odbili za većinu izložbi. Povratak u stvarni život nije baš toliko deprimirajuć, već tada, naprotiv, rizikuje da brzo postane previše složen, uz niz bogatih, sočnih događaja, i na raspolaganju imam malo vremena. Izložba, Jakob, rano proleće, rezidencija u Švajcarskoj nekoliko nedelja kasnije, ostaviće mi malo vremena za prilagođavanje.

Izbegavam da pustim život da teče prebrzo, a da ne napravim neki rezime s vremena na vreme. U suprotnom, tok događaja je vrtoglav i rizikujem neku vrstu autizma.


***


Svi planovi propadaju, jedan po jedan. Čitav svet se gasi. Javne izložbe se ukidaju, avioni lete retko i avio kompanije odlaze pod stečaj; povratak u stvarni svet, koji sam očekivala u vozu s aerodroma, pretumban je. Virus čiji se naziv završava na vid1 migrira s istoka na zapad i najavljuje se u konkretnom obliku na jednoj plaži u Kambodži, gde vidim prve putnike i konobare lica dopola pokrivenih maskama za lice za jednokratnu upotrebu. Sada je opasnost od zaražavanja sveprisutna i ima mesta na kojima leševi, žrtve upale pluća, nemaju gde da se sahrane i drže ih zajedno u ogromnim hladnjačama. Ulice su imobilisane, motor automobila se više ne čuje, izlazak iz kuće je određen strogim protokolom kako bi se dao odgovor na širenje zaraze. Efekat na grad je fantastičan, iako je uzrok tome katastrofalan. Nad urbanim tkivom nadvija se retki mir, vreme povlačenja i razmišljanja. Na retkoj sunčevoj svetlosti meseca marta, zatim aprila, maja, majke igraju fudbal sa svojom decom, stari udišu svež vazduh sedeći na javnim klupama, na površinu izbija jedno melanholično čovečanstvo. Dnevna šetnja traje samo sat vremena i ja u njoj intenzivno uživam. Ponovo otkrivam grad izvan svakodnevne gužve koja ga obično prikriva.

S druge strane, bitisanje između četiri zida koji ograđuju nekoliko kvadratnih metara, u kojima dani mogu da se ponavljaju bez distinktivnih konfiguracija, može da guši. Odlučujem da svakodnevnicu strogo planiram. Prihvatam to da Jakob ne može da dođe, da moj crtež neće biti po prvi put izložen, da je rezidencija u Švajcarskoj kompromitovana, da sledi dug period tišine i budućnost u kojoj ću morati da krenem iz početka.

Jutra počinju rano, pre izlaska sunca. Sledim trenutni impuls da od nametnute tišine, napravim namernu, duboku tišinu zažmurim, sednem u turski sed, podignem dlanove ka nebu i pustim da potpuno crnilo nadvlada mojim umom. Onda prelazim na formulu vođene meditacije. S pročišćenja uma prelazim na pročišćenje tela, koje podvrgavam strogom programu kardio vežbi, bodyweight i joga, tokom skoro tri sata, kada postajem svesna svakog mišića, svakog osećaja, svakog napora, prodirući u do tad neznana mesta skrivena u meni. Svesna sam srca, ramena, vrhova prstiju, čašica kolena, disanja na nos, sredine stomaka. Sa pročišćenja prelazim na rekonstrukciju intelekta i analizu porekla, počev od otkrivanja demokratije u Antičkoj Grčkoj, preko Francuske revolucije i istorije zapadnog književnog kanona, hamletovske samosvesti i vojnih strategija iz Drugog svetskog rata, sve do čudnih uslova u kojima sam došla na svet, pre više od trideset godina.

Za Jakobov rođendan, provodimo nekoliko sati zajedno, goli, na telefonu. Četiri dana kasnije je moj rođendan. Budim se s mišlju da ga provedem što normalnije, bez odstupanja od strogog rasporeda. Ako pustim da prođe nekoliko sekundi u oklevanju, bez stroge koordinacije, plašim se katastrofe, duge, crne i lepljive epizode u kojoj neću moći da ustanem iz kreveta jer nemam nijedan razlog za to. I tačno to se dogodilo. Ekran se upali ujutru, sa porukama od nepoznatih osoba koje znaju da mi je danas rođendan, jer ih je virtualni svet podsetio. Posle podneva počinjem da se pitam da li Jakob planira neki specijalan poziv, koji podrazumeva pripreme, i zato nisam dobila nikakav znak. Provodim ostatak dana s telefonom u ruci i u stanju preosetljivosti koja raste. Ekran ne sarađuje i stavlja me na muku da kažem hvala na automatskoj sekretarici, previše puta, bez ikakvog realnog osećanja zahvalnosti. Četiri je sata, osam, prošla je ponoć, i padam u san s gorkim osećanjem, a da nisam izašla iz kuće, a da nisam proslavila uz čašu vina, a da nisam srela nijednu stvarnu osobu, bez ijednog zraka sunca, uznemirena zbog neizbežnosti još praznije praznine između četiri bela zida.

Narednog dana, pod jutarnjim svetlom sunca primećujem da se stablo jedinog živog bića koje mi pruža utehu, biljke juka po imenu Điđi, slomilo. Kobni znakovi se nastavljaju. Figurica Ganeše ima slomljeno uvo, a omiljena šolja za kafu klizi mi kroz prste. Ono malo stvari za koje mogu da se uhvatim, prvog dana promene pozivnog broja, ruši se i osećam da ne može više ništa da se uradi, vraćam se u mekoću jorgana i povlačim se u neku polusvest koja dugo traje.


Prošle su nedelje od ove epizode, period u kojem sam superlepkom zalepila figurici uvo, a Điđijevo stablo urgoom, mlevenim cimetom i čačkalicom. Ima stvari u kojima mogu da se ogledam. Njihov oporavak je i moj oporavak. Svakodnevni raspored postaje strožiji, pandemija se nastavlja, a ja se držim budilnika i kardio vežbi kako bih opstala, sve do ovog jutra kada se ne budim u 5.56, kao što sam planirala, već oko 4. Želim da se fizički iscrpim. Pokrećem trening jakog intenziteta u intervalima. Želim da više ne razmišljam, želim da svedem cerebralnu aktivnost na čisto znojenje, na sâmo telo.

Na kraju, dok se mišići opuštaju, instruktorka, između ostalog, kaže da je jedina konstantna stvar promena.

More by Simona Popov

Dolazak

Stvari su krenule naopako jednog nedeljnog jutra u avgustu, kada su prvi prolaznici kroz trg Di Parvi ispred Notr Dama, zaposleni okolnih bistroa, ugledali predmet, nešto poput ogromnog metka položenog na zemlju s vrhom okrenutim prema katedrali, a zadnjim delom ka policijskoj upravi. Prema prvoj proceni, projektil je bio dugačak oko dvadeset metara i imao prečnik oko pet metara. Barmeni i konobari su radoznalo prilazili, razgledali ga sa svih strana, slegali ramenima i odlazili da otvore svoje restorane. To je bilo oko sedam. Oko osam su se sveštenici i crkveni službenici koji su došli da o...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Alexandru Potcoavă

Trilogija lutajućeg pola

Ispred tetka Nikoletine kapije bilo je mnogo ljudi koji su došli da isprate čika Titija na večni počinak, čika Titija koji je, uprkos tome što je voleo da popije, bio čovek u koga si se mogao uzdati, čovek veseljak, veliki belaj za svoju ženu. Mladi ljudi, nikad ne znate šta će vam Bog dati, ali eto, žena ga je negovala, po čitav dan mu je stavljala hladne obloge na čelo, vodila ga kod svakojakih lekara i eto s kakvom ga pompom sada ispraća, da vidiš samo od kakvog lepog drveta mu je kovčeg, javorovina čista. A unajmila je i žene da tri dana spremaju za daću, i kod popa Kristea je sama otišla...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Cristina Vremes

Sonja podiže ruku

U ovim krajevima ljudi su vrlo sumnjičavi. Ne zna da li bi je u drugim mestima primili raširenih ruku. Njegovi ljudi. Oni iz druge ekipe. U svom okruženju nije poznavala parove iz starijih generacija koji bi bili prijatelji, a ne neprijatelji, iako zauvek ostanu zajedno. Možda negde ima i takvih koji su prijatelji čitavog života, ako ne i više od toga, ali ima ih malo, vrlo su srećni i dobro skriveni od očiju drugih, tako da, gledajući oko sebe, ti, mlad čovek, možeš biti skoro ubeđen da će ti onaj pored tebe na kraju izjesti dušu. A ako se to dvoje raziđu, a za njima ostanu deca, oni će obnov...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște

Susret

Dosta. Skupio sam stvari, odelo u navlaci, kašiku za cipele i predao ključ. Do kuće imam da vozim šest sati, međutim put je kraći u povratku. Spuštam prozor i, izbačene glave, idem sve brže kroz glavni gradski bulevar. Hladan od večeri i brzine, vazduh mi brije obraze i podseća me na hrapavost sunđera za skidanje šminke. Imam osetljiv ten i ne podnosim lako tretman koji trpe voditelji kako se ne bi na ekranu presijavali kao mesec posut staklićima – da im se na lice nanese tanak sloj pudera, koji će potom biti ostrugan onim raspalim sunđerima. Kada više nisam mogao da podnesem taj osećaj, z...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Alexandru Potcoavă

Zujanje

U vozu, pri kraju putovanja, kroz zamašćeni prozor video je ivice neba. Ustao je da pogleda i s druge strane vagona i prišao muškarcu koji je zaspao lica skrivenog iza zavese, dok je desnu ruku čvrsto držao preko male putne torbe, koja je stajala na sedištu pored. Da, i s njegovog se prozora videlo isto. Kompaktni prekrivač, indigo boje, paralelan sa širokim poljem punim suvih žbunova. A na njegovoj ivici, svetlo i vedro plavetnilo, poput udaljenog mora, koje lebdi između neba i zemlje. Negde iznad indigo prekrivača bilo je sunce. Kada je ustao, odjednom je osetio metež u vagonu, ljudi su...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște
More in SR

Flomaster

      Robert je prvo sam na sofi, levo od fleke koju je Sven pre nekoliko meseci napravio crvenim flomasterom. Pita kako sam, da li rade apoteke i prodavnice, imam li sve što mi treba, šta ću ako se nešto desi. Dobro sam, rade, imam, neće se ništa desiti. Svakog dana me pita isto, svakog dana mu isto odgovaram. Ovde se ništa ne dešava posle pet po podne. Poenta zatvaranja je da se ništa ne desi, htela bih da dodam, ali znam da to nije pametno. Robert kaže da je žedan, ustaje po čašu vode. Nema gradskog prevoza, svi su u stanovima, na ulicama je samo policija, hitna pomoć, dostavljači na bicikl...
Written in SR by Jasna Dimitrijević

Stvari koje se nikada ne menjaju

Još uvek u meni nije bilo straha od tebe pa sam pružao ruku uvis tražeći vezu sa tvojom. I tvoja ruka se spuštala, mlaka kao muzika u liftu, imala je vene nalik nemim zmijama koje se ukrštaju, grickao si nokte sve dok se ne bi skvrčili kao školjke, i tvoja ruka se nastavljala na moju i preplitali smo se onim glistama koje zovemo prsti. Jadan ti. Pre toga nosao si me u naručju stenjući uspavanke u gluvo doba noći umesto da lalaš. Prao si mi guzu, tvoje gliste su dodirivale moju kaku koja je ostavljala trag i sušio si odeću kada bih te upišao. A pre toga morao si da ubediš moju majku da je lepa...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito

Jerihon

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije. S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima. Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa s...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Sinopsis

Priča koju sam počela da pišem mogla bi da postane ili deo antologije kratkih priča, usredsređenih na različite, međusobno povezane likove, ili odlomak iz života jednog young adult-a. Nalazimo se u bliskoj budućnosti, a unutar jednog četa zabrinutih roditelja izbijaju uzbuna i panika, koje se u jednoj zbijenoj zajednici, naizgled obzirnoj i čestitoj, a uistinu modroj od zavisti i sebičnosti, lančano prenose. Pojavljuje se intenzivno – dok se nižu prepirke, laži, poze i uspesi malih, bednih moćnika – iskreno roditeljsko nerazumevanje emotivnog života dece, kao i potpuni fijasko u pokušaju da i...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Rečnik zatvorenika

Rečnik zatvorenika sadrži glasove i priče ljudi na odsluženju kazne u okružnom zatvoru Loruso i Kutunjo, u V bloku paviljona C, namenjenom „izolovanim zatvorenicima“. Nastao je tokom dvogodišnje radionice kreativnog pisanja koja je organizovana u samom zatvoru. Svi znamo šta označavaju reči „kuća“, „zima“, „ljubav“, i njihovo značenje je neupitno. Ali u zatvoru se značenje reči menja i ova promena određena je samim prostorom: unutra postoji samo unutra, a reči postaju zastarele, tj. kao da su zamrznute u nekom praiskonskom vremenu. I baš u tim zajedničkim rečima leži moć: reči koje su spolja ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello

Zujanje

U vozu, pri kraju putovanja, kroz zamašćeni prozor video je ivice neba. Ustao je da pogleda i s druge strane vagona i prišao muškarcu koji je zaspao lica skrivenog iza zavese, dok je desnu ruku čvrsto držao preko male putne torbe, koja je stajala na sedištu pored. Da, i s njegovog se prozora videlo isto. Kompaktni prekrivač, indigo boje, paralelan sa širokim poljem punim suvih žbunova. A na njegovoj ivici, svetlo i vedro plavetnilo, poput udaljenog mora, koje lebdi između neba i zemlje. Negde iznad indigo prekrivača bilo je sunce. Kada je ustao, odjednom je osetio metež u vagonu, ljudi su...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște