U ovim krajevima ljudi su vrlo sumnjičavi. Ne zna da li bi je u drugim mestima primili raširenih ruku. Njegovi ljudi. Oni iz druge ekipe. U svom okruženju nije poznavala parove iz starijih generacija koji bi bili prijatelji, a ne neprijatelji, iako zauvek ostanu zajedno. Možda negde ima i takvih koji su prijatelji čitavog života, ako ne i više od toga, ali ima ih malo, vrlo su srećni i dobro skriveni od očiju drugih, tako da, gledajući oko sebe, ti, mlad čovek, možeš biti skoro ubeđen da će ti onaj pored tebe na kraju izjesti dušu. A ako se to dvoje raziđu, a za njima ostanu deca, oni će obnoviti svoje živote, postaće još veći neprijatelji, a njihovi novi partneri ne mogu, ali stvarno ne mogu, razmišlja Sonja, da ne preziru ta prisećanja na njihov prethodni život, na njihovu decu.

Ali, uprkos svemu, eno je kako se penje stepenicama jedne sumorne komunističke zgrade, do trećeg sprata, gde se zaustavlja na nekoliko sekundi, ne samo da dođe do daha usled napora, već i da skupi hrabrosti da pozvoni na vrata. Na ramenu ima platneni ceger i u njemu kutiju kafe iz supermarketa, za koju zna da je neće dati jer nije bila pažljiva i kupila je kapsule za espreso umesto mlevene kafe. Tražila je da pakovanje izgleda lepo i posebno, nije gledala cenu, da ne bude jeftino, ali na kraju će nožem bušiti kapsule i iskoristiti kafu da bi je kod dede pripremila za sebe. Dakle, došla je praznih ruku.

Četvrta žena njenog oca izgleda kao udovica iz školske lektire.

Sonja se nadala da će izgledati drugačije. Elegantnija, ponositija, nalickana kremama. Žena, po imenu Anišoara, još uvek nosi crninu i deluje istrošeno od iskrene patnje. Pozvala ju je da uđe i obe sedoše na kauč u trpezariji.

Primila je Sonju iz učtivosti, jedva je poluotvorenih usta rekla „da“ kad ju je pozvala kuma, ali sada je jasno da nema snage ni za kakvu vrstu dijaloga i da radije očekuje da Sonja kaže šta želi i zbog čega je došla.

Ničim je ne nudi.

Sonja ima refleks da sve pretoči u reči. Za nju je važno da može da artikuliše ono što oseća. Ali kad u reči pretočiš stvari koje nisu stvorene da bi bile uređene ili stvari za koje jezik jednostavno nema resurse, rizikuješ da sve krene u pogrešnom smeru. Ponekad to deluje teže nego što zapravo jeste. Ponekad je smešno. A ponekad ne ispadne onako kako je trebalo i onda se uplašiš ili se izgubiš na putu.

Sonja je došla u očevu kuću jer je htela da vidi kako je živeo. Kako izgleda njegova kuća, kako izgleda prostor u kom se on budio i u koji se vraćao da bi pronašao utočište. Ali sada ne zna kako to da spakuje u odgovor na pitanje: „zašto si došla?”.

Želi da zna kako miriše u njegovoj kući, kao što je želela da zna i kako miriše u Nacionalom savetu za proučavanje arhiva Sekuritatee dok je još uvek bila vrlo naivna i verovala da samo uđeš u NSPAS i na tebe se sruče tone dosijea. Kad joj se činilo da je tako jednostavno saznati bilo šta. Izgraditi svoj sud o bilo čemu. Pre nego što je saznala da u NSPAS moraš da kažeš tačno zbog čega si došao i šta tražiš, da potpišeš gomilu papira, a da zatim mesecima čekaš da kolima dopreme dokumenta iz arhive. Da moraš da tražiš dozvolu za fotokopiranje. Da se zakuneš da će se informacije s ličnim karakterom koje budeš otkrio koristiti samo i isključivo u navedene svrhe.

Tražila je osećaj teskobe i gušenja i nadala se da će možda iz toga izniknuti nešto. Neko duševno stanje.

Očev stan je skoro prazan. U njemu su samo najpotrebnije stvari.

Od pomešanih informacija koje je imala od mame, a pogotovo od svoje kume, Sonja zna da je otac, tamo negde posle ’89, počeo da radi u opštini. „Muvao se” po opštini, pre će biti. Saznala je i da je nekoliko puta prelazio iz jedne stranke u drugu i da je u jednom trenutku bio direktor pijaca u malom provincijskom gradu. Njegov lik, promenljiv u Sonjinoj glavi, ponovo je pretrpeo izmene. Zašto je menjao stranke? Zar je takav oportunista bio? Sada, kada vidi ovaj skromni stan, njeno razočaranje je na neki način dvostruko. Očekivala je blagostanje. Bogatstvo, čak. Inače, zašto bi se kompromitovao u slobodnom svetu, ako se pod slobodom podrazumevalo „ne kao pre”?

Pokušala je da zamisli kakve bi razgovore vodila s ocem pred izbore. To je bio prvi put da je izvela takvu vežbu razgovora s ocem, i prva stvar na koju je pomislila bila je kakve bi debate vodili u ovo osetljivo vreme predizbornih kampanja kad se toliko dece svađa s roditeljima. Kad u toliko porodica, na toliko ljudi rastu trnovi mržnje, kao na nekim bićima tame, u ova bizarna vremena koja ih pretvaraju u neku vrstu vukodlaka. Da li bi mogli civilizovano da razgovaraju o svojim opcijama?

Otkako je porasla, bila je gotovo sigurna da bi joj postojanje oca u njenom životu promenilo način bitisanja, učinilo je jačom, otpornijom na sve nepogode, kao da bi samo prisustvo jednog muškarca u kući učinilo da u vazduhu lebdi neka vrsta testosterona kojim bi i žene mogle slobodno da se posluže, onda kad bi osetile potrebu da budu britkije. Mama nije umela da je učini snažnijom, naprotiv, natovarila joj je na grbaču i svoje strahove i ranjivosti, odgajila ju je mentalitetom usamljene i odbačene žene. Jedina korisna stvar kojom se opremila za život – čini se Sonji – je to da uvek zna kako da se sakrije kad joj se plače.

Ali ono što je do sada mislila, da bi otac, više nego sigurno, bio nekakav faktor stabilnosti, neka vrsta sidra, sad joj se odjednom činilo da bi moglo biti krajnje destabilizujuće. Možda bi ih to još više skrenulo s pravog puta. Možda je mama postupila pravilno. Ne samo da se razvede, već i da učini sve da ga drži podalje od njih. Izvesno je da Sonja nikad neće znati kako bi bilo s njim, i najbolje što bi sada mogla da učini je da se prepusti mami. Da joj ukaže sve ono poverenje koje joj je uskratila u periodu sazrevanja jer je, nezadovoljna svojom ličnošću, večito tražila krivce protiv kojih bi se bunila, pa je pronašla mamu jer je samo nju poznavala.

I s njim i bez njega, možda bi bila baš ista kao što je sada, ranjiva i nesigurna, nesposobna za odlučnost u situacijama kad joj se čini da takva treba da bude, nesposobna za veću pobunu od one da ti razbije omiljenu vazu. Na kraju krajeva, čitala je istraživanja o blizancima koji, razdvojeni po rođenju, usvojeni od različitih porodica, dođu do toga da vode neverovatno sličan život. Da se upišu na isti fakultet ili da se i jedan i drugi razvedu po tri puta.

Videvši je kako drži ruke na spojenim kolenima i ćuti, Anišoara, nakon nekog vremena, započe razgovor.

- Rekla sam i Klaudiji kad je bila ovde, nekoliko puta. U testamentu mi je ostavio samo stan. I ja bih njemu isto ostavila da je situacija bila obrnuta, tako smo i potpisali papire. Ne znam šta je zamišljala Klaudija, dokument ne može biti osporen.

Sonja ćuti. Nije došla da optužuje ovu ženu što je zadržala kuću. Trebalo bi da je prekine i da joj to objasni.

– Je l’ vas voleo? upita ona.

– Ovde ima i mog uloženog rada, najpre što sam ga uopšte trpela, reče Anišoara – i kao da joj se oči zamutiše.

– Izvinite ako je pitanje previše nametljivo.... Želela sam da znam da li je……da li je bio sposoban da pokaže privrženost.

– Možda je druge voleo. Kad je bio mlađi… Možda tvoju majku…

Sve žene, supruge i ćerke imaju utisak da je više voleo druge jer odbijaju da poveruju da je bio toliki kreten.

To je to, na kraju. Neki ljudi su jednostavno kreteni.

– Mogu li da pogledam njegove stvari? upita Sonja.

– Zašto?

– Radoznala sam…. Samo sam zbog toga došla, ne brinite. Da bih dobila nekakvu predstavu.

– Zašto si sada došla ? Zašto ga nisi potražila dok je bio živ?