View Colofon
Original text "Sonia ridică mâna" written in RO by Lavinia Braniște,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Sonja podiže ruku

Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște

U ovim krajevima ljudi su vrlo sumnjičavi. Ne zna da li bi je u drugim mestima primili raširenih ruku. Njegovi ljudi. Oni iz druge ekipe. U svom okruženju nije poznavala parove iz starijih generacija koji bi bili prijatelji, a ne neprijatelji, iako zauvek ostanu zajedno. Možda negde ima i takvih koji su prijatelji čitavog života, ako ne i više od toga, ali ima ih malo, vrlo su srećni i dobro skriveni od očiju drugih, tako da, gledajući oko sebe, ti, mlad čovek, možeš biti skoro ubeđen da će ti onaj pored tebe na kraju izjesti dušu. A ako se to dvoje raziđu, a za njima ostanu deca, oni će obnoviti svoje živote, postaće još veći neprijatelji, a njihovi novi partneri ne mogu, ali stvarno ne mogu, razmišlja Sonja, da ne preziru ta prisećanja na njihov prethodni život, na njihovu decu.

Ali, uprkos svemu, eno je kako se penje stepenicama jedne sumorne komunističke zgrade, do trećeg sprata, gde se zaustavlja na nekoliko sekundi, ne samo da dođe do daha usled napora, već i da skupi hrabrosti da pozvoni na vrata. Na ramenu ima platneni ceger i u njemu kutiju kafe iz supermarketa, za koju zna da je neće dati jer nije bila pažljiva i kupila je kapsule za espreso umesto mlevene kafe. Tražila je da pakovanje izgleda lepo i posebno, nije gledala cenu, da ne bude jeftino, ali na kraju će nožem bušiti kapsule i iskoristiti kafu da bi je kod dede pripremila za sebe. Dakle, došla je praznih ruku.

Četvrta žena njenog oca izgleda kao udovica iz školske lektire.

Sonja se nadala da će izgledati drugačije. Elegantnija, ponositija, nalickana kremama. Žena, po imenu Anišoara, još uvek nosi crninu i deluje istrošeno od iskrene patnje. Pozvala ju je da uđe i obe sedoše na kauč u trpezariji.

Primila je Sonju iz učtivosti, jedva je poluotvorenih usta rekla „da“ kad ju je pozvala kuma, ali sada je jasno da nema snage ni za kakvu vrstu dijaloga i da radije očekuje da Sonja kaže šta želi i zbog čega je došla.

Ničim je ne nudi.

Sonja ima refleks da sve pretoči u reči. Za nju je važno da može da artikuliše ono što oseća. Ali kad u reči pretočiš stvari koje nisu stvorene da bi bile uređene ili stvari za koje jezik jednostavno nema resurse, rizikuješ da sve krene u pogrešnom smeru. Ponekad to deluje teže nego što zapravo jeste. Ponekad je smešno. A ponekad ne ispadne onako kako je trebalo i onda se uplašiš ili se izgubiš na putu.

Sonja je došla u očevu kuću jer je htela da vidi kako je živeo. Kako izgleda njegova kuća, kako izgleda prostor u kom se on budio i u koji se vraćao da bi pronašao utočište. Ali sada ne zna kako to da spakuje u odgovor na pitanje: „zašto si došla?”.

Želi da zna kako miriše u njegovoj kući, kao što je želela da zna i kako miriše u Nacionalom savetu za proučavanje arhiva Sekuritatee dok je još uvek bila vrlo naivna i verovala da samo uđeš u NSPAS i na tebe se sruče tone dosijea. Kad joj se činilo da je tako jednostavno saznati bilo šta. Izgraditi svoj sud o bilo čemu. Pre nego što je saznala da u NSPAS moraš da kažeš tačno zbog čega si došao i šta tražiš, da potpišeš gomilu papira, a da zatim mesecima čekaš da kolima dopreme dokumenta iz arhive. Da moraš da tražiš dozvolu za fotokopiranje. Da se zakuneš da će se informacije s ličnim karakterom koje budeš otkrio koristiti samo i isključivo u navedene svrhe.

Tražila je osećaj teskobe i gušenja i nadala se da će možda iz toga izniknuti nešto. Neko duševno stanje.

Očev stan je skoro prazan. U njemu su samo najpotrebnije stvari.

Od pomešanih informacija koje je imala od mame, a pogotovo od svoje kume, Sonja zna da je otac, tamo negde posle ’89, počeo da radi u opštini. „Muvao se” po opštini, pre će biti. Saznala je i da je nekoliko puta prelazio iz jedne stranke u drugu i da je u jednom trenutku bio direktor pijaca u malom provincijskom gradu. Njegov lik, promenljiv u Sonjinoj glavi, ponovo je pretrpeo izmene. Zašto je menjao stranke? Zar je takav oportunista bio? Sada, kada vidi ovaj skromni stan, njeno razočaranje je na neki način dvostruko. Očekivala je blagostanje. Bogatstvo, čak. Inače, zašto bi se kompromitovao u slobodnom svetu, ako se pod slobodom podrazumevalo „ne kao pre”?

Pokušala je da zamisli kakve bi razgovore vodila s ocem pred izbore. To je bio prvi put da je izvela takvu vežbu razgovora s ocem, i prva stvar na koju je pomislila bila je kakve bi debate vodili u ovo osetljivo vreme predizbornih kampanja kad se toliko dece svađa s roditeljima. Kad u toliko porodica, na toliko ljudi rastu trnovi mržnje, kao na nekim bićima tame, u ova bizarna vremena koja ih pretvaraju u neku vrstu vukodlaka. Da li bi mogli civilizovano da razgovaraju o svojim opcijama?

Otkako je porasla, bila je gotovo sigurna da bi joj postojanje oca u njenom životu promenilo način bitisanja, učinilo je jačom, otpornijom na sve nepogode, kao da bi samo prisustvo jednog muškarca u kući učinilo da u vazduhu lebdi neka vrsta testosterona kojim bi i žene mogle slobodno da se posluže, onda kad bi osetile potrebu da budu britkije. Mama nije umela da je učini snažnijom, naprotiv, natovarila joj je na grbaču i svoje strahove i ranjivosti, odgajila ju je mentalitetom usamljene i odbačene žene. Jedina korisna stvar kojom se opremila za život – čini se Sonji – je to da uvek zna kako da se sakrije kad joj se plače.

Ali ono što je do sada mislila, da bi otac, više nego sigurno, bio nekakav faktor stabilnosti, neka vrsta sidra, sad joj se odjednom činilo da bi moglo biti krajnje destabilizujuće. Možda bi ih to još više skrenulo s pravog puta. Možda je mama postupila pravilno. Ne samo da se razvede, već i da učini sve da ga drži podalje od njih. Izvesno je da Sonja nikad neće znati kako bi bilo s njim, i najbolje što bi sada mogla da učini je da se prepusti mami. Da joj ukaže sve ono poverenje koje joj je uskratila u periodu sazrevanja jer je, nezadovoljna svojom ličnošću, večito tražila krivce protiv kojih bi se bunila, pa je pronašla mamu jer je samo nju poznavala.

I s njim i bez njega, možda bi bila baš ista kao što je sada, ranjiva i nesigurna, nesposobna za odlučnost u situacijama kad joj se čini da takva treba da bude, nesposobna za veću pobunu od one da ti razbije omiljenu vazu. Na kraju krajeva, čitala je istraživanja o blizancima koji, razdvojeni po rođenju, usvojeni od različitih porodica, dođu do toga da vode neverovatno sličan život. Da se upišu na isti fakultet ili da se i jedan i drugi razvedu po tri puta.

Videvši je kako drži ruke na spojenim kolenima i ćuti, Anišoara, nakon nekog vremena, započe razgovor.

- Rekla sam i Klaudiji kad je bila ovde, nekoliko puta. U testamentu mi je ostavio samo stan. I ja bih njemu isto ostavila da je situacija bila obrnuta, tako smo i potpisali papire. Ne znam šta je zamišljala Klaudija, dokument ne može biti osporen.

Sonja ćuti. Nije došla da optužuje ovu ženu što je zadržala kuću. Trebalo bi da je prekine i da joj to objasni.

– Je l’ vas voleo? upita ona.

– Ovde ima i mog uloženog rada, najpre što sam ga uopšte trpela, reče Anišoara – i kao da joj se oči zamutiše.

– Izvinite ako je pitanje previše nametljivo.... Želela sam da znam da li je……da li je bio sposoban da pokaže privrženost.

– Možda je druge voleo. Kad je bio mlađi… Možda tvoju majku…

Sve žene, supruge i ćerke imaju utisak da je više voleo druge jer odbijaju da poveruju da je bio toliki kreten.

To je to, na kraju. Neki ljudi su jednostavno kreteni.

– Mogu li da pogledam njegove stvari? upita Sonja.

– Zašto?

– Radoznala sam…. Samo sam zbog toga došla, ne brinite. Da bih dobila nekakvu predstavu.

– Zašto si sada došla ? Zašto ga nisi potražila dok je bio živ?

More by Simona Popov

Dolazak

Stvari su krenule naopako jednog nedeljnog jutra u avgustu, kada su prvi prolaznici kroz trg Di Parvi ispred Notr Dama, zaposleni okolnih bistroa, ugledali predmet, nešto poput ogromnog metka položenog na zemlju s vrhom okrenutim prema katedrali, a zadnjim delom ka policijskoj upravi. Prema prvoj proceni, projektil je bio dugačak oko dvadeset metara i imao prečnik oko pet metara. Barmeni i konobari su radoznalo prilazili, razgledali ga sa svih strana, slegali ramenima i odlazili da otvore svoje restorane. To je bilo oko sedam. Oko osam su se sveštenici i crkveni službenici koji su došli da o...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Alexandru Potcoavă

Trilogija lutajućeg pola

Ispred tetka Nikoletine kapije bilo je mnogo ljudi koji su došli da isprate čika Titija na večni počinak, čika Titija koji je, uprkos tome što je voleo da popije, bio čovek u koga si se mogao uzdati, čovek veseljak, veliki belaj za svoju ženu. Mladi ljudi, nikad ne znate šta će vam Bog dati, ali eto, žena ga je negovala, po čitav dan mu je stavljala hladne obloge na čelo, vodila ga kod svakojakih lekara i eto s kakvom ga pompom sada ispraća, da vidiš samo od kakvog lepog drveta mu je kovčeg, javorovina čista. A unajmila je i žene da tri dana spremaju za daću, i kod popa Kristea je sama otišla...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Cristina Vremes

Susret

Dosta. Skupio sam stvari, odelo u navlaci, kašiku za cipele i predao ključ. Do kuće imam da vozim šest sati, međutim put je kraći u povratku. Spuštam prozor i, izbačene glave, idem sve brže kroz glavni gradski bulevar. Hladan od večeri i brzine, vazduh mi brije obraze i podseća me na hrapavost sunđera za skidanje šminke. Imam osetljiv ten i ne podnosim lako tretman koji trpe voditelji kako se ne bi na ekranu presijavali kao mesec posut staklićima – da im se na lice nanese tanak sloj pudera, koji će potom biti ostrugan onim raspalim sunđerima. Kada više nisam mogao da podnesem taj osećaj, z...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Alexandru Potcoavă

Odstupanje od nekoliko minuta

Dan počinje ranije nego što sam mislila. Podesila sam alarm da zvoni u 5.56, iz više razloga. Želela sam da imam vremena da meditiram u ranu zoru, a i da mogu da sačekam trideset minuta kako bi tableta koja poboljšava rad štitne žlezde počela da deluje pre kafe, pa da zatim započnem seriju vežbi koje spajaju topljenje masti sa tonifikacijom mišića, koristeći sopstvenu kilažu, a da u međuvremenu ne zaboravim da upalim bojler, jer zagrevanje vode traje oko četiri sata, što mi ostavlja dovoljno vremena da završim i deo joge za smanjivanje tenzije oko srca, a da se ne izložim riziku od izazivan...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Cristina Vremes

Zujanje

U vozu, pri kraju putovanja, kroz zamašćeni prozor video je ivice neba. Ustao je da pogleda i s druge strane vagona i prišao muškarcu koji je zaspao lica skrivenog iza zavese, dok je desnu ruku čvrsto držao preko male putne torbe, koja je stajala na sedištu pored. Da, i s njegovog se prozora videlo isto. Kompaktni prekrivač, indigo boje, paralelan sa širokim poljem punim suvih žbunova. A na njegovoj ivici, svetlo i vedro plavetnilo, poput udaljenog mora, koje lebdi između neba i zemlje. Negde iznad indigo prekrivača bilo je sunce. Kada je ustao, odjednom je osetio metež u vagonu, ljudi su...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște
More in SR

Oduvek smo živele u ovom selu

Promenile smo kožu. Kažem to sebi pred ogledalom zaustavljene vode koju nam poklanja valov. Više nema krava u selu tako da je ovo pojilo naše, kao i skoro sve ostalo što nas okružuje. I naše i ničije. Baština onih koje opstaju i ostaju. Moja ćerka, koja ima ostatke blata i suvog lišća po kosi, drži se za moje telo poput životinjice. Već dugo ne koristimo kolica jer ih kameni putevi obesmišljavaju, pa su se moji mišići svikli na nju, njenu težinu i konture, promaljaju se nove konture, atletske, nezamislive. Više nisam mršava žena. Sada sam skela. Subota je ujutru i vraćamo se nakon pretresanja...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Aixa De la Cruz Regúlez

24

17 22. 12. 2014. Diario de Vida Utvarna priroda na trgu Placa de Espanja ogledala se u tome što je odavala utisak veličanstvenosti pređašnje civilizacije, koja je u modernom dobu izgubila smisao. Šta će kolonizatorskoj sili ovoliki trg, pompezno podeljen na španske provincije, predviđen za svečanosti prošlih vremena? Kočije su obigravale oko fontane pružajući turistima jeftino igranje plemstva. Dobro je, barem nema segveja ovde. Jedan konj je iskoristio nepažnju kočijaša, oslobodio se jarma i galopom otrčao ka svojoj novostečenoj slobodi. Ostavljajući za sobom zbunjenost, škljocanje aparata ...
Written in SR by Marija Pavlović

Bljeskovi

U zbirci eseja pod naslovom Zen u umetnosti pisanja, Rej Bredberi piše da je od svoje dvadeset četvrte do svoje trideset šeste godine vreme provodio sastavljajući spiskove reči. Lista je glasila otprilike ovako: JEZERO. NOĆ. CVRČCI. JARUGA. POTKROVLJE. SUTEREN. KAPAK. DETE. GUŽVA. NOĆNI VOZ. SIRENA ZA MAGLU. SRP. KARNEVAL. RINGIŠPIL. PATULJAK. LAVIRINT OGLEDALA. SKELETON. Nedavno mi se dogodilo nešto slično. Živela sam u porodici koja mi je pružila dobro obrazovanje i dobar odnos prema životu, ali u poslednje vreme uporno preispitujem neke stvari. Mnoge su preostale i još uvek me plaš...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello

Beleške o životu Fransis Donel

Prolog Godine 1945. Fransis Donel, spisateljica i poznata uzgajivačica ptica, rođena je u Sjedinjenim Američkim Državama. Godine 1983. lažirala je sopstvenu smrt od lupusa, bolesti koja ju je tištala od detinjstva. U mesecima koji će uslediti otkriveno je da su sve to bile glasine. Nakon jedne manje polemike do koje ćemo doći kad za to bude vreme, Fransis se povukla iz javnosti tokom nekoliko decenija. Već je počeo XXI vek kada je stigla u Španiju, pod teretom bolesti koja je neprestano rasla u njenoj unutrašnjosti. Često je govorila da je domovinu napustila onda kada je postala prestara za p...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Adriana Murad Konings

Niti

Potraga ne počinje svesno. Na uznemirujuć, neobjašnjiv način osećam povezanost s njom i njen nestanak ostavlja u meni mnoga pitanja. Budim se pitajući se gde spava i kako živi. Neprestano mislim na nju, dok lagano i nežno masturbiram među čaršavima i kroz krovni prozor posmatram oblake. Prolazeći pored tezgi s voćem u našem kraju, vrhovima prstiju prelazim po pomorandžama dok ne pronađem jednu sa savršenim porama, koja me podseća na nju. Krenula sam kod nje na časove joge zbog upornog bola u vratu. Fizioterapeut mi je preporučio ovu vrstu joge, Ajengarovu metodu, jer koristi pomagala koja su ...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Hannah Roels

Flomaster

      Robert je prvo sam na sofi, levo od fleke koju je Sven pre nekoliko meseci napravio crvenim flomasterom. Pita kako sam, da li rade apoteke i prodavnice, imam li sve što mi treba, šta ću ako se nešto desi. Dobro sam, rade, imam, neće se ništa desiti. Svakog dana me pita isto, svakog dana mu isto odgovaram. Ovde se ništa ne dešava posle pet po podne. Poenta zatvaranja je da se ništa ne desi, htela bih da dodam, ali znam da to nije pametno. Robert kaže da je žedan, ustaje po čašu vode. Nema gradskog prevoza, svi su u stanovima, na ulicama je samo policija, hitna pomoć, dostavljači na bicikl...
Written in SR by Jasna Dimitrijević