View Colofon
Original text "Zmiana" written in PL by Joanna Gierak Onoszko,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

PROMENA

Translated from PL to SR by Ivana Drenjanin
Written in PL by Joanna Gierak Onoszko

-Molim Vas, idite liftom, ja ću strčati stepenicama – viče mladi lekar i juri niz stepenište, preskačući po nekoliko stepenika. Mora da stigne.
Nekoliko nedelja ranije, još u porodiljskoj postelji, majka se obratila pedijatru, jer je dete neprestano plakalo. Prilikom prve posete, čula je: - Nahranite ga jednom, ali dobro, najzad će se smiriti.
U drugoj klinici rečeno joj je: - To su samo grčevi. Nemojte da jedete pržena jela. Mleko će Vam se poboljšati, a dete će prestati da vrišti.
U privatnoj ordinaciji lekar se jednostavno osmehnuo: - A zašto da ne plače? Pa to je novorođenče.
Pedijatri su bili mirni, ali bebin plač nije prestajao. Uz to, mališan je počeo da se uvija kao kifla.
Prineo je ruku uhu i zamahnuo obema nogama u jednu stranu, kao klatno zaustavljeno u letu.
Nije to ništa. Dete ponavlja omiljeni položaj iz fetalnog života – objasnio je jedan specijalista.
Molim vas, pomerite krevetac. Dete traži prirodno svetlo. Primaknite ga prozoru, samo će se
okrenuti – savetovao je drugi.
- Ali zašto tražite dlaku u jajetu? Gospođo, imate tako divnu bebu i još se žalite? Treba da se oslobodite stresa – konstatovao je treći.
Prilikom pregleda nisu pronađene značajne fizičke nepravilnosti – složno upisuju u karton svi lekari redom.
Ali svaki put kad ga uzmu u ruke, dete vrišti.

*    *    *


Jednog četvrtka, tokom šetnje, majka baci pogled u kolica i vidi da dete odjednom počinje snažno da ukršta očima. Žena trči u najbližu ambulantu, sve vreme gledajući u bebu. Mogla se zakleti da je negde u magli, da odlazi, negde tone, pa svaki čas treska kolica i šamara dete, da ne bi odlutalo. Prolaznici se okreću za njom, ali niko ne reaguje.

U ambulanti mališan se smeje doktoru i veselo brblja.
-Dete je sasvim svesno, nema nikakvih deformacija, sigurno Vam se nešto učinilo. Možda Vam je potrebno da se dobro naspavate? – savetuje lekar i ljubazno otvara vrata, kako bi završio posetu. Tada, još na pragu, dete koje se smejalo, još jednom prevrće oči. Majka počinje da vrišti tako glasno da iz susednih ordinacija istrčavaju lekari.

Neko zove hitnu pomoć.
Spasioci malo razgovaraju, više posmatraju. Jedan od njih nehajno se oglasi:
-Uključićemo sirenu ali, gospođo, ne brinite zbog toga. Ne stoji mi se ponovo u toj gužvi.
Majka zna da to nije istina.
U ordinaciji hitne pomoći čuje se brujanje. Dečaku je šest, možda sedam godina. Roditelji mu
ćutke grle leđa, koja su u grčevima.
-Ne, ne. Neću. Tata, molim te. Neću. Biću dobar, obećavam. Ali neću više da budem ovde.
Pored njih prolazi starija žena. Vuče na odeljenje krevet na rasklapanje, provešće još jednu noć pored metalnog krevetića svoje unuke.
U čekaonici neke žene okreću otečena lica, neki muškarci skrivaju lice među dlanovima. Spacioci dozivaju dežurnog lekara.

*    *    *


Ispitivanje u tunelu magnetne rezonance traje dugo, a dijagnostičari pomno posmatraju crno- bele slike, koje pokazuju deo po deo detetove glavice.
Operisaćemo – kaže načelnik. – Operacija će biti u ponedeljak, najkasnije utorak. Ostajete i
dalje u bolnici, molim vas nabavite mleko i vreće za spavanje.
Morate da potpišete saglasnost. Ne možete da ne potpišete saglasnost.
Na odeljenju mogu da ostanu samo majke. Gotovo sve imaju izbočene stomake, nedavno su se porodile. Spavaju jedna pored druge u bolničkoj kuhinji. Spavaju na podu, pored kante s ostacima hrane.

To su pacijentkinje jednog od najmodernijih instituta u Evropi. Koristeći tehnologije koje su nedostupne na drugim mestima, lekari ovde vraćaju decu u život. Međutim, u kupatilu za roditelje već tri nedelje nema sapuna.

*    *    *

U petak, dete je mrzovoljno i razdražljivo od jutra. Cele noći je prazna želuca, a sad čeka sledeće ispitivanje, koje je važno dodati pozamašnoj dokumentaciji. Zacenjuje se od plača, čak počinje da kašljuca. Kašlje, postaje modar, plavi se, ispušta penu na usta.
Guši se, dete mi se guši! – majka istrčava na hodnik.
Proviruje medicinska sestra, ali odmahuje rukom: - Zagrcnulo se čajem. Potapšite ga rukom po leđima.
Ali nisam mu davala nikakav čaj! Moje dete je praznog stomaka. Moje dete gubi dah!
Medicinska sestra trči po tim za reanimaciju. U salu upadaju bradati muškarci s crvenim koferom i viču da svi moraju smesta da izađu napolje. Ali sada majka viče na njih da nikuda  neće da ide, jer niko joj ne veruje da se dete ne pomera.
Neko viče da je potreban lekar. Petak je popodne. Lekari su predali otpusne liste, zatvorili kartoteke i odlaze kući. Bolnica se prazni.
U salu uleće mladi doktor. Dve, možda tri sekunde, stoji ukočeno. Gleda lice deteta i viče:
Hitno stanje. Dovedite mi ga u salu. Smesta!
Spasioci deblokiraju točkove na metalnim nožicama dečijeg kreveca i guraju ga ka oknu s liftovima. U ovo doba čeka se dugo, jer na svim spratovima osoblje završava smenu i na desetine ljudi čeka u redu na ulazu.
-Molim Vas idite liftom, ja ću strčati stepenicama – dobacuje mladi lekar i juri nekoliko spratova dole, pravo u operacionu salu.

*    *    *

- Molim vas pozdravite se – kaže roditeljima medicinska sestra-anesteziolog u sobi za pripremu  pacijenata. Kroz prozor u komori moglo se videti, kao pod ogromnom lampom obavijenom folijom, lakom za čišćenje, desetak užurbanih ljudi u zelenim mantilima.
Sutra. Sada nisam stigla, doktor je tako brzo otrčao sa odeljenja – objašnjava majka.

Ne s doktorom. Pozdravite se s detetom.


*    *    *

Majka i otac se ne miču od operacione sale. Redovno pritiskaju interfon, ali glas s druge strane
vrata uporno ponavlja: operacija je u toku.
Prolazi sat, dva i nakon sledećeg zvona glas se na trenutak zaustavlja. Na kraju se čuje: - Nisam
ovlašćena za ovaj razgovor. Idite na odeljenje i porazgovarajte sa doktorom. Kakve se vesti nakon toga mogu očekivati?
Majka i otac kucaju na vrata sobe, ali niko ne odgovara. Pritiskaju kvaku, unutra stoji mladi lekar koji je operisao dete.
Izgleda drugačije nego kad je trčao u salu. Stariji je bar deset godina, pogrbljen. Lice mu je sivo.  S vidnim naporom pesnicama se oslanja o pisaći sto, kao da nema snage da stoji.
Poraženi bokser nakon bitke.
Čujte, dobro je prošlo. Živ je. A šta će biti dalje, videćemo.
Ipak narednih dana uopšte nije dobro. Dete ne dolazi k sebi. Ne podiže ručice, neće da pije,
klonulo. Povraća i slabi.
Kada ne operiše, mladi lekar sedi pored njegovog kreveca. Umoran, rukama se oslanja o čeličnu ogradicu, bdi. Menja lekove, doze i metode. Nijedna zapisana dijagnoza ne odgovara, parametri stalno padaju.
Jednoga dana doktor stoji podno kreveca i nešto majstoriše. Podiže dno za nekoliko stepeni tako da sada novorođenče leži glavom nadole, a noge su mu skoro na zidu. Doktor ne gleda na monitore, već lice deteta, koje brzo postaje toplo, rumeno, živahno.

*    *    *

U mladom organizmu procesi zaceljivanja odvijaju se brzo. Rane lepo zarastaju, rezultati se
normalizuju i ponekad dete może da ide kući.
Prolazi nekoliko godina i majčin stomak ponovo se zaobljuje.

*    *    *

Na vest o trudnoći, ginekolog je samo zaječao: - Dođavola!

More by Ivana Drenjanin

Ostrvo

Sve do danas ne znam tačno šta sam tražila na ostrvima. Znam samo šta sam ostavila za sobom. Zemlju koja mi je izdala pasoš. Ženu koja me je donela na svet. Stvari koje se mogu kupiti novcem. Svet koji nisam uspela da promenim. Voda u moru bila je topla. Talasi su uveče blještali od svetlećeg planktona. Nakon godina putovanja, mešala su mi se pristaništa među palminim gajevima, s kojih sam se ukrcavala na sledeće čamce. Mešali su mi se nazivi ostrva, koji su počinjali rečima koh i nusa. Mešale su mi se tamne oči i šarena garderoba drugih putnika. Ipak, povremeno sam na putu sretala ljude koji ...
Translated from PL to SR by Ivana Drenjanin
Written in PL by Urszula Jabłońska
More in SR

Pande parka Ueno

Otkad su se deca rodila, ili možda otkad sam na društvenim mrežama, ili čak otkad sam zbog posla primorana da komuniciram na jasan i prijemčiv način, i da se, ukratko, pozivam na ono što je poznato, umesto da to izmišljam, delila sam svoje vreme na ono stvarno, to jest na ono u kome sam mogla da pričam sa sobom na svom stvarnom jeziku, i na lažno vreme, to jest na ono u kome sam morala da se izražavam po kategorijama, u okviru registara ili da zauzimam veštačke stavove. Čitala sam u romanima o upornim i nepokolebljivim ljudima koji bi ustajali u četiri ujutru, tuširali se hladnom vodom, a već...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Sinopsis

Priča koju sam počela da pišem mogla bi da postane ili deo antologije kratkih priča, usredsređenih na različite, međusobno povezane likove, ili odlomak iz života jednog young adult-a. Nalazimo se u bliskoj budućnosti, a unutar jednog četa zabrinutih roditelja izbijaju uzbuna i panika, koje se u jednoj zbijenoj zajednici, naizgled obzirnoj i čestitoj, a uistinu modroj od zavisti i sebičnosti, lančano prenose. Pojavljuje se intenzivno – dok se nižu prepirke, laži, poze i uspesi malih, bednih moćnika – iskreno roditeljsko nerazumevanje emotivnog života dece, kao i potpuni fijasko u pokušaju da i...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Preparirano telo

Pod našom kožom nalaze se čitavi svetovi. Ako se bar može verovati ilustracijama. Ponekad nisam sigurna. Stežem ključnu kost. Štrči kada podignete ramena. Često to radim. Ključna kost je jaka, ali tanka. Ne bih mogla da je polomim. Ili bar ne golim rukama, ali ako bih je udarila nečim teškim, možda onom kamenom figurom na primer, sigurno bih je polomila. Nije potrebno mnogo da nestanete. Dovoljno je da se jednom zagrcnete i to je to. Gde završavaju komadići koji skrenu u pogrešnu rupu. Ne vidim ništa od krajnika koji vise u dnu usne duplje. Ležim na kauču, topli laptop mi je na stomaku, previ...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Nikki Dekker

Nekoliko meseci kasnije

12. avgust »Muhamede, za pola sata budi pored telefona. Mislim da sam je našao!« Izletim iz kreveta, obučem se sav rastresen što brže mogu i izjurim iz hostela. Brzo. Kao da bi nešto bilo drugačije ako bih do kuće stigao pet minuta pre ili kasnije. Skoro da trčim po klancu nizbrdo prema pristaništu, tamo negde između jevrejske četvrti Hardara Carmel i nekad palestinskog Wadi Salib. Bilo kako bilo, čujem testeru koja verovatno reže gvožđe, i kokoške i petlove. Neobično. Miris farme usred grada koji želi da izbriše svoju istoriju i da bude moderan. Kao da sam se vratio u 1948, kada je s ovog br...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

Jerihon

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije. S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima. Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa s...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Stvari koje se nikada ne menjaju

Još uvek u meni nije bilo straha od tebe pa sam pružao ruku uvis tražeći vezu sa tvojom. I tvoja ruka se spuštala, mlaka kao muzika u liftu, imala je vene nalik nemim zmijama koje se ukrštaju, grickao si nokte sve dok se ne bi skvrčili kao školjke, i tvoja ruka se nastavljala na moju i preplitali smo se onim glistama koje zovemo prsti. Jadan ti. Pre toga nosao si me u naručju stenjući uspavanke u gluvo doba noći umesto da lalaš. Prao si mi guzu, tvoje gliste su dodirivale moju kaku koja je ostavljala trag i sušio si odeću kada bih te upišao. A pre toga morao si da ubediš moju majku da je lepa...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito