-Molim Vas, idite liftom, ja ću strčati stepenicama – viče mladi lekar i juri niz stepenište, preskačući po nekoliko stepenika. Mora da stigne.
Nekoliko nedelja ranije, još u porodiljskoj postelji, majka se obratila pedijatru, jer je dete neprestano plakalo. Prilikom prve posete, čula je: - Nahranite ga jednom, ali dobro, najzad će se smiriti.
U drugoj klinici rečeno joj je: - To su samo grčevi. Nemojte da jedete pržena jela. Mleko će Vam se poboljšati, a dete će prestati da vrišti.
U privatnoj ordinaciji lekar se jednostavno osmehnuo: - A zašto da ne plače? Pa to je novorođenče.
Pedijatri su bili mirni, ali bebin plač nije prestajao. Uz to, mališan je počeo da se uvija kao kifla.
Prineo je ruku uhu i zamahnuo obema nogama u jednu stranu, kao klatno zaustavljeno u letu.
Nije to ništa. Dete ponavlja omiljeni položaj iz fetalnog života – objasnio je jedan specijalista.
Molim vas, pomerite krevetac. Dete traži prirodno svetlo. Primaknite ga prozoru, samo će se
okrenuti – savetovao je drugi.
- Ali zašto tražite dlaku u jajetu? Gospođo, imate tako divnu bebu i još se žalite? Treba da se oslobodite stresa – konstatovao je treći.
Prilikom pregleda nisu pronađene značajne fizičke nepravilnosti – složno upisuju u karton svi lekari redom.
Ali svaki put kad ga uzmu u ruke, dete vrišti.

*    *    *

Jednog četvrtka, tokom šetnje, majka baci pogled u kolica i vidi da dete odjednom počinje snažno da ukršta očima. Žena trči u najbližu ambulantu, sve vreme gledajući u bebu. Mogla se zakleti da je negde u magli, da odlazi, negde tone, pa svaki čas treska kolica i šamara dete, da ne bi odlutalo. Prolaznici se okreću za njom, ali niko ne reaguje.

U ambulanti mališan se smeje doktoru i veselo brblja.
-Dete je sasvim svesno, nema nikakvih deformacija, sigurno Vam se nešto učinilo. Možda Vam je potrebno da se dobro naspavate? – savetuje lekar i ljubazno otvara vrata, kako bi završio posetu. Tada, još na pragu, dete koje se smejalo, još jednom prevrće oči. Majka počinje da vrišti tako glasno da iz susednih ordinacija istrčavaju lekari.

Neko zove hitnu pomoć.
Spasioci malo razgovaraju, više posmatraju. Jedan od njih nehajno se oglasi:
-Uključićemo sirenu ali, gospođo, ne brinite zbog toga. Ne stoji mi se ponovo u toj gužvi.
Majka zna da to nije istina.
U ordinaciji hitne pomoći čuje se brujanje. Dečaku je šest, možda sedam godina. Roditelji mu
ćutke grle leđa, koja su u grčevima.
-Ne, ne. Neću. Tata, molim te. Neću. Biću dobar, obećavam. Ali neću više da budem ovde.
Pored njih prolazi starija žena. Vuče na odeljenje krevet na rasklapanje, provešće još jednu noć pored metalnog krevetića svoje unuke.
U čekaonici neke žene okreću otečena lica, neki muškarci skrivaju lice među dlanovima. Spacioci dozivaju dežurnog lekara.

*    *    *

Ispitivanje u tunelu magnetne rezonance traje dugo, a dijagnostičari pomno posmatraju crno- bele slike, koje pokazuju deo po deo detetove glavice.
Operisaćemo – kaže načelnik. – Operacija će biti u ponedeljak, najkasnije utorak. Ostajete i
dalje u bolnici, molim vas nabavite mleko i vreće za spavanje.
Morate da potpišete saglasnost. Ne možete da ne potpišete saglasnost.
Na odeljenju mogu da ostanu samo majke. Gotovo sve imaju izbočene stomake, nedavno su se porodile. Spavaju jedna pored druge u bolničkoj kuhinji. Spavaju na podu, pored kante s ostacima hrane.

To su pacijentkinje jednog od najmodernijih instituta u Evropi. Koristeći tehnologije koje su nedostupne na drugim mestima, lekari ovde vraćaju decu u život. Međutim, u kupatilu za roditelje već tri nedelje nema sapuna.

*    *    *

U petak, dete je mrzovoljno i razdražljivo od jutra. Cele noći je prazna želuca, a sad čeka sledeće ispitivanje, koje je važno dodati pozamašnoj dokumentaciji. Zacenjuje se od plača, čak počinje da kašljuca. Kašlje, postaje modar, plavi se, ispušta penu na usta.
Guši se, dete mi se guši! – majka istrčava na hodnik.
Proviruje medicinska sestra, ali odmahuje rukom: - Zagrcnulo se čajem. Potapšite ga rukom po leđima.
Ali nisam mu davala nikakav čaj! Moje dete je praznog stomaka. Moje dete gubi dah!
Medicinska sestra trči po tim za reanimaciju. U salu upadaju bradati muškarci s crvenim koferom i viču da svi moraju smesta da izađu napolje. Ali sada majka viče na njih da nikuda  neće da ide, jer niko joj ne veruje da se dete ne pomera.
Neko viče da je potreban lekar. Petak je popodne. Lekari su predali otpusne liste, zatvorili kartoteke i odlaze kući. Bolnica se prazni.
U salu uleće mladi doktor. Dve, možda tri sekunde, stoji ukočeno. Gleda lice deteta i viče:
Hitno stanje. Dovedite mi ga u salu. Smesta!
Spasioci deblokiraju točkove na metalnim nožicama dečijeg kreveca i guraju ga ka oknu s liftovima. U ovo doba čeka se dugo, jer na svim spratovima osoblje završava smenu i na desetine ljudi čeka u redu na ulazu.
-Molim Vas idite liftom, ja ću strčati stepenicama – dobacuje mladi lekar i juri nekoliko spratova dole, pravo u operacionu salu.

*    *    *

- Molim vas pozdravite se – kaže roditeljima medicinska sestra-anesteziolog u sobi za pripremu  pacijenata. Kroz prozor u komori moglo se videti, kao pod ogromnom lampom obavijenom folijom, lakom za čišćenje, desetak užurbanih ljudi u zelenim mantilima.
Sutra. Sada nisam stigla, doktor je tako brzo otrčao sa odeljenja – objašnjava majka.

Ne s doktorom. Pozdravite se s detetom.

*    *    *

Majka i otac se ne miču od operacione sale. Redovno pritiskaju interfon, ali glas s druge strane
vrata uporno ponavlja: operacija je u toku.
Prolazi sat, dva i nakon sledećeg zvona glas se na trenutak zaustavlja. Na kraju se čuje: - Nisam
ovlašćena za ovaj razgovor. Idite na odeljenje i porazgovarajte sa doktorom. Kakve se vesti nakon toga mogu očekivati?
Majka i otac kucaju na vrata sobe, ali niko ne odgovara. Pritiskaju kvaku, unutra stoji mladi lekar koji je operisao dete.
Izgleda drugačije nego kad je trčao u salu. Stariji je bar deset godina, pogrbljen. Lice mu je sivo.  S vidnim naporom pesnicama se oslanja o pisaći sto, kao da nema snage da stoji.
Poraženi bokser nakon bitke.
Čujte, dobro je prošlo. Živ je. A šta će biti dalje, videćemo.
Ipak narednih dana uopšte nije dobro. Dete ne dolazi k sebi. Ne podiže ručice, neće da pije,
klonulo. Povraća i slabi.
Kada ne operiše, mladi lekar sedi pored njegovog kreveca. Umoran, rukama se oslanja o čeličnu ogradicu, bdi. Menja lekove, doze i metode. Nijedna zapisana dijagnoza ne odgovara, parametri stalno padaju.
Jednoga dana doktor stoji podno kreveca i nešto majstoriše. Podiže dno za nekoliko stepeni tako da sada novorođenče leži glavom nadole, a noge su mu skoro na zidu. Doktor ne gleda na monitore, već lice deteta, koje brzo postaje toplo, rumeno, živahno.

*    *    *

U mladom organizmu procesi zaceljivanja odvijaju se brzo. Rane lepo zarastaju, rezultati se
normalizuju i ponekad dete może da ide kući.
Prolazi nekoliko godina i majčin stomak ponovo se zaobljuje.

*    *    *

Na vest o trudnoći, ginekolog je samo zaječao: - Dođavola!