View Colofon
Original text "Wyspa" written in PL by Urszula Jabłońska,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Ostrvo

Translated from PL to SR by Ivana Drenjanin
Written in PL by Urszula Jabłońska

Sve do danas ne znam tačno šta sam tražila na ostrvima. Znam samo šta sam ostavila za sobom. Zemlju koja mi je izdala pasoš. Ženu koja me je donela na svet. Stvari koje se mogu kupiti novcem. Svet koji nisam uspela da promenim.
Voda u moru bila je topla. Talasi su uveče blještali od svetlećeg planktona. Nakon godina putovanja, mešala su mi se pristaništa među palminim gajevima, s kojih sam se ukrcavala na sledeće čamce. Mešali su mi se nazivi ostrva, koji su počinjali rečima koh i nusa. Mešale su mi se tamne oči i šarena garderoba drugih putnika. Ipak, povremeno sam na putu sretala ljude koji su tražili isto što i ja. Nismo mnogo razgovarali. „Odakle si?”, „Gde putuješ?” – to su bile istovremeno reči pozdravljanja i opraštanja. Znali smo da nemaju značenje.
Tražila sam nasumice dok nisam srela Tomasa.
*
Seo je do mene u uličnoj krčmi blizu pristaništa. Sunce je polako zalazilo za horizontom. Žene ribara su na čamcima čistile mreže nakon dugog ribolova. Sitna žena, pored kolica s testeninom, prala je plastično posuđe. Nisam mogla da pročitam znake na flaši domaćeg viskija. Bila je tamna kao more, koje je uvek šumelo u daljini.
- Ja sam s ostrva – tako je odgovorio na moj pozdrav. Kad sam upitala s kog, podigao je obrve.
Ostrvo nema ime. Poput ljudi koji ga nastanjuju.
*
Tomas je nežno pogledao ispod tamnih šiški. Majica na brtele otkrivala je vitko, mišićavo telo. Bilo mi je teško da pogodim njegove godine. Koža, preplanula od sunca, stvarala je prve bore oko očiju. Osetila sam da te večeri, baš u tom pristaništu, želim da saznam više o njemu.
Ispričao mi je da se rodio pored jezera. Njegova majka je ležala na postelji među belim čaršavima. Najstarije, mudre žene držale su je za ruke i brisale znoj s čela. Gorele su baklje. Ostali meštani, okupljeni unaokolo, igrali su i pevali dugo u noć. Kada je došao na svet, svako je hteo da ga pridrži bar malo. Novi život mirisao je na tajnu.
Prve godine života proveo je s roditeljima. Pio je majčino mleko i upijao bezuslovnu ljubav ljudi koji su ga doneli na svet. Kad je napunio tri godine, preselio se u dom, kako bi živeo tamo s ostalom decom. Nadzirali su ih svi stanovnici ostrva koji su bili voljni. Svako je imao mogućnost da oseti ljubav i bliskost, gađenje i iritaciju. Roditelji su svakoga trenutka mogli da ga posete, samo ako bi izrazio želju za susretom.
Njegovi otac i majka bili su među malobrojnima koji su od zajednice dobili dozvolu da donesu dete na svet. Zajednica je ocenila da su dovoljno odgovorni, emocionalno stabilni i svesni svojih ograničenja. Ipak, njihova ljubav nije izdržala tri godine staranja nad detetom. Kad je Tomas prešao u dom, rastali su se i našli druge partnere.


-Na ostrvu nema porodica – objasnio je, videvši moje čuđenje. – Svako može da ima onoliko veza koliko mu je potrebno. Na njemu ima parova koji su se zavoleli pre mnogo godina i dalje žive po svome. Ali tamo ima mesta i za one koji lutaju od partnera do partnera i nikad ne osećaju potrebu da ostanu. I za takve, velikog srca, koji mogu istovremeno da vole više osoba, i muškarce i žene. Ostrvo je za svakoga.
Kad je Tomas bio mali, nije voleo da se igra s drugom decom. Starateljke u domu znale su to  i dopuštale su mu da se šeta gde god poželi. Bile su sigurne da će se, ukoliko bude potrebno, svako ko slučajno naiđe, pobrinuti za njega. Na ostrvu nije bilo nepoznatih, tako da niko nije mogao da ga povredi.
Tomas je mnogo voleo da posmatra meštane. Jedni su imali svetlu i nežnu kožu, iako ju je pržilo jako sunce. Drugima je na telu boje čokolade rasla izrazito crna kosa. Jedni su se brijali do glave, kao monasi. Drugi su puštali kosu da im raste do zemlje i nikad se nisu češljali. Jedni su nosili elegantne haljine, na usnama im se sijao ruž, a na kapcima senke. Drugima je kao odeća bila dovoljna platnena traka oko kukova.
Kuće u kojima su živeli razlikovale su se kao i oni. Gradili su ih svojim rukama od onoga što je niklo na ostrvu, kao i od onoga što bi more izbacilo na obalu. Jednima su bile dovoljne proste jurte od platna i jakih štapova. Drugi su sabijali slamu u kvadratne blokove i njima punili komplikovane, drvene skele. U mestima koja su ostavili za sobom vladali su različiti običaji. Na ostrvu ni jedan od njih nije bio bolji od drugih. Tokom svojih šetnji, Tomas se ponekad duže zadržavao kraj neke od kuća. Pomagao je pri kopanju temelja ili sabijanju slame.
*
-Nisi išao u školu? – pitala sam, mada sam osećala kakav će biti odgovor. Imala sam osećaj da poznajem ovo ostrvo, da sam oduvek u sebi nosila njegovu sliku, miris i toplotu njegove zemlje. Jasno sam ga osećala u sebi kao topli viski koji polako počinje da kruži mojim telom. Tomas se tiho osmehnuo.
Meštani su me naučili onome što su sami znali.
Znali su da učine da voda teče pod zemljom i iznad nje.
Kada su došli na ostrvo, na njemu nije bilo ni drveta ni jezera. Crvena zemlja je pucala usled nedostatka vlage, podzemni izvori su davno presušili. Ljudi koji su tu ranije živeli, iskrčili su šume da bi prodavali drvo. Iscrpli su zemlju intenzivnim obrađivanjima. Kad više na ostrvu nije ostalo ništa što bi moglo da se eksploatiše, otplovili su na sledeće.
Novi došljaci su slušali zemlju. Zatvarali su oči i gnječili u rukama njene tvrde grudve.
Na ostrvu su napravili terase, rovove i brane koje su usporavale tok kiše prema moru. Žedna zemlja je ponovo upijala vodu. Nakon nekoliko meseci izvori su potekli – najpre ispod zemlje, a potom i po njoj. Posle godinu dana, nasred ostrva, jezero je počelo da nadolazi, donoseći sa sobom zelenilo.
Kada se to dogodilo, došljaci su stali u krug i dugo gledali jedni druge u oči. Zakleli su se da
zemlja na ostrvu nikad više neće trpeti zbog prisustva ljudi, da će biti obazrivi kao srne na

livadi. Kad trče, može se dogoditi da njihova tvrda kopita zgaze žbun pelina, ali do večeri će se svi listovi ispraviti.
Na njivama su ponele žitarice, od kojih su mogli da peku mirisne hlebove. Žbunovi pasulja, paradajza i plavog patlidžana doneli su bujno povrće. Na drveću su se zacrveneli plodovi jabuka i manga. Stanovnici ostrva znali su da od zemlje mogu uzeti samo malo više nego što im je potrebno za preživljavanje. Višak su menjali na susednim ostrvima za platno, alat i ogledala.
Naučili su Tomasa da od ogledala pravi komplikovane uređaje. Reflektovali su sunčevu  svetlost tako da je zagrevala velike lonce u kojima su kuvali hranu. Naučili su ga da pravi panele koji su apsorbovali energiju. Prenosili su je lampama, kad padne mrak ili pećima, kada    je duvao hladan vetar s mora.
Umeli su da vole životinjske osobe. Tomasa su naučili da nikada ne sme da ubije ni jednu od njih. Krave i konji su na ostrvu pasli u divljini. Konji su mu ponekad pozajmljivali svoja hrbate kad bi morao da pređe na drugi kraj ostrva. Krave su mu povremeno davale mleko, kad je bio bolestan i nije mogao sam da povrati snagu. Ipak, uvek je morao da traži pristanak od životinje. Gledao ju je duboko u oči i u mislima postavljao pitanje. Naučili su ga kako da čuje odgovor. Kad je završio s učenjem, Tomas je bio spreman da radi kao i ostali. Na ostrvu je uvek bilo posla. Trebalo je sejati ili žnjeti useve, pripremati hranu, počistiti ostatke jela. Izgraditi kuću, održavati je u dobrom stanju. Nikome nije dodeljeno više posla nego ostalima. Jedino ukoliko bi neko sam izrazio takvu potrebu.
Nakon završenog posla, tokom ostatka dana i noći, Tomas je mogao da radi ono što voli. Voleo je da svira gitaru. Harmonični zvuci budili su u njegovom srcu do tada nepoznatu mu čežnju.
Voleo je da sedi mirno na plaži i posmatra umirujući ritam talasa. Usmeravao je pažnju ka unutrašnjosti, ka otkucajima sopstvenog srca ili ka spoljašnosti – ka otkucajima srca prirode. Na ostrvu, Bog je bio svugde i nije ga bilo nigde. Hram je bio ispod svakog drveta i kod svakog kamena. Sve je bilo savršeno. Baš tako kako jeste, kako je bilo i kako će biti.
*
Nije svuda tako – rekla sam, misleći na mesto koje sam ostavila.
-Znam – Tomas se tužno osmehnuo. Jedva vidljiva senka prešla je preko njegovog lica. – Roditelji su mi pričali o svetu iz kog su došli. O tome da ljudi podižu gradove, u kojima jedni rade dvanaest sati dnevno, a drugi uopšte ne rade. I pored toga, jedni umiru od gladi, a drugi gomilaju ogromno bogatstvo. O tome da čovek ubija drugog čoveka, samo zato što hoće da preuzme njegovu imovinu. O mestima u kojima umiru drveće i zemlja, jer čovek ne zna da živi s njima.
Tomasovi roditelji pamtili su naslove filmova koje su gledali u bioskopima. Dodir pene na koži tokom kupanja u kadi. Ukus hladnog belog vina u vrelo popodne. Na ostrvu su, ipak, hteli to da zaborave. Znali su da, ukoliko im se pojavi želja da imaju više, pašće u iskušenje da seku drveće i prodaju drva. Da će zahtevati od zemlje da rađa sve više i više.
Kako bi to zaboravili, stanovnici ostrva okupljali su se jednom dnevno u malim grupama. Ulazili bi redom u centar kruga i priznavali ostalima svoja najdublje skrivana osećanja. 

„Želim” – govorili su. – „Žudim.” „Zavidim.” Iz očiju su im tekle vrele suze. Ostali su im tada prilazili sasvim blizu. Čvrsto su ih grlili i pritiskali lica jedni drugima na vratove. Ostajali bi tako, dok bol ne oslabi i konačno ne iščezne. Tomas je učestvovao u ovim seansama, ali nikad nije izlazio u centar. Nije se sećao. Nije zavideo. Nije želeo. Čuo je kako su najstariji stanovnici šaptali da, kada ode i najstariji od onih koji se sećaju, seanse više neće biti potrebne.
*
-Šta misliš, da li bih mogla da otplivam na ostrvo? – bojažljivo sam upitala Tomasa. Bilo je već potpuno mračno, u mraku sam mu jedva videla beonjače. Vazduh je mirisao na trulo voće, vibrirao je od pesme cvrčaka. Žene ribara su još odavno otišle kući. Mršava žena je kolica s testeninom ostavila u ćošak i prekrila ih ceradom. Osećala sam sve jasnije da je ostrvo baš to mesto koje tražim. Koje svi tražimo.
-Danas više ne znam kako se tamo može stići – polako je rekao Tomas – Ali znam da je moguće.
*
Ponekad su do obale ostrva stizali čamci, koji su prevozili slučajne putnike. Niko ih na ostrvu nije pitao odakle su došli i šta ovde traže. Nikoga nije interesovala zemlja na kojoj su se rodili, niti misli koje su imali u glavama. Nikoga, osim Tomasa.
Domoroci su obično pozivali putnike da im se pridruže i obeduju za zajedničkim stolom. Vodili su ih po ostrvu. Odgovarali su na njihova pitanja, iako su ih smatrali besmislenim. Ali kada se sunce spuštalo ka zapadu, vodili su ih na plažu, pravo do čamca. Ni jedna ruka se nije podizala u znak oproštaja. Nikad nikome nije palo na pamet da i sam može da sedne u čamac.
-Bio sam prvi – rekao je Tomas i za trenutak se ćutke zagledao u noć.
*
Kada je rekao da želi da ode u ušima su mu dugo odzvanjali gongovi koji su pozivali sve na
zajedničko okupljanje na zbornom mestu kraj jezera.
Na ostrvu niko nema moć nad drugim čovekom. Nisu propisani nikakvi zakoni koji bi regulisali živote stanovnika. U stvari, važi samo jedan – svako może da radi što god želi, dokle god ne smeta drugom.
Ponekad se događalo da se dve osobe ispreče jedna drugoj na putu. Neko je sagradio kuću preblizu komšije. Neko je smetao drugom glasnim ponašanjem. Tada bi se ti ljudi sastajali i razgovarali sve dotle dok ne pronađu rešenje. Ukoliko bi im bilo teško da se sporazumeju, zatražili bi savet od bilo koje osobe na ostrvu.
Događalo se i ranije da su zvonili gongovi za zajedničko okupljanje.
Jedne godine bilo im je potrebno više građevinskog materijala nego obično. Morali su da razmisle kako da dođu do njega.
Bila je takva godina, kada zemlja nije dala ljudima dovoljno useva i trebalo je da nađu način kako da prežive.
Meštani bi tada sedeli u velikom krugu i raspravljali sve dotle dok svi nisu bili zadovoljni
rešenjem. Ponekad bi to trajalo danima, a ponekad i nedeljama.
Ipak, Tomasov odlazak je bio potpuno nov, dotle nepoznat problem. Danas se više ne seća
koliko nedelja su raspravljali, pre nego što su se svi složili oko rešenja. Ipak, malo ko je bio

zaista zadovoljan. Najstarijim meštanima ostrva suze su išle na oči dok su pripremali čamac koji će odvesti Tomasa na more. Ipak, svi su znali da ako kažu „ne”, ostrvo će prestati da bude ostrvo.
*
-Kada sam sedao u čamac, ni jedna ruka se nije podigla u znak oproštaja – rekao je Tomas, ali
nisam čula žaljenje u njegovom glasu.
Na horizontu nebo se razvedrilo, najavljujući novu zoru. Prošli su pored nas prvi ribari, spremni da spuste u more svoje čamce, sasvim drugačije od onih u koje ćemo se mi ukrcati. Njihovi čamci su uvek pristajali na istu obalu, odakle su ujutru odlazili. Sedeli smo u pristaništu kao na grebenu, između stvarnosti i sna, između jednog i drugog sveta.
Kuda ideš? – postavila sam pitanje, koje je trebalo da bude oproštaj.
Ne znam – slegnuo je ramenima. – Znam samo šta sam ostavio.

(Engleski mislilac Tomas Mor opisao je ostrvo u romanu Utopija kao dobro mesto ili ne-mesto, na koje je doplovio portugalski putnik Hitlodeuš u XVII veku. Moguće da bi danas doplovio na ovo ostrvo).

More by Ivana Drenjanin

PROMENA

-Molim Vas, idite liftom, ja ću strčati stepenicama – viče mladi lekar i juri niz stepenište, preskačući po nekoliko stepenika. Mora da stigne. Nekoliko nedelja ranije, još u porodiljskoj postelji, majka se obratila pedijatru, jer je dete neprestano plakalo. Prilikom prve posete, čula je: - Nahranite ga jednom, ali dobro, najzad će se smiriti. U drugoj klinici rečeno joj je: - To su samo grčevi. Nemojte da jedete pržena jela. Mleko će Vam se poboljšati, a dete će prestati da vrišti. U privatnoj ordinaciji lekar se jednostavno osmehnuo: - A zašto da ne plače? Pa to je novorođenče. Pedijatri su ...
Translated from PL to SR by Ivana Drenjanin
Written in PL by Joanna Gierak Onoszko
More in SR

Evolucija umnjaka

Još 47 noći Zubni tehničar mi vadi sondu iz usta. „Vidiš li ovo?“ pita me gotovo ponosno. Na sondi se nalazi tanak sloj sivkaste sluzi. „To sam ti izvadio iz džepa.“ Čudna reč za rupu između desni i poslednjeg kutnjaka u vilici. Džep mi deluje ogromno, kao nešto u čemu možete da čuvate ključeve, možda čak i gel za ruke ili telefon. U mom džepu nalaze se samo sažvakani ostaci hrane koji su se tu skupljali mesecima. Nedugo potom dolazi zubar, na ekranu pokazuje moju vilicu. Umnjak s donje desne strane je polegnut, koren je usađen pozadi u vilici, krunica pritiska poslednji zub. „Zašto to...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen

Trilogija lutajućeg pola

Ispred tetka Nikoletine kapije bilo je mnogo ljudi koji su došli da isprate čika Titija na večni počinak, čika Titija koji je, uprkos tome što je voleo da popije, bio čovek u koga si se mogao uzdati, čovek veseljak, veliki belaj za svoju ženu. Mladi ljudi, nikad ne znate šta će vam Bog dati, ali eto, žena ga je negovala, po čitav dan mu je stavljala hladne obloge na čelo, vodila ga kod svakojakih lekara i eto s kakvom ga pompom sada ispraća, da vidiš samo od kakvog lepog drveta mu je kovčeg, javorovina čista. A unajmila je i žene da tri dana spremaju za daću, i kod popa Kristea je sama otišla...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Cristina Vremes

Preparirano telo

Pod našom kožom nalaze se čitavi svetovi. Ako se bar može verovati ilustracijama. Ponekad nisam sigurna. Stežem ključnu kost. Štrči kada podignete ramena. Često to radim. Ključna kost je jaka, ali tanka. Ne bih mogla da je polomim. Ili bar ne golim rukama, ali ako bih je udarila nečim teškim, možda onom kamenom figurom na primer, sigurno bih je polomila. Nije potrebno mnogo da nestanete. Dovoljno je da se jednom zagrcnete i to je to. Gde završavaju komadići koji skrenu u pogrešnu rupu. Ne vidim ništa od krajnika koji vise u dnu usne duplje. Ležim na kauču, topli laptop mi je na stomaku, previ...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Nikki Dekker

Kod kuće

Vetrenjače, staza ka reci, bunar, konji, krave i žito. Napukle kofe pune krvavo crvenog paradajza, zatvorene teglice s ukiseljenim povrćem za turšiju. Uzani tok Severskog Donjeca koji prošiva sva okolna polja, spaja Rusiju i Ukrajinu, vezuje zemljopisnu kartu, baš kao što pradeda Nikolaj iglom i koncem od zakrpa šije jakne. Vetar u jedrima vetrenjača, Komsomolke na seoskom trgu. Igraju. Prepliću ruke, održavaju ravnotežu oslanjajući se iskošenim telima jedna o drugu, odgurujući se od zemlje tek koliko je potrebno. Vetrenjače su gotovo nečujne, drvena mašinerija tek ponekad zaškripi. Nešto dalj...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Lisa Weeda

Pande parka Ueno

Otkad su se deca rodila, ili možda otkad sam na društvenim mrežama, ili čak otkad sam zbog posla primorana da komuniciram na jasan i prijemčiv način, i da se, ukratko, pozivam na ono što je poznato, umesto da to izmišljam, delila sam svoje vreme na ono stvarno, to jest na ono u kome sam mogla da pričam sa sobom na svom stvarnom jeziku, i na lažno vreme, to jest na ono u kome sam morala da se izražavam po kategorijama, u okviru registara ili da zauzimam veštačke stavove. Čitala sam u romanima o upornim i nepokolebljivim ljudima koji bi ustajali u četiri ujutru, tuširali se hladnom vodom, a već...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

U redu je

Sa sobom nosi aparat za kafu. Ne zna ko je. Samo zna da je žena s automatskom mašinom za espreso marke De’Longhi Magnifica S ECAM. Crno-sive boje. Pošto se ničeg više ne seća, svi detalji su bitni. Čim aparat u jutarnjim satima uz nesnosno veliku buku počne da melje zrna kafe, odmah je probudi – a i njene susede. Kupila ga je kao vraćenu robu preko Coolblue i četiri dana zaredom svakog ga je jutra iščekivala kraj prozora. U međuvremenu je na svakih pet minuta pratila status pošiljke klikom na track and trace. Uvek iznova je pritiskala opciju track and trace i proveravala poruke na tviteru ...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Aya Sabi