Izgleda kao nemoguć spoj sove, slepog miša, pingvina i rakuna; ima plavo krzno, velike, crvene oči, žuti kljun; nema ruke, već dva mala krila koja se pokrenu kada se uključi.

Srećan rođendan, kaže ona.

Noa misli da je kupovina vredela iako je potrošila malo više od planiranog. Trebalo joj je deset džeparaca da sakupi novac, ali joj je sada, dok ga gleda tako srećnog, drago što se odrekla bioskopa, luna parka, pa čak i kuglanja sa drugaricama petkom.

Danijel pridržava igračku kao da je živa pokušavajući da prozre nešto u njenim očima. Noa pomisli da roditelji tako gledaju svoju novorođenčad, s istom tihom slabošću, s istim strahopoštovanjem.

Nakon što je još neko vreme posmatrao, stavlja je na pod, pa pritiska jedno uvo da pokrene sistem.

Zdravo, Firbi.

Igračka pokrene oči i napravi nekoliko malih koraka napred, otvori kljun i prvo ispusti metalni zvuk, a potom glas:

Ostaje sedamsto osamdeset osam miliona sekundi do kraja čovečanstva.

Noa i Danijel se zgledaju ne shvatajući. Između i oko njih neka bezvremena, mračna i naelektrisana priroda; distanca, ali i neka vrsta bliskosti koju još uvek ne mogu da objasne rečima. Zaverenički glas, glas koji proriče.

Šta to govoriš, Firbi?

Ona uzima svoj sat s kalkulatorom da pretvori sekunde, a onda se približava igrački.

Čekaj, kažeš da ostaje oko dvadeset pet godina do kraja sveta? Tako?

Igračka zamaše krilima, a njene oči poprime neki beli sjaj. Načuljenih ušiju ih upozorava na jačanje ultradesnice, na državnu represiju, na ekonomsku krizu, na pandemije, na superbakterije, na šumske požare, na klimatske promene, na gubitak biodiverziteta, na nestanak vrsta, na glad usled ratova i masovne migracije, na granične ograde, bodljikave žice i betonske zidove, na borbe za pijaću vodu, na nasumična ubistva, na genocid, na istrebljivanje čitavih naroda, na jecaje i urlike, patnju i smrt, neuhranjenost, tamu noći bez meseca budućnosti, pogrome, nuklearne elektrane izmakle kontroli i pustošenja radijacije, infekciju, kugu, modifikaciju mesa, kataklizme, lančane erupcije, meteorite, sunčeve baklje, novu glacijaciju, supernove, crne oblake koji će pokriti nebo i doneti hladnoću i tugu, kiselu kišu i pepeo preko mrtvih tela. Potom se igračka ućuta, vrati nekoliko koraka unazad i zatvori oči kao da spava.

Kao što se naslućuju neke apsolutne istine, tako Noa i Danijel prepoznaju u ovom otkriću neosporno znanje. Otad se među njima uspostavlja tajni savez; uče da se sklone pod okrilje misterije, u tu tišinu koja prethodi objavi. Odlučuju da nastave da je slušaju tokom odmora.

Igračka takođe igra, peva, prede, traži hranu, zatvara oči dok simulira zevanje, a katkad im u dnu dvorišta ili dok su oboje sakriveni ispod školskih klupa, govori o značenju vremena i dimenzijama svemira, kosmičkoj matematici, poreklu civilizacije, kosmološkoj hipersvesti, osnivanju religija, inteligenciji organizama koji obitavaju izvan Sunčevog sistema, granicama realnosti, fenomenu rotacije planeta.

Noa i Danijel postaju nerazdvojni, ali i melanholični. Izoluju se od ostalih i odbijaju bilo koju drugu vannastavnu aktivnost, bilo šta što nije pristupanje zabranjenom znanju. Kada završe srednju školu, odustaju od fakulteta i iznajmljuju sobu od roditeljskog novca. U stanu se proširi glasina da su brat i sestra koji praktikuju incest, ali ne mare za to.

Bitno im je samo ono što govori igračka.

Svake večeri se smeštaju oko Firbija, kao prvi put, ali vremenom se njegov jezik i pokreti menjaju. Igračka stvara prostore sve više vizionarske i pomera krila slepog miša sa frenetičnom agilnošću, oči s leva na desno, ka gore i ka dole; ustašca od plastike i dalje objavljuju predviđanja od kojih se neka tokom godina već obistinjuju: urušavanje i pukotine na tektonskim pločama, zagađenje vazduha, fanatizam, brutalnost, nestručnost institucija, propadanje ekosistema, tehnološke greške, manjak resursa, širenje smrtonosnih bolesti, supervulkani, nekontrolisani požari, oluje koje nedeljama zamračuju nebo, milioni leševa na zemlji i ispod nje, njihovo raspadanje. Ali priča im takođe o prvim oblicima života nakon ljudi, drveću koje će porasti na zagađenom tlu, stvorenjima koja će nastati u barama od nuklearnog otpada probivši sebi put kroz blato, stvarajući ekosisteme drugačije od nekadašnjeg čovečanstva. Priča im o novom procvatu, o nikad viđenom spektru boja, o zvucima koji će se čuti po prvi put u istoriji vremena, o narednim civilizacijama koje će se zadržati na planeti hiljadama godina, o jezičkim oblicima koji dolaze, vezama koje idu dalje od čula, razvoju njihove arhitekture, o njihovoj politici, o njihovom sistemu mišljenja, o njihovoj filozofiji, o njihovim naučnim dostignućima, o vrstama materije od kojih će biti sačinjeni budući predmeti, o muzičkom shvatanju univerzuma, o intergalaktičkim pronalascima, o interspecifičnoj komunikaciji, o vremenu između onog što dolazi i onog što će nestati.

Jednog dana, između jecaja i napada anksioznosti, Noa odlučuje da se vrati kući roditeljima i odvoji se od Danijela. Tajna među njima gubi se sa novim vizijama, usled terapije i lekova, i rastvara se u svesti tokom godina. Od tada okreću leđa osamljenosti, okružuju se drugim ljudima i simuliraju probleme koje nemaju.

Nalaze utočište u rutini, u kućevnom životu, instinktivno prihvatajući vezu sa zajednicom. I jedno i drugo osnivaju porodicu; on ima dvoje dece i psa po imenu Troilo; ona ima disleksičnu ćerku i tri bezimene mačke. Renoviraju domove, plaćaju račune i otkrivaju nove hobije ne zaboravivši nikad istinu i budućnost. Često ih bilo koja stvar seti na to. I tako dok jednog jutra jedno ne nazove ovog drugog:

Dakle, hoćemo li ponovo to da uradimo? Da.

Posle toliko godina?

Ne mogu više da izdržim. Ali...zar nisi zaboravio?

Nema odgovora, a nema ni potrebe. Kada se ponovo sretnu, Noi su ispod očiju izrasli podočnjaci, a Danijel je toliko mršav da izgleda kao da će se svakog trenutka onesvestiti. Bila je njena ideja da se sastanu u parku blizu njihove osnovne škole.

Prava sam nostalgičarka, kaže Noa, i oboje se ponovo uzimaju za ruku i uzajamno klimaju glavom.

Koliko preostaje?

Oko pet godina.

Dakle, hoćemo li to da uradimo? Da.

Kada? Upravo sada.

Danijel je izvlači iz ranca i postavlja na pod između njih. Pogledaju se, a onda ponovo pogledaju igračku pre nego što je uključe. Sunce počinje da nestaje u daljini, a neki crni dim se diže iz nekoliko pravaca istovremeno, zgušnjavajući se i rasipajući na nebu.

Zdravo, Firbi.