View Colofon

Beleške o životu Fransis Donel

Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Adriana Murad Konings

Prolog

Godine 1945. Fransis Donel, spisateljica i poznata uzgajivačica ptica, rođena je u Sjedinjenim Američkim Državama. Godine 1983. lažirala je sopstvenu smrt od lupusa, bolesti koja ju je tištala od detinjstva. U mesecima koji će uslediti otkriveno je da su sve to bile glasine. Nakon jedne manje polemike do koje ćemo doći kad za to bude vreme, Fransis se povukla iz javnosti tokom nekoliko decenija. Već je počeo XXI vek kada je stigla u Španiju, pod teretom bolesti koja je neprestano rasla u njenoj unutrašnjosti. Često je govorila da je domovinu napustila onda kada je postala prestara za pisanje – a pisala je samo priče.

Ipak, to nije bilo tačno, jer nije bila prestara za pisanje, već je osećala da njena nova dela neće dostići nivo prvih priča, objavljenih u bezbroj antologija. Fransis nije bila od onih umetnika koji u zrelom dobu promišljaju o prošlosti i, donekle postiđeno, ocenjuju prve tekstove kao „mladalačke“. Fransis nije imala mladalačka dela, samo Dela, Sabrana dela Fransis Donel, tako da nije imala čega da se stidi. Pisala je s ponosom koji je prevazilazio granice teksta, a njen glas je izbijao iz slova na papiru, obraćajući se neposredno čitaocu. Delovalo je kao da istovremeno mrzi i žali svakog svog lika. Njena veza s pisanjem mogla se uporediti tek sa nekolicinom autora: „pisati znači proricati, a ko sam ja da se odričem naše dužnosti“, govorila je. Međutim, po dolasku u inostranstvo i nakon što se smestila u maloj granitnoj kući u madridskim planinama, pretvorila se u običnu bakicu koju je bilo lako zameniti za turistu.

Prvo sam rešila da joj promenim ime, da joj nađem pseudonim. Fransiska, možda. Međutim, „Fransis“ je fonološki zvučalo bolje: nežno ime koje će se zadržati na usnama i u pamćenju čitaoca zainteresovanog za njen impresivni život. Iako nisam mogla da je pitam, znam da bi odobrila pseudonim, jer je ta gospođa, uprkos tome što je pisala prozu, bila veoma svesna zvučnosti reči. Volela bih da sam je dočekala na aerodromu, uz tablu s njenim imenom, uz crni kožni rokovnik u ruci i nalivpero, spremna da zabeležim sve bisere mudrosti koji bi izašli iz tih smežuranih usta. Na moju nesreću, izdavačka grupa Pingvin koja je njeno delo objavila na španskom, oglasila je njen dolazak u državu kada ona već beše stigla na aerodrom Barahas.

Donel je rođena u katoličkoj porodici na jugu Sjedinjenih Država. Obolela je mlada, a kada više nije mogla da izdrži, došla je u Španiju. Fransis je zapravo uživala u katoličanstvu zemlje inkvizicije i u znamenitostima svog novog doma. Bili su to mirni meseci, ma kako delovalo na stranicama ove biografije. Velelepne ptice koje je odgajala na farmi u Americi ostale su daleko. Dok bi sedela na granitu manastira San Lorenso de El Eskorijal, uz njegovu tamnu siluetu ocrtanu naspram zalazećeg sunca, spisateljičin pogled bi se zaustavljao na sivim golubovima koji su tražili mrvice između stopala pešaka.

Njeno mršavo telo je pretrpelo silinu zime, premda nikada ne bi priznala da planina možda nije bila najbolje mesto da proživi poslednje dane. Nažalost, jednog sunčanog, ali ledenog dana s kraja zime, Donelova je preminula u manastiru San Lorenso de El Eskorijal. Ovo je poznato malom broju ljudi, jer su je, staru i izboranu, zaboravili njeni obožavaoci iz vremena kada je objavljivala u Njujorkeru.

Tačno je da za mene roman ima veću vrednost od priče. „Kratka priča“, kako je neki zovu, jednostavno deluje školski, lako, kao neka vrsta proizvoda koji može načiniti svako ko pohađa jednu od onih grotesknih radionica pisanja. Ništa lakše od praćenja kuhinjskog recepta. Ne kažem, kao Donelin biograf i proučavalac, da je njeno delo loše ili od manjeg značaja. Međutim, da je trud uložila u duža dela, sigurna sam da ne bi završila kao nepoznata starica u maloj granitnoj kući na madriskim planinama.

Frasis je možda izgledala poput neke bakice, ali je bila potpuno nevična društvenim odnosima, daleko od idealne bake. Iako bih više volela da intervjuišem nekog prestižnog književnika i učim od njega, morala sam da se zadovoljim pruženom prilikom. Možete mi reći da ja nisam prava osoba za pisanje njenog životopisa: povesti o životu i poznom delu Fransis Donel. Međutim, moram da vam natuknem da će ono što ću podeliti kada se podsetim svega što sam sa njom proživela biti zanimljivo ne samo njenim obožavaocima, već i svim ljubiteljima dobrog štiva.

1. Jedna Fransisina fotografija

Fransis sedi na nečemu što izgleda kao stepenik od cigle, a njene noge obavija suknja koja je deo dvodelnog kostima. Sudeći po nijansama sivih tonova, u pitanju je krem ili pastelna boja. Slika je nevešto skenirana u istoj fotokopirnici u kojoj sam nabavila i prvu autorkinu priču. Ne prvu napisanu, naravno, već prvu koju sam ja pročitala. Na neki način je to, zapravo, izvor teksta koji čitalac ima u rukama.

Uspela sam da dobijem kopiju fotografije nakon što sam upravnicu ubedila da ne kršim nikakva prava, jer je neću dalje širiti. Radilo se o jednoj detinjariji: htela sam da je okačim na zid sobe i da je posmatram. Ja sam se mnogo divila toj spisateljici. „A trebalo bi i Vi“, reći ću upravnici. Ona ipak nije znala da postaje saučesnica mog dela: Fransisina fotografija je bila neka vrsta ogledala. Nismo bile ista osoba, još uvek ne, ali ću se toliko poistovetiti s njom da će budući čitalac imati utisak da smo Fransis i ja srodne duše, da jedna drugu dopunjujemo.

Na slici Fransis najverovatnije nosi najlon čarape. Nikada neće prestati da ih nosi, čak ni onda kada njene noge postanu tek hrpa mršavih kostiju prekrivenih ispucalom kožom. Dok je još mlada i pozira oku fotoaparata, sedi kao prava dama, dakle ne skrštenih nogu, već savijenih postranice baš kao što plemkinje jašu konja. Nešto nalik na belu patku jede joj iz ruke. Patka zapravo ne jede, već se divi nečemu što bi, cenim, mogao da bude kukuruz ili semenje. Skoro poput „Noli me tangere“ što Hrist nezahvalno odvraća Magdaleni kada oživi, tako ni patka ne dodiruje Fransis.Ona joj daje hranu kojoj može da se približi samo nekoliko santimetara i gleda je s divljenjem. Ptica posmatra dno plastične tegle koju Fransis drži u ruci. Može biti – još uvek samo nagađamo – da se radi i o praznoj tegli.

Elegantan sat koji Fransis nosi na levoj ruci daje joj dozu žestvenosti. Takođe doprinosi da liči na profesorku matematike ili, čak, bibliotekarku.

Tamna cigla stepeništa u kontrastu je s prozračnošću i svetlošću koje izbijaju iz Fransis dok gleda u stranu, preko naočara. Verovatno posmatra ostatak svoje vojske ptica što su se razletele po imanju. Zapravo, na gornjem levom uglu fotografije vidimo pticu prikazanu s boka. Nemoguće je prepoznati vrstu. Ipak, ona slici daje jedan nesavršen sklad, ističući njenu prirodnost, njenu spontanost.

Širina njenog sakoa budi osećaj straha od sopstvene seksualnosti, odnosno, bojazni da će joj se grudi ocrtati na pamuku i da će zbog toga izgledati kao žena, poželjna žena.

Pravu tugu te fotografije uočavamo na desnoj strani: par štaka nam upada u oči, nesumnjivo ukazujući na autorkin invaliditet. Međutim, ona ih je položila do sebe kao deo rekvizita, kao deo svoga bića. Nije povikala fotografu da ih skloni u stranu, da ih ukloni iz kadra koji će ih ovekovečiti na papiru. Na fotografiji, Fransis nam se predstavlja takvom kakva jeste.

More by Ljubica Trošić

Promeniti zamisao

Majša mi savetuje da izgovaram sve slogove, da se ne pretvaram da sam iz Londona, da se previše ne rasplinem u teorijskom delu, da pre početka odbrane isprobam tehničku opremu, da budem smerna, da zapisujem pitanja i preporuke komisije i da ih pozovem na ručak u restoran s probranim jelovnikom. June misli da je takav meni neumesan i preporučuje mi ketering na fakultetu, neki Veberov citat, pola bensendina uz doručak i da me kolima poveze do Vitorije-Gastejs. Prihvatam predlog za bibliografiju i vožnju. Krećemo iz Bilbaa s mamom, jednom rođakom i mojim dečkom, stisnuti na zadnjem sedištu, uz...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Aixa De la Cruz Regúlez

Pohvala Uraganu

Oduvek sam uživao u grubosti svakodnevice – u čaši koja se razbija u tami, na primer. Ponekad se zapitam da li je to sećanje zaista moje. Iznova proživljavam scenu s radošću koju je teško zauzdati: predmet pada i raspršuje se, slede tupi tresak i zbrkani glasovi usred noći. Moja majka pritiska prekidač da osvetli rasute komade stakla. Njena otvorena šaka u vazduhu, nada mnom. Zvuk šamara koji uopšte ne liči na zvuk stakla na podu i osećaj da je sve deo nekakvog obreda. Grubost koja započinje čašom, a završava se bolom koji majka nanosi sinu. Prošlo je mnogo godina od tada i nema više čaše, n...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

Sve sveri Poljske

Kao i obično, tog jutra se probudila gladna. Zidovi sobe odzvanjali su od kvakanja patki koje nadleću krov i devojčica se uspravila u krevetu. Patke su do bakine kuće stigle izdaleka, možda sa drugog kontinenta, mašući krilima. Preko noći je prestala da ide u školu i poslali su je tu, kod bake koja je živela pored jezera kilometrima udaljena od najbližeg sela. Niko nije mario za nju. Tamo u gradu, njeni su roditelji tražili privatnost ili radili, bilo je nejasno. Ono, pak, u šta nije sumnjala bili su stomačni drhtaji svakog jutra, ali i u popodnevnim časovima. Pokazivala bi na stomak, gladna, ...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Adriana Murad Konings

Oduvek smo živele u ovom selu

Promenile smo kožu. Kažem to sebi pred ogledalom zaustavljene vode koju nam poklanja valov. Više nema krava u selu tako da je ovo pojilo naše, kao i skoro sve ostalo što nas okružuje. I naše i ničije. Baština onih koje opstaju i ostaju. Moja ćerka, koja ima ostatke blata i suvog lišća po kosi, drži se za moje telo poput životinjice. Već dugo ne koristimo kolica jer ih kameni putevi obesmišljavaju, pa su se moji mišići svikli na nju, njenu težinu i konture, promaljaju se nove konture, atletske, nezamislive. Više nisam mršava žena. Sada sam skela. Subota je ujutru i vraćamo se nakon pretresanja...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Aixa De la Cruz Regúlez

Ptice koje odaju budućnost

Izgleda kao nemoguć spoj sove, slepog miša, pingvina i rakuna; ima plavo krzno, velike, crvene oči, žuti kljun; nema ruke, već dva mala krila koja se pokrenu kada se uključi. Srećan rođendan, kaže ona. Noa misli da je kupovina vredela iako je potrošila malo više od planiranog. Trebalo joj je deset džeparaca da sakupi novac, ali joj je sada, dok ga gleda tako srećnog, drago što se odrekla bioskopa, luna parka, pa čak i kuglanja sa drugaricama petkom. Danijel pridržava igračku kao da je živa pokušavajući da prozre nešto u njenim očima. Noa pomisli da roditelji tako gledaju svoju novorođenčad,...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano
More in SR

Sutra

Karlota je ležala poleđuške u udobnoj, mekanoj postelji i zurila u nevidljivu tačku na plafonu, jedva obuzdavajući disanje kojeg je postala svesna kada se prenula iz košmara. Već se nije više ni sećala sna, nego samo osećanja očaja koji ju je probudio. Od trenutka kada se iznenada probudila usred noći, bezuspešno je svim silama pokušavala da umiri puls. Digla je ruke, zbacila pokrivač i ustala iz kreveta, ne obazirući se na plačljivo mjaukanje Matijaša, narandžastog prugastog mačka koji je dotada spokojno ležao pokraj nje. Bosim stopalima opipala je pod čija hladnoća ju je vraćala u stvarnost...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca

Ne želim da budem pas

Kucam OKONČATI LJUBAVNE JADE. To mora odmah da prestane. Nailazim na priče ljudi, ne želim priče, želim rešenja, neću saosećanje. Kucam TRANSFORMACIJA. Gugl izbacuje da postoji transformacija u matematici i u genetici. Biram drugu opciju i time pravim svoj prvi izbor. Umorna sam od ovog tela koje je previše ljudi ljubilo, koje je možda i upropašćeno, bila sam nemarna prema njemu, nisam mu se posvetila, moram da ga se rešim, promenim i poboljšam. Genetska transformacija. Tretman sokovima, treperi mi na ekranu. Transformiši se u novu verziju sebe. Teglica sa sokom narandžaste boje, toliko jarke ...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen

Oduvek smo živele u ovom selu

Promenile smo kožu. Kažem to sebi pred ogledalom zaustavljene vode koju nam poklanja valov. Više nema krava u selu tako da je ovo pojilo naše, kao i skoro sve ostalo što nas okružuje. I naše i ničije. Baština onih koje opstaju i ostaju. Moja ćerka, koja ima ostatke blata i suvog lišća po kosi, drži se za moje telo poput životinjice. Već dugo ne koristimo kolica jer ih kameni putevi obesmišljavaju, pa su se moji mišići svikli na nju, njenu težinu i konture, promaljaju se nove konture, atletske, nezamislive. Više nisam mršava žena. Sada sam skela. Subota je ujutru i vraćamo se nakon pretresanja...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Aixa De la Cruz Regúlez

Kraj

Srećan kraj Probudila me je kiša. Umešala mi se u  san, pa u prvi mah nisam znala iz kog je sveta.  Plivala sam u beskraju Pacifika. Znam da je bio  Pacifik, poznajem ga iz televizijskih emisija.  Plivala sam kroz tirkiz i kristal. Tako kažu u  reportažama, tirkiz i kristal. S bokova su mi  visile ukrasne perle kojima se vezuje kupaći  kostim. Njega znam sa fotografija. Moj prvi  kupaći kostim, dečji. Nebo je spustilo zavesu  dok sam popravljala čvor. Teške kapi pljuskale  su mi po temenu i ispruženim rukama, postajale  su sve gušće i teže, dok voda nije prekrila  čitav svet. Obavila me je k...
Written in SR by Jasna Dimitrijević

Zujanje

U vozu, pri kraju putovanja, kroz zamašćeni prozor video je ivice neba. Ustao je da pogleda i s druge strane vagona i prišao muškarcu koji je zaspao lica skrivenog iza zavese, dok je desnu ruku čvrsto držao preko male putne torbe, koja je stajala na sedištu pored. Da, i s njegovog se prozora videlo isto. Kompaktni prekrivač, indigo boje, paralelan sa širokim poljem punim suvih žbunova. A na njegovoj ivici, svetlo i vedro plavetnilo, poput udaljenog mora, koje lebdi između neba i zemlje. Negde iznad indigo prekrivača bilo je sunce. Kada je ustao, odjednom je osetio metež u vagonu, ljudi su...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște

Flomaster

      Robert je prvo sam na sofi, levo od fleke koju je Sven pre nekoliko meseci napravio crvenim flomasterom. Pita kako sam, da li rade apoteke i prodavnice, imam li sve što mi treba, šta ću ako se nešto desi. Dobro sam, rade, imam, neće se ništa desiti. Svakog dana me pita isto, svakog dana mu isto odgovaram. Ovde se ništa ne dešava posle pet po podne. Poenta zatvaranja je da se ništa ne desi, htela bih da dodam, ali znam da to nije pametno. Robert kaže da je žedan, ustaje po čašu vode. Nema gradskog prevoza, svi su u stanovima, na ulicama je samo policija, hitna pomoć, dostavljači na bicikl...
Written in SR by Jasna Dimitrijević