View Colofon
Original text "De hel" written in NL by Aya Sabi,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Pola života

Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Aya Sabi

Kazablanka, 1954.

Od svih dnevnih zvukova ona se grčevito drži samo nekih, ali ne dopušta da do nje dopre zvuk dečije graje. Usredsređuje se na malobrojne glasove koji dopiru kroz zidove. Nakon nekoliko meseci poznaje sve susede iako nikada ne izlazi iz sobe, zna da kod prvih komšija uvek dolaze poverioci, što nema svrhe, jer taj čovek nije spreman da plati. ‘Makar mi povadili organe i ubili me nakon toga’, čuje ga kako govori svojoj ženi kad poverioci odu. Kada čuje ovakve stvari, ima osećaj da je spona u tuđim pričama i tajnama. Preko puta nje stanuje jedan veoma star gospodin koji svakog jutra izlazi s hoklicom među decu koja se igraju, a potom celo prepodne viče kako mu remete mir i kako današnja mladež ne zna za stid. Ona zamišlja kako sedi na njegovom mestu i posmatra svoj prozor ili pak mašta da je dete i smišlja najbolji način da zadirkuje starca. Može to i bolje od dečaka koji šutiraju loptu u nogar hoklice. Od pre nekoliko nedelja razgovara i s ovim ljudima. U mislima im govori o selu u kome je rođena i o putu koji je prevalila, klima glavom saosećajno uz kikot ili ogorčeno kada se žale na poverioce, starca koji reži i decu koja nemaju poštovanja: ‘ali to su deca! Treba im prostor za igru, a ovde u gradu nema mnogo mesta. Izgradili ste svaki metar. Pomeri hoklicu nekoliko metara dalje!’ Ili: ‘Možeš mu ukrasti hoklicu kad ode u stan po šibice da zapali cigaretu!’ Ne želi da učestvuje u velikim stvarima, koje potom nema s kim da podeli, onda to nema nikakvog smisla. Svakom od njih daje drugi glas i karakteristike, uvek drugu visinu tona. Priča im o sebi.


Spoznala je pakao iz priča s propovedi koje se petkom održavaju u selu, to je mesto na kome bol nikada ne bledi, gde kad čovek pomisli da je najgore prošlo, samo još gore nailazi, a isti taj bol sada se nalazi među njenim nogama. Najpre misli da joj udovi gore, ali kad pogleda, ne vidi vatru. Bol je prožima sve do dole. Prvi put nakon meseci tišine ponovo zna kako joj glas zvuči. Nema ni pola dana kako joj je otputovao muž, a za dan i po će stići kod njene majke da joj prenese da joj je ćerka dobro, dok će ova zapravo biti mrtva. Vrišti iz sveg glasa dok ne promukne i dok joj se ne stegne grlo, kricima ne uspeva da izbaci bol iz tela. Magli joj se pred očima i na čas više ni ne zna koji položaj zauzima u odnosu na pod i plafon. Potom se pojavi prilika iznad nje. Susetka s gornjeg sprata tera decu, prenosi je na tepih, podmeće joj jastuk pod glavu, stavlja vodu da proključa, a u međuvremenu viče kroz prozor da neko pozove Lalu Čerki. ‘Lala Čerki?’ To je babica. Zašto da dovedu Lalu Čerki? Ona umire.


Ne zna koliko joj je vremena trebalo da shvati život. Žena. Muškarac. Dete. Donji sprat dugačke zgrade. Sve je to vrlo prosto. Bol polako prolazi. Oseća bunilo, vrtoglavicu i pospanost. Nije se ugojila tokom trudnoće. Beba se skrivala u telu deteta.


Ponovo krvari među nogama. To nije rana koja načas zaboli, pa da se bolno mesto pokrije ili zavojem pritisne na kožu, tako da nakon nekoliko sati nastane krasta, a nakon nekoliko dana izraste nova koža. Ovaj bol je trajan i zauvek će ostati otvorena rana. Krv se uvek zadržava na njoj, makar se ispirala dvadeset puta na dan. A ona to neprestano čini. Dok god se pere, ne čuje bebin plač. Komšijska deca s gornjeg sprata hoće da doručkuju. Kucaju na njena zatvorena vrata, ali ona ne otvara. Kad beba prestane da plače, čuje susetku kako trči niz drvene stepenice, šapuće njeno ime kroz vrata. Susetka želi da joj pomogne s prvorođenčetom, da je nauči kako da bude majka. Ali ona se zabarikadirala, ne želi nikoga da vidi. Ovde je prljavo. Ne može da pristavi čaj u kući u kojoj se oseća na sluz, krv i posteljicu. Odmah je spalila listove nane na vatri. Guši se u dimu jer je zatvorila jedini prozor i jedina vrata u sobi. Susetka kuca na vrata. Beba vrišti. Ali ona sve prozore i vrata drži zatvorenim.

Kada grad utone u san, otvara prozor što tiše može i promalja glavu vani. Zvezde još uvek nisu rasule svetlost, može da vidi nebeska tela. Želela bi da sanja zvezde, ali noću sneva kako visoko leti iznad rodnog sela na krilima srebrnog zmaja. Htela bi da ga zamoli da se spuste i da se nakrivi udesno kako bi mogla da baci pogled u kuću svoje majke, ali ne zna kako da proizvede zvuk. Zmaj leti sve više, dok se tlo ne izgubi iz vida. Svakih nekoliko sati probudi je buka, a kada shvati da to beba plače, opet bezbrižno tone u san.
Svakog drugog dana pere tepihe. Riba lonce izbeljivačem dok se ne pojavi novi sloj ispod rđe. Trlja sunđere pre nego što njima oriba lonce. Pere povrće sedam puta pre nego što ga upotrebi. Čisti slavinu pre nego što pusti vodu da opere povrće. Nikada ne briše čaše iznutra, iako je kuhinjske krpe za svaki slučaj oprala iznova tri puta, već ih prevrće da se voda iscedi i odnese prljavštinu, a kada iz njih želi da pije, prethodno pomiriše staklo pre nego što krpom obriše samo spoljnu stranu. Tako satima dok ne postavi sebi doručak, a kada završi s doručkom, već može da počne sa spremanjem ručka, a kad i s njim konačno završi, sprema večeru. Noću odmah zaspi.

Ponoć je. Plač je upravo prestao. Pomisli da je to šansa da uhvati malo svežeg vazduha. U ovo doba susetka neće silaziti. Povlači rezu i najpre odškrine vrata. Tu je. Sve vreme je sedela na stepeništu. Susetka blokira vrata stopalom kako bi je sprečila da joj ih zalupi pred nosom. Kada je susetka bacila pogled na dete u uglu sobe, učini joj se kao da i sama prvi put vidi sopstveno dete, iako je često premeštala bebu kako bi počistila ispod nje i po uglovima sobe. Nakon toga sve je radila leđima okrenuta detetu. Jedino je ka prozoru usmeravala pogled. Zuji joj u ušima jer je dete danima neprestano plakalo, a sada ćuti kao zaliveno.


‘Šta si uradila? Zar joj nisi menjala pelene? Nikad je nisi podojila? Mrtva je. Mrtva je.’ Spušta pogled i vidi vlažne mrlje na svojoj haljini do visine grudi. Susetka krši ruke udarajući se po obrazima i bedrima i vrišteći u isti mah. Nakon izvesnog vremena hvata se za glavu i pokušava da se smiri spuštajući se u turski sed. Potom stavlja vodu da proključa, uzima kofu i pere sav nemar s bebinog tela. ‘Reci mu da je mrtvorođena.’ Poziva muža i usred noći odlaze na groblje. Ako susetka i njen muž dovoljno plate, grobari neće postavljati pitanja.


Ali zaboravila je da kaže susedima da moraju da uzmu veliko grobno mesto za devojčicu. Tek tamo dole treba da izraste u ženu. Ne zna kako je tamo dole, ali bolje je nego ovde. Ranije su devojčice žive sahranjivane. A ona je nju najpre pustila da umre. Sada umire samo jednom, ne uvek iznova, kada napušta selo, kada se oprašta s majkom, kada leži pod muškarcem toliko starim da i sam miriše na smrt. Potrajaće godinu ili dve i više nikada neće na to misliti, ali i nakon jedne ili dve godine pratiće je u svemu što radi. Kada bude jela palačinke, biće sita, ali će ipak pojesti još jednu za nju, svoje buduće kćeri će što više držati u kući, mrzeće ih zbog činjenice da njihov život ni u čemu ne liči na ono što je sama iskusila. Mrzeće ih jer nisu umrle u kolevci, jer se nisu udale za već osedele muškarce, što nisu pretučene i jednostavno zbog toga što smeju da izlaze napolje. Mrzeće ih jer će ih moriti druge brige, razlike u platama, uznemiravanje na ulici, ali to nisu stvari zbog kojih se treba žaliti. Shvatila je kasnije da život jedne žene nije isto što i život druge žene. Sad je sasvim razumljivo što je sopstvenu ćerku pustila da umre. Ne vidi razloga zašto je trebalo da žensko dojenče ostavi u životu.


Muž joj se vraća iz rodnog sela s kantama maslinovog ulja i spušta ih u premalu sobu. Pomaže mu da ih unese jer ga muče leđa. Svake večeri i jutra briše kante dok se ne zasijaju. Sa sobom nose miris doma. Ne leži više na njoj jer ga peče dole. Ne priča o tome. Kad se bol pojača, maši se za flašu maslinovog ulja, steže je, lice mu je kao u žene koja se peti put porađa i zna šta je čeka. Kad bol potraje, uvija se kao novorođenče. Na podu po prosutom maslinovom ulju uzalud se previja i okreće: bol ne popušta. Ona ćutke donosi čiste krpe da obriše ulje s poda, a ostatak dana pere krpe i tepih, kači ih da se osuše, a pošto se ulje upilo u krpe i tepih, narednog dana ih sve iznova pere. Ne uznemirava je njegov bol, i nju je peklo, pa je preživela. Uznemirava je njegovo prisustvo. To što duže ostaje kod kuće, što sve manje ide na posao. Više ne raznosi ulje po prodavnicama u Kazablanci. Ponekad ode u klozet. Lupa u vrata i stenje sebi u bradu, čuje ga kako jeca.


Posmatra ga kako kopni, što se veoma brzo odvija. Spopada to mnoge muškarce u tim godinama, ali njegova majka i dalje priprema napitke za njega, jer ne želi da se suoči s činjenicom da on umire i da nema tog čarobnog napitka koji to može odložiti ili mu pomoći. Vreme je vreme. Umreće za manje od pola godine.


Nadomak sela kopa se grobno mesto za njega. Ponižavajuće je gledati koliko je odraslom muškarcu malo mesta potrebno kada umre, šta ostane od ljudskog života. Njegova mrtva kći sahranjena je dve stotine kilometara severno, pre nego što je naučila da govori, nikada je neće upoznati, ona nikada neće moći da ispriča šta joj se dogodilo, nikada nije naučila da govori. To što se desilo je zaboravljeno, poješće ga pod zemljom crvi i vlaga, za četrdeset godina tlo će prekopati, oboje će biti prah u zemlji, napraviće se mesta za nove grobove.

More by Aleksandar Đokanović

Portret

Na kući velelepne fasade nalazila su se vrata od hrastovine, bez istaknutih imena stanara. Čekajući Davida da siđe posmatrala sam ulicu. Bila je mirna i okrečenih pročelja, ni nalik na četvrt kraj kanala gde smo Sam i ja stanovale. Balansirala sam između sanjarenja i gneva, kao što je često slučaj kada se suočim sa stvarima koje ne mogu sebi da priuštim. Otvorio je vrata i nasmešio mi se. Košulja mu je bila otkopčana. Pratila sam ga uz stepenice i ponovo udisala miris badema i terpentina koji je ostavljao za sobom. Atelje je bio u istom neredu kao i prethodni put, no činilo se da se razdanil...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Hannah Roels

U redu je

Sa sobom nosi aparat za kafu. Ne zna ko je. Samo zna da je žena s automatskom mašinom za espreso marke De’Longhi Magnifica S ECAM. Crno-sive boje. Pošto se ničeg više ne seća, svi detalji su bitni. Čim aparat u jutarnjim satima uz nesnosno veliku buku počne da melje zrna kafe, odmah je probudi – a i njene susede. Kupila ga je kao vraćenu robu preko Coolblue i četiri dana zaredom svakog ga je jutra iščekivala kraj prozora. U međuvremenu je na svakih pet minuta pratila status pošiljke klikom na track and trace. Uvek iznova je pritiskala opciju track and trace i proveravala poruke na tviteru ...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Aya Sabi

Niti

Potraga ne počinje svesno. Na uznemirujuć, neobjašnjiv način osećam povezanost s njom i njen nestanak ostavlja u meni mnoga pitanja. Budim se pitajući se gde spava i kako živi. Neprestano mislim na nju, dok lagano i nežno masturbiram među čaršavima i kroz krovni prozor posmatram oblake. Prolazeći pored tezgi s voćem u našem kraju, vrhovima prstiju prelazim po pomorandžama dok ne pronađem jednu sa savršenim porama, koja me podseća na nju. Krenula sam kod nje na časove joge zbog upornog bola u vratu. Fizioterapeut mi je preporučio ovu vrstu joge, Ajengarovu metodu, jer koristi pomagala koja su ...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Hannah Roels

Svi će ljudi braća biti

Posmatrajući Andreja kako odlazi, zavolela sam ga. Oči su mi bile uprte u crni ispupčeni ranac koji je nosio na leđima poput štita. Ranac je bio dupke pun i odmah se videlo da nije na proputovanju, da se nikuda nije zaputio. Da se tako popeo na planine, možda bi ga ranac povukao unazad, u provaliju. Rajsferšlusi ranca bili su dotrajali, svakog časa su mogli da popuste i popucaju, a ja sam zamišljala kako se ranac otvara, kao airbag, vazdušni jastuk, bivajući sve veći i veći, kao padobran koji ga podiže i odnosi na mesto na kom treba da bude. U prvom srednje sva su deca na ramenima nosila tešk...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Yelena Schmitz
More in SR

Pande parka Ueno

Otkad su se deca rodila, ili možda otkad sam na društvenim mrežama, ili čak otkad sam zbog posla primorana da komuniciram na jasan i prijemčiv način, i da se, ukratko, pozivam na ono što je poznato, umesto da to izmišljam, delila sam svoje vreme na ono stvarno, to jest na ono u kome sam mogla da pričam sa sobom na svom stvarnom jeziku, i na lažno vreme, to jest na ono u kome sam morala da se izražavam po kategorijama, u okviru registara ili da zauzimam veštačke stavove. Čitala sam u romanima o upornim i nepokolebljivim ljudima koji bi ustajali u četiri ujutru, tuširali se hladnom vodom, a već...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Evolucija umnjaka

Još 47 noći Zubni tehničar mi vadi sondu iz usta. „Vidiš li ovo?“ pita me gotovo ponosno. Na sondi se nalazi tanak sloj sivkaste sluzi. „To sam ti izvadio iz džepa.“ Čudna reč za rupu između desni i poslednjeg kutnjaka u vilici. Džep mi deluje ogromno, kao nešto u čemu možete da čuvate ključeve, možda čak i gel za ruke ili telefon. U mom džepu nalaze se samo sažvakani ostaci hrane koji su se tu skupljali mesecima. Nedugo potom dolazi zubar, na ekranu pokazuje moju vilicu. Umnjak s donje desne strane je polegnut, koren je usađen pozadi u vilici, krunica pritiska poslednji zub. „Zašto to...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen

Iverak

Plutam licem uronjenim u vodu, smirena sam. Ne privlačim paznju, ne rasipam energiju. Samo obitavam. Spori, veoma spori izdisaji. Mali mehurići koji mi golicaju obraze dok iskaču na površinu. Na samom kraju telo će mi zadrhtati, stomak će se zgrčiti usled čega će mi se otvoriti usta i u tom trenutku ću odlučno i mirno da podignem glavu iz vode i udahnem duboko. „72 sekunde!“ niko neće uzviknuti. To je veština koja nikoga ne vodi nikuda, osim možda bliže samom sebi. Sedim na dnu bazena i gledam u ljude koji tek tako plivaju na površini. Vrhovima prstiju prelazim preko hrapavih fugni. Kada...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Nikki Dekker

Ostrvo

Sve do danas ne znam tačno šta sam tražila na ostrvima. Znam samo šta sam ostavila za sobom. Zemlju koja mi je izdala pasoš. Ženu koja me je donela na svet. Stvari koje se mogu kupiti novcem. Svet koji nisam uspela da promenim. Voda u moru bila je topla. Talasi su uveče blještali od svetlećeg planktona. Nakon godina putovanja, mešala su mi se pristaništa među palminim gajevima, s kojih sam se ukrcavala na sledeće čamce. Mešali su mi se nazivi ostrva, koji su počinjali rečima koh i nusa. Mešale su mi se tamne oči i šarena garderoba drugih putnika. Ipak, povremeno sam na putu sretala ljude koji ...
Translated from PL to SR by Ivana Drenjanin
Written in PL by Urszula Jabłońska

Dolazak

Stvari su krenule naopako jednog nedeljnog jutra u avgustu, kada su prvi prolaznici kroz trg Di Parvi ispred Notr Dama, zaposleni okolnih bistroa, ugledali predmet, nešto poput ogromnog metka položenog na zemlju s vrhom okrenutim prema katedrali, a zadnjim delom ka policijskoj upravi. Prema prvoj proceni, projektil je bio dugačak oko dvadeset metara i imao prečnik oko pet metara. Barmeni i konobari su radoznalo prilazili, razgledali ga sa svih strana, slegali ramenima i odlazili da otvore svoje restorane. To je bilo oko sedam. Oko osam su se sveštenici i crkveni službenici koji su došli da o...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Alexandru Potcoavă

Ja nisam bila, ali sada jesam. Osetljiva na svaku promenu vremena.

Vetar je nanosio sneg najpre u lice, s jedne strane kanala, a zatim, nakon prelaska na suprotnu stranu mostom, u leđa, što je čitav proces činilo donekle prijatnijim. U tom smeru se pejzaž ipak lakše posmatra, bez žmirkanja. Kanal još uvek nije u potpunosti zaleđen, ali biće za par dana. To je gotovo sigurno. Najpre se činilo da je optička varka, ali se uskoro potvrdilo da se jedan labud probija kroz poluzaleđenu površinu, na samoj sredini kanala. Upinje se i pravi trasu, malo po malo, sporo ali dosledno.  Zastaje se kako bi se posmatrao ovaj prizor. Mučno je, ali i neophodno, gledati ga kako ...
Written in SR by Marija Pavlović