View Colofon
Original text "Lampi" written in IT by Sara Micello,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Bljeskovi

Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello

U zbirci eseja pod naslovom Zen u umetnosti pisanja, Rej Bredberi piše da je od svoje dvadeset četvrte do svoje trideset šeste godine vreme provodio sastavljajući spiskove reči. Lista je glasila otprilike ovako:

JEZERO. NOĆ. CVRČCI. JARUGA. POTKROVLJE. SUTEREN. KAPAK. DETE. GUŽVA. NOĆNI VOZ. SIRENA ZA MAGLU. SRP. KARNEVAL. RINGIŠPIL. PATULJAK. LAVIRINT OGLEDALA. SKELETON.

Nedavno mi se dogodilo nešto slično.

Živela sam u porodici koja mi je pružila dobro obrazovanje i dobar odnos prema životu, ali u poslednje vreme uporno preispitujem neke stvari. Mnoge su preostale i još uvek me plaše na isti način.

Među njima se nalazi jedna nesreća, maska Zoroa, životinje u formalinu u teglama na policama moje škole, pucnjava, lažna smrt moje sestre, vrata naša stare kuće i mogla bih da nastavim. To su bljeskovi koji se vraćaju u moje sadašnje ja i odbacuju me u tajnu sobu. Ponekad dugo ostajem u toj prostoriji, ponekad se, opet, pitam zašto moram to da radim, pa prekinem. Ali ono što mi je očaravajuće jeste nedokučivost koju ovi prizori nose sa sobom. U određenom smislu bi bilo bolje ostaviti ih tako, ali u nekom drugom ta želja da se približim plamenu je toliko neodoljiva da nije važno što znam da ću se opeći. Jer će se to i te kako desiti. A suština je upravo u tome.

U jednom odlomku iz svoje zbirke, Bredberi piše: „Takvi spiskovi, iskopani iz dubine mozga, mogu ti pomoći da otkriješ sebe samog“.

Niko nikada nije rekao da je to lako i, pazite, u opasnosti smo da sami sebi nanesemo ozbiljne opekotine.

Bredberi govori o jednoj jaruzi, u blizini kuće u kojoj je živeo kao dete: „A onda sam želeo da se prisetim kako je izgledala ta jaruga, naročito noću kada smo se vraćali kući kasno, […] pa je moj brat Skip trčao napred i skrivao se iza mosta preko jaruge, […] i onda bi iskočio, zgrabio bi me i vikao, a ja bih trčao i padao i nastavljao da trčim, i do kuće bih vikao nerazumljive stvari“.

Nije mi poznata ta jaruga, ali mi je poznat taj osećaj „kada trčiš, padneš, pa ponovo trčiš“ i taj osećaj treperi u meni. Voljna sam da se kladim da treperi u svakom od nas.

„Trčao sam, uspinjao se. Ali nikad nisam mogao da se izborim, uvek bih u poslednjem trenutku trepnuo i zagledao se u tu užasnu tamu. I uvek je bila tu“.

Suština je da otkrijemo, da kopamo iskonski po svojoj prošlosti. Ako smo spremni na to, ako stvarno uspemo da svemu tome pogledamo pravo u oči, ne možemo ni da zamislimo na kakve ćemo sve mine naići.


***


Kuća strica i strine nalazila se na selu. Bila je jedna od onih istovetnih kuća u nizu, naslonjenih jedna na drugu. Nalazila se u blizini sportskog terena, sa desne strane od njih se selo završavalo, a zadnji deo njihove kuće prostirao se prema poljima. U tom delu je bilo dosta korova i sasušenih grana koje su se lomile poput krekera. Ponekad su cipele, kada bi ih nagazile, dizale prašinicu. Niko se nikada nije potrudio da to počisti, a i nije bio lep prizor za gledanje. Malo dalje su se nalazile neke napuštene gume, preko čijih bi se pneumatika sunce svakog leta presijavalo. Sa ove strane se videla kuća strica i strine, iz uličice u koju su automobili s mukom ulazili, kao da će zauvek ostati zaglavljeni u njoj. Ponekad je uličica bila skroz zakrčena, te smo morali da potražimo neko drugo mesto.

Kuće u tom delu nisu bile mnogo velike, ali su bile dobro građene, ako ništa drugo imale su debele zidove i bilo je teško čuti bilo kakav zvuk. Bilo je poprilično tiho, sem preko puta kuće, kuda je išla pruga.

Na neki način, ne razumem kako su stric i strina mogli da žive tamo, s tom promenom koja je uvek vrebala u zasedi. Voz je prolazio u zoru, a ponekad i kasno u noć, i to su bili trenuci u kojima se najviše čuo. Možda zato što je svuda vladala tolika tišina, a on bi dolazio poput nekog iznenađenja. Zamišljala sam da je ogroman, sa snažnom bukom gvožđurije. Nije bio od onih modernih, jer je pruga u selu povezivala manje stanice i vozovi su se često raspadali. Ljudi bi se vozili njime kad nije bilo drugog načina da se prevezu, ili bi se omladina leti nakrcala u njega. Stric i strina su znali raspored dizanja i spuštanja rampe, i svaki put kad bi voz prolazio, delovalo je da će se kuća srušiti. Njegov dolazak odjekivao bi nam u ušima i činilo se da će pod našim nogama pući pod. Kad je bio vrlo blizu i kad je prolazio pored kuće, prozori su se tresli, kao da je neki zemljotres. Prvo se čuo u spavaćoj sobi. Zatim u kupatilu, delovalo mi je da će probiti zid, sravnivši sve s podom. Svaki put bih pomislila da će se to desiti.

Bašta kuće bila je s jedne strane oivičena zidom bez maltera. Stric je izravnao jedan deo u njoj kako bi uzgajao biljke. Mnoge su bile ukrasne, dok se puzavica pela uza zid. Zid je bio nizak, iza njega su se protezale beskonačne šine. Nalazile su se tik pored nas, sa sve tucanikom i korovom.

Kada je voz prolazio, imala sam ritual da zadržim dah, jer sam zaista bila sigurna da nećemo preživeti. On nas, naprotiv, nije ni primećivao. Očarano bih, naročito noću, razmišljala o železničkoj stanici i o tome šta bi sve moglo da se nađe ispod šina. Voz je mogao da smrska bilo šta, a mene su fascinirale misli o tome šta se sve dešava napolju i kako se tama premešta. Napolju nije bilo zaklona i sve stvari su morale da se čuvaju voza. Bila sam zabrinuta za njih i razmišljala sam o tome šta može da se dogodi dok niko ne gleda.


***


Leti, kad bi sunce počelo da zalazi, bili bismo na pločniku preko puta, i sedeli na zarđalim stepenicama ispred velikih zasvođenih vrata. Vrata su bila jednolične braon boje, nalik zemlji, a po sredini je virila lavlja glava. Nismo znali ko živi iza tih vrata, niti smo ikada videli da su se otvorila. Ostajali bismo na tim zarđalim stepenicama sve do uveče. Pod rukama bi nam se lepila rđa u ljuspama, koje bismo onda istrljali, i zbog toga se osećali važnima.

Svuda unaokolo, vrata od kuća bila bi otvorena, a naša majka bi nas gledala, dok je sedela u hladu.


***


Bilo je vreme pre večere, vladala je letnja tišina, povremeno su se čule neke ptice, možda sove. Nedaleko odatle, duž autoputa, prošao bi tek po neki automobil. Majka i ja smo čekale oca. Sedela je na ležaljci pod tremom. Nosila je cvetnu haljinu i jela krastavac. Onda je ustala, namestila stolice oko stola, i počela da kuva. Uzela je šnicle iz zamrzivača i oprala nekoliko listova zelene salate. Bacila bi pogled tu i tamo ka kapiji. Kapija naše kuće je od kovanog gvožđa i zelene je boje. Kapija je previsoka za preskakanje i automatska je, te se njome upravlja pomoću dugmeta na daljinskom upravljaču. Znamo kad neko dolazi po farovima koji se naziru iza rešetaka.

U vazduhu se čuo poj cvrčaka, i dalje ih mogu čuti. Malo dalje, selo je bilo nemo. Majka je uključila televizor. Nije progovorila ni reč, a ja sam je sledila u tome. Pokatkad bi izvirila na ulicu i čekala. Onda bi se vratila i nastavljala da radi svoje poslove. I ja sam gledala napolje i čekala.

Ne znam koliko je to sve trajalo. Nismo ništa progovorile, a u pozadini je tv i dalje govorio. Bacila bi pogled ka njemu, čula par reči, i onda se okrenula. Te večeri tišina je bila blizu, činilo se kao da je kraj nečega. Iz šerpi je dopirao miris crvenog mesa, para se širila prostorom. Majka je smanjila vatru, sve dok je nije ugasila i pogledala je u kapiju. Ja sam gledala nju.

I tada sam videla to. Videla sam ga na livadi, skriveno među borovima, nije bilo daleko. Majka se neprestano kretala između stola i šerpi na šporetu, i možda ga nije ni primetila. Nisam joj rekla ništa iz straha da se ne prepadne, ali sam se nadala da će ostati gde je, i da će se moj otac vratiti. Nisam se pomerala, ali sam osećala kako se prikrada. Ne bi imalo svrhe ni napraviti buku da bi se udaljio. Znala sam da je tamo i da hoće da je upropasti. Ne znam koliko ju je pratio, moglo je proći pola sata ili manje, a možda i više. Gledao je njenu haljinu, zatim kosu, i sve što joj je pripadalo. I dalje su se čuli glasovi sa televizije. Cvrčci na selu bili su uporniji. Nebo je bilo mračno i bilo je leto, ali se nije umiralo od vrućine. Majka je gledala našu zatvorenu kapiju.

Možda ona nije ni primetila, ali ja i dalje mislim da te večeri nismo bile same. Ne znam šta mi se učinilo da sam videla na livadi, tik pored nas. Ono što bih volela da saznam, negde duboko u sebi, jeste da li je i ona razumela, da li je shvatila da nismo bile same. Što se mene tiče, bio je na par koraka od nas i došao je po nas. Te noći sam se uplašila da traži baš nas i da neće otići praznih ruku.

Onda je iznenada nestao. Mora da je odnekud došao i da ga je neko poslao. Činjenica je da je mogao da ostane, da je hteo.

Nekoliko noći kasnije, vraćala sam se sa drugaricama s neke žurke. Već je bila noć i automobili su jurili magistralom. Čule smo kako se naš auto trese od njihovog prolaska. Dok smo hodale ulicom, zasijala su svetla. Neko nam je signalizirao da usporimo i pređemo u suprotnu traku. Na trenutak sam ga opet videla. Prošle smo pored smrskanog automobila. Hauba je bila kao zgužvan fišek, izgledala je kao prazna konzerva paradajza, a tu su bili i policajci i hitna pomoć. Ne znam da li je bilo povređenih i da li je bilo krvi, ali nešto me nagoni da verujem da jeste. Dok smo polako išle i gledale u taj auto, među nama je zavladala tišina, delovalo je kao da je kraj neke bitke. Drugarica koja je bila za volanom ponavljala je da smo imale sreće, „da je bio dovoljan samo jedan trenutak da mi budemo na tom mestu“. Te noći ulica je zaista bila mračna i znala sam da nas je ponovo poštedeo.

More by Ana Popović

Sinopsis

Priča koju sam počela da pišem mogla bi da postane ili deo antologije kratkih priča, usredsređenih na različite, međusobno povezane likove, ili odlomak iz života jednog young adult-a. Nalazimo se u bliskoj budućnosti, a unutar jednog četa zabrinutih roditelja izbijaju uzbuna i panika, koje se u jednoj zbijenoj zajednici, naizgled obzirnoj i čestitoj, a uistinu modroj od zavisti i sebičnosti, lančano prenose. Pojavljuje se intenzivno – dok se nižu prepirke, laži, poze i uspesi malih, bednih moćnika – iskreno roditeljsko nerazumevanje emotivnog života dece, kao i potpuni fijasko u pokušaju da i...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Jerihon

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije. S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima. Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa s...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Rečnik zatvorenika

Rečnik zatvorenika sadrži glasove i priče ljudi na odsluženju kazne u okružnom zatvoru Loruso i Kutunjo, u V bloku paviljona C, namenjenom „izolovanim zatvorenicima“. Nastao je tokom dvogodišnje radionice kreativnog pisanja koja je organizovana u samom zatvoru. Svi znamo šta označavaju reči „kuća“, „zima“, „ljubav“, i njihovo značenje je neupitno. Ali u zatvoru se značenje reči menja i ova promena određena je samim prostorom: unutra postoji samo unutra, a reči postaju zastarele, tj. kao da su zamrznute u nekom praiskonskom vremenu. I baš u tim zajedničkim rečima leži moć: reči koje su spolja ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello

Pande parka Ueno

Otkad su se deca rodila, ili možda otkad sam na društvenim mrežama, ili čak otkad sam zbog posla primorana da komuniciram na jasan i prijemčiv način, i da se, ukratko, pozivam na ono što je poznato, umesto da to izmišljam, delila sam svoje vreme na ono stvarno, to jest na ono u kome sam mogla da pričam sa sobom na svom stvarnom jeziku, i na lažno vreme, to jest na ono u kome sam morala da se izražavam po kategorijama, u okviru registara ili da zauzimam veštačke stavove. Čitala sam u romanima o upornim i nepokolebljivim ljudima koji bi ustajali u četiri ujutru, tuširali se hladnom vodom, a već...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Na putu do kuće

Dok sedaju u kola i odlaze iz grada, pokušava da smiri napetost, govoreći da je za njega to bila jedna od onih nemogućih situacija, koju on naziva Šta-bi-ti-kad-bi? Ona klimnu glavom. „Te situacije ti nisu baš jača strana“, uputi mu komentar. „Šta hoćeš da kažeš? Ne znam šta je, jebote, više od toga trebalo da uradim?“ „Nemoj da psuješ. Mateo ponavlja sve što kažeš. Aliče baci pogled preko ramena. Mateo je utonuo u svoje sedište. „Hoćeš li mi reći gde sam pogrešio?“, upita on nakon nekog vremena. „Davide, sišao si s uma, potukao si se sa staklom. Da nije bilo mene, još bi bio tamo i lomio ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione
More in SR

Evolucija umnjaka

Još 47 noći Zubni tehničar mi vadi sondu iz usta. „Vidiš li ovo?“ pita me gotovo ponosno. Na sondi se nalazi tanak sloj sivkaste sluzi. „To sam ti izvadio iz džepa.“ Čudna reč za rupu između desni i poslednjeg kutnjaka u vilici. Džep mi deluje ogromno, kao nešto u čemu možete da čuvate ključeve, možda čak i gel za ruke ili telefon. U mom džepu nalaze se samo sažvakani ostaci hrane koji su se tu skupljali mesecima. Nedugo potom dolazi zubar, na ekranu pokazuje moju vilicu. Umnjak s donje desne strane je polegnut, koren je usađen pozadi u vilici, krunica pritiska poslednji zub. „Zašto to...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen

S pticama delim nebo

      Ponekad stvarno postane neizdrživo. Toliko glasno mljackaju da su me probudile. Osim toga, još se i prepiru ko će dobiti najukusniji zalogaj, pa ne mogu da zaspim. Sve se čuje, iako su na prozorima dupla stakla i ramovi dobro dihtuju. Ovaj bi bundevino seme, onaj hoće laneno, jer tako simpatično hrska, najmlađi halapljivo grabe nadrobljeni hleb, ženke nikako ne žele lojnu kuglu. Ko bi pomislio da drozdovi, crvendaći, plave senice i zelentarke u svoje organe za varenje neće da strpaju baš sve što im padne pod kljun. Baš su probirljivi ovi stanovnici našeg parka. Čovek mnogo toga ne bi pom...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Agata Tomažič

Sonja podiže ruku

U ovim krajevima ljudi su vrlo sumnjičavi. Ne zna da li bi je u drugim mestima primili raširenih ruku. Njegovi ljudi. Oni iz druge ekipe. U svom okruženju nije poznavala parove iz starijih generacija koji bi bili prijatelji, a ne neprijatelji, iako zauvek ostanu zajedno. Možda negde ima i takvih koji su prijatelji čitavog života, ako ne i više od toga, ali ima ih malo, vrlo su srećni i dobro skriveni od očiju drugih, tako da, gledajući oko sebe, ti, mlad čovek, možeš biti skoro ubeđen da će ti onaj pored tebe na kraju izjesti dušu. A ako se to dvoje raziđu, a za njima ostanu deca, oni će obnov...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște

Tapioka

Brundanje motora kombija udruženja najavilo je da je vreme ručku. Sunce je bilo toliko upeklo da je postalo nevidljivo. Starac je stajao pod smokvom, u štrokavoj raskopčanoj košulji, s podozrivim osmehom na usnama koje su stiskale cigaretu. Pogledom je pratio Brazilku, dve velike vlažne mrlje pod pazusima i još jedna na leđima uniforme, dok je izlazila iz kombija, vadila hranu i išla ka poljskoj kuhinji, gde ju je obično čekao. – Čika Žuao! Čika Žuao! Njegovo smežurano lice zgrčilo se od smeha, otkrivajući brazde kestenjaste od znoja i prašine. – Čika Žuao! Ej, čika Žuao? Zabavljao se ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Na putu do kuće

Dok sedaju u kola i odlaze iz grada, pokušava da smiri napetost, govoreći da je za njega to bila jedna od onih nemogućih situacija, koju on naziva Šta-bi-ti-kad-bi? Ona klimnu glavom. „Te situacije ti nisu baš jača strana“, uputi mu komentar. „Šta hoćeš da kažeš? Ne znam šta je, jebote, više od toga trebalo da uradim?“ „Nemoj da psuješ. Mateo ponavlja sve što kažeš. Aliče baci pogled preko ramena. Mateo je utonuo u svoje sedište. „Hoćeš li mi reći gde sam pogrešio?“, upita on nakon nekog vremena. „Davide, sišao si s uma, potukao si se sa staklom. Da nije bilo mene, još bi bio tamo i lomio ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Pohvala Uraganu

Oduvek sam uživao u grubosti svakodnevice – u čaši koja se razbija u tami, na primer. Ponekad se zapitam da li je to sećanje zaista moje. Iznova proživljavam scenu s radošću koju je teško zauzdati: predmet pada i raspršuje se, slede tupi tresak i zbrkani glasovi usred noći. Moja majka pritiska prekidač da osvetli rasute komade stakla. Njena otvorena šaka u vazduhu, nada mnom. Zvuk šamara koji uopšte ne liči na zvuk stakla na podu i osećaj da je sve deo nekakvog obreda. Grubost koja započinje čašom, a završava se bolom koji majka nanosi sinu. Prošlo je mnogo godina od tada i nema više čaše, n...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano