View Colofon
Original text "Tornando a casa" written in IT by Fabrizio Allione,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Na putu do kuće

Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Dok sedaju u kola i odlaze iz grada, pokušava da smiri napetost, govoreći da je za njega to bila jedna od onih nemogućih situacija, koju on naziva Šta-bi-ti-kad-bi?

Ona klimnu glavom. „Te situacije ti nisu baš jača strana“, uputi mu komentar. „Šta hoćeš da kažeš? Ne znam šta je, jebote, više od toga trebalo da uradim?“ „Nemoj da psuješ. Mateo ponavlja sve što kažeš.

Aliče baci pogled preko ramena. Mateo je utonuo u svoje sedište.

„Hoćeš li mi reći gde sam pogrešio?“, upita on nakon nekog vremena.

„Davide, sišao si s uma, potukao si se sa staklom. Da nije bilo mene, još bi bio tamo i lomio ruke."

Tog popodneva, otišli su da pogledaju neki stan u centru, s namerom da uzmu garsonjeru. Već godinama su slušali priče svojih prijatelja o investicijama, projektima, budućnosti: sve su to razgovori koje u određenom trenutku zrele porodice počnu da vode. Gledali su ih kako odlaze u banku i dobijaju kredit, traže povećanje plata, postupaju sa šefovima i rukovodiocima kao sa sebi ravnima; sposobni, samouvereni. Tako su i oni, ogorčeni zbog činjenice da su po godinama najstariji par, mada im to nije bilo u prirodi, počeli da razmišljaju o tome, posebno nakon što se rodio Mateo. Pošto su nasledili stan u kome žive, i budući da nisu mogli da priuštite bog zna šta, razmišljali su kako bi im to bila najbolja investicija: da kupe malu garsonjeru u gradu, da je uknjiže na Mateovo ime, da je renoviraju i iznajmljuju studentima.

Bio je to treći put kako su razgledali stan na uglu s ulicom Korso Vitorio. To im se uklapalo u budžet i nije iziskivalo previše posla. Aliče, međutim, nije bila u potpunosti ubeđena. Ne zbog svetlosti, štaviše, čak je stan bio svetliji od njihovog; ni zbog prostora, jer je bio dovoljno prostran za njihov plan; još manje zbog lokacije, jer joj se dopadao taj kraj. Na kraju su to bili neki glupi izgovori, koje je s mukom pokušavala da odbrani.

„Po toj ceni nećemo naći ništa bolje.“

„Naravno“, odgovorila je. „U takvom stanju.“

„Prestani s tom pričom o itisonu.“

„Ne znaš šta ćemo pronaći kad ga skinemo.“

Aliče je na kraju odustala i tog popodneva su potpisali predugovor.

„Tvoja je bila ideja da idemo metroom“, nastavlja on u kolima.

„Šališ se, zar ne?“ Aliče ljutito odmahuje glavom. Zatim zauzima onu teatralnu pozu koju Davide jako dobro poznaje. „Jel’ ti to mene okrivljuješ?“ dodaje ona.

„Nisam to rekao, ne pokušavaj. Ali nemoj ni ti meni govoriti šta da radim.“

„Bio je s tobom, držao si ga za ruku.“

„Nisam ga držao za ruku!“

„Bio je sa tobom, jeste ili nije?“

Davide se okreće i gleda Aliče u oči: samo je gleda. Prirodna reakcija, bez skrivene namere. Iznova vrti sled događaja u glavi. I dalje je previše zbunjen. Seća se kako se Mateo rukom drži za njegove pantalone, dok ona s kesama u jednoj ruci ćaska mobilnim telefonom. Onda se vrata zatvaraju, on se okreće, a Matea više nema.

„Aliče: metro je kretao, morao sam da se pridržim. A i Mateo nije nikad uradio nešto slično, nisam to očekivao. “

„Davide, on ima tri godine! Mogao je da ga zgazi auto. Mogli su da ga kidnapuju.“

Pre nekoliko meseci, a možda i više, Aliče je slučajno nabasala na prodavnicu orijentalnog nameštaja. Privukla ju je niska biblioteka za knjige neobičnih boja, koja je bila izložena u izlogu i odlično se uklapala u Mateovu sobu. Kad je ušla u radnju, pažnju joj je privukla činija obavijena u nešto što joj je na prvi pogled delovalo kao zlatna paukova mreža; to je zapravo bila stara posuda od keramike, slomljena i sastavljena kintsugi tehnikom.

Uzela ju je i dugo prevrtala po rukama. Vrhovima prstiju istražila je uglačani metal, i neobičan raspored preloma u vidu talasa; zamišljala je trenutak kada se slomila: verovatno u trenutku rasejanosti. Pitala se nisu li ti spojevi od popravke omeli nešto drugo, možda i potrebnije, da prođe kroz te pukotine. Razgledala je, opažala je pokret u zlatu, kao da je posuda još uvek živa. Imala je osećaj da se unutar činije, pod njenim prstima presijavao zlokobni splet zlatnih linija, ništa manje opasan od drugih.

„Jasno mi je“, nastavlja on sarkastično, koristeći priliku dok je na semaforu crveno svetlo. „Hoćeš aplauz, jer si ga ti našla, zar ne?“

„Za tebe je to takmičenje? Jel’ to roditeljstvo za tebe?“

„Zamisli, ne samo da ćeš moći da pričaš da smo mogli da izgubimo sina zato što je tvoj muž kreten, nego smo ga našli zahvaljujući tebi.“

„Meni je dovoljno što je živ, što je dobro.“

„Super mama Aliče.“

„Ne budi dete. Gledaj kako voziš.“

Davide usporava, jer neki kombi skreće ispred njih. Gleda u retrovizor i prestiže ga. Konjski repovi, koji izviruju iz rešetki kamiona, prolaze brzo pokraj njih.

„A opet, da budem iskren, ti si ta koja nije htela da mu kupi onaj autić. Da smo mu ga kupili, ne bi pobegao.“

„Davide, pričali smo već o tome: ne možeš kupovati njegovu ljubav.“

„To nikad nisam ni radio. Znam da mi to nije potrebno.“

„Ne, ne znaš, jer te nisu tako naučili.“

Ona i Davide su se upoznali sedamnaest godina ranije. Još malo pa će biti duže kako žive kao par, nego sami. Pripadali su jedno drugom skoro u svemu: u mislima, tajnama, traumama, željama, strahovima. Ustanovili su i zajedno otkrili, doduše bez reči, da čak ako samo dve ili tri stvari ne funkcionišu, one imaju veću težinu od nečega što deluje savršeno. Dogodi se ponekad da se sigurnost i uljuljkanost ljubavi pobrka s tananom, gotovo neprimetnom međusobnom kontrolom.

Pre nego što silaze sa autoputa, svraćaju u restoran po picu. Dok Aliče čeka Davidea u autu, primećuje grupu mladića okupljenih oko svojih skutera, s druge strane parkirališta. Piju, puše, i snimaju neko štene mobilnim telefonima kako juri praznu flašu piva. Zvuk flaše dok se kotrlja dopire u kabinu poput nekakvog tužnog cviljenja. Meša se sa muzikom preglupog snimka koji Mateo gleda na njenom telefonu, dok joj sedi u krilu. Njihova toplota koja se lagano lepi na staklo svodi mladiće na blede obrise. Kroz zamagljeni prozor nazire se samo bledi sjaj njihovih cigareta.

Aliče, zabrinuta za psa, briše staklo rukom.

Jedan momak malo jače šutne flašu. Ona udara o stub na kome je kanta za đubre i razbija se u hiljadu delova. Uplašeno štene zacvile.

Aliče priguši krik u grlu i udari pesnicom o vrata automobila. „Jebem vam mater.“ „Jebem?“, ponovi Mateo.

U tom trenutku, shvata da je govorila preglasno.

„Slušaj, dušo, hoćeš li da mi obećaš da nećeš više da bežiš?“, pokušava da skrene razgovor. Mateo je i dalje hipnotisan idiotskim videom o nekom tipu koji hrani dinosauruse. „Danas, kad si pobegao u metrou. Nećeš to više da radiš, jelda?“

„Hteo sam samo da vidim autić.“

„Jel’ ga stvarno toliko želiš?“

„Da. Mnogo.“

„Onda će ti ga mama kupiti.“

Mateo podiže lice sa ekrana i odglumi preteran osmeh, kao iz crtaća. „Veoma si ljubazna, mama.“

Smeje se. Zariva lice u njegovu kosu i njuši je. „Ali nemoj da kažeš tati, to mora da ostane naša tajna.“

Kreću dalje i na poslednjoj deonici do kuće, para od pica, koje je Aliče držala na kolenima, pretvara stakla u neprozirne pregrade.

„Tebi je u redu da nastaviš ovako?“

Davide, kao da je pokušavao da uhvati nekog dosadnog insekta blizu uha, zgrabi je za zglob; zatim ispruži nogu i stopalom ščepa otvorenu kutiju za picu bačenu na zemlju. Uze jedan od preostalih komada. Na okrajcima, vidi se da ga je neko već zagrizao. Kora hladne pice je toliko žilava da Davide ima utisak da odgriza žile sa svinjskog rebra. Dok žvaće, glasan je poput tenka koji napreduje sa polomljenim gusenicama.

„Sve je dobro prošlo, zar ne?“, odgovori joj, čim proguta zalogaj.

Oseća kako joj suze naviru, nemoćne pred besom koja ih sputava.

„Uopšte nije važno šta se danas dogodilo, Davide.“

Oslobodi njen zglob i ustade. Pogleda svoje noge, bosa stopala. Malo je ošamućen od piva, možda i malo više. Prilazi frižideru, vodeći računa da ne zgazi igračke raštrkane po podu. Spotiče se o otkinutu glavu nekog superheroja. Tu su i kašičice, Mateove čarape umrljane sladoledom.

Davide otvara frižider, a da ni ne zna šta traži. Vidi sparušene tikvice, teglu starog sosa sa slojem plesni po površini, i narandžastu posudu sa pečenjem koje je njegova majka spremila za Matea. Uzima tetrapak mleka, protresa ga. Otvara ga i njuška: i dalje može da se pije.

Dok odlazi do sofe, prolazi pored Aliče. Ona i dalje sedi na zemlji, ispruženih nogu. „Zar ne možemo ovako da budemo srećni?“

Na zvono njegovog telefona oboje su se trgli, poput zečeva kada ih u mraku iznenade svetla automobila. Staje na rogove triceratopsa i gubi ravnotežu. Prosipa mleko po sebi. Oseća kako mu tečnost curi niz noge, kvasi mu gaće.

Podiže oči ka njoj. Smeje se.

Budi se usred noći. Oko nje vlada mrtva tišina. U ustima oseća nekakav zadah. Htela bi da opere zube kako bi uklonila tu slatkastu patinu koja joj prekriva jezik, ali nema snage.

Traži svoj telefon na noćnom ormariću da bi proverila vreme, ali ne uspeva da ga nađe. Možda ga je zaboravila u kuhinji, možda u kupatilu, nije sigurna. Oseća da joj je butina mokra. Ispipava čaršave, a odmah potom i Mateovu pidžamu, koji spava između nje i Davidea. Opet se upiškio. Priseća se da je rekla Davideu, pre nego što su otišli na spavanje, da mu stavi pelenu tokom noći. U poslednja dva-tri meseca, otkako su završili sa odvikavanjem od pelena, to se često ponavlja. Zaključila je, mada to nije podelila ni sa kim, da su te noćne enureze potvrđivale da Mateo zna nešto što je njima još uvek nepoznato, a on nema drugog načina da to izrazi.

Omete je buka motocikla koji proleće kao lud po uspavanom selu. Pita se kome se toliko žuri u to doba.

Zatim pažljivo ustaje, vodeći računa da nikoga ne probudi. Davide spava ležeći ničice, lica okrenutog prema vratima.

Aliče izlazi iz sobe, stiže do dnevne sobe i prelazi preko rasutih ostataka prethodnog dana. Ne pronalazi svoj mobilni telefon, ali spazi Davideov, prevrnut na sofi. Podiže ga da proveri vreme i vidi notifikaciju na ekranu. Agent za nekretnine: Prihvaćena ponuda. Čestitam! Sledio je emotikon – flaša šampanjca. Kako završava sa čitanjem, nesposobna da izrazi šta oseća, vraćaju joj se pred oči ruke starog vlasnika garsonjere: mrlje na zglobovima prstiju, crvenkasta koža na člancima prstiju koja se ljušti, zatim taj naprstak, od silikona ili šta već, na palcu. Kad se sekirala zbog itisona, možda nije preterivala. Ko zna šta se krije ispod njega, pomišlja.

Stavlja svoj mobilni telefon na naslon kauča i ispružuje se. I dalje joj se ne spava. Koliko god da su pričali o tome, ona to zna, on je još uvek tamo, u metrou. Sleđena je, kako bi rekla njena psihoterapeutkinja. Prisećala se redosleda događaja: trenutak ranije, Mateo se drži za Davideove pantalone, obojica stoje po sredini vagona; u narednom trenutku, kada podiže pogled, Mateo je ispred sada zatvorenih vrata i trči sam prema pokretnim stepenicama, dok njih dvoje nastavljaju da se voze metroom. Zatim Davidea koji se baca na vrata i udara ih nogama i rukama; ostalih putnika i onog užasa koji ih odjednom sve zbližava.

Doživljava ponovo, u sećanju, tu bol, tu teskobu. Nešto drugo je još jače od toga, ali se toga stidi: uzalud pokušava da potisne taj osećaj slobode koji se rađao u njoj dok je voz kretao.

More by Ana Popović

Sinopsis

Priča koju sam počela da pišem mogla bi da postane ili deo antologije kratkih priča, usredsređenih na različite, međusobno povezane likove, ili odlomak iz života jednog young adult-a. Nalazimo se u bliskoj budućnosti, a unutar jednog četa zabrinutih roditelja izbijaju uzbuna i panika, koje se u jednoj zbijenoj zajednici, naizgled obzirnoj i čestitoj, a uistinu modroj od zavisti i sebičnosti, lančano prenose. Pojavljuje se intenzivno – dok se nižu prepirke, laži, poze i uspesi malih, bednih moćnika – iskreno roditeljsko nerazumevanje emotivnog života dece, kao i potpuni fijasko u pokušaju da i...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Jerihon

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije. S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima. Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa s...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Rečnik zatvorenika

Rečnik zatvorenika sadrži glasove i priče ljudi na odsluženju kazne u okružnom zatvoru Loruso i Kutunjo, u V bloku paviljona C, namenjenom „izolovanim zatvorenicima“. Nastao je tokom dvogodišnje radionice kreativnog pisanja koja je organizovana u samom zatvoru. Svi znamo šta označavaju reči „kuća“, „zima“, „ljubav“, i njihovo značenje je neupitno. Ali u zatvoru se značenje reči menja i ova promena određena je samim prostorom: unutra postoji samo unutra, a reči postaju zastarele, tj. kao da su zamrznute u nekom praiskonskom vremenu. I baš u tim zajedničkim rečima leži moć: reči koje su spolja ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello

Pande parka Ueno

Otkad su se deca rodila, ili možda otkad sam na društvenim mrežama, ili čak otkad sam zbog posla primorana da komuniciram na jasan i prijemčiv način, i da se, ukratko, pozivam na ono što je poznato, umesto da to izmišljam, delila sam svoje vreme na ono stvarno, to jest na ono u kome sam mogla da pričam sa sobom na svom stvarnom jeziku, i na lažno vreme, to jest na ono u kome sam morala da se izražavam po kategorijama, u okviru registara ili da zauzimam veštačke stavove. Čitala sam u romanima o upornim i nepokolebljivim ljudima koji bi ustajali u četiri ujutru, tuširali se hladnom vodom, a već...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Bljeskovi

U zbirci eseja pod naslovom Zen u umetnosti pisanja, Rej Bredberi piše da je od svoje dvadeset četvrte do svoje trideset šeste godine vreme provodio sastavljajući spiskove reči. Lista je glasila otprilike ovako: JEZERO. NOĆ. CVRČCI. JARUGA. POTKROVLJE. SUTEREN. KAPAK. DETE. GUŽVA. NOĆNI VOZ. SIRENA ZA MAGLU. SRP. KARNEVAL. RINGIŠPIL. PATULJAK. LAVIRINT OGLEDALA. SKELETON. Nedavno mi se dogodilo nešto slično. Živela sam u porodici koja mi je pružila dobro obrazovanje i dobar odnos prema životu, ali u poslednje vreme uporno preispitujem neke stvari. Mnoge su preostale i još uvek me plaš...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello
More in SR

Esmeralda

Sveće umesto lustera. Vedra umesto bidea. Slučajni, legalni pobačaji, u izobilju. Bilo je to u srednjem veku, u toku je bio još jedan porođaj u kući. Srećna, rodila se svetlost. Bila je to prva devojčica plavih očiju. Po prvi put na zemlji, pod nebeskim svodom, nijanse očiju onoga što je iznad, a ne ispod. Prvo čudo estetike kakvo, a ni slično, kestenjaste i/ili crne oči kraljevstva nikada nisu videle. Žena je izašla napolje. S organskim zelenišem u jednoj i novorođenčetom u drugoj ruci. Pošla je u crkvu da im pokaže ono, možda će sveštenik umeti da odgonetne značenje, možda stoji negde u s...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito

Svi će ljudi braća biti

Posmatrajući Andreja kako odlazi, zavolela sam ga. Oči su mi bile uprte u crni ispupčeni ranac koji je nosio na leđima poput štita. Ranac je bio dupke pun i odmah se videlo da nije na proputovanju, da se nikuda nije zaputio. Da se tako popeo na planine, možda bi ga ranac povukao unazad, u provaliju. Rajsferšlusi ranca bili su dotrajali, svakog časa su mogli da popuste i popucaju, a ja sam zamišljala kako se ranac otvara, kao airbag, vazdušni jastuk, bivajući sve veći i veći, kao padobran koji ga podiže i odnosi na mesto na kom treba da bude. U prvom srednje sva su deca na ramenima nosila tešk...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Yelena Schmitz

Pande parka Ueno

Otkad su se deca rodila, ili možda otkad sam na društvenim mrežama, ili čak otkad sam zbog posla primorana da komuniciram na jasan i prijemčiv način, i da se, ukratko, pozivam na ono što je poznato, umesto da to izmišljam, delila sam svoje vreme na ono stvarno, to jest na ono u kome sam mogla da pričam sa sobom na svom stvarnom jeziku, i na lažno vreme, to jest na ono u kome sam morala da se izražavam po kategorijama, u okviru registara ili da zauzimam veštačke stavove. Čitala sam u romanima o upornim i nepokolebljivim ljudima koji bi ustajali u četiri ujutru, tuširali se hladnom vodom, a već...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Skupljanje snage za be

(…) Neiskusno sam ušao u klub čim se otvorio, dok se omladina još uvek spremala za zabavu u okolnim pivnicama. Po praznom podijumu kružila su svetla reflektora, a di džejev uvodni set više je podsećao na mantru budističkog monaha nego na nešto satanističko. Po vlažnom odsjaju na podijumu moglo se zaključiti da je služba za čišćenje prošla tuda pre manje od pola sata. Tako sam u međuvremenu meditirao nad besmislenošću ljudske sudbine i povremeno odlazio do šanka po pivo, pre nego što se stvore redovi za koktele. Doduše, da sam došao kasnije, možda bi puštali samo devojke, u najboljem slučaju pa...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Ondrej Macl

Sinopsis

Priča koju sam počela da pišem mogla bi da postane ili deo antologije kratkih priča, usredsređenih na različite, međusobno povezane likove, ili odlomak iz života jednog young adult-a. Nalazimo se u bliskoj budućnosti, a unutar jednog četa zabrinutih roditelja izbijaju uzbuna i panika, koje se u jednoj zbijenoj zajednici, naizgled obzirnoj i čestitoj, a uistinu modroj od zavisti i sebičnosti, lančano prenose. Pojavljuje se intenzivno – dok se nižu prepirke, laži, poze i uspesi malih, bednih moćnika – iskreno roditeljsko nerazumevanje emotivnog života dece, kao i potpuni fijasko u pokušaju da i...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Portret

Na kući velelepne fasade nalazila su se vrata od hrastovine, bez istaknutih imena stanara. Čekajući Davida da siđe posmatrala sam ulicu. Bila je mirna i okrečenih pročelja, ni nalik na četvrt kraj kanala gde smo Sam i ja stanovale. Balansirala sam između sanjarenja i gneva, kao što je često slučaj kada se suočim sa stvarima koje ne mogu sebi da priuštim. Otvorio je vrata i nasmešio mi se. Košulja mu je bila otkopčana. Pratila sam ga uz stepenice i ponovo udisala miris badema i terpentina koji je ostavljao za sobom. Atelje je bio u istom neredu kao i prethodni put, no činilo se da se razdanil...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Hannah Roels