View Colofon
Original text "I panda di Ueno" written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Pande parka Ueno

Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Otkad su se deca rodila, ili možda otkad sam na društvenim mrežama, ili čak otkad sam zbog posla primorana da komuniciram na jasan i prijemčiv način, i da se, ukratko, pozivam na ono što je poznato, umesto da to izmišljam, delila sam svoje vreme na ono stvarno, to jest na ono u kome sam mogla da pričam sa sobom na svom stvarnom jeziku, i na lažno vreme, to jest na ono u kome sam morala da se izražavam po kategorijama, u okviru registara ili da zauzimam veštačke stavove.

Čitala sam u romanima o upornim i nepokolebljivim ljudima koji bi ustajali u četiri ujutru, tuširali se hladnom vodom, a već u šest prelazili preko grada prekrivenog snegom, glava punih planova, i shvatila da sam bespomoćna pred ovim intelektualnim gromadama i da više ne mogu da dirigujem svojim životom kao nekakvim teorijskim remek delom.

Razmišljala sam o ovim sitnicama dok sam vezivala kimone, branila sladolede, prepirala se s mužem o obavezama i znojila se na kiši tražeći pravi put kroz Tokio, a imala sam osećaj da se ne nalazim na drugom kraju sveta – taj vrtoglavi, čudnovati osećaj koji uzaludno tražimo nakon mladalačkih putovanja - već da sam u letnjem košmaru kom su pridodate i pande.

Uputili smo se u nešto što je ličilo na turističku agenciju sa fasadom od belog drveta, na krajnjem rubu parka Ueno, i krećući se oprezno poput ilegalnih migranata, za razliku od pojedinih nehajnih avanturista sa glomaznim rančevima, čeprkali smo po štandovima da bismo najzad potrpali u džepove svežanj belih, papirnih lepeza u obliku lokvanja, na kojima je bila odštampana mapa parka. I podjednako nespretno smo krenuli da pratimo na mapi simbol pande.

Kako nismo znali da li su lepeze besplatne ili ne, pustili smo korak. Deca su dok su klizala bila daleko, čas ispred, čas iza nas, u kabanicama preko jukata koje je hotel nudio umesto pidžama, ali kojima nismo mogli da odolimo, i sa plastičnim maskama na glavi, od kojih im je kosa bila vlažna kao u staklenoj bašti.

Naokolo, u svečanoj tišini, skoro svi pristojni posetioci slepo su prolazili drvoredima sa velikim crnim telefonima podignutim prema nebu ili spuštenim u žbunje poput rašlji, u lovu na Pokemone. Da bismo uštedeli novac - suludarija, s obzirom na to koliko je putovanje koštalo - odlučili smo da se odreknemo interneta na mobilnim telefonima i da koristimo samo vaj-faj riokana, hotela u tradicionalnom stilu sa vratima od pirinča i futonima u kojima smo odsedali tokom pauza.

Pokemon go aplikacija tek je bila pokrenuta, a naša deca su, videvši sve te ozbiljne odrasle osobe kako jure nevidljiva stvorenja po žbunju, patila u tišini. Možda je baš tog dana jednom od deteta bio rođendan. U svakom slučaju, bili čas iza, ili ispred, jadničci, mokri od znoja i one kiše koja se pojačavala, neprestano su češkali glavu pod maskama kupljenim u Omotesandou i uzdisali nad stvorenjima, koja su trčala po žbunovima ginko bilobe. Nažalost, najveće interesovanje naše dece, kad je zoologija u pitanju, bilo je za imena pokemona. Pa ipak, vodiči su govorili da oni koji putuju u Japan sa decom moraju da ih odvedu da vide pande: i tačka.

„Žedan sam.“

„Otvori usta da ti uđe kiša.“

„Zaboga, ta voda je puna ugljenvodonika.“

„Zatvori usta.“

A onda, u isto vreme: „Hajde da potražimo neki bar.“ „Hajde da potražimo neku fontanu.“

Retko se dešava da roditelji usklađeno reaguju na pritužbe dece. Na smenu, jedan od njih će uvek smatrati da nešto nije ozbiljno, a drugi da je od izuzetnog značaja. Sledeći put će zameniti uloge, i ponovo će biti na suprotnim obalama reke, nabujale reke pune dečjih zahteva i potreba, koja razdvaja svaki par koji se razmnožio u veku nenaklonjenom za roditeljstvo; u veku blagostanja, u kome svaka želja ima dramatičan značaj.

„Slušaj“, kažem umorno svom mužu, „pročitala sam da se odmah pored parka nalazi pijaca Ameja Jokočo, i tamo ćemo možda naći japansku sim karticu“.

Podiže glavu. „Ovo je pitanje na kome, po mom mišljenju, ne smemo da odustanemo. No, dobro, već sam svakako to uračunao: idemo tamo.

„E pa ne. Ne, ako se ti ne slažeš, onda ne treba to da radimo.“

„Samo da si ti zadovoljna. I oni.“

„Ali ja zapravo delim tvoje mišljenje: da ne treba da popuštamo.“

„Pa, ja sam se sad predomislio, mislim da bismo svi bili mirniji ako bi se i oni igrali mobilnim telefonima.“

Nešto kasnije, u glavnoj ulici Janaka Ginze, delu grada u kome „još uvek možete udahnuti atmosferu starog Šitamaćija“, namećem uzdržavanje od interneta i uspevamo da izvrdamo kupovinu telefonske kartice. Deca cmizdre sve u šesnaest. Ni reč nisu rekli o pandama, ni dok su ih gledali, ni nakon toga. Nikad ih se više neće ni setiti.

U dva, sedimo iscrpljeni od pregovora za stolom međunarodnog lanca kafeterija, izgladneli, dok deca zarivaju svoje zube u ogromne bejgle. Za popodnevni plan predlažemo, ne uključujući njih, da posetimo naselje Ropongi, ali oni se upliću: već su umorni, kad padne mrak, hteli bi da igraju karte na niskom stolu riokana. U ovom delu mog sećanja, ako popustimo, naslućujem da je po sredi rođendan muškog deteta. Ne znam kako mi je pamćenje toliko oslabilo, ali nedostatak pripisujem jeziku kojim govore sećanja: ako je to jezik svih, onda ih odlažem u područja kojima više ne mogu da pristupim.

Ispred lokala, odlučujemo da napravimo poslednji krug do groblja Janaka pre nego što se vratimo u riokan. Đuture mi uvaljuju svežanj istih lepeza kao jutros, i dok skidam ranac, saginjem se da ih smestim među ogrtače i ustajem, čitava porodica je nestala: bubnjanje trotineta je u potpunosti nadjačano uzvicima prodavaca mutilica za šlag u obliku mačke. Stižem do krajnjeg ruba gomile i posmatram oštru granicu koja deli prostor na onaj gde se ljudi laktaju i na potpuno prazan, i deluje mi da je na neki čudan način on ostalima nevidljiv; očigledno je da su oni tu da pohrle ka tezgama, pa opet, čini se da je granica između ispunjene i puste zone znak koji je povuklo neko uzvišeno stvorenje, koje je želelo da se poigra sa ljudskom prirodom.

Nikad nismo razmotrili proceduru u slučaju da se neko izgubi, ali mi deluje logično da odem do sledećeg mesta za predah. A šta ako ponovo počne kiša? Kabanice su kod mene. A ako mojoj ćerki zatreba pumpica za astmu? I ona je kod mene. A ako budem htela da se vratim u riokan? Karte za metro su u novčaniku mog muža.

Pošto nemam ni vaj-faj, ni onaj mobilni internet, mogu samo da se nadam da ću ih sresti na ulazu u groblje. Da! Sad sam sigurna, danas je mom sinu rođendan, a ja ga provodim na najgori mogući način, daleko od njega, nakon što me je na kolenima preklinjao za sendvič.

Na ulazu u groblje, dva mlada roditelja sa skroz kratkom kosom i istim licima hodaju sa detetom sklupčanim u kengur nosiljci. Nakon dugih, neodlučnih trenutaka, vraćam se kud sam krenula: možda moja porodica još nije stigla. Moja porodica? Ma šta to govorim? Rečnik onog lažnog vremena preovladava mojim mozgom. Ta dva roditelja u dvadesetim godinama, sigurno su tamo gde bi trebalo da budu, telo uz telo sa svojom bebom. Bože moj, šta ako je moj muž izgubio decu u gomili baš u trenutku kada sam ih ja izgubila? Možda samo jedno od njih dvoje? Šta ako sada strancima koji ne govore engleski jezik očajnički pokazuje fotografije naše dece na telefonu? A baterija na mobilnom telefonu je skoro prazna...

Odlučujem da zakoračim na groblje. Isprva ne posmatram ni grobnice, ni vegetaciju. Dok se krećem, tragam za obrisima malobrojnih ljudi koji se ocrtavaju među spomenicima. Tu i tamo vidim niže senke, poput japanskih jokaija sa određenih drvenih litografija koje držim na noćnom ormariću u Milanu: predstavljaju decu. Pomaljaju se od jednog do drugog nadgrobnog spomenika, krijući se poput zlobnih utvara. Ogrnuti su šuškavim tkaninama, žutim i crvenim kakvi su i ogrtači moje dece i sos koji im je curio niz bradu, kad su još bili živi, pripijeni uz mene, i kad nisam o njima vodila računa. Da li ovi patuljci zaista postoje među spomenicima, ili su plod moje mašte? Svaki put pomislim da su moji, ali nakon što bolje pogledam shvatim da su njihove jakne kod mene: to je, dakle, to breme na mojim plećima, ili je to možda napetost u ramenima, ono što me steže kada pomislim na njih. Ali, ako su ramena stegnuta, živi su, dobro su.

Moja deca. Sećam se jedne proslave u Korseri, udruženju koje su finansirali nekadašnji penzioneri dnevnog lista Korijere dela sera, severno od Milana, gde je bila i jedna koleginica koja je pisala za neki opskurni časopis pod nazivom Cement, Sećanje ili Polet, koja je dozivala decu vičući deco! kao da su neka neodređena deca. Prasnula sam u smeh. Nikad na svoju decu nisam gledala kao na decu. Ipak, shvatila sam da se jedina smejem: da su svi oko mene uzvikivali tu neodređenu imenicu u množini, a da je opet svako od njih uspevao da zgrabi jedno konkretno i specifično dete. Onda sam i ja počela da ih zovem: deco, deco, idemo, zatvara se Korsera! A oni nisu odmah došli, jer očigledno nisu bili naviknuti na to, ali su onda prišli, i kasnije su dolazili sve brže i prepoznavali se, i mojim delovanjem se potčinili jednoj metafizičkoj kategoriji.

Stižem dojednog izdvojenog dela i upirem pogled u niske, okrugle statue sa očima suženim od debljine i osmeha. Neke nose kapu i portiklu od crvene tkanine, koja se sjaji i cakli usred vlage. U daljini buka bušilice kao da se upire da otvori plavetnilo neba i sruči na zemlju njegovu boju. Vid mi se razbistri: dakle, crvene mrlje nisu bile kabanice moje dece. Pa ipak, sigurna sam da su sada dobro.

Groblje je dosta prostrano, u daljini je jedan tibetanski mostić koji se provlači ispod kablova visokog napona, visi iznad pruge i podrhtava. Na sredini mosta stoji neki krhki čovek, sa kantom u ruci, koji gleda u pravcu odakle bi mogao da se pojavi voz. On je jedan od one zagonetne gospode neodređenih godina koja bi mogla u isto vreme da stane da piša sa mosta iz voza u pokretu ili da iz šešira izvuče neku životinju koja govori.

Kad mi okrene leđa i počne da hoda, teturajući se s kantom, odlučujem da ga pratim i odem na drugu stranu, gde mi deluje da postoji neko drugo vreme, ali ne ono o kome vodič govori kao o „atmosferi stare Janake i njenih drvenih koliba“, već baš neko drugačije, u kome Pokemoni još nisu izmišljeni i niko ne zna za Obamu. Spavam li? Ali gde, na nečijem grobu? Prigušena sunčeva svetlost je sada oker boje. Kada pomislite da ste zaspali, trik je u tome da prebrojite prste: uspevam u tome. A da bih bila sigurna, pošto sam u sandalama, prebrojavam i prste na nogama. Moja ćerka je pre više godina govorila da svi imaju dobro i loše stopalo. Loše mora da bude pokriveno, uvek, noću i danju, ružnom čarapom, kako ne bi disalo. Čini mi se da tamo šepa neka starija figura.

Sada sam sama sa svojim rečima, jedne sam izgovorila, druge zahvatila iz bunara. Kada sam obgrljena rečima, niko me ne može naterati da izađem iz svoje čaure i izgovorim ono što je prihvatljivo. Sudbina te porodice je izvan mene. Sigurna sam da cvetaju: možda je najmlađa izgovorila molitvu u stihu bogu lisice, jer je i ona bez mene slobodna da razmišlja izvan kategorija mojih banalnih pouka.

Prelazim preko mosta šuškajući u svojoj bučnoj opni: svetlost koja iscrtava šine ispod litice već je sećanje, jer hiljade kapi lebde po vazduhu poput ogledala. Nešto je puklo i počelo je da teče stvarno vreme. Eto šta je iza mosta: nije reprodukcija prošlosti već́ sadašnjost, ogoljena od ljudskih jezičkih struktura koje bi je opisale.

Kad se gleda s druge strane mosta, čini se da groblje zaista miruje, povremeno se trgnuvši kao u snu, kao da diše. Čini mi se da iz uha koje mi zvoni čujem detinjast smeh koji se izdiže sa zemlje. Trbuh mi grmi od gladi. Trava je ovde visoka, izgorela: malo se savija pri prolasku konvoja, kao iz poštovanja prema ljudskoj dovitljivosti. Čovek koji mi se činilo da me zove s mosta sada je podvio nogavicu i šćućurio se na obali blatnjave bare. Ne znam zbog kakvih to vradžbina mi jezero deluje puno očiju, života. Čujem graktanje, čak čujem kako jaja punoglavca krckaju, otvarajući se. Jedno od očiju u bari liči na oko moje majke, njen veseli glas mi kaže: „Jesi li videla, istetovirala sam obrve!“ Čovek vadi iz duguljaste kese mali štap za pecanje i sklapa ga, vadi mamac iz kutijice i postavlja ga na udicu. Zabacuje štap u baru, dok mu divlja trava stvara utisak da ga čuva. A ja, dok ga krišom pratim, gde sam to? Kamo sam skrajnuta?

Na plaži, u Grčkoj: još jedno iscrpljujuće putovanje koje smo mogli da priuštimo zahvaljujući saradnji sa jednim časopisom: maestral je šibao decu po grudima, od stena su im noge bile krvave. Onda jednog dana, na plaži prepunoj zlokobnog drveća, moja ćerka reče da su listovi „kašica papica“. Izgovorila je to kao da je sve spojeno, čini mi se sa slovom S umesto Š. Listovi tamariska pljuštali su satima u snopovima, pod naletima vetra. Unedogled su pothranjivali tu nemirnu igru, a taj dan se pokazao kao najpodnošljiviji u tom celom letu. Eto, i tu se otkrio veo fikcije: to je, dakle, značilo imenovati svet, osetiti razliku između imena koja obično nečemu dodeljujemo i prvog utiska koji ona u nama pobuđuju. Izvan toga, svet je bio mesto okrutne prizemnosti ljudi koji su već umeli da imenuju postojeće, a povrh toga, ne bi li zavredeli poštovanja, stvarali su i privid te navodne činjenice: ma da, za koga me smatraš.

Svet se sve manje otvarao i zahtevao je sve više snage.

Na stranici Vikipedije o parku Ueno, koju sam rasejano i kao po automatizmu ili dužnosti pročitala ujutru, pisalo je da, kada su otvorili Muzej zapadne umetnosti u parku Ueno, tokom druge polovine devetnaestog veka, morali su da uvedu reč muzej u upotrebu kako bi predočili ovaj zapadnjački pojam. To mi deluje kao malo verovatno, ali je, međutim, izvesno da se estetika kao formalna disciplina, uprkos bogatom umetničkom stvaralaštvu Japana, razvila tek krajem devetnaestog veka, postavljajući koncepte lepote kao jugen, “tajanstvena dubina”, ili šibusa: spoj prefinjenosti i nedorađenosti. Iz nekog kutka, javlja mi se slika, ja kao devojčica vičem: nedorađeno! nedorađeno!, misleći da je to uvreda, i sećam se baš da se taj lični pridev odnosio na nedovršeni zidić terase spavaće sobe, koji me je grebao po bedrima.

Ingeborg Bahman kaže da kada provedemo izvesno vreme na određenom mestu, poprimimo previše oblika i onda imamo sve manje prava da se pozivamo na sebe.

A ja, gde sam ja bila do sinoć? Gde je meni pisano opravdanje za ovo produženo odsustvo od sebe same? Ne, to nije istina. U tom bunilu, poput svetionika, ponovo sam se pojavila ophrvana srcem: sada mi se čini da me, u gluvo doba noći, moja ćerka probudila iz sna: u njenom snu je bio neki dželat, i red devojčica. Dželat je pitao devojčice: kako se zovete? A ako je ime devojčice bilo čudno, odsekao bi joj je glavu i bacio je svinjama. San se prekinuo kad joj je glava pala: imala je tek toliko vremena da vidi tu scenu.

Mislila sam da se živi za takve vizije, a kasnije, tokom noći, sklupčala sam se, lagano potapajući svoju savest u zaborav.

O tome i o još mnogo čemu razmišljam, istovremeno zbunjeno i jasno, ostavljajući ribara iza sebe dok se vraćam preko mosta. A na mostu, čija se užad sjaji i odaje utisak da nestaje na nebu, susrećem jednog svog lika: ženu u naboranoj, isprano plavoj suknji, ženu koju nikad u životu nije zapalila cigaretu. Znam – jer je plod moje mašte – da ima neodoljivu želju da utoli glad, uvlačeći dim dugačke cigarete, od nekih dvadesetak, trideset centimetara, cigaretu koja je osmišljena baš za nju, koja gori kao i dan, dok u međuvremenu ona želi da se naslađuje nepomično gledajući na groblje Janake, koje pritajeno hrče.

Vraćajući se stazom unazad, na blagoj padini, do mene dopire miris prženog testa koji se širi iz mokrih gradskih uličica: to je prvi dodir sa stvarnošću otkad sam se izgubila.

Kad mi se čini da mi noge već plutaju, kako bi pratile um koji plovi poput čamca preko kosturnice, ovde ispod ulaznog luka, gde sam ih nestrpljivo čekala, zatičem čoveka s bradom i dvoje dece mokre plave kose.

Deco!

Nismo deca, kaže moja ćerka, kao da su se naši udaljeni umovi proširili i dodirnuli: mi smo lisice.

Gledaju me uznemireno, kao da sam umrla i vratila se iz podzemlja. Gledam ih i primećujem kako su porasli, ostareli. Čini mi se kao da nas razdvajaju godine spokojne razdvojenosti.

Pitam: koliko je sati?

Tri i pet.

Toliko rano? Pa, jel’ vam se dopalo groblje?

Da… da… zapravo su te deca skoro sve vreme tražila.

More by Ana Popović

Sinopsis

Priča koju sam počela da pišem mogla bi da postane ili deo antologije kratkih priča, usredsređenih na različite, međusobno povezane likove, ili odlomak iz života jednog young adult-a. Nalazimo se u bliskoj budućnosti, a unutar jednog četa zabrinutih roditelja izbijaju uzbuna i panika, koje se u jednoj zbijenoj zajednici, naizgled obzirnoj i čestitoj, a uistinu modroj od zavisti i sebičnosti, lančano prenose. Pojavljuje se intenzivno – dok se nižu prepirke, laži, poze i uspesi malih, bednih moćnika – iskreno roditeljsko nerazumevanje emotivnog života dece, kao i potpuni fijasko u pokušaju da i...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Jerihon

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije. S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima. Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa s...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Rečnik zatvorenika

Rečnik zatvorenika sadrži glasove i priče ljudi na odsluženju kazne u okružnom zatvoru Loruso i Kutunjo, u V bloku paviljona C, namenjenom „izolovanim zatvorenicima“. Nastao je tokom dvogodišnje radionice kreativnog pisanja koja je organizovana u samom zatvoru. Svi znamo šta označavaju reči „kuća“, „zima“, „ljubav“, i njihovo značenje je neupitno. Ali u zatvoru se značenje reči menja i ova promena određena je samim prostorom: unutra postoji samo unutra, a reči postaju zastarele, tj. kao da su zamrznute u nekom praiskonskom vremenu. I baš u tim zajedničkim rečima leži moć: reči koje su spolja ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello

Na putu do kuće

Dok sedaju u kola i odlaze iz grada, pokušava da smiri napetost, govoreći da je za njega to bila jedna od onih nemogućih situacija, koju on naziva Šta-bi-ti-kad-bi? Ona klimnu glavom. „Te situacije ti nisu baš jača strana“, uputi mu komentar. „Šta hoćeš da kažeš? Ne znam šta je, jebote, više od toga trebalo da uradim?“ „Nemoj da psuješ. Mateo ponavlja sve što kažeš. Aliče baci pogled preko ramena. Mateo je utonuo u svoje sedište. „Hoćeš li mi reći gde sam pogrešio?“, upita on nakon nekog vremena. „Davide, sišao si s uma, potukao si se sa staklom. Da nije bilo mene, još bi bio tamo i lomio ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Bljeskovi

U zbirci eseja pod naslovom Zen u umetnosti pisanja, Rej Bredberi piše da je od svoje dvadeset četvrte do svoje trideset šeste godine vreme provodio sastavljajući spiskove reči. Lista je glasila otprilike ovako: JEZERO. NOĆ. CVRČCI. JARUGA. POTKROVLJE. SUTEREN. KAPAK. DETE. GUŽVA. NOĆNI VOZ. SIRENA ZA MAGLU. SRP. KARNEVAL. RINGIŠPIL. PATULJAK. LAVIRINT OGLEDALA. SKELETON. Nedavno mi se dogodilo nešto slično. Živela sam u porodici koja mi je pružila dobro obrazovanje i dobar odnos prema životu, ali u poslednje vreme uporno preispitujem neke stvari. Mnoge su preostale i još uvek me plaš...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello
More in SR

Diário de uma Portuguesa em Angola

Uvod Godinama unazad zasipali su me pričama o Angoli. Pričama koje idu iz jedne u drugu krajnost, počev od onih koji su se zaljubili na prvi pogled i odmah se osetili kao kod kuće, do onih kojima je sve bilo odbojno i nikada nisu uspeli da se priviknu. Fantastičnim pričama za koje pomislimo da su svakako izmišljene, jer negde u sebi ne verujemo da je moguće da su istinite. Oduvek sam mislila da preteruju i da je svako svojoj priči dodavao neku mrvicu, a u nekim slučajevima i čitavu pogaču. Godinama sam se kolebala da li da odem da upoznam tu mističnu zemlju. Ponekad sam mislila da moram da ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca

Kanalizacija

Zastala je pred gomilom građevinskih kontejnera i protrljala smrznute dlanove. U daljini, iznad reke, zatreperila su dva kormorana. Trenutak kasnije počela je da se osvrće na sve strane i proverava poruku koja joj je stigla prethodnog dana. „Zdravo Petra, akcija kanalizacija sutra u osam. Sastanak ispred mosta kod baraka. A.” Pročitala ju je još tri puta, pre nego što je svetlo s ekrana utihnulo. Stara i nova kanalizacija, koje su na ravne časti delile otpad koji je pristizao iz čitavog grada, stajale su jedna iza druge na ostrvu kao vladarke reke. Cilindrični rezervoari stare mreže izdiz...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Anna Háblová

U redu je

Sa sobom nosi aparat za kafu. Ne zna ko je. Samo zna da je žena s automatskom mašinom za espreso marke De’Longhi Magnifica S ECAM. Crno-sive boje. Pošto se ničeg više ne seća, svi detalji su bitni. Čim aparat u jutarnjim satima uz nesnosno veliku buku počne da melje zrna kafe, odmah je probudi – a i njene susede. Kupila ga je kao vraćenu robu preko Coolblue i četiri dana zaredom svakog ga je jutra iščekivala kraj prozora. U međuvremenu je na svakih pet minuta pratila status pošiljke klikom na track and trace. Uvek iznova je pritiskala opciju track and trace i proveravala poruke na tviteru ...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Aya Sabi

Portret

Na kući velelepne fasade nalazila su se vrata od hrastovine, bez istaknutih imena stanara. Čekajući Davida da siđe posmatrala sam ulicu. Bila je mirna i okrečenih pročelja, ni nalik na četvrt kraj kanala gde smo Sam i ja stanovale. Balansirala sam između sanjarenja i gneva, kao što je često slučaj kada se suočim sa stvarima koje ne mogu sebi da priuštim. Otvorio je vrata i nasmešio mi se. Košulja mu je bila otkopčana. Pratila sam ga uz stepenice i ponovo udisala miris badema i terpentina koji je ostavljao za sobom. Atelje je bio u istom neredu kao i prethodni put, no činilo se da se razdanil...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Hannah Roels

Trilogija lutajućeg pola

Ispred tetka Nikoletine kapije bilo je mnogo ljudi koji su došli da isprate čika Titija na večni počinak, čika Titija koji je, uprkos tome što je voleo da popije, bio čovek u koga si se mogao uzdati, čovek veseljak, veliki belaj za svoju ženu. Mladi ljudi, nikad ne znate šta će vam Bog dati, ali eto, žena ga je negovala, po čitav dan mu je stavljala hladne obloge na čelo, vodila ga kod svakojakih lekara i eto s kakvom ga pompom sada ispraća, da vidiš samo od kakvog lepog drveta mu je kovčeg, javorovina čista. A unajmila je i žene da tri dana spremaju za daću, i kod popa Kristea je sama otišla...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Cristina Vremes

Ne želim da budem pas

Kucam OKONČATI LJUBAVNE JADE. To mora odmah da prestane. Nailazim na priče ljudi, ne želim priče, želim rešenja, neću saosećanje. Kucam TRANSFORMACIJA. Gugl izbacuje da postoji transformacija u matematici i u genetici. Biram drugu opciju i time pravim svoj prvi izbor. Umorna sam od ovog tela koje je previše ljudi ljubilo, koje je možda i upropašćeno, bila sam nemarna prema njemu, nisam mu se posvetila, moram da ga se rešim, promenim i poboljšam. Genetska transformacija. Tretman sokovima, treperi mi na ekranu. Transformiši se u novu verziju sebe. Teglica sa sokom narandžaste boje, toliko jarke ...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen