View Colofon
Original text "Amanhã" written in PT by Patrícia Patriarca,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Sutra

Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca

Karlota je ležala poleđuške u udobnoj, mekanoj postelji i zurila u nevidljivu tačku na plafonu, jedva obuzdavajući disanje kojeg je postala svesna kada se prenula iz košmara. Već se nije više ni sećala sna, nego samo osećanja očaja koji ju je probudio. Od trenutka kada se iznenada probudila usred noći, bezuspešno je svim silama pokušavala da umiri puls. Digla je ruke, zbacila pokrivač i ustala iz kreveta, ne obazirući se na plačljivo mjaukanje Matijaša, narandžastog prugastog mačka koji je dotada spokojno ležao pokraj nje. Bosim stopalima opipala je pod čija hladnoća ju je vraćala u stvarnost, a zatim se uputila ka kuhinji. Nije znala zašto, nije bila ni gladna ni žedna, no prisiljavala je sebe da uradi ma šta, ne bi li pomoću beznačajnih pokreta odagnala izmaglicu u koju kao da je zalutala. Pristavila je vodu i nasumice izvadila kesicu nekog čaja. Drhtala je, iako nije bilo hladno. Uznemireno je nasula vodu u šolju i uputila se ka kauču, gde se umotala u ćebe nastojeći da izbije iz glave misli koje su se uporno rojile. Matijaš, koji je bio došao za njom u kuhinju, muvajući joj se oko nogu kako bi je podsetio da je tu, legao joj je u krilo, glasno počeo da prede i isturio stomak da ga mazi. To ju je malo uspokojilo. Matijaš je bio besprekoran saputnik i idealan sedativ tokom ovih noćnih potresa. On i muzika. Zato je stavila slušalice u nadi da će je muzika odvesti na neko mirnije mesto, gde teskoba i očajanje nisu mogli da je pronađu.

Osvanula je na istom mestu, razrogačeno gledajući u dan koji je svitao, dok joj je muzika još uvek svirala u ušima. Crnih misli koje su je ranije ophrvavale noću sada nije mogla da se oslobodi ni tokom dana. U tom trenutku, njen duh bio je izvitopereni splet htenja i želja koje ni po čemu nisu odgovarale stvarnosti. Šta ju je to zapravo bacalo u toliki očaj? Imalo je veze s onim što društvo smatra nužnim, ključnim za sreću. Karlota je oduvek mislila da ima sreće. Imala je posao koji joj je pružao finansijsku sigurnost, takozvanu normalnu porodicu koja je voli, stabilnu vezu koja je išla utabanim putem. Eduardo je bio slika i prilika onoga što је Karlotina majka smatrala idealnim partnerom. Bio je pažljiv i nežan, pogleda uvek ispunjenog toplinom namenjenom samo njoj. Reč koja mu je najbolje pristajala bila je pouzdanost. Nije pamtila da su se ikada posvađali. Razgovarali su o zajedničkom životu, o braku, o porodici. O subotama kod kuće i večerama s prijateljima, nedeljnim ručkovima s porodicom i šetnjama uz more. O deci u najboljim privatnim školama i večerama u otmenim restoranima. Zvuči idilično, zar ne? Tako je barem mislila, bila je uverena da je sve ovo nužno za njenu budućnost, za njenu sreću. No sada su joj sumnje potpuno zamaglile horizont.

Često bi uhvatila sebe kako nepomično zuri u varljive kazaljke sata koje omeđavaju protok vremena, pitajući se kud se delo sve ono vreme koje je trebalo da iskoristi za nešto produktivno, no koje joj je curilo kroz prste. Želela je da zaustavi vreme, tog okrutnog kradljivca njenog spokoja i snova koje je neprestano odlagala. Smatrala ga je svojim neprijateljem. Svi su joj govorili da je odavno bilo vreme da se skrasi, zasnuje porodicu, doprinese rastu nataliteta. A nikada, ni jednog jedinog puta, ni u jednom trenutku, niko je nije pitao šta oseća, da li je srećna, da li je to ono što priželjkuje. I možda je tako bilo bolje. Nije bila sigurna šta bi odgovorila, nije bila sigurna šta je želela, nije želela da skrene sa staze koju je neko drugi, koju su mnogi drugi, utabali za nju, kao da su posredi linije dlana, put do odredišta koji je neko drugi davno utro za nju. Retki su bili trenuci kada bi osetila svojevrsno zatišje teskobe koja ju je paralizovala, predah od crnih misli, od osećaja da je saterana u ćošak, zatočena u mračnoj prostoriji bez ventilacije, bez vazduha, dok joj se zidovi približavaju i otimaju joj ono malo prostora što je imala. Bilo je to kada je bila sa njim, u toplini njegovog zagrljaja. Tada je osećala da će sve biti u redu, osećala je bliskost koja joj je govorila da ništa nije toliko loše, da ništa nije sasvim izgubljeno. Sigurno bi pristigli u mirnu luku, sigurno bi plovidba sa njim bila bezbrižna, bez velikih bura, bez velikih trzavica i previranja. No baš ta izvesnost ju je gušila i nagrizala joj dušu. Mirno more nikada nije iznedrilo dobre mornare. Šta se desilo s poletom koji je oduvek upravljao njenim životom? Šta je sa žarom jedne valjane svađe koji se pretvorio u žar strastvene noći provedene u krevetu? Gde su tu svi usponi i padovi istinski proživljenog života? Gde je tu ona? Sva ova pitanja tutnjala su joj u glavi dok je, teška srca i bolne duše, išla da se nađe sa Eduardom, kako bi dala još jednu priliku onome što su imali, kako bi shvatila šta zapravo želi, šta je to što će je zaista usrećiti.

Sunce se već spuštalo, bojeći nebo toplim narandžastim tonovima. Zateklo ih je u koritu starog, memljivog ribarskog čamca koji je ljuljuškalo blago talasanje plime. Karlota i Eduardo bili su šetali obalom, držeći se za ruke, sve dok nisu stigli do ribarskog seoceta gde je nekoliko čamaca nepomično čekalo bolje dane. Karlota je nagovorila Eduarda da se popnu u jedan od njih i sada su ležali jedno drugom u naručju, bez reči, osluškujući muk puste plaže. Karlotina glava počivala je na njegovim grudima i osećala je snažne, ritmične otkucaje njegovog srca, razmišljajući kako u tom času, u tom beskrajnom trenutku, ima sve što joj je potrebno kako bi osetila potpuni mir. Trebalo bi da joj je duša mirna i srce puno. Trebalo bi da su toplina Eduardovog tela spram njenog, njegov zagrljaj i slatki ukus poljubaca kojim ju je obasipao dovoljni da bude srećna, no nešto je nedostajalo. Nešto u njoj se nije uklapalo, poput kvadrata koji ne može da se uklopi u trougao. Koliko god da je pokušavala, zamišljala i silila, nije vredelo. Njih dvoje bili su dva oblika koja se neprestano sudaraju i sukobljavaju. Prigušeno je uzdahnula pripremajući se za povratak u stvarnost. Koliko god da je razmišljala i nastojala da nađe smisao, nije uspevala da shvati zašto joj sve ovo nije bilo dovoljno. Nije bila reč o nedostatku ljubavi ili želje da bude sa njim, naprosto nije bila kadra da zamisli da deli sve sa njim. Postojao je deo nje koji je bio tajna za sve druge, koji je čuvala kao kakvo skriveno blago, deo nje koji je bio opasan neprobojnim kamenim zidinama i kojeg nije bila spremna da se odrekne.

Već je dugo bila nezadovoljna i osećala se neispunjenom. Činilo joj se da je tokom njihove veze zalutala u lavirintu vremena. Ponekad bi se zapitala da li je osoba koju bi videla u ogledalu ista ona koja je bila kada su se upoznali. Katkad bi primetila da je ona iskra koja je oduvek obasjavala njen pogled zgasnula i da se onaj neusiljeni osmeh koji ju je oduvek krasio pretvorio u nekakvu kurtoaznu grimasu, koja kao da je služila da uveri druge da je još uvek ona ista osoba. Ali nije bila. Više nije mogla da se seti kada je učinila ili odlučila nešto ne razmišljajući ni o kome osim o sebi. Shvatila je da je došao trenutak za promenu, trenutak da nešto učini. I najsitniji delić njenog bića preklinjao ju je da se pokrene i trgne iz učmalosti u koju je zapala. Bilo je vreme da nešto promeni, pre nego što se učami u životu koji nije želela.

Napunila je prsa kiseonikom i uzdahnula. Jednom joj nije bilo dovoljno, pa je uzdahnula ponovo. Bio je to jedan od onih dubokih uzdaha koji kao da ispunjavaju čitavo telo kiseonikom neophodnim za velike promene. Ustala je, udaljviši toplinu njegovog tela od sebe, i izustila one jednostavne, kratke reči koje na kraju uvek sve promene: “Moramo da razgovaramo.” Kako nekome reći da nije reč o nedostatku ljubavi, da on nije učinio ništa pogrešno, da problem nije u njemu, nego u njoj? Kako objasniti da je nezadovoljstvo i potištenost polako ubijaju, da sve što Eduardo može da joj pruži njoj više nije dovoljno? I najzad, kako pitati kako je moguće da ništa nije primetio, da nije bio kadar da vidi da je Karlota u koju se bio zaljubio postepeno bledela sve dok se nije pretvorila u priviđenje? Nije postojao najbolji način za to jer su naposletku ipak dva srca ostala slomljena, dva života su se preokrenula, snovi su se raspršili poput dima, suze su lile bez kraja i konca, jecaji su ostali zarobljeni u grlu i jednoj vezi došao je kraj.

Na putu kući, premda je osećala da joj je srce u krhotinama i bolove tamo gde nikada nije ni pomislila da bi ih mogla osetiti, premda nije uspevala da obuzda suze, nešto joj je govorilo da je donela ispravnu odluku, da je postupila na najbolji mogući način. Kako je mogla da usreći Eduarda, kada je negde usput izgubila sebe, kada je osećala da je nesrećna i da više ne prepoznaje samu sebe? Kada je odškrinula vrata stana, Matijaš ju je dočekao kao da je znao šta joj je na duši. Češao joj se o noge, tražeći pažnju i njen zagrljaj. Malo je toga što može da nas oraspoloži kao bezuslovna ljubav nekoga ko nam želi samo dobro.

Vreme je proticalo na onaj sebi svojstven, neumitni način, ustrajno i ne obazirući se ni na koga. Dani su ustupali mesto noćima, a noći su joj donosile sve mirnije snove i teskoba je iscurila kroz sito vremena poput peska u peščanom satu. Počela je da primećuje male promene, ne samo u sebi, već naročito u tome kako se osećala u vlastitoj koži. Košmari su se povukli u onaj deo uma gde je zaborav neprikosnoveni vladar. Težina i tmina teskobe raširile su krila i odletele negde daleko. Napokon se budila s osmehom na licu, srećna zbog malih stvari koje je bila prestala da primećuje. Karlotu su svi znali po njenom blistavom osmehu i radosti koja je isijavala iz svake pore njenog bića. Ova Karlota bila je skrivena već neko vreme, zaključana u kakvoj maloj kutiji, ali je srećom uspela da pronađe ključ i oslobodi se. Sada je ponovo nalazila radost u zalasku sunca, ponovo je plesala sama, ponovo se osećala lepom i potpunom. Nalazila je sreću u novim aktivnostima, u lutanju bez pravca i cilja. Naučila je da ponovo pronađe vlastiti glas i da voli sve nijanse sopstvenog bića. Naučila je da je gubitak ponekad put do pobede, kao i to da je izgubivši Eduarda ponovo dobila i pronašla sebe. Shvatila je da je važno ono što ona želi, a ne ono što drugi smatraju važnim. A najvažnije od svega uvek je bila i uvek će biti ona.

More by Tamina Šop

Esmeralda

Sveće umesto lustera. Vedra umesto bidea. Slučajni, legalni pobačaji, u izobilju. Bilo je to u srednjem veku, u toku je bio još jedan porođaj u kući. Srećna, rodila se svetlost. Bila je to prva devojčica plavih očiju. Po prvi put na zemlji, pod nebeskim svodom, nijanse očiju onoga što je iznad, a ne ispod. Prvo čudo estetike kakvo, a ni slično, kestenjaste i/ili crne oči kraljevstva nikada nisu videle. Žena je izašla napolje. S organskim zelenišem u jednoj i novorođenčetom u drugoj ruci. Pošla je u crkvu da im pokaže ono, možda će sveštenik umeti da odgonetne značenje, možda stoji negde u s...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito

O arrendamento

Moji prsti ogrubeli od rada i starosti grebu mi obraze kad god stanem da brišem ove suze koje ne prestaju. Ubeđena sam da je more beskrajno i ne znam odakle se svako malo u meni rodi još jedna tuga kad sam iznutra već mrtva. Zar nema mira ni kada se sve završi? Nikada nisam videla more, ali znam kako se prave staze. Vodi niko nije gospodar, ona uvek teče gde ona hoće, ali ja znam kako da je usmerim u brazde i iskoristim njenu tvrdoglavost, pre nego što mi opet umakne i dene se tamo daleko puneći prostore mog neznanstva. Još uvek nisam samerila čuđenje pred prizorom okeana, nepismena sam za ho...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Diário de uma Portuguesa em Angola

Uvod Godinama unazad zasipali su me pričama o Angoli. Pričama koje idu iz jedne u drugu krajnost, počev od onih koji su se zaljubili na prvi pogled i odmah se osetili kao kod kuće, do onih kojima je sve bilo odbojno i nikada nisu uspeli da se priviknu. Fantastičnim pričama za koje pomislimo da su svakako izmišljene, jer negde u sebi ne verujemo da je moguće da su istinite. Oduvek sam mislila da preteruju i da je svako svojoj priči dodavao neku mrvicu, a u nekim slučajevima i čitavu pogaču. Godinama sam se kolebala da li da odem da upoznam tu mističnu zemlju. Ponekad sam mislila da moram da ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca

Tapioka

Brundanje motora kombija udruženja najavilo je da je vreme ručku. Sunce je bilo toliko upeklo da je postalo nevidljivo. Starac je stajao pod smokvom, u štrokavoj raskopčanoj košulji, s podozrivim osmehom na usnama koje su stiskale cigaretu. Pogledom je pratio Brazilku, dve velike vlažne mrlje pod pazusima i još jedna na leđima uniforme, dok je izlazila iz kombija, vadila hranu i išla ka poljskoj kuhinji, gde ju je obično čekao. – Čika Žuao! Čika Žuao! Njegovo smežurano lice zgrčilo se od smeha, otkrivajući brazde kestenjaste od znoja i prašine. – Čika Žuao! Ej, čika Žuao? Zabavljao se ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Stvari koje se nikada ne menjaju

Još uvek u meni nije bilo straha od tebe pa sam pružao ruku uvis tražeći vezu sa tvojom. I tvoja ruka se spuštala, mlaka kao muzika u liftu, imala je vene nalik nemim zmijama koje se ukrštaju, grickao si nokte sve dok se ne bi skvrčili kao školjke, i tvoja ruka se nastavljala na moju i preplitali smo se onim glistama koje zovemo prsti. Jadan ti. Pre toga nosao si me u naručju stenjući uspavanke u gluvo doba noći umesto da lalaš. Prao si mi guzu, tvoje gliste su dodirivale moju kaku koja je ostavljala trag i sušio si odeću kada bih te upišao. A pre toga morao si da ubediš moju majku da je lepa...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito
More in SR

Ja nisam bila, ali sada jesam. Osetljiva na svaku promenu vremena.

Vetar je nanosio sneg najpre u lice, s jedne strane kanala, a zatim, nakon prelaska na suprotnu stranu mostom, u leđa, što je čitav proces činilo donekle prijatnijim. U tom smeru se pejzaž ipak lakše posmatra, bez žmirkanja. Kanal još uvek nije u potpunosti zaleđen, ali biće za par dana. To je gotovo sigurno. Najpre se činilo da je optička varka, ali se uskoro potvrdilo da se jedan labud probija kroz poluzaleđenu površinu, na samoj sredini kanala. Upinje se i pravi trasu, malo po malo, sporo ali dosledno.  Zastaje se kako bi se posmatrao ovaj prizor. Mučno je, ali i neophodno, gledati ga kako ...
Written in SR by Marija Pavlović

Esmeralda

Sveće umesto lustera. Vedra umesto bidea. Slučajni, legalni pobačaji, u izobilju. Bilo je to u srednjem veku, u toku je bio još jedan porođaj u kući. Srećna, rodila se svetlost. Bila je to prva devojčica plavih očiju. Po prvi put na zemlji, pod nebeskim svodom, nijanse očiju onoga što je iznad, a ne ispod. Prvo čudo estetike kakvo, a ni slično, kestenjaste i/ili crne oči kraljevstva nikada nisu videle. Žena je izašla napolje. S organskim zelenišem u jednoj i novorođenčetom u drugoj ruci. Pošla je u crkvu da im pokaže ono, možda će sveštenik umeti da odgonetne značenje, možda stoji negde u s...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito

Evolucija umnjaka

Još 47 noći Zubni tehničar mi vadi sondu iz usta. „Vidiš li ovo?“ pita me gotovo ponosno. Na sondi se nalazi tanak sloj sivkaste sluzi. „To sam ti izvadio iz džepa.“ Čudna reč za rupu između desni i poslednjeg kutnjaka u vilici. Džep mi deluje ogromno, kao nešto u čemu možete da čuvate ključeve, možda čak i gel za ruke ili telefon. U mom džepu nalaze se samo sažvakani ostaci hrane koji su se tu skupljali mesecima. Nedugo potom dolazi zubar, na ekranu pokazuje moju vilicu. Umnjak s donje desne strane je polegnut, koren je usađen pozadi u vilici, krunica pritiska poslednji zub. „Zašto to...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen

Kamenac

Vidite, potrebno je vremena da se stvore naslage kamenca na glavi tuša. Dok visim sa obmotanim crevom tuša oko vrata, delom u hodniku, a delom na stepenicama, pomišljam: da su svi moji prijatelji videli moje kupatilo, bilo bi im jasno. Da su se bar jednom popeli gore, poput Eme onog jednog popodneva, pogledali bi glavu tuša, otvorili i zatvorili česmu, videli kamenac na staklu tuš kabine, dlačice u lavabou nakon zbrzanog brijanja i shvatili bi: taj dečko je gotov, moramo mu pomoći. Kupatilo je bilo ključno, ali naravno bilo je i drugih signala: već dugo nisam nosio farmerke; zulufi mi više ni...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Lisa Weeda

Svi će ljudi braća biti

Posmatrajući Andreja kako odlazi, zavolela sam ga. Oči su mi bile uprte u crni ispupčeni ranac koji je nosio na leđima poput štita. Ranac je bio dupke pun i odmah se videlo da nije na proputovanju, da se nikuda nije zaputio. Da se tako popeo na planine, možda bi ga ranac povukao unazad, u provaliju. Rajsferšlusi ranca bili su dotrajali, svakog časa su mogli da popuste i popucaju, a ja sam zamišljala kako se ranac otvara, kao airbag, vazdušni jastuk, bivajući sve veći i veći, kao padobran koji ga podiže i odnosi na mesto na kom treba da bude. U prvom srednje sva su deca na ramenima nosila tešk...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Yelena Schmitz

Sinopsis

Priča koju sam počela da pišem mogla bi da postane ili deo antologije kratkih priča, usredsređenih na različite, međusobno povezane likove, ili odlomak iz života jednog young adult-a. Nalazimo se u bliskoj budućnosti, a unutar jednog četa zabrinutih roditelja izbijaju uzbuna i panika, koje se u jednoj zbijenoj zajednici, naizgled obzirnoj i čestitoj, a uistinu modroj od zavisti i sebičnosti, lančano prenose. Pojavljuje se intenzivno – dok se nižu prepirke, laži, poze i uspesi malih, bednih moćnika – iskreno roditeljsko nerazumevanje emotivnog života dece, kao i potpuni fijasko u pokušaju da i...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi