View Colofon
Original text "A Tapioca" written in PT by Daniela Costa,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Tapioka

Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Brundanje motora kombija udruženja najavilo je da je vreme ručku. Sunce je bilo toliko upeklo da je postalo nevidljivo. Starac je stajao pod smokvom, u štrokavoj raskopčanoj košulji, s podozrivim osmehom na usnama koje su stiskale cigaretu. Pogledom je pratio Brazilku, dve velike vlažne mrlje pod pazusima i još jedna na leđima uniforme, dok je izlazila iz kombija, vadila hranu i išla ka poljskoj kuhinji, gde ju je obično čekao.

– Čika Žuao! Čika Žuao!

Njegovo smežurano lice zgrčilo se od smeha, otkrivajući brazde kestenjaste od znoja i prašine. – Čika Žuao! Ej, čika Žuao?

Zabavljao se posmatrajući njenu zbunjenost, možda čak i zabrinutost. Naslađivao se time što je zbog njega gubila vreme.

– Čika Žuao?! Evo, okačiću vam ručak na kvaku...

Igri je došao kraj, zvižduknuo je ne mrdnuvši ni prstom. Marijeta ga je prostrelila pogledom sa izrazom dosade na licu. Pas je zalajao kao da sluti neko zlo.

– Toliko je vruće da ni životinje ne mogu da izdrže – rekla je.

– Čudi me da se nisi navikla na vrućinu tamo odakle si došla. Šta si mi donela? – Stroganov i tapioku za dezert. Danas se slavi Velika gospojina pa su časne sestre napravile slatkiše za sve.

– E, do mojega, zar više ne umeju da spremaju portugalsku hranu? Zar nije dosta što je sve prepuno stranaca? Nosi te pomije, ja ih neću taknuti, jesi li čula?

– Probajte, dopašće vam se.

– Ne pada mi na pamet. Uzmi tu kesu koju si donela i tutanj!

Pogledala ga je s oklevanjem, znala je da je samo zadirkuje, da je to samo način da privuče pažnju. Promenila je temu:

– Budite oprezni, požar bi mogao da krene na ovu stranu.

– Šta ti znaš o tome? Gori sa one strane planine, vetar neće promeniti pravac po ovoj vrućini. Nisam ja od juče...

– U redu. Ovako ćemo, ja idem da obiđem selo pa ću se vratiti po sudove.

Znaš da nesreća stiže kada životinje napuste svoje jazbine i nestane stida. Devojke su ćutke sedele u kombiju, zaprepašćene. Selo u kojem se obično nije moglo videti više od petoro ili šestoro ljudi na ulici sada je vrvelo. Ćerke trgovca stokom, studentkinje koje gotovo nikada nisu viđali, čupale su rastinje i kopale oko dvorišta. Grupa muškaraca očajnički je sekla bor čija krošnja je dopirala do krova čika Erminijeve kuće. Dona Adelajde, razgolićenog otromboljenog stomaka, crevom je polivala zidove, krov i prozore. Opštinski radnici sekli su korov koji je poslednjih meseci iždžikljao među stablima borova i eukaliptusa.

Marijeta je ušla u dona Amelijinu kuću u trenutku kada su na vestima izveštavali o požaru. Starica je plakala i molila se, a Marijeta ju je naterala da popije dve čaše vode. Zatim su otišle do oboda sela, gde je živeo bračni par koji nisu zatekli kod kuće. Rekli su im da su njihova deca došla po njih i odvela ih.

Oko dva popodne, koprena od dima i varnica tulila je i zgušnjavala svetlost. Teško se disalo i oči su pekle. Žorže je bio presavio maramu u trokut i vezao je preko nosa i usta. On i Ze Pedro utovarivali su stoku kako bi je izveli iz tora i odveli na sigurno. Začuo je motor kombija i približio se putu. Marijeta ga je ugledala i zaustavila kombi kraj puta. U tom trenutku, jedan automobil francuskih tablica koji je prolazio usporio je i putnici su ih uspaničeno upozorili da je požar stigao do sela Valinjoš i da beže glavom bez obzira.

– Zvao sam vatrogasce više od dvadeset puta, niko se ne javlja! – Žoržeov glas bio je beznadežan.

– Nama su rekli da je požar već toliki da je stigao do magistrale. Vatrogasci su otišli tamo. Dok im ne stigne pojačanje, neće moći da pomognu ovde. Oni su nam rekli da bežimo!

Auto je krenuo, a Marijetin telefon je zazvonio. Zvali su iz udruženja da im kažu da pokupe sve starce iz sela i što pre ih odvedu u varoš.

– Idi po mog oca! – zamolio je Žorže.

– A ti?

– Čim utovarimo stoku, idemo po džip i dolazimo. Idi po mog oca, molim te!

Dona Amelija čekala ih je pred vratima. U ruci je stezala plastičnu kesu sa tabletama za pritisak i spavanje, krunicu i karticu sa molitvom Svetoj Barbari. Činilo se da je znala da dolaze po nju. Na pragu koji je još jutros bila pomela, garež je plesala ukrug u ritmu vetra.

Čika Žuao i dalje je stajao pod smokvom i činilo se da žvaće istu cigaretu. – Već sam ti rekao, nisam taknuo ništa. Možeš da poneseš kesu kako si je i donela. – Došla sam po vas. Moramo da bežimo, požar je došao do Valinjoša.

– Samo ti idi, ja ne mrdam odavde.

– Ne počinjite, čika Žuao, nije trenutak za inaćenje. Idemo svi, odmah.

– Nećeš ti meni da naređuješ, kučko. Samo zato što te onaj magarac Žorže sluša, nemoj da misliš da ću i ja.

Videvši da je situacija napeta i Sidalija je izašla iz kombija kako bi pokušala da ubedi starca. Nakon četvrt sata, shvatile su da ga neće odvratiti. Pas je zavijao, pridružujući se zaglušujućem horu. Vazduh je postajao sve tamniji i gušći, dim se širio poput kakve nepodnošljivo vrele i kužne magle.

– Ti idi sa Dona Amelijom, a ja ću ostati sa njim – odlučila je Marijeta.

– Jesi li sigurna?

– Jesam, nemamo vremena za gubljenje, a ovaj je tvrdoglav kao magarac. Imam ključ od Žoržeovog auta, doći ćemo njime.

Marijeta je pokušavala da dobije udruženje, Žoržea, vatrogasce, policiju, ali nije imala domet. Ušla je u kuću i pokušala sa fiksnog telefona, ali bez uspeha. Nestalo je struje a vode je bilo sve manje. Starac je bio iza kuće sa psom, čiji lavež i zavijanje su sada bili prigušeni čudovišnim grgljanjem vatre. Dok je punila kofe i lavore vodom, jedna zanimljivost koju je tog jutra čula na radiju nije joj izbijala iz glave: najglasniji zvuk ikada zabeležen na zemlji bio je pad meteora Tunguska u Sibiru. Kako je moguće? Glasniji od bezmernog širenja plamena, od decibela straha, od vriske koja dopire sa oboda sela? Voda je presušila u česmi i navrla na oči devojci koja je već bila skinula uniformu i išla unaokolo u grudnjaku, bez srama usred tragedije.

Pala je noć. Narandžasti grkljan zmaja bljuvao je vatru u dvorište Dona Adelajde, na livade čika Žuaa, na krov Ze Migelove kuće. Pakao se promaljao u veličanstvenoj koreografiji.

– Šta da radimo? – vikala je Marijeta.

Starac se više nije podozrivo osmehivao, pogled mu je bio ozbiljan. Rekao je tek: – Idi po hranu.

– Oko nas sve gori, a vi biste nešto da prezalogajite?

Bili su u dvorištu iza kuće. Otišla je do poljske kuhinje po kesu, otvorila porcije i ponudila ga, no on je zatražio samo dezert.

– Ne želim da umrem a da nisam probao ovo.

– Zove se tapioka, čika Žuao.

– Nije loše, uopšte nije loše.

Ona se sklupčala uza stablo breskve i ridala, glave zarivene među nogama.

– Dođi ovamo, malena. Nisam ja ovde od juče, ne boj se – glas mu je bio natopljen svojevrsnim protivotrovom strahu, apsolutnom verom ni u šta.

Otišao je po motiku i stao da tuče plamenove koje je vetar počeo da nanosi u dvorište. Ona ga je oponašala. Najednom su začuli strašan prasak, potres usred izbezumljujućeg krčanja utrobe čudovišta, riganje požara. Bila je to eksplozija Žoržeovog auta.

Otrčali su iza kuće i uskočili u rezervoar za navodnjavanje, gotovo nagi. Starac ju je potapšao po ramenu:

– Ne boj se.

Zagrlila ga je, ridajući. Svet se urušavao oko njih. Spektakl uništenja imao je muziku, koreografiju, miris, svetla, boje i strahovitu vrelinu. Marijeta nije želela da skonča na ovakav način, nije radi ovoga provela sate i sate u redovima kako bi izvadila pasoš. Ostavila je majku i braću u Riо de Žaneiru da bi ostvarila san da postane model, no do sada je uspevala da nađe jedino poslove kao model za ruke i stopala za firme koje se bave manikirom i pedikirom. Radila je u udruženju kako bi imala od čega da živi i pravo na vizu; sve bi bilo lakše da je prihvatila da se uda za Žoržea, ali to bi je sputalo i zarobilo u selu u kojem se ništa ne dešava.

Pas je bio ošamućen. Starac je pokušavao da izađe iz rezervoara kako bi ga spasao, ali nije imao snage da se pridigne. Vikao je:

– Pika, dođi vamo! Pika! Dođi, Pika!

Stablo smokve već je bilo u plamenu, kao i krov kuhinje.

– Boca za gas! – vrisnula je Marijeta.

– Pika, kurvin sine, dođi vamo!

Rep mu je goreo. Marijeta je iskočila iz rezervoara, a starac je vrisnuo:

– Gde si pošla?


Pas je izbezumljeno bežao od vlastitog repa. Marijeta je opekla bose tabane i urliknula od bola. U mahu je zgrabila psa koji ju je ujeo za ručni zglob dok ga je bacala u rezervoar, zahvaljujući snazi koju jedino očaj može da izazove. Uskočila je za njim, stenjući od bola, straha i jada.

Starac ju je zagrlio i procedio “moja kuca”.

Zajedno su posmatrali kako vatra proždire šumu eukaliptusa koju je Žorže nameravao da proda da bi počeo da gradi kuću. Gledali su kako vatra silazi ka potoku, brišući polja kukuruza, štalu, kolibu, stogove sena i traktor. Gledali su kako se penje ka suprotnom obronku planine kada je svetlost stala da curi ka istoku, otkrivajući krajolik pepela, pustoši i plamičaka koji su i dalje nagrizali deblje korenje.

Znaš da se upravo desilo zlo kada je sve oko tebe muk i pustoš.

Zavila je stopala i ručni zglob dronjcima uniforme i obukla odeću koja je preostala na konopcu za veš. Čekala je da se Žorže pojavi i odvede je u bolnicu. I dalje nije bilo ni struje, ni telefona, ni vode. Starac je vidao rane psu kada se pojavio policijski auto. Policajci su izgledali kao da su videli dva duha, nisu očekivali da će zateći ikoga živog. Odvezli su devojku do doma zdravlja i ponudili da odvezu starca do opštinskog stadiona, gde se okupilo mnoštvo rasejanih i obezdomljenih. Nije pošao sa njima, odbio je da ostavi psa.

Tek u čekaonici doma zdravlja je Marijeta videla one jezive slike: put pun ugljenisanih automobila, leševe na sve strane… novinari su govorili o preko pedeset mrtvih… i, usred košmara koji se činio bez kraja, ono čega se najviše plašila: Žoržeov džip.

Ze Pedro ju je odvezao do kuće čika Žuaa. Hramala je i teško disala. Kroz jecaje je promrsila: – Žorže…

Starac se prvo zasmejao, pa zanemeo i zatim otišao iza kuće. Pika je bio uznemiren, lajao je i cvileo. Iznenada su začuli prodoran urlik, a potom više nisu čuli psa. Čika Žuao se vratio košulje umrljane krvlju i još uvek isukane britve.

– Možete da idete. Sada više ništa nemam.

Bili su zaprepašćeni.

– Bežite mi s očiju! – urliknuo je.

Na dan sahrane, starac je došao u varoš po papire. Pravo odatle otišao je u starački dom, gde je mesec dana kasnije umro.

Sa prvim jesenjim kišama, sred pepela su stali da niču zeleni izdanci žukve i žutilovke. Marijeta je, još uvek hramljući, išla putem koji vodi do mlina gde su se Žorže i ona poljubili jednog nedeljnog popodneva.

Čika Žuao ostavio joj je sve što je imao: kuću u ruševinama, šume, polja i nešto novca. Ime koje je bila odabrala za projekat organske poljoprivrede koji će pokrenuti na posedu koji je nasledila bilo je Feniks.

I baš kada je bosim tabanima izbrazdanim ožiljcima dotakla tlo, sinula joj je ova ideja: a kada je zabeležena najveća tišina? Slutila je da ju je čula tu u selu.

More by Tamina Šop

Esmeralda

Sveće umesto lustera. Vedra umesto bidea. Slučajni, legalni pobačaji, u izobilju. Bilo je to u srednjem veku, u toku je bio još jedan porođaj u kući. Srećna, rodila se svetlost. Bila je to prva devojčica plavih očiju. Po prvi put na zemlji, pod nebeskim svodom, nijanse očiju onoga što je iznad, a ne ispod. Prvo čudo estetike kakvo, a ni slično, kestenjaste i/ili crne oči kraljevstva nikada nisu videle. Žena je izašla napolje. S organskim zelenišem u jednoj i novorođenčetom u drugoj ruci. Pošla je u crkvu da im pokaže ono, možda će sveštenik umeti da odgonetne značenje, možda stoji negde u s...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito

O arrendamento

Moji prsti ogrubeli od rada i starosti grebu mi obraze kad god stanem da brišem ove suze koje ne prestaju. Ubeđena sam da je more beskrajno i ne znam odakle se svako malo u meni rodi još jedna tuga kad sam iznutra već mrtva. Zar nema mira ni kada se sve završi? Nikada nisam videla more, ali znam kako se prave staze. Vodi niko nije gospodar, ona uvek teče gde ona hoće, ali ja znam kako da je usmerim u brazde i iskoristim njenu tvrdoglavost, pre nego što mi opet umakne i dene se tamo daleko puneći prostore mog neznanstva. Još uvek nisam samerila čuđenje pred prizorom okeana, nepismena sam za ho...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Diário de uma Portuguesa em Angola

Uvod Godinama unazad zasipali su me pričama o Angoli. Pričama koje idu iz jedne u drugu krajnost, počev od onih koji su se zaljubili na prvi pogled i odmah se osetili kao kod kuće, do onih kojima je sve bilo odbojno i nikada nisu uspeli da se priviknu. Fantastičnim pričama za koje pomislimo da su svakako izmišljene, jer negde u sebi ne verujemo da je moguće da su istinite. Oduvek sam mislila da preteruju i da je svako svojoj priči dodavao neku mrvicu, a u nekim slučajevima i čitavu pogaču. Godinama sam se kolebala da li da odem da upoznam tu mističnu zemlju. Ponekad sam mislila da moram da ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca

Stvari koje se nikada ne menjaju

Još uvek u meni nije bilo straha od tebe pa sam pružao ruku uvis tražeći vezu sa tvojom. I tvoja ruka se spuštala, mlaka kao muzika u liftu, imala je vene nalik nemim zmijama koje se ukrštaju, grickao si nokte sve dok se ne bi skvrčili kao školjke, i tvoja ruka se nastavljala na moju i preplitali smo se onim glistama koje zovemo prsti. Jadan ti. Pre toga nosao si me u naručju stenjući uspavanke u gluvo doba noći umesto da lalaš. Prao si mi guzu, tvoje gliste su dodirivale moju kaku koja je ostavljala trag i sušio si odeću kada bih te upišao. A pre toga morao si da ubediš moju majku da je lepa...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito

Sutra

Karlota je ležala poleđuške u udobnoj, mekanoj postelji i zurila u nevidljivu tačku na plafonu, jedva obuzdavajući disanje kojeg je postala svesna kada se prenula iz košmara. Već se nije više ni sećala sna, nego samo osećanja očaja koji ju je probudio. Od trenutka kada se iznenada probudila usred noći, bezuspešno je svim silama pokušavala da umiri puls. Digla je ruke, zbacila pokrivač i ustala iz kreveta, ne obazirući se na plačljivo mjaukanje Matijaša, narandžastog prugastog mačka koji je dotada spokojno ležao pokraj nje. Bosim stopalima opipala je pod čija hladnoća ju je vraćala u stvarnost...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca
More in SR

Sonja podiže ruku

U ovim krajevima ljudi su vrlo sumnjičavi. Ne zna da li bi je u drugim mestima primili raširenih ruku. Njegovi ljudi. Oni iz druge ekipe. U svom okruženju nije poznavala parove iz starijih generacija koji bi bili prijatelji, a ne neprijatelji, iako zauvek ostanu zajedno. Možda negde ima i takvih koji su prijatelji čitavog života, ako ne i više od toga, ali ima ih malo, vrlo su srećni i dobro skriveni od očiju drugih, tako da, gledajući oko sebe, ti, mlad čovek, možeš biti skoro ubeđen da će ti onaj pored tebe na kraju izjesti dušu. A ako se to dvoje raziđu, a za njima ostanu deca, oni će obnov...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște

Ptice koje odaju budućnost

Izgleda kao nemoguć spoj sove, slepog miša, pingvina i rakuna; ima plavo krzno, velike, crvene oči, žuti kljun; nema ruke, već dva mala krila koja se pokrenu kada se uključi. Srećan rođendan, kaže ona. Noa misli da je kupovina vredela iako je potrošila malo više od planiranog. Trebalo joj je deset džeparaca da sakupi novac, ali joj je sada, dok ga gleda tako srećnog, drago što se odrekla bioskopa, luna parka, pa čak i kuglanja sa drugaricama petkom. Danijel pridržava igračku kao da je živa pokušavajući da prozre nešto u njenim očima. Noa pomisli da roditelji tako gledaju svoju novorođenčad,...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

Na putu do kuće

Dok sedaju u kola i odlaze iz grada, pokušava da smiri napetost, govoreći da je za njega to bila jedna od onih nemogućih situacija, koju on naziva Šta-bi-ti-kad-bi? Ona klimnu glavom. „Te situacije ti nisu baš jača strana“, uputi mu komentar. „Šta hoćeš da kažeš? Ne znam šta je, jebote, više od toga trebalo da uradim?“ „Nemoj da psuješ. Mateo ponavlja sve što kažeš. Aliče baci pogled preko ramena. Mateo je utonuo u svoje sedište. „Hoćeš li mi reći gde sam pogrešio?“, upita on nakon nekog vremena. „Davide, sišao si s uma, potukao si se sa staklom. Da nije bilo mene, još bi bio tamo i lomio ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Jerihon

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije. S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima. Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa s...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Diário de uma Portuguesa em Angola

Uvod Godinama unazad zasipali su me pričama o Angoli. Pričama koje idu iz jedne u drugu krajnost, počev od onih koji su se zaljubili na prvi pogled i odmah se osetili kao kod kuće, do onih kojima je sve bilo odbojno i nikada nisu uspeli da se priviknu. Fantastičnim pričama za koje pomislimo da su svakako izmišljene, jer negde u sebi ne verujemo da je moguće da su istinite. Oduvek sam mislila da preteruju i da je svako svojoj priči dodavao neku mrvicu, a u nekim slučajevima i čitavu pogaču. Godinama sam se kolebala da li da odem da upoznam tu mističnu zemlju. Ponekad sam mislila da moram da ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca

Iskreno, draga, baš me briga

Marek me obara na krevet, a od izraza njegovog lica i njegovog stiska ja potpuno gubim orijentaciju, kao da nas je pokupila lavina pa više ne znam gde je gore, a gde dole. Sve to traje jedva sekund, i stisak i izraz, sledećeg trenutka već me izvlači iz lavine i mada sam i dalje u horizontalnom položaju, više nema sumnje gde je gore, a gde dole. I tek tada mi postaje jasno, tek tada shvatam, ali ipak nekako napola, misao mi samo projuri kroz glavu, kao kada neko na brzinu uključi svetlo a onda ga još brže isključi. I vi znate da ste nešto videli, samo niste sasvim sigurni šta, ali znate da nije...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Lucie Faulerová