View Colofon
Original text "De evolutie van een kies" written in NL by Alma Mathijsen,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Evolucija umnjaka

Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen

Još 47 noći


Zubni tehničar mi vadi sondu iz usta.

„Vidiš li ovo?“ pita me gotovo ponosno.

Na sondi se nalazi tanak sloj sivkaste sluzi.

„To sam ti izvadio iz džepa.“

Čudna reč za rupu između desni i poslednjeg kutnjaka u vilici. Džep mi deluje ogromno, kao nešto u čemu možete da čuvate ključeve, možda čak i gel za ruke ili telefon. U mom džepu nalaze se samo sažvakani ostaci hrane koji su se tu skupljali mesecima.

Nedugo potom dolazi zubar, na ekranu pokazuje moju vilicu. Umnjak s donje desne strane je polegnut, koren je usađen pozadi u vilici, krunica pritiska poslednji zub.

„Zašto to radi?“ pitam.

„Ne znamo“, kaže, „umnjaci se ponekad kreću“. Mora da se vadi za tri nedelje.

Te večeri ne uspevam da zaspim. Mogu samo da mislim o zubu koji mora da se kreće. Nije mu više ugodno u mojim desnima. Nikad se nije promolio, zauvek je u mraku. Možda je u tome problem. Umnjak takođe želi da vidi sveta. Pomislim na zub dostavljača hrane koji nedostaje, imao je širok osmeh, red belih zuba s rupom između njih. Želim da znam gde se sada nalazi njegov zub. Da li ga je zamenio novi. Možda treba da izguglam, to je uvek dobra ideja usred noći. Čovečanstvo se nalazi između dve faze, piše na internetu. Naša vilica se smanjuje, jer od Industrijske revolucije jedemo sve više prerađene hrane, ali naši umnjaci se još uvek nisu prilagodili novoj fazi razvoja. Hiljadama godina su iste veličine. Umnjaci odbijaju da se povinuju volji evolucije. Nastavljali su da rastu u mekom tkivu vilice gde za njih zapravo više nema mesta. Tamo se pojavljuju, tako veliki i nespretni, svaki put kada čovek treba da postane odrasla osoba. Delić zuba iz drugog vremena.


Još 27 noći


Sedim u čekaonici bolnice. Lekari u belim mantilima užurbano prolaze pored mene. Pitam se da li bi trebalo da budem nervozna. Nikada do sada mi nisu nešto uklanjali iz usta. Lupkam potpetice jednu o drugu dok me misli obuzimaju. Vrata se otvaraju, možda sam ja na redu, iz prostorije izlazi doktor neobrijane brade. U ruci drži malu testeru. Ispravljam se u stolici. Na tehničkom u osnovnoj školi koristili smo iste takve zastrašujuće testere. Mos je jednom takvom odsekao vrh prsta. Slučajno. Možda je ovom doktoru zabavno da povremeno prošeta hodnikom s tom stvarčicom u rukama kako bi isprepadao nove pacijente. Ili će me možda rasporiti jednom takvom testerom. Otvaraju se druga vrata.

„Možete da uđete. Oralni hirurg dolazi uskoro.“

Asistentkinja mi svečanim pokretom pokazuje da sednem na stolicu. Postavlja svetlozeleno platno preko moje glave, u sredini se nalazi rupa za usta. Kroz plastično platno vidim svetlost lampe, kao i senku asistentkinje.

„Mogu li da zadržim umnjak?“

Ne mogu da gledam u asistentkinju.

„Da, naravno.“

Već vidim umnjak na svom noćnom stočiću. Možda ga povremeno uzmem kad ne mogu da spavam, i prelazim prstima preko šiljatih ivica umnjaka koje su tako dugo bile skrivene, a sada konačno mogu da budu oštre, baš kao što sam i sama oštroumna. Ili možda lančić. Mogu od njega da napravim lančić.

„Daćemo ti još jednu injekciju“, kaže oralni hirurg.

Zarivam noge još dublje u kožu stolice. Hladna igla mi ponovo probada desni, osećam kako klizi između živaca. Metalni ukus u ustima pomešan s hlorom. Bol se prenosi do živaca, osećam male strujne udare uzduž i popreko.

Druga anestezija deluje brže, ne osećam više ništa, čujem još samo strahovito krckanje koje kao da dolazi sa svih strana. Operacija dugo traje, ne želim više da vidim kretanje senki iznad sebe. Umnjak se potrudio da bude tu, korena duboko usađenih u meso. Sve to čupanje ne može da bude dobro. Možda bi trebalo da neko umre zbog umnjaka, pomislim, tada bi evolucija shvatila koliko je ulog veliki. Ovako se iznova vraćaju jer se svaki put izvade s priličnom lakoćom. Moram da ugušim tu misao jer ću možda baš ja biti ta osoba koja će stradati od umnjaka.

Asistentkinja iznenada pritiska hladnu oblogu na moj obraz. Kada ukloni platno koje se nalazilo na mom licu, zubar više nije prisutan. Trebalo bi da bude više prostora u mojoj vilici, ali imam osećaj kao da je sve zbijeno.

„Umnjak se raspao“, kaže asistent

Moram sama da zaključim da ne mogu da ga ponesem kući. Parčići umnjaka nalaze se na krvavom, svetlozelenom bolničkom platnu. Asistentkinja zgužva platno kada vidi da gledam u njega.

„Doviđenja“, kaže ne dižući pogled.

Nadam se da nije u pravu.


Još 23 noći


Tokom prvih pet dana otok može da se poveća. Čitam po stoti put u brošuri koju sam dobila u bolnici. Spuštam brošuru i posmatram se u ogledalu. S desne strane imam izraslinu veličine pesnice, vene su iskočile i šire se poput munje po obrazu. Preko cele desne polovine lica formirala se masnica koja je sa strana poprimila žutu boju. Izgledam kao da sam dobila teške batine.

Otkad mi je hirurg rasekao vilicu, ne uspevam da zaspim jer ne mogu više da ležim na desnoj strani. Bol je probadajući, kao da neko sve vreme pokušava da mi izvadi umnjak. To se odavno završilo, ali se i dalje ponavlja. Kao da me umnjak kažnjava i svakog trenutka želi da me podseti na to što sam uradila. Uzimam lekove protiv bolova na svaka tri sata, prvo dva paracetamola, potom najveću pilulu brufena koja može da se kupi i potom sve iznova. Tokom noći ne moram da podešavam alarm jer ionako ne mogu da spavam od bolova.


Još 22 noći


Možda ipak moram da budem prvi čovek koji će naučiti evoluciju da umnjak više nije dobrodošao. Moram da umrem kako bih spasila ostatak čovečanstva od besanih noći i plavih obraza veličine krtičnjaka. Bol je prevelik, sveprisutan, pulsirajući. Umnjak koji se raspao nalazi se sada negde među bolničkim otpadom, možda na deponiji, među svim drugim raspalim umnjacima od prethodnih dana.

Sada je 4.03 i zovem dežurnu kliniku. Javlja se žena glasa promuklog od cigareta. „Prošlog utorka su mi izvadili umnjak i ne osećam se dobro“, kažem drhtavim glasom. Žena ćuti.

„Jako me boli, više ne mogu da spavam, već danima, toliko je nateklo, ne mogu više da izdržim.“

Kada sam sve ispovedila krenuše suze. Više ne mogu ni da se setim svih tih situacija kada sam morala da plačem od bola. Možda kada me je ujela osa, tada me je toliko zapanjio bol koji je nastupio tek nešto kasnije.

„Oh, dušo“, kaže. „Nijedan oralni hirurg trenutno nije ovde, ali mogu da ti prepišem anestetik do ponedeljka. Možeš odmah da dođeš po njega. Čekaće te ovde na šalteru.

„Dobro.“

„Zaista ne bi trebalo da trpiš toliki bol.“

„Klimam glavom u znak slaganja, još više suza naviru na oči. Ona sve to čuje. „Možeš li da dođeš do nas?“

Trenerka mi se vijori na vetru, hladnije je nego što sam mislila. Zakopčavam jaknu do kraja. Prija mi da imam neki cilj. Ignorišem vrtoglavicu, moja misija je da stignem do bolnice. Tamo me čekaju četiri tablete morfina. Obukla sam najidiotskiju duksericu koju sam dobila od druga. Na njoj stoji natpis I can’t fuck. Mrzim dukserice s natpisom. Počela sam da se znojim na biciklu, čim sam ušla, otkopčavam jaknu, ali mi je i dalje vruće.

„Siguran sam da nije baš tako strašno“, kaže portir cereći se. Brzo ponovo zakopčavam jaknu. Žena stoji iza šaltera u čekaonici, dodaje mi pilule, a da me ni ne pita za ličnu kartu.

„Laku noć“, dodaje.

Uzimam prvu pilulu tek nakon što sam legla u krevet. Gledam Seks i grad kako ne bih svesno osetila dejstvo leka, ali to se ipak dešava. Velika izmaglica izdiže se iznad mene. Gotovo istog trenutka zapadam u stanje opijenosti koje me nagoni na spavanje. U snu sedim u kutiji, rukama guram vrh kutije što je snažnije moguće, ali ne uspevam da pomerim poklopac. Spavam osam sati. Budim se oko tri sata popodne s gorućim bolom. Prvo odlazim do ogledala. Obraz je još više porastao, usta su mi još par milimetara otvorenija. Nije samo umnjak ostatak prošlosti, čitava moja pojava poprima srednjovekovni oblik. Šaljem selfije prijateljima koji se smeju i traže još fotografija.

Svi preostali umnjaci u mojim ustima mogu tu i da ostanu, kažem sebi, možda još uvek pomalo opijena morfinom. Vi ste neprilagođena bića za koje želim da napravim prostora. Povećaću vilicu ukoliko je potrebno. Ne znam još uvek kako. Drug je jednom prilikom kupio pajser jer je izgubio ključeve od brave za bicikl. Možda mogu da ga upotrebim. Evolucija želi da uči samo na strahotama. Nekoliko pilula morfina i neljubazni oralni hirurg je ništa neće naučiti.


Još 21 noć


U pola devet ujutro mogu da dođem na kliniku. Moj doktor tog dana ne radi. Drugi čovek mi snažno pritiska obraz, opet mi naviru suze na oči, a ovoga puta i grudvasta tečnost na usta. Asistent drži kartonsku posudu u koju treba da pljujem. Palčevima nastavlja da mi pritiska obraze, čak i nakon poslednje pilule morfina osećam probadajući bol. Iz usta nastavlja da teče braonkasta materija. Više se ne usuđujem da gledam u posudu, koja sada deluje teža. Napuštam prostoriju uz recept za antibiotike i instrukcije kako da sama iscedim gnoj iz obraza. Nikada ranije se nisam osećala tako nestabilno. Nisam uspela da doručkujem, hrana nije mogla da prođe kroz prorez u koji su se pretvorila moja usta. U apoteci sam se onesvestila.

Nedostajem umnjaku, pomišljam ležeći ponovo u svom krevetu. Uzela sam prvu tabletu antibiotika. Na pola sata cedim gnoj iz obraza. Tečnost mi se sliva između kutnjaka i desni u usta. Pljujem tečnost što je brže moguće u čašu na noćnom stočiću. Sati sporo prolaze. Ljudi na Instagramu obilaze pet restorana u gradu, fotografišu jela na kartonskim tanjirićima. Kartonski tanjirići napravljeni su od istog materijala kao posude za pljuvanje kod zubara. Drugi prave selfije s bebama, beba ponekad drži flašu piva u rukama. Želim sve da vidim.

„Videli ste sve objave“, kaže Instragram.

Na Tviteru su svi uvređeni. Ili čak ništa ne pišu već samo dele tuđe tvitove uz natpis „Ovo!“


Još 7 noći


Kad pitam druga kada prestaje bol, kaže mi da neću ni primetiti, da ću izaći iz kuće i da ću samo shvatiti da ga više nema. Da neću ni primetiti da me već par sati ništa ne boli. Uzdam se u to. Počela sam da jedem čips, iako se sve vreme plašim da će se nešto zaglaviti u rupi skroz pozadi u ustima. Nakon svakog obroka, uključujući i grickalice, postavljam špric na mesto gde se nekada nalazio umnjak. Istiskam vodu u rupu kako bih je očistila. Tako mi je naredio asistent.


Dan nakon poslednje noći


Drug je bio u pravu. Bol je nestao. Odjednom ga više ne osećam. Ne ispiram više špricom rupu, desni su zarasle. Vidim u ogledalu kako se formirao obod, zdrav i svetloroze boje. Mesto na kom se nekada nalazio umnjak je pokriveno. Ostatak iz kamenog doba koji bih radije i dalje nosila sa sobom.

More by Bojana Budimir

Ne želim da budem pas

Kucam OKONČATI LJUBAVNE JADE. To mora odmah da prestane. Nailazim na priče ljudi, ne želim priče, želim rešenja, neću saosećanje. Kucam TRANSFORMACIJA. Gugl izbacuje da postoji transformacija u matematici i u genetici. Biram drugu opciju i time pravim svoj prvi izbor. Umorna sam od ovog tela koje je previše ljudi ljubilo, koje je možda i upropašćeno, bila sam nemarna prema njemu, nisam mu se posvetila, moram da ga se rešim, promenim i poboljšam. Genetska transformacija. Tretman sokovima, treperi mi na ekranu. Transformiši se u novu verziju sebe. Teglica sa sokom narandžaste boje, toliko jarke ...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen

Kod kuće

Vetrenjače, staza ka reci, bunar, konji, krave i žito. Napukle kofe pune krvavo crvenog paradajza, zatvorene teglice s ukiseljenim povrćem za turšiju. Uzani tok Severskog Donjeca koji prošiva sva okolna polja, spaja Rusiju i Ukrajinu, vezuje zemljopisnu kartu, baš kao što pradeda Nikolaj iglom i koncem od zakrpa šije jakne. Vetar u jedrima vetrenjača, Komsomolke na seoskom trgu. Igraju. Prepliću ruke, održavaju ravnotežu oslanjajući se iskošenim telima jedna o drugu, odgurujući se od zemlje tek koliko je potrebno. Vetrenjače su gotovo nečujne, drvena mašinerija tek ponekad zaškripi. Nešto dalj...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Lisa Weeda

Iverak

Plutam licem uronjenim u vodu, smirena sam. Ne privlačim paznju, ne rasipam energiju. Samo obitavam. Spori, veoma spori izdisaji. Mali mehurići koji mi golicaju obraze dok iskaču na površinu. Na samom kraju telo će mi zadrhtati, stomak će se zgrčiti usled čega će mi se otvoriti usta i u tom trenutku ću odlučno i mirno da podignem glavu iz vode i udahnem duboko. „72 sekunde!“ niko neće uzviknuti. To je veština koja nikoga ne vodi nikuda, osim možda bliže samom sebi. Sedim na dnu bazena i gledam u ljude koji tek tako plivaju na površini. Vrhovima prstiju prelazim preko hrapavih fugni. Kada...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Nikki Dekker

Kamenac

Vidite, potrebno je vremena da se stvore naslage kamenca na glavi tuša. Dok visim sa obmotanim crevom tuša oko vrata, delom u hodniku, a delom na stepenicama, pomišljam: da su svi moji prijatelji videli moje kupatilo, bilo bi im jasno. Da su se bar jednom popeli gore, poput Eme onog jednog popodneva, pogledali bi glavu tuša, otvorili i zatvorili česmu, videli kamenac na staklu tuš kabine, dlačice u lavabou nakon zbrzanog brijanja i shvatili bi: taj dečko je gotov, moramo mu pomoći. Kupatilo je bilo ključno, ali naravno bilo je i drugih signala: već dugo nisam nosio farmerke; zulufi mi više ni...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Lisa Weeda

Preparirano telo

Pod našom kožom nalaze se čitavi svetovi. Ako se bar može verovati ilustracijama. Ponekad nisam sigurna. Stežem ključnu kost. Štrči kada podignete ramena. Često to radim. Ključna kost je jaka, ali tanka. Ne bih mogla da je polomim. Ili bar ne golim rukama, ali ako bih je udarila nečim teškim, možda onom kamenom figurom na primer, sigurno bih je polomila. Nije potrebno mnogo da nestanete. Dovoljno je da se jednom zagrcnete i to je to. Gde završavaju komadići koji skrenu u pogrešnu rupu. Ne vidim ništa od krajnika koji vise u dnu usne duplje. Ležim na kauču, topli laptop mi je na stomaku, previ...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Nikki Dekker
More in SR

Tudi grad

Amsterdam na pragu jeseni bio je šaren i ćudljiv. Svako malo sunce bi smenila kiša, a ta smena ponavljala se pravilno kao što se nižu čvorovi na brojanici. Stajala sam ispod mosta i čekala da jedan od kratkih pljuskova prestane. Isplanirala sam izlet biciklom po okolini Amsterdama. Htela sam da vidim čuvene poldere, kanale koji se ukrštaju preko zelenih livada s naglašenim vetrenjačama koje šire svoje krake poput strašila u polju. Trebalo je da to bude moj prvi izlet u novom gradu. Prvi doživljaj kojim će otpočeti prijateljstvo među nama. U zemlji čuvenoj po vrhunskoj arhitekturi, gde sam plan...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Anna Háblová

Ja nisam bila, ali sada jesam. Osetljiva na svaku promenu vremena.

Vetar je nanosio sneg najpre u lice, s jedne strane kanala, a zatim, nakon prelaska na suprotnu stranu mostom, u leđa, što je čitav proces činilo donekle prijatnijim. U tom smeru se pejzaž ipak lakše posmatra, bez žmirkanja. Kanal još uvek nije u potpunosti zaleđen, ali biće za par dana. To je gotovo sigurno. Najpre se činilo da je optička varka, ali se uskoro potvrdilo da se jedan labud probija kroz poluzaleđenu površinu, na samoj sredini kanala. Upinje se i pravi trasu, malo po malo, sporo ali dosledno.  Zastaje se kako bi se posmatrao ovaj prizor. Mučno je, ali i neophodno, gledati ga kako ...
Written in SR by Marija Pavlović

Pande parka Ueno

Otkad su se deca rodila, ili možda otkad sam na društvenim mrežama, ili čak otkad sam zbog posla primorana da komuniciram na jasan i prijemčiv način, i da se, ukratko, pozivam na ono što je poznato, umesto da to izmišljam, delila sam svoje vreme na ono stvarno, to jest na ono u kome sam mogla da pričam sa sobom na svom stvarnom jeziku, i na lažno vreme, to jest na ono u kome sam morala da se izražavam po kategorijama, u okviru registara ili da zauzimam veštačke stavove. Čitala sam u romanima o upornim i nepokolebljivim ljudima koji bi ustajali u četiri ujutru, tuširali se hladnom vodom, a već...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

PROMENA

-Molim Vas, idite liftom, ja ću strčati stepenicama – viče mladi lekar i juri niz stepenište, preskačući po nekoliko stepenika. Mora da stigne. Nekoliko nedelja ranije, još u porodiljskoj postelji, majka se obratila pedijatru, jer je dete neprestano plakalo. Prilikom prve posete, čula je: - Nahranite ga jednom, ali dobro, najzad će se smiriti. U drugoj klinici rečeno joj je: - To su samo grčevi. Nemojte da jedete pržena jela. Mleko će Vam se poboljšati, a dete će prestati da vrišti. U privatnoj ordinaciji lekar se jednostavno osmehnuo: - A zašto da ne plače? Pa to je novorođenče. Pedijatri su ...
Translated from PL to SR by Ivana Drenjanin
Written in PL by Joanna Gierak Onoszko

Promeniti zamisao

Majša mi savetuje da izgovaram sve slogove, da se ne pretvaram da sam iz Londona, da se previše ne rasplinem u teorijskom delu, da pre početka odbrane isprobam tehničku opremu, da budem smerna, da zapisujem pitanja i preporuke komisije i da ih pozovem na ručak u restoran s probranim jelovnikom. June misli da je takav meni neumesan i preporučuje mi ketering na fakultetu, neki Veberov citat, pola bensendina uz doručak i da me kolima poveze do Vitorije-Gastejs. Prihvatam predlog za bibliografiju i vožnju. Krećemo iz Bilbaa s mamom, jednom rođakom i mojim dečkom, stisnuti na zadnjem sedištu, uz...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Aixa De la Cruz Regúlez

Dolazak

Stvari su krenule naopako jednog nedeljnog jutra u avgustu, kada su prvi prolaznici kroz trg Di Parvi ispred Notr Dama, zaposleni okolnih bistroa, ugledali predmet, nešto poput ogromnog metka položenog na zemlju s vrhom okrenutim prema katedrali, a zadnjim delom ka policijskoj upravi. Prema prvoj proceni, projektil je bio dugačak oko dvadeset metara i imao prečnik oko pet metara. Barmeni i konobari su radoznalo prilazili, razgledali ga sa svih strana, slegali ramenima i odlazili da otvore svoje restorane. To je bilo oko sedam. Oko osam su se sveštenici i crkveni službenici koji su došli da o...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Alexandru Potcoavă