View Colofon
Original text "O arrendamento" written in PT by Daniela Costa,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

O arrendamento

Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Moji prsti ogrubeli od rada i starosti grebu mi obraze kad god stanem da brišem ove suze koje ne prestaju. Ubeđena sam da je more beskrajno i ne znam odakle se svako malo u meni rodi još jedna tuga kad sam iznutra već mrtva. Zar nema mira ni kada se sve završi?

Nikada nisam videla more, ali znam kako se prave staze. Vodi niko nije gospodar, ona uvek teče gde ona hoće, ali ja znam kako da je usmerim u brazde i iskoristim njenu tvrdoglavost, pre nego što mi opet umakne i dene se tamo daleko puneći prostore mog neznanstva. Još uvek nisam samerila čuđenje pred prizorom okeana, nepismena sam za horizonte, ali u meni više nema dubine da ispunim plimu znatiželje onih inspektora tamo unutra.

Šta mogu da im kažem? Šta ja znam? Osim da se nazad ne može? Moja žalost bila je za čitav život, ali znala sam kako da se nosim s njom, nosila sam crninu, pridržavala sam se svih pravila koja jedna duša, neka joj se Bog smiluje, traži da se za nju ispune na zemlji, uzdržavala sam se od ekstravagancija - kao da sam ih i mogla imati! - i navikla sam se na ovaj život u crnini. Ali još uvek nisam bila upoznala gorčinu koja nam ispuni usta kada tragedija zakuca na vrata i objavi da će svaki naredni dan biti teži od prethodnog. Tek sada sam osetila dubine ponora, premda sam ih već slutila.

Ponekad bih pomislila kako je život gospodina sveštenika u opasnosti. Jednom sam mu čak rekla:

Treba da pobegnete u Francusku, kod roditelja, tamo vam niko neće nauditi.

A on, ne znam kojim je mađijama odagnavao strah, ali se činilo kao da se rodio oslobođen slabosti, ovako mi je odogovorio:

Znate da se Hrist borio, iako je znao da će ga ubiti. Tačno je znao šta ga čeka i mogao je da izbegne smrt, a ipak je odabrao da ne pobegne.

Neka mi Bog oprosti moj manjak vere, koji je dopola strah a otpola neznanje, ali odgovorila sam mu:

Vi niste Hrist. Bežite!

A on me je pogledao onim očima koje su bile divlji konji i od kojih me je podilazila jeza.

Ako pobegnem, kukavica sam - i tu je bio kraj razgovoru.

Oduvek sam živela u selu, moj život bio je lišen događaja od značaja. Ja sam starica koja ume samo da kopa zemlju i predviđa vreme prema boji i brzini oblaka koji se rađaju iza planine. Nama siromaštvo prianja za kožu baš kao i zemlja za nokte stopala. Ali moja deca htela su da joj se suprotstave i ja sam ih podržala. Želela sam im bolji život od svog. Jedno po jedno otišli su za Francusku. Posle toga, slali su mi pisma, novac, fotografije s venčanja, fotografije unuka i uputstva za gradnju kuća. Moja najveća radost bila je kada bi došli da me posete, čak i kada su im porodice porasle u broju i u prohtevima za udobnošću, a ja i dalje živela u straćari. Tek kada sam videla kolike su kuće sagradili u selu, raznorazne sprave i nameštaj koji su kupili da ih urede, odeću za različite prilike koju su nosili i količinu hrane koju su kupovali u gradu, shvatila sam šta im sve nisam pružila. Gledala sam sve to, ali niti sam ja osećala krivicu, niti su mi oni nešto zamerali. Ko daje sve što ima, od toga više ne mora.

Jednog dana, već sam bila udovica, pozvala sam komšinicu i častila je nekim slatkišem da bi mi pročitala pismo moje Margaride. Pisala je da joj je starija ćerka već stasala za školu i da oni hoće da im dete uči školu u Portugalu. Neka mi je pošalju, ja ću je čuvati, to sam rekla devojci da napiše na papiru od dvadeset centi koji sam kupila u varoši. Narednog leta, došli su na raspust s malom. Kad je videla da oni odlaze bez nje, stala je da plače kao kišna godina. Duša me je bolela, ali sam učinila sve što sam mogla da bi joj bilo dobro kod mene. Naredne godine došla je i njena sestra i tad je već bilo lakše, jer su imale jedna drugu za utehu. Kad su htele da prave nestašluke, pričale bi na francuskom, a ja bih se pravila da se ljutim, iako sam volela da ih slušam.

Kad je Paula završila četvrti razred osnovne, roditelji su hteli da nastavi da se školuje u liceju. Kako, kad od varoši do našeg zaseoka nije bilo ni puta? Da je pošaljem peške, trebalo bi joj više od sat i po do tamo i isto toliko nazad, da ne pominjem planinske vremenske uslove kako zimi tako i leti. Moja kćerka je na kraju ovako to rešila: skrpila je nekako sve što je imala i što nije imala, kupila kuću u Vila Realu i pitala me da se preselim tamo s unukama. Nije mi bilo lako da se naviknem da sve kupujem gotovo i provodim više vremena u kući nego van, ali su mi devojčice već toliko bile prirasle za srce da bih otišla u ma koji kutak sveta samo da im se nađem. I tako sam počela samo povremeno da dolazim u svoj kraj i da očima nekoga ko dolazi spolja opažam ono što se iznutra ne vidi. Tek tada, kada bih povela unuke za vikend ili raspust u selo da sadimo baštu i brinemo o njoj - jer životinje smo sve bili što pojeli što prodali što dali - uvidela sam u kakvoj smo bedi bili prisiljeni da živimo. Bez puta kojim bi automobil mogao da dođe u slučaju nužde, bez telefona da se čujemo s onima koji su u ratu ili pečalbi, ili da pozovemo lekara, bez struje da uključimo neki aparat… Postalo mi je jasno da se ko god jednom ode iz ove bestragije nikada neće vratiti i kroz grudi mi je prošao crni oblak tuge i čežnje za decom i unucima uveličan idejom da smo nepovratno odvojeni.

Kuća u kojoj smo živeli u gradu bila je na samom ulasku u Vilu Real, odmah posle Kruž daš Almaš, u pravcu Industrijske škole. Bila je odlična i imala je malu baštu, u kojoj sam naučila da radim jer sam gorela od želje da isprljam noge zemljom. Iako se naš stan nalazio u zgradi od dva sprata, okolne ulice bile su ispunjene raskošnim kućama u kojima su živeli inženjeri, profesori i lekari, jedan od njih bio je i doktor Bento, koji nam je priskakao u pomoć kada bi nas neka muka u selu naterala da pozovemo lekara i sveštenika; i sudija Feližmino Morgado, ćutljiv gospodin, isto nam je bio komšija. Utorak i petak bili su pijačni dani, tada bi supruge svih ovih važnih ljudi rano izjutra izlazile sa služavkama da bi izabrale najbolje proizvode pre nego što narod iz okolnih sela navali u kupovinu. Ja sam radije išla nešto kasnije, kako bih srela neku od mojih komšinica iz sela koja bi mi ispričala novosti. Često bi mi tražili da im učinim neku uslugu i to sam drage volje radila, da im odnesem dokumenta u neke državne ustanove ili da im se za nešto raspitam u pošti. Dane sam provodila zatvorena u kući i imala sam vremena, a razveselio bi me svaki izgovor da izađem, posebno kada bih još mogla da se nađem nekome. S druge strane, osećala sam se kao privilegovana, kao kakva vlastelinka, jer nisam morala da savijam leđa kako bih iščupala ono što ću pojesti za razliku od mojih komšija, pa su mi ove male usluge koje sam im činila pomagale da umirim savest. Kad sam već bila navikla da svakog dana idem na misu, jednom sam u ispovesti opisala ovo osećanje nelagode zbog povlašćenog položaja koji me odvaja od onih koji su mi slični.

U međuvremenu, troškovi oko kuće postali su preveliki za moju kćerku i zeta i odlučili su da daju deo kuće u najam. Pošto je imala dva sprata, dali smo oglas da iznajmljujemo sobu i mali salon u prizemlju. Odmah pored bilo je i kupatilo koje bi samo stanar koristio. Tu su bile i trpezarija i kuhinja, a na gornjem spratu naše sobe i još jedno kupatilo. Prema ugovoru koji smo napravili, ja bih spremala hranu za gosta, budući da nismo predvideli da upotrebljava kuhinju.

Kad eto, među onima koji su se javili da iznajme stan, pojavio se jedan sveštenik. Ja ništa nisam odlučivala, sve sam radila kako mi je moja Margarida tražila, ali kad smo se čule telefonom postarala sam se da joj stavim do znanja da bih izabrala njega. Pre svega, jer je uvek dobra preporuka i mogao bi da utiče na moje unuke, koje nisu pokazivale naročitu sklonost prema crkvenim stvarima. A onda i zbog nečega što ne umem da objasnim. Dopao mi se i izazvao je u meni dobra osećanja, mislim da je to posredi. Moja Gida se složila i nedugo zatim počela sam da kuvam za četvoro. Nije prošlo mnogo i poverila sam mu obrazovanje devojčica, jer su one već učile u višim razredima i bio im je potreban tutor kadar da prati ono što uče i da zahteva od njih ono što je neophodno. Kao što sam rekla, ja sam nepismena.

Ovaj bol me guši i ne podnosim ovo mesto. Tokom čitavog života, uvek sam u molitvama ponavljala nekoliko stvari: da me Bog sačuva da ne umrem u smrtnom grehu, da sačuva zdravlje mojih, da me udalji od skandala i da me sačuva da nikad ne vidim zatvor, bolnicu ni sud. Sada znam da nisu uslišene, samo još nisam razumela šta sam to zgrešila da zaslužim ovo.

Prošlo je šest godina otkako smo izdali sobu i nisam mogla biti zadovoljnija mojim podstanarom. Uvek ljubazan, ispravan, raspoložen i rečit kao malo ko. Nema sumnje da sam uspela da nađem dobar uticaj za svoje unuke, jer one su ga slušale i poštovale i svi njegovi saveti bili su za njihovo dobro. Sećam se kako je jednog dana mlađa, Lizet, slagala nešto za večerom. Više se ne sećam o čemu se radilo, znam samo da nije bilo ništa za o glavu. A on je odmah shvatio i nekoliko puta je ponovio isto pitanje, tako da ona vidi da može da ispravi odgovor. Nisam sigurna da li je bila pobegla s časa ili je bilo nešto manje, ali pamtim kako joj je on mirno pokazao da ne veruje u ono što je rekla da bi se ispravila, a da je mala tvrdoglavo nastavila po svom. Nakon nekog vremena, rekao joj je da zna da to što je rekla nije istina i da ne dopušta laži, a da nije promenio ton ni za nijansu niti izgovorio jednu jedinu reč koja bi je umanjila ili ponizila. Ne znam kako je uspeo da dopre do nje bez grdnje. Čak sam i ja, mada nikada u životu nisam slagala, stala da razmišljam o prilikama kada sam, zbog okolnosti, ponešto iskrivila ili nisam ispričala baš sve… i kako je i to možda laž.

A onda je otišao za Lisabon. Ne znam tačno čime je otišao da se bavi, ali mislim da je i dalje bio profesor, kao i do tada na semeništu.

More by Tamina Šop

Esmeralda

Sveće umesto lustera. Vedra umesto bidea. Slučajni, legalni pobačaji, u izobilju. Bilo je to u srednjem veku, u toku je bio još jedan porođaj u kući. Srećna, rodila se svetlost. Bila je to prva devojčica plavih očiju. Po prvi put na zemlji, pod nebeskim svodom, nijanse očiju onoga što je iznad, a ne ispod. Prvo čudo estetike kakvo, a ni slično, kestenjaste i/ili crne oči kraljevstva nikada nisu videle. Žena je izašla napolje. S organskim zelenišem u jednoj i novorođenčetom u drugoj ruci. Pošla je u crkvu da im pokaže ono, možda će sveštenik umeti da odgonetne značenje, možda stoji negde u s...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito

Diário de uma Portuguesa em Angola

Uvod Godinama unazad zasipali su me pričama o Angoli. Pričama koje idu iz jedne u drugu krajnost, počev od onih koji su se zaljubili na prvi pogled i odmah se osetili kao kod kuće, do onih kojima je sve bilo odbojno i nikada nisu uspeli da se priviknu. Fantastičnim pričama za koje pomislimo da su svakako izmišljene, jer negde u sebi ne verujemo da je moguće da su istinite. Oduvek sam mislila da preteruju i da je svako svojoj priči dodavao neku mrvicu, a u nekim slučajevima i čitavu pogaču. Godinama sam se kolebala da li da odem da upoznam tu mističnu zemlju. Ponekad sam mislila da moram da ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca

Tapioka

Brundanje motora kombija udruženja najavilo je da je vreme ručku. Sunce je bilo toliko upeklo da je postalo nevidljivo. Starac je stajao pod smokvom, u štrokavoj raskopčanoj košulji, s podozrivim osmehom na usnama koje su stiskale cigaretu. Pogledom je pratio Brazilku, dve velike vlažne mrlje pod pazusima i još jedna na leđima uniforme, dok je izlazila iz kombija, vadila hranu i išla ka poljskoj kuhinji, gde ju je obično čekao. – Čika Žuao! Čika Žuao! Njegovo smežurano lice zgrčilo se od smeha, otkrivajući brazde kestenjaste od znoja i prašine. – Čika Žuao! Ej, čika Žuao? Zabavljao se ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Stvari koje se nikada ne menjaju

Još uvek u meni nije bilo straha od tebe pa sam pružao ruku uvis tražeći vezu sa tvojom. I tvoja ruka se spuštala, mlaka kao muzika u liftu, imala je vene nalik nemim zmijama koje se ukrštaju, grickao si nokte sve dok se ne bi skvrčili kao školjke, i tvoja ruka se nastavljala na moju i preplitali smo se onim glistama koje zovemo prsti. Jadan ti. Pre toga nosao si me u naručju stenjući uspavanke u gluvo doba noći umesto da lalaš. Prao si mi guzu, tvoje gliste su dodirivale moju kaku koja je ostavljala trag i sušio si odeću kada bih te upišao. A pre toga morao si da ubediš moju majku da je lepa...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito

Sutra

Karlota je ležala poleđuške u udobnoj, mekanoj postelji i zurila u nevidljivu tačku na plafonu, jedva obuzdavajući disanje kojeg je postala svesna kada se prenula iz košmara. Već se nije više ni sećala sna, nego samo osećanja očaja koji ju je probudio. Od trenutka kada se iznenada probudila usred noći, bezuspešno je svim silama pokušavala da umiri puls. Digla je ruke, zbacila pokrivač i ustala iz kreveta, ne obazirući se na plačljivo mjaukanje Matijaša, narandžastog prugastog mačka koji je dotada spokojno ležao pokraj nje. Bosim stopalima opipala je pod čija hladnoća ju je vraćala u stvarnost...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca
More in SR

S pticama delim nebo

      Ponekad stvarno postane neizdrživo. Toliko glasno mljackaju da su me probudile. Osim toga, još se i prepiru ko će dobiti najukusniji zalogaj, pa ne mogu da zaspim. Sve se čuje, iako su na prozorima dupla stakla i ramovi dobro dihtuju. Ovaj bi bundevino seme, onaj hoće laneno, jer tako simpatično hrska, najmlađi halapljivo grabe nadrobljeni hleb, ženke nikako ne žele lojnu kuglu. Ko bi pomislio da drozdovi, crvendaći, plave senice i zelentarke u svoje organe za varenje neće da strpaju baš sve što im padne pod kljun. Baš su probirljivi ovi stanovnici našeg parka. Čovek mnogo toga ne bi pom...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Agata Tomažič

Sonja podiže ruku

U ovim krajevima ljudi su vrlo sumnjičavi. Ne zna da li bi je u drugim mestima primili raširenih ruku. Njegovi ljudi. Oni iz druge ekipe. U svom okruženju nije poznavala parove iz starijih generacija koji bi bili prijatelji, a ne neprijatelji, iako zauvek ostanu zajedno. Možda negde ima i takvih koji su prijatelji čitavog života, ako ne i više od toga, ali ima ih malo, vrlo su srećni i dobro skriveni od očiju drugih, tako da, gledajući oko sebe, ti, mlad čovek, možeš biti skoro ubeđen da će ti onaj pored tebe na kraju izjesti dušu. A ako se to dvoje raziđu, a za njima ostanu deca, oni će obnov...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște

Jerihon

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije. S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima. Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa s...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Svi će ljudi braća biti

Posmatrajući Andreja kako odlazi, zavolela sam ga. Oči su mi bile uprte u crni ispupčeni ranac koji je nosio na leđima poput štita. Ranac je bio dupke pun i odmah se videlo da nije na proputovanju, da se nikuda nije zaputio. Da se tako popeo na planine, možda bi ga ranac povukao unazad, u provaliju. Rajsferšlusi ranca bili su dotrajali, svakog časa su mogli da popuste i popucaju, a ja sam zamišljala kako se ranac otvara, kao airbag, vazdušni jastuk, bivajući sve veći i veći, kao padobran koji ga podiže i odnosi na mesto na kom treba da bude. U prvom srednje sva su deca na ramenima nosila tešk...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Yelena Schmitz

Pohvala Uraganu

Oduvek sam uživao u grubosti svakodnevice – u čaši koja se razbija u tami, na primer. Ponekad se zapitam da li je to sećanje zaista moje. Iznova proživljavam scenu s radošću koju je teško zauzdati: predmet pada i raspršuje se, slede tupi tresak i zbrkani glasovi usred noći. Moja majka pritiska prekidač da osvetli rasute komade stakla. Njena otvorena šaka u vazduhu, nada mnom. Zvuk šamara koji uopšte ne liči na zvuk stakla na podu i osećaj da je sve deo nekakvog obreda. Grubost koja započinje čašom, a završava se bolom koji majka nanosi sinu. Prošlo je mnogo godina od tada i nema više čaše, n...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

Ptice koje odaju budućnost

Izgleda kao nemoguć spoj sove, slepog miša, pingvina i rakuna; ima plavo krzno, velike, crvene oči, žuti kljun; nema ruke, već dva mala krila koja se pokrenu kada se uključi. Srećan rođendan, kaže ona. Noa misli da je kupovina vredela iako je potrošila malo više od planiranog. Trebalo joj je deset džeparaca da sakupi novac, ali joj je sada, dok ga gleda tako srećnog, drago što se odrekla bioskopa, luna parka, pa čak i kuglanja sa drugaricama petkom. Danijel pridržava igračku kao da je živa pokušavajući da prozre nešto u njenim očima. Noa pomisli da roditelji tako gledaju svoju novorođenčad,...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano