View Colofon
Original text "Gerico" written in IT by Fabrizio Allione,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Jerihon

Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije.

S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima.

Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa stolice za ljuljanje.

Jens je u desnoj ruci držao dvocevku, dok mu se pored nogu nalazila kutija do vrha puna metaka. S vremena na vreme bi, skrenuvši pogled s njive preko međe, položio ruku na glavu svog sina.

Elija, dečak puti svetle poput bisera, kose plave, skoro prozirne, neboplavih očiju, nežnih crta lica. Ovaj drugi i stariji, Natan, u svemu jednak ocu: tamnoput, prav skoro kao strela, suvonjav, ali žilav kao prut.

Elija je pokrenuo autić, povlačeći ga nekoliko puta unazad po podu. Podigao ga je i zakočio točkove dlanom da zaustavi oprugu. Spustio se na kolena, okrenuo se prema stepenicama i dao znak Natanu da se pomeri.

Spustio je autić na pod, otpustio točkove i posmatrao kako odlazi, ubrzava, menja smer i kotrlja se niz stepenice.

Odjekivao je na svakom stepeniku kako je padao, a kad je dospeo u prizemlje, još koji tren se moglo čuti njegovo pomeranje.

Elija frknu i krenu da silazi.

Začu se škripa ulaznih vrata, zatim nekakav šum iz kuhinje, kao bat koraka, i Elija odmah zastade.

Jens poskoči stegnuvši pušku.

„Brzo u sobu“, reče.

Dvojici braće nije bilo potrebno ponavljati dva puta. Jurnuše u sobu, zaključaše vrata i zamandališe žaluzine.

Jens ponovo ču onaj bat koraka u hodniku. Bilo ih je mnogo. Držao je čvrsto pušku između ramena i brade, uperenu ka dnu stepeništa.

Ustuknu, približavajući se prozoru. Pogleda preko ramena.

Čopor od pet, šest vukova vrzmao se po dvorištu. U štali i kokošinjcu vladala je tišina, delovalo je kao da životinje ništa nisu primetile.

Zaustavio je stolicu da se ne ljulja desnom nogom. Zatim je čuo škripu prvih koraka na stepeništu. Peli su se.

Jens je slobodnom rukom preturao po džepu svojih pantalona. Pronašao je vijak, uzeo ga i bacio niz stepenice. To odzvanjanje je zaustavilo zveri. Jens je iskoristio taj predah. Sagnuo se, naslonivši se na pušku, napunio džepove mecima i ponovo se podigao na noge.

Nastavili su da se penju. Jedno crveno oko je izronilo.

Vuk je ispružio njušku prema mesečevoj svetlosti koja je lukavo prodirala kroz okno prozora.

Jensova puška bila je uperena u zver.

Bio je to sablasno mršav vuk. Po rubovima njegove njuške nazirali su se tragovi nezarasle rane. Iskezio je zube, a posekotina sa desne strane otkrivala mu je propale, ali i dalje smrtonosne zube.

Nakostrešio se i prišao na još nekoliko koraka od čoveka.

Jens je čvrsto držao prst na obaraču, raširenih i nepomičnih zenica, ne trepnuvši nijednom. Iza je spazio još dva crvena oka. Sada su se na stepenicama nalazila dva vuka.

Čekao je. Čekali su i oni.

Prvi vuk je nastavio da prilazi, režeći i pokazujući svoje očnjake.

Kada se čovek našao na svega nekoliko metara udaljenosti, nervozne noge životinje grčevito su poskočile, a Jens je povukao obarač.

Pogodio je zver u skoku, dok su joj šape bila na pola metra od zemlje. Silina metka odbacila je telo zveri na zid. Mrlja od krvi razlila se po zidu.

Jens je ostao pribran. Nanišanio je vuka koji je bio odmah iza i ispalio još jedan hitac. Druga životinja nije ni stigla da skoči, ostala je prikovana za stepenice. Jens je spazio druge vukove spremne da se popnu. Bacio se na njih držeći pušku kao da je koplje. Uspeo je da osujeti napad još jedne životinje, ranio je više puta po glavi, sve dok se nije potpuno raspukla. Iz džepa je izvadio još metaka i brzo napunio oružje, bez bojazni, bez oklevanja.

Sišao je trkom niz stepenice, prošavši pored leševa i video tri vuka kako drhte u polutami kuhinje. Pogodio je u vrat onog najbližeg, i potrčao prema ostalima, ali oni su pobegli.

Stigao je do ulaznih vrata i kada je uvideo da su zveri otišle, zatvorio ih je i vratio se nazad.

Poslednji vuk na koga je pucao ležao je na boku, nepokretan i nemoćan. Previjao se u isprekidanim grčevima. Polumrtav, brektao je zverski, ali je i dalje prkosno režao. Nekoliko puta je pokušao da se podigne na noge. Sapletao se, padao, podrhtavao kao da klizi po ledu. Pokušao je da pokaže svoje očnjake, ali je uspeo samo da njušku protrlja o sopstvenu krv.

Jens mu se približio i dokrajčio ga tako što mu je pucao u glavu.

Bila je to ženka. Grudi su joj bile izgrižene i izjedene, što je bio znak gladi njenih mladunaca.

Jens se popeo uz stepenice, i pozvao decu. Pre odlaska na spavanje, očistili su kuću detaljno, po navici.


VIII


Koliko puta li je Jens rekao sebi da će jednom objasniti sve svojoj deci. Jednog dana, govorio je, jednog dana ću im ispričati baš sve. O muškarcu i o ženi, o svemu na ovom svetu. I izvinjavaće im se, reći će da je ćutao, ne bi li ih zaštitio. Da mu je to bila dužnost, da ih zaštiti. To obećanje je dao sebi pre mnogo godina i želeo je da ga ispuni. Pričaće im o Ajlin, reći će im da su i oni imali majku. Ženu koja je pravim čudom ostala u drugom stanju, a potom ih donela na svet, dojila ih, i prenela ih iz nematerijalnog u stvarni svet. „A gde je sada naša majka?“, pitaće ga, a on, šta će im on odgovoriti? Pitao se da li je ta istina zaista bila dar. U toj priči je bilo samo boli, i on je odlučio da je zadrži za sebe, da je preuzme na sebe kao breme, kao kaznu. Zatim je razmišljao kako bi trebalo da im kaže da ne sahranjuju sva deca leševe tokom odrastanja, da to nije nešto što deca rade, da se to ne radi, da reke inače ne nose ljudske lešine. Trebalo bi da im ispriča zašto i odakle potiče ta neumoljiva poplava mrtvih, zašto je se plašio i zašto su morali da ih spale. I tako će ih i dalje držati u neznanju i zarobljene u tom malom svetu, gde je zlom moguće upravljati, obuzdavati ga, rasparčati ga i sakriti unutar drugog zla, a zatim pokopati i zaboraviti, makar na kratko. Nije ih čak ni naučio da čitaju, jer, mislio je, čitanje je ključ svega, menja svaku misao. Kada naučiš da postoji znanje koje se zauvek može zapisati i sačuvati, da postoji sećanje koje se ne može izbrisati, tada više ništa ne prihvataš i sve postaje tajna koju razotkrivaš i tumačiš. Prestaneš da budeš poput deteta koje veruje u sve, počinješ da postavljaš pitanja, a odgovori te ne zadovoljavaju. Naučiš da je istina jedna velika zbrka, da postoji samo jedan korak napred, pa onda još jedan, i još jedan, dok ne shvatiš da je istina nedostižna i da možda i ne postoji.

Pitao se koliko će još moći da potraje ta čarolija.

Plakao je, plakao u tišini. Nije mogao da zaustavi suze. Samo suze, ništa drugo. Klizile su mu niz dlanove i lice.

U toj hladnoj noći, kišnoj i vetrovitoj, pod treperavim svetlom lampi, s molitvama u srcu za čoveka na umoru, sedeli su na podu, pribijeni poput seni drevnog sveta, vekovima pokopanog i zaboravljenog zarad opšteg dobra, jedan otac, njegovi sinovi i misterija postojanja, krhkost i konjska izdržljivost svakog bića, vreme koje proždire i ono koje leči.

Kad beše duboka noć, spavali su zagrljeni u mraku.

Oluja beše prošla, neki vuk je zavijao na goli i divlji mesec.


IX


Natan se probudio. Jensa nije bilo. Elija je ležao na podu, nogu pokrivenih ćebetom. Protrljao je oči, ugledao zoru i sunce kako se uspinje i probija kroz nebo.
Osetio je miris kafe. Na stolu su bili ostaci obroka spravljenog na brzinu. Ustao je i otišao do stola.

Na tanjiru je i dalje bilo parče hleba, samo okrajak, i trunčica džema. Osećao je glad, činilo mu se da nije jeo danima.

Kafa je bila hladna. Napunio je šoljicu i ispio je. Kafa mu je uskomešala prazan stomak.

Skuvao je jaje. Isekao je nožem nekoliko komada suvog vučjeg mesa i propržio ih sa jedne i sa druge strane u šerpi na puteru, ne bi li ih smekšao. Seo je za sto i jeo kao da nije jeo godinama.
Pomislio je na majku.


*


Jens je bio u podrumu, zajedno s bratom Efraimom. Sedeo je skrštenih ruku i ispruženih nogu. Gledao je čoveka na oltaru sa samilošću paraklisa.

— Jens, — prošaputa brat Efraim. Zakoluta očima, duboko udahnu, i u hropcu se nakašlja. — Jens, — opet će on.


Jens se približi. Okrenu vlažnu oblogu koju mu je ranije stavio na čelo. — Šta je? — pitao je. Temperatura mu je rasla i sve više je buncao.

— Kako je devojčica?

Jens mu opipa puls. Pritisak je bio nizak, otkucaji gotovo neosetni. — Dobro je, ne brini, — još jednom ga uveri.

— Gde je? — okrenu se ka čoveku koji ga je negovao i pratio ka nadolazećem mraku. - Jel’ gore s decom? — Jens klimnu glavom. — Dobro, — uzdahnu brat Efraim. — Šta si im ispričao?

Jens približi stolicu. — Sve.

— Sve?

— Sve što treba da znaju.

Brat Efraim sklopi oči. — Kako su reagovali? — upita. Ponovo otvori oči.

— Ne znam. Mislim da su na neki čudnovat način to već i znali. Bili su mali, ali nečega se ipak sećaju.

— Može biti, — odvrati brat Efraim. — Deca razumeju ono što čak ni svetitelji nisu u stanju. — Zaćuta na trenutak. — Jens, — nastavi, — hoću da te zamolim nešto. Delovaće ti čudno, ali želim da mi to učiniš. Iako znam da nema potrebe, ipak se bojim.

Jens se nagnu napred, pažljivo slušajući. — Reci mi.

— Sećaš li se kako smo u Bet Šemešu, dok smo išli u školu, u spavaonicama, kao mali, nakon odlaska iz Doma za odgajanje, pevali jednu pesmu pre odlaska na spavanje, sećaš li se? Imala je nekoliko strofa i neki glupi refren koji se rimovao, — brat Efraim prasnu u promukao i zastrašujući smeh, koji kao da je već pripadao svetu mrtvih, — sećaš li se, Jens?

— Naravno da je se sećam, - odgovorio je s osmehom, — s vremena na vreme mi se javi i onda ne mogu da zaspim. Zašto me to pitaš?

— Voleo bih da mi je otpevaš, zaboravio sam reči, — reče brat Efraim. – Sama pomisao da ću je ponovo čuti me smiruje. Jel’ bi učinio to za mene?

Jens je zaćutao na trenutak, a onda se trgnuo. Otišao je do vrata i zatvorio ih. Vratio se do oltara, približio stolicu i pročistio grlo. Prisetio se prvih stihova, pretvarajući se da ih je zaboravio, iako ih se dobro sećao, kao da su mu bili urezani ispod kapaka.

— Zamisli da ih pevaš Natanu i Eliji, — požurivao ga je brat Efraim slabašnim glasom. — Nisi ovde. Zamisli da si s Ajlin i decom, u maloj kući okrenutoj ka moru. Da ste poslednji ljudi na zemlji. Zamisli da je to pesma radosti.

Jens je zatvorio oči. Skupio je hrabrost i počeo da peva. Sve mu je delovalo tako besmisleno. Onda je pogledao brata Efraima u lice, spokojno kao u detenceta koje samo što nije zaspalo, pa je nastavio da falšira tu glupu pesmu, verujući u svaku reč koju peva, kao da je molitva ili predskazanje.

Stisnuo je ruku prijatelja i osetio kako se život gasi s notama ove uspavanke.

More by Ana Popović

Sinopsis

Priča koju sam počela da pišem mogla bi da postane ili deo antologije kratkih priča, usredsređenih na različite, međusobno povezane likove, ili odlomak iz života jednog young adult-a. Nalazimo se u bliskoj budućnosti, a unutar jednog četa zabrinutih roditelja izbijaju uzbuna i panika, koje se u jednoj zbijenoj zajednici, naizgled obzirnoj i čestitoj, a uistinu modroj od zavisti i sebičnosti, lančano prenose. Pojavljuje se intenzivno – dok se nižu prepirke, laži, poze i uspesi malih, bednih moćnika – iskreno roditeljsko nerazumevanje emotivnog života dece, kao i potpuni fijasko u pokušaju da i...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Rečnik zatvorenika

Rečnik zatvorenika sadrži glasove i priče ljudi na odsluženju kazne u okružnom zatvoru Loruso i Kutunjo, u V bloku paviljona C, namenjenom „izolovanim zatvorenicima“. Nastao je tokom dvogodišnje radionice kreativnog pisanja koja je organizovana u samom zatvoru. Svi znamo šta označavaju reči „kuća“, „zima“, „ljubav“, i njihovo značenje je neupitno. Ali u zatvoru se značenje reči menja i ova promena određena je samim prostorom: unutra postoji samo unutra, a reči postaju zastarele, tj. kao da su zamrznute u nekom praiskonskom vremenu. I baš u tim zajedničkim rečima leži moć: reči koje su spolja ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello

Pande parka Ueno

Otkad su se deca rodila, ili možda otkad sam na društvenim mrežama, ili čak otkad sam zbog posla primorana da komuniciram na jasan i prijemčiv način, i da se, ukratko, pozivam na ono što je poznato, umesto da to izmišljam, delila sam svoje vreme na ono stvarno, to jest na ono u kome sam mogla da pričam sa sobom na svom stvarnom jeziku, i na lažno vreme, to jest na ono u kome sam morala da se izražavam po kategorijama, u okviru registara ili da zauzimam veštačke stavove. Čitala sam u romanima o upornim i nepokolebljivim ljudima koji bi ustajali u četiri ujutru, tuširali se hladnom vodom, a već...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Na putu do kuće

Dok sedaju u kola i odlaze iz grada, pokušava da smiri napetost, govoreći da je za njega to bila jedna od onih nemogućih situacija, koju on naziva Šta-bi-ti-kad-bi? Ona klimnu glavom. „Te situacije ti nisu baš jača strana“, uputi mu komentar. „Šta hoćeš da kažeš? Ne znam šta je, jebote, više od toga trebalo da uradim?“ „Nemoj da psuješ. Mateo ponavlja sve što kažeš. Aliče baci pogled preko ramena. Mateo je utonuo u svoje sedište. „Hoćeš li mi reći gde sam pogrešio?“, upita on nakon nekog vremena. „Davide, sišao si s uma, potukao si se sa staklom. Da nije bilo mene, još bi bio tamo i lomio ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Bljeskovi

U zbirci eseja pod naslovom Zen u umetnosti pisanja, Rej Bredberi piše da je od svoje dvadeset četvrte do svoje trideset šeste godine vreme provodio sastavljajući spiskove reči. Lista je glasila otprilike ovako: JEZERO. NOĆ. CVRČCI. JARUGA. POTKROVLJE. SUTEREN. KAPAK. DETE. GUŽVA. NOĆNI VOZ. SIRENA ZA MAGLU. SRP. KARNEVAL. RINGIŠPIL. PATULJAK. LAVIRINT OGLEDALA. SKELETON. Nedavno mi se dogodilo nešto slično. Živela sam u porodici koja mi je pružila dobro obrazovanje i dobar odnos prema životu, ali u poslednje vreme uporno preispitujem neke stvari. Mnoge su preostale i još uvek me plaš...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello
More in SR

Portret

Na kući velelepne fasade nalazila su se vrata od hrastovine, bez istaknutih imena stanara. Čekajući Davida da siđe posmatrala sam ulicu. Bila je mirna i okrečenih pročelja, ni nalik na četvrt kraj kanala gde smo Sam i ja stanovale. Balansirala sam između sanjarenja i gneva, kao što je često slučaj kada se suočim sa stvarima koje ne mogu sebi da priuštim. Otvorio je vrata i nasmešio mi se. Košulja mu je bila otkopčana. Pratila sam ga uz stepenice i ponovo udisala miris badema i terpentina koji je ostavljao za sobom. Atelje je bio u istom neredu kao i prethodni put, no činilo se da se razdanil...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Hannah Roels

Tapioka

Brundanje motora kombija udruženja najavilo je da je vreme ručku. Sunce je bilo toliko upeklo da je postalo nevidljivo. Starac je stajao pod smokvom, u štrokavoj raskopčanoj košulji, s podozrivim osmehom na usnama koje su stiskale cigaretu. Pogledom je pratio Brazilku, dve velike vlažne mrlje pod pazusima i još jedna na leđima uniforme, dok je izlazila iz kombija, vadila hranu i išla ka poljskoj kuhinji, gde ju je obično čekao. – Čika Žuao! Čika Žuao! Njegovo smežurano lice zgrčilo se od smeha, otkrivajući brazde kestenjaste od znoja i prašine. – Čika Žuao! Ej, čika Žuao? Zabavljao se ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Sve sveri Poljske

Kao i obično, tog jutra se probudila gladna. Zidovi sobe odzvanjali su od kvakanja patki koje nadleću krov i devojčica se uspravila u krevetu. Patke su do bakine kuće stigle izdaleka, možda sa drugog kontinenta, mašući krilima. Preko noći je prestala da ide u školu i poslali su je tu, kod bake koja je živela pored jezera kilometrima udaljena od najbližeg sela. Niko nije mario za nju. Tamo u gradu, njeni su roditelji tražili privatnost ili radili, bilo je nejasno. Ono, pak, u šta nije sumnjala bili su stomačni drhtaji svakog jutra, ali i u popodnevnim časovima. Pokazivala bi na stomak, gladna, ...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Adriana Murad Konings

Beleške o životu Fransis Donel

Prolog Godine 1945. Fransis Donel, spisateljica i poznata uzgajivačica ptica, rođena je u Sjedinjenim Američkim Državama. Godine 1983. lažirala je sopstvenu smrt od lupusa, bolesti koja ju je tištala od detinjstva. U mesecima koji će uslediti otkriveno je da su sve to bile glasine. Nakon jedne manje polemike do koje ćemo doći kad za to bude vreme, Fransis se povukla iz javnosti tokom nekoliko decenija. Već je počeo XXI vek kada je stigla u Španiju, pod teretom bolesti koja je neprestano rasla u njenoj unutrašnjosti. Često je govorila da je domovinu napustila onda kada je postala prestara za p...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Adriana Murad Konings

SKOROSMRTNICA

IZ ZBIRKE PRIPOVEDAKA SKOROSMRTNICA DISCLAIMER: Skorosmrtnica je zbirka krastkih priča koja se sastoji iz šest ciklusa (Jedna neobična vest, Ptice ne preleću prigradska naselja, Crtice iz minibusa, Skorosmrtnica, Na usta, Ako ste nas bombardovali. Svaki od ciklusa sadrži pet kratkih priča. Priče sažimaju junake i događaje, ostaju otvorene na kraju, često su bez uvoda i međusobno se povezuju prostorno. Kao celina, zbirka priča Skorosmrtnica teži humornom i ironijskom odnosu prema ozbiljnim temama svakodnevnice čoveka koji se našao u graničnom istorijskom ili intimnom periodu. CIKLUS PTICE NE...
Written in SR by Ana Marija Grbic

Dolazak

Stvari su krenule naopako jednog nedeljnog jutra u avgustu, kada su prvi prolaznici kroz trg Di Parvi ispred Notr Dama, zaposleni okolnih bistroa, ugledali predmet, nešto poput ogromnog metka položenog na zemlju s vrhom okrenutim prema katedrali, a zadnjim delom ka policijskoj upravi. Prema prvoj proceni, projektil je bio dugačak oko dvadeset metara i imao prečnik oko pet metara. Barmeni i konobari su radoznalo prilazili, razgledali ga sa svih strana, slegali ramenima i odlazili da otvore svoje restorane. To je bilo oko sedam. Oko osam su se sveštenici i crkveni službenici koji su došli da o...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Alexandru Potcoavă