Silno neonsko svetlo nekvalitetne sijalice pritiska Marijanu Grujić dok pokušava da ispere butine od prašine. Ona je još uvek mlada i život joj pruža besmisleno trčanje do ulaza, to da ne mora da ide asfaltom već može da valja stare patike po zemlji i prašini. Razmišlja, do juče je mogla lastiš i to  "butine bez pipke" a danas ju je dečko poljubio s jezikom, toplim hrapavim jezikom što joj je napunio usta. Život se smenjuje, tako njena baba kaže, život se stalno smenjuje i uvek dođe gore. Ipak, razmišlja Marijana Grujić, jezik njenog novog dečka prilično je dobra zamena čak i za trideseti krug "butina bez pipke", za osećaj u grudima kada više ne možeš, pad na kolena, dodir asfalta rukama, odranu kožu i nadu da su drugarice prošle još gore. 
      Zbog toga što je odrasla, Marijana sada razgovara telefonom i dok se tušira i dok baba priča o mladosti i dok se majka i otac svađaju. Marijani i sada, u kadi, zvoni telefon i ona se javlja. To je neka devojka zove na tuču, kaže joj kurvo uzela si mi dečka, a ona, naravno, pristane, zahvali se i prekine vezu. Tri je puna sata Marijana Grujić provela u kadi pokušavajući da iz nje nikada ne izađe. Prvo se zalepila leđima za mokro dno, onda je skupila noge i pribila ih uz hladne zidove. Topli izdah vode podsećao ju je na kanalizaciju pored koje je lovila malene zelene žabe. Da je nastavila da lovi žabe, igra lastiš, da je nastavila da otkida glave lutkama i da je zamolila babu da joj sašije još jednu haljinicu za barbiku sada ne bi morala da se tuče. Sama je kriva. Život se smenjuje ali šta ti ima da se smenjuješ zajedno s njim, razljuti se Marijana i shvati da mora da ode na tu tuču od čega joj pripadne muka i skoro povrati deo večere. Aprilsko veče razvilo se u silnu buku u ušima Marijane Grujić i ona tu noć prospava u znoju, bez ikakve nade da će sutra ponovo biti dovoljno mlada da ne mora da ode na pasarelu i tamo se pesniči i pljuje. 
      Ujutru je baba suvom krpom brisala kruške zrele kao novorazvijena guzica Marijanina, u podne se služio klimavi ručak od nekvalitetnog mesa a popodne je sve to naraslo u suvereni oblak haosa u stomaku Marijane Grujić koja se spremala za okršaj. Tako se živi život, razmišlja ona dok s bolom i strahom obuva patike koje je prerasla. To će biti poslednji par patika koji će Marijana prerasti i da je to tada znala, da je znala da će se baš tim patikama prekinuti detinjstvo, i da je detinjstvo ono što je zauvek iza, da je znala sve to odmah bi skočila s dvanaestog sprata solitera.
      Na pasareli se sitna salasta magla razvlači po toplom betonu. Devojka koja hoće da se tuče povela je društvo. Dvadeset naoštrenih adolescenata cupka u mestu i čeka da mekani korak odzvoni negde blizu. Marijana Grujić hoda ali to ne oseća kao hod. U šaci steže kamenčić, pertle je vezala snažno. Utapa se u masu kao da je njihova. Devojčica koja želi da je tuče dobije povratnu. Pa još jednu i onda pada na pod. Nešto se besno i lajavo zatalasa između sinapsi Mirjaninih i ona besno nasrne još jače ali je tada masa poklopi pesnicama i šamarima sve dok joj glavica ne udari tupo o nezgodnu prirodu betonskog bloka. Tišina koja je tada dotakla telo Marijane Grujić mogla se osetiti kao najlepši sladoled od vanile, snažno i delikatno. Proleće se povuklo u toaletne stočiće svojih napuderisanih gospodarica i ostavilo pasarelu praznom. Šta to čuje ta prolećna noć?
      Marijani se malena barica mokraće razlila po gaćicama. Iz ove perspektive ona jasno vidi kako žaba puni usta vazduhom i preživljava. Primeti i svoje prste što leže pored glave i seti se prvog orgazma pa shvati da se život smenio i da više nikada ništa neće biti bolje. 
      Ponadala se da je glavom udarila dovoljno jako i da će zaboraviti lepa jutra detinjstva koja je izgubila. Njena stopala su u trenu porasla za još jedan milimetar i zauvek prestala da rastu. Uprkos proleću.