View Colofon
Translations
Published in edition #2 2019-2023

SKOROSMRTNICA

Written in SR by Ana Marija Grbic

IZ ZBIRKE PRIPOVEDAKA SKOROSMRTNICA

DISCLAIMER: Skorosmrtnica je zbirka krastkih priča koja se sastoji iz šest ciklusa (Jedna neobična vest, Ptice ne preleću prigradska naselja, Crtice iz minibusa, Skorosmrtnica, Na usta, Ako ste nas bombardovali. Svaki od ciklusa sadrži pet kratkih priča. Priče sažimaju junake i događaje, ostaju otvorene na kraju, često su bez uvoda i međusobno se povezuju prostorno. Kao celina, zbirka priča Skorosmrtnica teži humornom i ironijskom odnosu prema ozbiljnim temama svakodnevnice čoveka koji se našao u graničnom istorijskom ili intimnom periodu.


CIKLUS PTICE NE PRELEĆU PRIGRADSKA NASELJA

Svaki dom kulture u svakom manjem mestu pretvorio se u prodavnicu ispred koje njih trojica ili četvorica u gumenim abibas papučama cevče pivo. Jedan kaže političari su govna drugi opsuje treći pljucne u stranu a četvrti, ako takav postoji, samo tiho pritiska limeni okrajak nekadašnjeg oluka uz pod. U takvom društvu nikada nećete sresti Jovana Vokanovića, sina jedinca velikog desimirovačkog domaćinstva, skoro fakultetski obrazovanog, s finim interesovanjima i letovanjima na grčkom primorju. Jovan ne kupuje u ovoj prodavnici krcatoj nekakvim lokalnim proizvodima c klase od kojih mu se možda najviše gadi korpica usranih jaja što stoji odmah pored kase. Ipak, onda kada ga mrzi da ode do grada i snabde se kvalitetnim proizvodima nemačkih i francuskih distributera o kojima on, kao poludiplomirani ekonomista, zna dosta, nekako skupi snagu pa prođe kroz te otrcane rafove. Još bi Jovanu lako bilo da ne mora da se susretne s kasirkom Jagodom Velikić, visokom kao krst ispred desimirovačke crkve, crnom kao opornički zimski mrak. Jagodino sada natrulo žuto-crno zubalo bilo je prvo s kojim se dodirnuo jezik Jovana Vokanovića i on se, neobično, svakoga puta kada ga ona pogleda priseti te večeri u bilijar klubu i jeza ga prođe od pomisli da je mogao završiti s njom i sada je ljubiti u ta škrbava usta. Ta škrbava usta baš je to tako sebi definisao dok je pokušavao da odlepi novčanicu od novčanice gledajući u ona usrana jaja pre nego u oči neobično tužne Jagode Velikić. A pogled njen, što je svaki dan vrcavo poigravao po kupcima i lovio nemasne i one malo masnije šale, ugasio bi se i pao na pod svaki put kada bi Jovan kročio u prodavnicu. Zapravo, bila je sigurna Jagoda, mogla je da oseti miris benzina njegovog automobila, mogla je da prepozna da će ući po zvuku njegovog parkiranja i što je najgore, Jagoda ni posle svih prezrivih nepogleda nije uspevala da udavi tog leptira među jajnicima što bi joj svakog puta razmahao tvrdim krilima po utrobi. Jer ona je predosećala da bi Jovan u svakom trenutku mogao da podigne pogled, uhvati je za ruku i kaže joj Jagoda ja bih da te ženim. Ali neće Jovan nikada oženiti Jagodu. On će do četrdesetosme godine živeti od para svojih roditelja, negde u četrdesetoj će naći neku dvadesetogodišnjakinju kojoj će otvoriti frizerski salon, ona će mu roditi dva deteta, jedno debelo a drugo lepo na nju, i varaće je ponekada s njenom kumom što pravi visoke princes krofne. Ono što Jagoda ne razume, dok prstom prelazi preko selotejpa što se nikako ne može odlepiti s pulta i dok uredno ređa suve sutrašnje hlebove i dok joj niz obraz klizi slana suzica razočaranja jeste da u celom životu Jovana Vokanovića od sada, kada joj je bacio tih dvadeset dinara pred šaku, pa do trenutka kada bude umirao od ciroze, da u celom tom životu neće postojati jedan jedini trenutak čija se silina može meriti s Jagodinom najsvakodnevnijom šalom, što je onako uzgred dobaci koleginici kad god u radnju uđe neki zgodan momak i potom skupi okice, uhvati se za čelo pa raširi dva reda žuto-crnih zuba u osmeh.
Jagoda to ne razume ali će se sutra, sasvim sigurno, isto tako osmehnuti.

CIKLUS CRTICE IZ MINIBUSA

Prvo ulje na platnu slikara Neše Nedeljkovića prodato je upravo u minibusu firme Gea nadomak Bujanovca. Prijatelj je ponudio pedeset evra, tako je glasila sms poruka i Neša je bio zahvalan bogu što je još uvek s ove strane granice pa je mogao da primi tu predivnu vest. Prvo je neko vreme gledao u mobilni telefon a onda je počeo da smišlja najteatralniji način na koji će to saopštiti svojoj ženi Đurđi Nedeljković što je u tom bitnom trenutku propisno hrkala na naduvanom jastučetu za kola malog prsta zakočenog za ceger pun dinara. Nakon nekoliko minuta Neša polagano probudi svoju ženu, pokaže joj sliku i pita je da li bi volela da je zadrže u kući ili poklone prijateljima. Đurđa, koja je od kada je Neša otišao u penziju veoma poštovala ulazak u umetnost svoga muža koji joj se najzad pridružio, pomalo je ravnodušno predložila da se slika pokloni kumovima. Na to je Neša malo odskočio od sedišta i skoro, a to je i njega zaprepastio, povikao uz smeh: A ne možemo ovu da damo. Penzionisana profesorka muzičkog Đurđa Nedeljković uspravila se na sedištu i pogledala u popucale kapilare u muževljevim očima dok je on reljefastim jezikom gotovo oblizao okvir svojih naočara. Jer taj je trenutak bio najbitniji u životu Neše Nedeljkovića, on je znao da će i njemu doći zlatni talas, znao je to i onda dok su ga devojke odbijale jer je imao akne, i dok je bio najbolji đak u razredu, i kada su majka i otac umrli pa nije uspeo da završi prava već se celoga života zagledavao u tumorne trbuhe yugo automobila. Znao je Neša Nedeljković da će doći dan sličan ovome, da će se sa njegovih prstiju odjednom sljuštiti decenijske naslage motornog ulja. Sada se rascvetao, kao drveće na njegovim slikama, Nešin mozak se pružao nebu u ljubičastim nijansama. Možda se šlogirao, pomislila je pomalo naivno Đurđa netremice gledajući u pulsirajuće oči svoga muža. Nju ne damo jer je kupljena, zato je ne damo, konačno je izustio Nedeljković nekakvim čudnim glasom, piskavim a otresitim: skoro da je zakreštao. Penzionisana profesorka muzičkog poskočila je s mesta vidno srećna, izgrlila muža nekoliko puta, poljubila ga u usta vlažnim negovanim usnicama i pijuknula nekoliko puta u vazduh. Posle su dugo gledali u tu sliku koju su fotografisali mobilnim telefonom kao i sve slike, njih ukupno osamdeset, koje je Neša naslikao u prvoj godini penzije. Ova im se najviše svidela. Zbog ove reke, pokazala je Đurđa na tananu rečicu što je silazila od kolibe pa sve do brdašca koje je zatvaralo sliku, vidiš kako si je živo uradio. Ne, ne najviše im se dopala zbog oblaka, Neša je prstom prelazio preko malog telefonskog ekrana kao da pokušava da ih dodirne. Na albanskoj autopumpi svi su izašli iz minibusa pokušavajući da udahnu malo vazduha, da protegnu noge na stolicama uz cigaru i preskupi burek. Đurđa i Neša Nedeljković, sedeli su na svojim mestima nemo zagledani u galeba za kojeg su se uverili da je baš on i ništa drugo razlog što je ova slika prodata. Neša Nedeljković naslonio je glavu o rame svoje žene a za sat vremena je spavao oslonjen čelom o hladno staklo koje bi povremeno grubo zavibriralo od neravnina na putu. Penzionisana profesorka muzičkog i dalje je u ruci držala mobilni telefon s otvorenom slikom i posmatrala kolibicu od pruća i živahnu rečicu što se uliva u jedno krajnje neproporcijalno brdo kao i galeba što ka tebi leti kada se u njega zagledaš. Gledala je usnulog Nešu, njegove ruke što su se trzale kao mačje šape. Znala je Đurđa da je on genije onda kada to niko nije znao a sada, šta ako se sada uobrazi? Šta ako nađe mlađu ženu, preseli se u Pariz i tamo počne da otvara izložbe jede kavijar ispija penušava vina? Gorda mračna pruga autoputa prošla je kroz Đurđinu utrobu i razvukla je iza sebe. Nešo, probudila ga je, Nešo a da ne prodamo ovu, ova mi je posebno draga. Bunovni Neša je za trenutak ćutke promislio, onda je pomilovao po glavi složivši se: Drugu ćemo naći, pa vrlo brzo i sasvim nevino utonuo u san. Đurđa se, a znala je da su to samo sekunde, na trenutak spasila velike nesreće koja bi odnela njenog muža do Amsterdama, možda i Njujorka, ili gde već, daleko od njene volje. Ipak, nije mogla a da ne zamišlja široku halu Pompidua i u njoj Nešin Izlazak sunca u rodnom kraju kako suvereno vlada prostorom. I kako mu se baš svi dive.

*
Na tristapedesetčetvrtom kilometru od Beograda Marina se seti da bi mogla da nešto pojede. Polagano vadi svoju rol viršlu ali ne vredi, kesa se komeša i šušti kao more. Sada mora da ponudi ove pored sebe. I to rol viršlom, koja se ne deli. Ipak: mora. Hoćete li malo, ne, u redu, naravno, i ona zarije tanke i oštre zubiće u žilavu koru lisnatog testa. Minibus baš tada staje na pumpi i Marina sada na vetru pokušava da završi obrok. Vraća se s fakulteta, putuje tri puta nedeljno na relaciji Gračanica-Beograd. Ponekada prespava kod sestre u Borči ali joj je često glupo da pita a sestra se više ne nudi jer joj je dosadno da vreme provodi s nekim ko tako nametljivo ćuti. Od kada je upisala doktorske studije, kao ćerka najbogatijih u kraju, svi su se njome konačno ponosili. Zbog rošavog lica nikada joj nisu govorili da je lepa već da je pametna a i to je posle nekoliko godina svih petica i desetki izbledelo. Ipak, Marina je sada dobila novu snagu: o njoj se govori u komšiluku kako o nekakvom bitnom naučniku i prvoj osobi u selu. Da nije rošava govorilo bi se i da je našla nekoga i da uopšte ne studira nego se kurva a roditelji to hoće da prikriju. Ovako su joj svi verovali da je doktorand i svaki put kada bi došla pitali bi je pitanja koja su čuli na televiziji a ona bi tiho odgovarala i bila bi kratka što bi ih gotovo uvek dovelo do ludila jer su očekivali mudraca a dobili tu mutavu žensku. Pa ipak, drugog doktoranda nisu imali i morali su da se zadovolje Marijinim kratkim odgovorima, neveštim kršenjem tankih prstiju. Oni ni ne znaju da je ovo poslednji put da putuje iz Beograda i da se više u njega nikada neće vratiti, da je u moru studenata potopljena čvrstom šakom tamošnje intelektualne elite. I sama je bila u čudu, do sada studentkinja sa svim desetkama, od sada ona koja nije prošla godinu zbog naivnih emotivnih radova o Karamazovima u kojima je pisala da je Aljoša anđeo na šta se eminentni profesor šokirao i vratio joj indeks a koleginica do nje se zadovoljno osmehnula. Tako je kada dođu da operu diplomu, čula je zbunjena Marina dok je izlazila, po poslednji put, iz oker kabineta svog profesora književnosti. I eto je sada, navlači rukave na promrzle prste, i dalje jednako zbunjena pokušava da razume šta se to desilo pa sada na ovoj sasušenoj travi pored OMV pumpe oseća da je sasvim oduzeta od smisla koji joj je do pre nekoliko dana pripadao. Od stresa i gradske prašine, bledo lice joj se još više upalilo i loj je divljao pod tankom kožom. Vozač minibusa odbrusi putnicima da uđu u vozilo jer neće on deset sati putovati. A da vidite samo Maru, ona ne ulazi, noge su joj se zakucale u travu i sasvim opušteni prsti lebde pored tela. Ona zna da ne može da se vrati kući i od toga joj se telo ukočilo i sada se pretvara da je hrast. Vozač besni, putnici su se uskomešali. Neka žena joj prilazi ali se uplaši njenih bezizražajnih očiju pa ustukne gotovo metar. Prolaze minuti u iščekivanju bilo kog Marinog pokreta ali ona se ne pomera dok joj živa kosa leti po vazduhu. Mara je baklja. Ona osvetljava samu sebe i zna koliko daleko to svetlo dopire. Vozaču je dozlogrdilo i jedna teget sportska torba pada na njena stopala. Tada se trgne i pomeri malo u stranu na šta vozač i putnici još jednom pogledaju u njenom smeru ali im ona uzvrati jednim laganim i stidljivim osmehom pa podigne desnu ruku kao otpozdrav. Kada su se zalupila vrata kombija seti se reči svog profesora: Vi ste i stilski i naučno nepismeni, sramota za akademskog građanina, pa uzme svoju torbu i krene niz put sve do izlaska sa autoputa. Odvajanje za Veliku Drenovu, to nije ni videla. Hladni noćni vazduh utrnuo joj je obraze i Mara je, možda u pokušaju da raskravi lice, razjapila vilicu i gotovo slučajno uzviknula: ALJOŠA JE BIO ANĐEO! A onda se spustila do manastira Svetog Ilije i tamo ostala do kraja života.

More by Ana Marija Grbic

UPRKOS PROLEĆU

      Silno neonsko svetlo nekvalitetne sijalice pritiska Marijanu Grujić dok pokušava da ispere butine od prašine. Ona je još uvek mlada i život joj pruža besmisleno trčanje do ulaza, to da ne mora da ide asfaltom već može da valja stare patike po zemlji i prašini. Razmišlja, do juče je mogla lastiš i to  "butine bez pipke" a danas ju je dečko poljubio s jezikom, toplim hrapavim jezikom što joj je napunio usta. Život se smenjuje, tako njena baba kaže, život se stalno smenjuje i uvek dođe gore. Ipak, razmišlja Marijana Grujić, jezik njenog novog dečka prilično je dobra zamena čak i za trideset...
Written in SR by Ana Marija Grbic
More in SR

Kraj

Srećan kraj Probudila me je kiša. Umešala mi se u  san, pa u prvi mah nisam znala iz kog je sveta.  Plivala sam u beskraju Pacifika. Znam da je bio  Pacifik, poznajem ga iz televizijskih emisija.  Plivala sam kroz tirkiz i kristal. Tako kažu u  reportažama, tirkiz i kristal. S bokova su mi  visile ukrasne perle kojima se vezuje kupaći  kostim. Njega znam sa fotografija. Moj prvi  kupaći kostim, dečji. Nebo je spustilo zavesu  dok sam popravljala čvor. Teške kapi pljuskale  su mi po temenu i ispruženim rukama, postajale  su sve gušće i teže, dok voda nije prekrila  čitav svet. Obavila me je k...
Written in SR by Jasna Dimitrijević

Pohvala Uraganu

Oduvek sam uživao u grubosti svakodnevice – u čaši koja se razbija u tami, na primer. Ponekad se zapitam da li je to sećanje zaista moje. Iznova proživljavam scenu s radošću koju je teško zauzdati: predmet pada i raspršuje se, slede tupi tresak i zbrkani glasovi usred noći. Moja majka pritiska prekidač da osvetli rasute komade stakla. Njena otvorena šaka u vazduhu, nada mnom. Zvuk šamara koji uopšte ne liči na zvuk stakla na podu i osećaj da je sve deo nekakvog obreda. Grubost koja započinje čašom, a završava se bolom koji majka nanosi sinu. Prošlo je mnogo godina od tada i nema više čaše, n...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

Na putu do kuće

Dok sedaju u kola i odlaze iz grada, pokušava da smiri napetost, govoreći da je za njega to bila jedna od onih nemogućih situacija, koju on naziva Šta-bi-ti-kad-bi? Ona klimnu glavom. „Te situacije ti nisu baš jača strana“, uputi mu komentar. „Šta hoćeš da kažeš? Ne znam šta je, jebote, više od toga trebalo da uradim?“ „Nemoj da psuješ. Mateo ponavlja sve što kažeš. Aliče baci pogled preko ramena. Mateo je utonuo u svoje sedište. „Hoćeš li mi reći gde sam pogrešio?“, upita on nakon nekog vremena. „Davide, sišao si s uma, potukao si se sa staklom. Da nije bilo mene, još bi bio tamo i lomio ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Odstupanje od nekoliko minuta

Dan počinje ranije nego što sam mislila. Podesila sam alarm da zvoni u 5.56, iz više razloga. Želela sam da imam vremena da meditiram u ranu zoru, a i da mogu da sačekam trideset minuta kako bi tableta koja poboljšava rad štitne žlezde počela da deluje pre kafe, pa da zatim započnem seriju vežbi koje spajaju topljenje masti sa tonifikacijom mišića, koristeći sopstvenu kilažu, a da u međuvremenu ne zaboravim da upalim bojler, jer zagrevanje vode traje oko četiri sata, što mi ostavlja dovoljno vremena da završim i deo joge za smanjivanje tenzije oko srca, a da se ne izložim riziku od izazivan...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Cristina Vremes

Ptice koje odaju budućnost

Izgleda kao nemoguć spoj sove, slepog miša, pingvina i rakuna; ima plavo krzno, velike, crvene oči, žuti kljun; nema ruke, već dva mala krila koja se pokrenu kada se uključi. Srećan rođendan, kaže ona. Noa misli da je kupovina vredela iako je potrošila malo više od planiranog. Trebalo joj je deset džeparaca da sakupi novac, ali joj je sada, dok ga gleda tako srećnog, drago što se odrekla bioskopa, luna parka, pa čak i kuglanja sa drugaricama petkom. Danijel pridržava igračku kao da je živa pokušavajući da prozre nešto u njenim očima. Noa pomisli da roditelji tako gledaju svoju novorođenčad,...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

PROMENA

-Molim Vas, idite liftom, ja ću strčati stepenicama – viče mladi lekar i juri niz stepenište, preskačući po nekoliko stepenika. Mora da stigne. Nekoliko nedelja ranije, još u porodiljskoj postelji, majka se obratila pedijatru, jer je dete neprestano plakalo. Prilikom prve posete, čula je: - Nahranite ga jednom, ali dobro, najzad će se smiriti. U drugoj klinici rečeno joj je: - To su samo grčevi. Nemojte da jedete pržena jela. Mleko će Vam se poboljšati, a dete će prestati da vrišti. U privatnoj ordinaciji lekar se jednostavno osmehnuo: - A zašto da ne plače? Pa to je novorođenče. Pedijatri su ...
Translated from PL to SR by Ivana Drenjanin
Written in PL by Joanna Gierak Onoszko