Doručak šampionki je debitantski roman Liu Zakrajšek, u kojem s protagonistkinjom odlazimo na tri različita studentska radna mesta: bioskop, kulturni centar i knjižaru. Kada ne pohađa predavanja ili ne radi, provodi vreme u maloj i zagušljivoj tavanskoj sobici stana koji deli sa impulsivnom i haotičnom Vesnom i organizovanom i ozbiljnom Pijom. Njihova dinamika se manje-više dramatično gradi i urušava kroz poglavlja, a sve se to dešava u pozadini širih egzistencijalnih kriza koje doživljava mlađa generacija koja će tek ući na tržište rada – od nesigurnosti i preteranih cena nekretnina do sve ozbiljnije klasne segregacije, usamljenosti i lošeg mentalnog zdravlja. Mlade junakinje u romanu, koje bi trebalo da razmišljaju o svojim snovima i budućnosti, najviše se brinu oko toga kako da zarade za sledeću kiriju. Roman, koji je inspiraciju za naslov pozajmio od Kurta Vonegata, suptilna je satira modernog vremena koja nam je preko potrebna.

Ova knjiga kratke proze je svedočanstvo jednog vojnika o iskustvu velikog rata. Vera na frontu, bratstvo među vojnicima, strah i nada, smrt i Ljubav. Autor obrađuje sopstvena traumatična sećanja, ali tekst može poslužiti kao psihoterapija ne samo za njega već i za čitaoce. On govori o sebi, prepričava stvarnost i snove, ali pre svega beleži život na samoj ivici. Govori o ljudima velike Ljubavi, na kojima sve i počiva. Ovde se javlja Gospod Rovovski, započinje Najnoviji zavet, ukrajinska kultura u rancu postaje oslonac, a priznati majstori ratne književnosti ne izdržavaju ispit stvarnosti. Oni o nama, Ukrajincima, ne znaju ništa. O sebi možemo govoriti samo mi sami, jer je na Istoku svašta novo. I Artur Dronj o tome govori otvoreno i neposredno. Onako kako govore oni koji su bili na ivici. I vratili se.

„U ruci držite roman koji obiluje licima koja su delimično nestala, delimično (ne)stvarna, na marginama istinitosti. U hostelu Preko granice moguće je veđto spojeno i ujedinjeno sa nemogućim, ipak sve je izuzetno životno i materijalno, neknjiško. Lekićeva jezička izbrušenost i detaljistički pristup rubnim emocionalnim stanjima navodi preko granice očekivanja.“

Da li je bivša nastavnica ukrajinskog jezika, sedamdesetdvogodišnja Vira Tiha, ikada pomislila da će se na zalasku svog teškog, ali ipak ispunjenog i srećnog života, naći u domu za stare? Naravno da nije. Još manje je mogla da zamisli da će je ovamo odvesti njen voljeni sin jedinac. Ali gospođa Vira je ubeđena da je ovde samo privremeno. Eto, u toku je leto 2022. godine, rat je, njen sin Tolja danonoćno volontira, snaha je s decom bila prinuđena da se evakuiše u inostranstvo, a selo u Kijevskoj oblasti u kojem su živeli tek se oporavlja posle ratnih dejstava i okupacije. A za nju je kao srčanog bolesnika, kako se njen sin ne bi brinuo, možda zaista bolje da ostane ovde, što dalje od fronta, u relativno bezbednom seocetu, gde se rat prikazuje samo na televiziji, da bude u društvu vršnjaka,. Pa makar tim vršnjacima bilo i preko sedamdeset godina. Ali umesto komunikativnih starijih ljudi, Vira Tiha dospeva u svet ranjenih, zajedljivih, sarkastičnih matoraca koji iz dana u dan posmatraju kako im se životi kotrljaju ka svom zalasku. „Tamo gde sunce zalazi“ je topla i potresna priča o životu na njegovom zalasku. Roman koji otvara važne i bolne teme kroz priče o ljudima i njihovima odnosima, pre svega odnosima sa decom. Tekst ima terapeutsko dejstvo koje nam je svima preko potrebno u ovim teškim vremenima. Ili, kako sama autorka kaže, knjiga je flaster za ranjeno srce.

Dvojici pokvarenjaka naloženo je da pogube cinkaroša. Dok tumaraju planinama i selima, za petama im je vlastita prošlost. Ovo je onirička parabola smeštena u surovi svet, u kojoj strah gospodari sudbinama junaka.