Prošlo je već nekoliko godina otkako su Luk i Eli prvi put kročili na tlo Crvene planete. Sadnjom višanja na Marsu, koje zasad jedine uspevaju na ovoj turobnoj planeti, otac i ćerka započinju uzbudljivu potragu za tajnama ukopanim u naslage crvenkaste prašine. Stabla puna tamnocrvenih plodova rastu pod svodovima svih specijalizovanih plastenika, osim u jednom – Rejonu 24. Dok se unutrašnjost njihovih astronautskih odela sve više puni usamljenošću, strahom, nerazumevanjem i tugom, tragični događaji iz prošlosti nastavljaju da ih pritiskaju kao sumorna izmaglica Marsa. Iako često primoravaju sebe da ne razmišljaju o domu koji su privremeno napustili, iskre njihovih priča i sećanja nemoguće je u potpunosti ugasiti – one ih vuku ka bitnim sitnicama i događajima koji su oblikovali njihove živote. Zašto je važno na koji način Eli jede višnje i koje je drvo Luk zasadio kad je bio mali? Da li staro imanje, voćnjak, obližnje jezero, utihnuli seoski vašar i mreža isprepletenih kanala i šumaraka mogu biti skelet i životni sistem jedne porodice? U svom debitantskom romanu Boris Džinić vešto prepliće prošlost i sadašnjost svojih junaka i donosi nam dirljivu priču o snazi uspomena, ljubavi, bolu, patnji i neraskidivim vezama među ljudima. Rejon 24 podseća nas da je i na najmračnijem mestu moguće sačuvati radost življenja i veru da se onome što nas čeka vredi vratiti.

„Sva ljubav iz jedne izgorele fotografije” stavlja u središte odnos tri generacije žena koje svet razumeju na gotovo međusobno nespojive načine. Porodica i njena krhka ravnoteža uzdrmani su iznenadnim smeštajem u bolnicu najstarije među njima. Parališući strahovi dobijaju oblik u blizini neminovne smrti. Njihovi odbrambeni mehanizmi, naročito načini na koje svaka od njih parazitira na životu one druge, u ime dužnosti i majčinske ljubavi, izbijaju na površinu. A Leja, koja se nalazi na sredini tog rastojanja, je ta koja beleži promene, koja prosejava stvarnost, nastoji da je pretoči u reči i da joj da smisao, ona koja neprestano preispituje sopstveni identitet, pokušavajući da otkrije ko ostaje izvan uloga ćerke i majke i da pronađe put ka utočištu.

Istorijska fikcija „Progon jagnjadi” polazi od posledica masakra počinjenog nad jednom zajednicom na zapadu Rumunije, neposredno nakon potpisivanja Drugog bečkog arbitražnog sporazuma 1940. godine. Početak Drugog svetskog rata zatiče Domniku i braću Romija i Mikuluša u dvorcu porodice Teleki, gde rade kao sluge. Čim saznaju da je njihovo selo napadnuto, kreću na put da spasu majku. Međutim, jedini način da pobegnu od naoružanih hortijevskih/hortijevih trupa jeste mreža podzemnih tunela iskopanih između utvrđenja Transilvanije (na početku knjige nalazi se mapa ove mreže), u kojoj rumunske izbeglice traže svoje porodice i put ka slobodi. U Podzemlju dolazi do raznih sukoba, jer nisu svi prolazi završeni, ponestaje zaliha u ostavama, a jedan špijun poslat od strane Mađara unutra unosi krišom džak sa dinamitom. Istovremeno sa dramom izbeglica prepliće se i ljubavna priča između Romija i Domnike, koji se razdvajaju jedno od drugog. Domnika ostaje kao talac u jednom zaseoku koji je naseljen grupom ruskih špijuna, dok Romija progone sin grofa Telekija i njegovi vojnici. „Progon jagnjadi” nije samo napeta priča o putevima i granicama, već i tip romana koji otvara diskusije na teme kao što su izgnanstvo, kolektivno sećanje i prava žena, podstičući nas na kraju da se zapitamo: koju cenu smo spremni da platimo za slobodu i kakvo nasleđe biramo da ostavimo budućim generacijama?

Napisan kao kriminalistički roman, Život je moj opisuje odnose između tri žene različitog društvenog porekla: Anđele Pop, galeristkinje (i sveže majke), Grete Rot, policajke u Odeljenju za ubistva, i Karle [Razije], seksualne radnice. Pateći od postporođajne depresije, Anđela opet oseća snažnu potrebu za kontrolom, potrebu koja se, naposletku, materijalizuje u vidu izložbe koju protagonistkinja osmišljava pod naslovom „Život je moj”, posvećene njenoj ćerki Elizi i sestri Rajsi. Tu se pojavljuje Karla, koju Anđela slučajno upoznaje tokom jednog izlaska u grad, kao i bivši kolega sa fakulteta, novinar Lazar Mitrea. Međutim, Karla je kratkotrajno i ljubavnica Grete, policajke koja je zadužena za istragu sumnjive smrti Anđele Pop. Različite narativne niti prepliću se oko sledeće dileme: da li je smrt Anđele Pop ubistvo ili samoubistvo? Ako je reč o zločinu, ko je krivac? Ima li više saučesnika? Osumnjičeni u ovom slučaju postaju svi koji su bili bliski „žrtvi”. Sumnja i napetost, kako narativna tako i ona među likovima, održavaju se do samog kraja, kada saznajemo da je Anđela Pop iskoristila sve odnose kako bi do kraja sprovela svoj plan: izložbu kao manifest. Želja za samoubistvom i znaci psihičkog klonuća lika rasuti su kroz čitav roman, ali oni ne vode direktno ka zaključku da je to bila Anđelina odluka, te se dilema ubistvo ili samoubistvo zadržava do samog kraja knjige. Život je moj rastavlja stereotipe i predrasude vezane za porodicu, rod, seksualnost i psihičke poremećaje. Roman se, stoga, završava manifestom koji poziva na promišljanje, prihvatanje, razumevanje i empatiju.

Savremeni Kijev, vazdušna opasnost. Studentkinja Lesja se skriva u podrumu. Tamo nailazi na dnevnik studentkinje i medicinske sestre Natalje i počinje da ga čita. Natalja opisuje prve nedelje ukrajinske nezavisnosti, dve nedelje uoči ulaska Crvene armije u Kijev. Priču započinje bekstvom svog pacijenta. Pacijent je bivši visoki carski činovnik sa jedinstvenim slučajem šizofrenije. Natalja se nada da će se proslaviti u psihijatriji zahvaljujući radu na njegovom slučaju. Da bi mogla da nastavi da radi sa pacijentom, mora da spreči njegova naredna bekstva. Zbog toga mora da preuzme na sebe spasavanje njegove porodice iz grada, jer je pacijent upravo zbog ovoga bežao. Natalija je prinuđena da se osloni na svog novog poznanika Anatolja, ali i da stekne poverenje pacijentove starije ćerke Kasje (Kasandre), kako bi ispunila obećanje. Kasja je glava porodice i ima svoje probleme – priviđaju joj se jezive slike, koje se kasnije ostvaruju. Nataljina potraga za kartama za odlazak se oteže zbog niza, na prvi pogled sasvim običnih, nesrećnih slučajeva. Uz to počinje i boljševički ustanak u gradu, u koji bivaju uvučeni njoj bliski ljudi. Natalja je rastrzana između obaveza prema pacijentu, patriotizma koji je zadržava uz ranjenike i nove ljubavi — oficira Vasilja. Najzad, kroz razgovore sa pacijentovom porodicom, Natalji se slažu sve kockice u glavi: Anatolj nije onakva osoba kakvom se predstavljao, on ima neke neraščišćene račune sa pacijentovom porodicom. I niije pomagao Natalji, već je nastojao da spreči beg porodice. Zahvaljujući vezama sa ukrajinskim vojnicima, Natalja ipak uspeva da evakuiše porodicu vojnim vozilom. Da li i ona odlazi ili ostaje je pitanje koje ostaje otvoreno i prepušteno tumačenju čitalaca. Kraj vazdušne opasnosti. Lesja otkriva otkud Nataljin dnevnik u njenom podrumu. Tri epiloga: iz pera Anatolja, Vasilja i Natalijine poznanice. Tokom čitave knjige pojavljuju se i zapisi stilizovani kao Kasjine beleške, iz mističnog, vanvremenskog prostora.

Doručak šampionki je debitantski roman Liu Zakrajšek, u kojem s protagonistkinjom odlazimo na tri različita studentska radna mesta: bioskop, kulturni centar i knjižaru. Kada ne pohađa predavanja ili ne radi, provodi vreme u maloj i zagušljivoj tavanskoj sobici stana koji deli sa impulsivnom i haotičnom Vesnom i organizovanom i ozbiljnom Pijom. Njihova dinamika se manje-više dramatično gradi i urušava kroz poglavlja, a sve se to dešava u pozadini širih egzistencijalnih kriza koje doživljava mlađa generacija koja će tek ući na tržište rada – od nesigurnosti i preteranih cena nekretnina do sve ozbiljnije klasne segregacije, usamljenosti i lošeg mentalnog zdravlja. Mlade junakinje u romanu, koje bi trebalo da razmišljaju o svojim snovima i budućnosti, najviše se brinu oko toga kako da zarade za sledeću kiriju. Roman, koji je inspiraciju za naslov pozajmio od Kurta Vonegata, suptilna je satira modernog vremena koja nam je preko potrebna.