Napisan kao kriminalistički roman, Život je moj opisuje odnose između tri žene različitog društvenog porekla: Anđele Pop, galeristkinje (i sveže majke), Grete Rot, policajke u Odeljenju za ubistva, i Karle [Razije], seksualne radnice. Pateći od postporođajne depresije, Anđela opet oseća snažnu potrebu za kontrolom, potrebu koja se, naposletku, materijalizuje u vidu izložbe koju protagonistkinja osmišljava pod naslovom „Život je moj”, posvećene njenoj ćerki Elizi i sestri Rajsi. Tu se pojavljuje Karla, koju Anđela slučajno upoznaje tokom jednog izlaska u grad, kao i bivši kolega sa fakulteta, novinar Lazar Mitrea. Međutim, Karla je kratkotrajno i ljubavnica Grete, policajke koja je zadužena za istragu sumnjive smrti Anđele Pop. Različite narativne niti prepliću se oko sledeće dileme: da li je smrt Anđele Pop ubistvo ili samoubistvo? Ako je reč o zločinu, ko je krivac? Ima li više saučesnika? Osumnjičeni u ovom slučaju postaju svi koji su bili bliski „žrtvi”. Sumnja i napetost, kako narativna tako i ona među likovima, održavaju se do samog kraja, kada saznajemo da je Anđela Pop iskoristila sve odnose kako bi do kraja sprovela svoj plan: izložbu kao manifest. Želja za samoubistvom i znaci psihičkog klonuća lika rasuti su kroz čitav roman, ali oni ne vode direktno ka zaključku da je to bila Anđelina odluka, te se dilema ubistvo ili samoubistvo zadržava do samog kraja knjige. Život je moj rastavlja stereotipe i predrasude vezane za porodicu, rod, seksualnost i psihičke poremećaje. Roman se, stoga, završava manifestom koji poziva na promišljanje, prihvatanje, razumevanje i empatiju.

Istorijska fikcija „Progon jagnjadi” polazi od posledica masakra počinjenog nad jednom zajednicom na zapadu Rumunije, neposredno nakon potpisivanja Drugog bečkog arbitražnog sporazuma 1940. godine. Početak Drugog svetskog rata zatiče Domniku i braću Romija i Mikuluša u dvorcu porodice Teleki, gde rade kao sluge. Čim saznaju da je njihovo selo napadnuto, kreću na put da spasu majku. Međutim, jedini način da pobegnu od naoružanih hortijevskih/hortijevih trupa jeste mreža podzemnih tunela iskopanih između utvrđenja Transilvanije (na početku knjige nalazi se mapa ove mreže), u kojoj rumunske izbeglice traže svoje porodice i put ka slobodi. U Podzemlju dolazi do raznih sukoba, jer nisu svi prolazi završeni, ponestaje zaliha u ostavama, a jedan špijun poslat od strane Mađara unutra unosi krišom džak sa dinamitom. Istovremeno sa dramom izbeglica prepliće se i ljubavna priča između Romija i Domnike, koji se razdvajaju jedno od drugog. Domnika ostaje kao talac u jednom zaseoku koji je naseljen grupom ruskih špijuna, dok Romija progone sin grofa Telekija i njegovi vojnici. „Progon jagnjadi” nije samo napeta priča o putevima i granicama, već i tip romana koji otvara diskusije na teme kao što su izgnanstvo, kolektivno sećanje i prava žena, podstičući nas na kraju da se zapitamo: koju cenu smo spremni da platimo za slobodu i kakvo nasleđe biramo da ostavimo budućim generacijama?

I ako svi zaborave, priča o identitetu, otuđenosti i nerazumevanju, prvi je roman koji potpisuje Selma Skenderović, pobednica Festivala mlade literature Urška 2020. I ako svi zaborave je roman o odrastanju i potrazi za identitetom koji se nadovezuje na pitanja koja je autorka postavila u svojoj debitantskoj knjizi kratke proze Zašto ćutiš, Hava? Narativ u prvom licu i intimna priča studentkinje je priča o klasnoj sramoti, posledicama porodičnog nasilja, otuđenosti i problemima identiteta. Kako živeti kada si stranac i „ovde” i „kod kuće”? Zina je ćerka imigranata sa Kosova koja odlučuje da studira. Kada se iz malog slovenačkog grada preseli u Ljubljanu, u studentski dom, ona traži svoj put između svetova koji je definišu. Za nju postoje dva sveta, ovaj ovde, u Sloveniji, i onaj na Kosovu, kao što su dva sveta i ona i njeni roditelji, kao ona i njeni (odnekud imigranti) i Slovenci, i dva sveta u njoj samoj. Podeliti, ograditi, identifikovati, zbližiti se, spojiti ili isključiti? Ali s kim, pred kim ili od koga, kada smo na kraju svi samo ljudi. Zina je oštar posmatrač svoje okoline, roditelja i sebe. Razmišlja o tome ko je zapravo. Želi svoj prostor, svet u kome će biti više zagrljaja, bez nasilja. Što manje patrijarhalnih obrazaca unese u svoj sve samostalniji život, biće joj bolje. Toga je veoma svesna. I toga da svoj put u životu sam zacrtaš. Barem od trenutka kada se odupreš manipulacijama i udarcima koji su se smatrali, a ponegde se i dalje smatraju, prikladnim vaspitanjem. Sa jasnim razmišljanjem i razumevanjem događaja u svom životu i životima rođaka sa Kosova, Zina objašnjava razlike između ljudi koji su udaljeni „samo” 700 kilometara, ili čak samo nekoliko centimetara unutar sopstvene porodice.

„U ruci držite roman koji obiluje licima koja su delimično nestala, delimično (ne)stvarna, na marginama istinitosti. U hostelu Preko granice moguće je veđto spojeno i ujedinjeno sa nemogućim, ipak sve je izuzetno životno i materijalno, neknjiško. Lekićeva jezička izbrušenost i detaljistički pristup rubnim emocionalnim stanjima navodi preko granice očekivanja.“