Ima dvadeset četiri godine, napola je Napuljac, napola Mađar, studirao je u Bolonji i želeo bi da bude režiser i još uvek pokušava da nađe svoj put: ovo je inicijalni foto-robot protagoniste knjige „Da skratim priču“, debitantskog romana Davida di Lorenca. Zove se Davide, upravo kao i autor romana, i prvi put ga srećemo u Budimpešti, u gradu u kojem je rođena i odrasla njegova majka. Napustio je Italiju, prijatelje, porodicu i, uprkos tome što mu život u inostranstvu pruža obilje grotesknih avantura, njegova svakodnevica je dremljiva i nestalna. Preseljenje u Berlin neće ništa promeniti, a stvari će krenuti da se razvijaju tek kada bude primljen u školu filma i preseli se u Rim. Pinjeto, noći provedene u đuskanju (i posledična pustolovna vraćanja kući), umor i novi susreti doprineće novom Davideovom buđenju, rešenom da se uhvati u koštac sa jednom misterijom: besmisleno pojavljivanje, ali sve češće, razbijenog jajeta na stepeništu. Davide di Lorenco uspeva da verno i ironično predstavi svakodnevni život momka na pragu odraslog doba, što u svojoj intimnoj i melahnoličnoj dimenziji, što u beskrajnim rimskim noćima, i zabavama punim alkohola širom Evrope. „Da skratim priču” je opušten i dirljiv roman, koji u potpunosti čuva haotičan ritam i svežinu dvadesetih godina.

Као што је истакнуто у њеном поднаслову, књига Сваштоловац садржи приче о 44 необична предмета из близине и даљине. Радознали и разнолик избор, тематски распоређен, обухвата изненађујућа открића из целог света: чизме из Бутана, плочице из Барселоне по дизајну Гаудија, чаше за вино из Баскије, брош у облику срца из Сарајева, еспадриле са Пиринеја, скарабеји из старог Египта, канту за отпатке из Њујорка, комад наранџасте тканине са „Плутајућих пристаништа“ у језеру Изео, словеначког змаја, мапу Источног Берлина и још много тога. Причајући приче о конкретним предметима, Екатерина Петрова заправо говори и о местима из којих потичу – Дрвенграду и Катмандуу, Љубљани и Луизијани, Белведеру и Билбау, Селчуку и Централ парку – а истовремено их ставља у шири лингвистички, културни, историјски, антрополошки или географски контекст. Инвентивна мешавина путописа, есеја и кратких прича, текстови су пажљиво истражени и зачињени занимљивим чињеницама, али преломљени кроз субјективни поглед ауторке, као и кроз њену личну биографију као путника, преводиоца и сваштоловца. Уметнички трансформисан естетским оком Љубе Халеве, једне од најистакнутијих савремених бугарских илустратора, изглед књиге на диван и духовит начин хвата дух и расположење прича. На тај начин сама књига постаје леп, пријатан и радостан предмет - за читање и анализирање, за поседовање и поклон.

I ako svi zaborave, priča o identitetu, otuđenosti i nerazumevanju, prvi je roman koji potpisuje Selma Skenderović, pobednica Festivala mlade literature Urška 2020. I ako svi zaborave je roman o odrastanju i potrazi za identitetom koji se nadovezuje na pitanja koja je autorka postavila u svojoj debitantskoj knjizi kratke proze Zašto ćutiš, Hava? Narativ u prvom licu i intimna priča studentkinje je priča o klasnoj sramoti, posledicama porodičnog nasilja, otuđenosti i problemima identiteta. Kako živeti kada si stranac i „ovde” i „kod kuće”? Zina je ćerka imigranata sa Kosova koja odlučuje da studira. Kada se iz malog slovenačkog grada preseli u Ljubljanu, u studentski dom, ona traži svoj put između svetova koji je definišu. Za nju postoje dva sveta, ovaj ovde, u Sloveniji, i onaj na Kosovu, kao što su dva sveta i ona i njeni roditelji, kao ona i njeni (odnekud imigranti) i Slovenci, i dva sveta u njoj samoj. Podeliti, ograditi, identifikovati, zbližiti se, spojiti ili isključiti? Ali s kim, pred kim ili od koga, kada smo na kraju svi samo ljudi. Zina je oštar posmatrač svoje okoline, roditelja i sebe. Razmišlja o tome ko je zapravo. Želi svoj prostor, svet u kome će biti više zagrljaja, bez nasilja. Što manje patrijarhalnih obrazaca unese u svoj sve samostalniji život, biće joj bolje. Toga je veoma svesna. I toga da svoj put u životu sam zacrtaš. Barem od trenutka kada se odupreš manipulacijama i udarcima koji su se smatrali, a ponegde se i dalje smatraju, prikladnim vaspitanjem. Sa jasnim razmišljanjem i razumevanjem događaja u svom životu i životima rođaka sa Kosova, Zina objašnjava razlike između ljudi koji su udaljeni „samo” 700 kilometara, ili čak samo nekoliko centimetara unutar sopstvene porodice.

Ćrtice je roman o Miji i njenoj porodici koja je pretrpela takozvano brisanje nakon što je Slovenija stekla nezavisnost. Brisanje stanovništva bio je jedan od najmračnijih trenutaka u modernoj slovenačkoj istoriji: 1992. godine, više od 25.000 ljudi – uglavnom bivših građana drugih jugoslovenskih republika – nezakonito je izbrisano iz registra stalnih stanovnika. Preko noći su izgubili svoj pravni status, lična dokumenta i osnovna ljudska prava, čime su postali nevidljivi u sopstvenoj zemlji. Roman prekida tišinu oko ove traume – ni porodica ni društvo ne govore o njoj. Mijina priča pruža intiman uvid u drugu, manje svečanu stranu nezavisnosti Slovenije i raspada Jugoslavije. Sofisticiranim humorom i osećajnim narativnim glasom, autorka otkriva kako se društvene i političke promene odražavaju u svakodnevnom životu pojedinaca. Ovim romanom, slovenačka književnost se prvi put bavi brisanjem iz perspektive deteta – devojčice koja u početku ne razume značenje državljanstva, granica i identiteta, ali kako odrasta, sve više razume zašto je važno imati „dovoljno crtica” na poslednjem slovu svog prezimena. Debitantski roman Tine Perić, iako se bavi izazovnom temom – brisanjem – i iako gotovo svaka rečenica napisana o tome boli, nije gorko štivo. Birokratski potez koji je dobio posebni naziv u detinjstvu glavne junakinje – „problem s papirima” – ne samo da je izbrisao Mijinog oca iz registra stalnog stanovništva, učinio ga nesposobnim za rad i lišio ga svih prava, već ga je praktično izbrisao i iz njenog života. Srećom, ne trajno.