Ova knjiga kratke proze je svedočanstvo jednog vojnika o iskustvu velikog rata. Vera na frontu, bratstvo među vojnicima, strah i nada, smrt i Ljubav. Autor obrađuje sopstvena traumatična sećanja, ali tekst može poslužiti kao psihoterapija ne samo za njega već i za čitaoce. On govori o sebi, prepričava stvarnost i snove, ali pre svega beleži život na samoj ivici. Govori o ljudima velike Ljubavi, na kojima sve i počiva. Ovde se javlja Gospod Rovovski, započinje Najnoviji zavet, ukrajinska kultura u rancu postaje oslonac, a priznati majstori ratne književnosti ne izdržavaju ispit stvarnosti. Oni o nama, Ukrajincima, ne znaju ništa. O sebi možemo govoriti samo mi sami, jer je na Istoku svašta novo. I Artur Dronj o tome govori otvoreno i neposredno. Onako kako govore oni koji su bili na ivici. I vratili se.

Savremeni Kijev, vazdušna opasnost. Studentkinja Lesja se skriva u podrumu. Tamo nailazi na dnevnik studentkinje i medicinske sestre Natalje i počinje da ga čita. Natalja opisuje prve nedelje ukrajinske nezavisnosti, dve nedelje uoči ulaska Crvene armije u Kijev. Priču započinje bekstvom svog pacijenta. Pacijent je bivši visoki carski činovnik sa jedinstvenim slučajem šizofrenije. Natalja se nada da će se proslaviti u psihijatriji zahvaljujući radu na njegovom slučaju. Da bi mogla da nastavi da radi sa pacijentom, mora da spreči njegova naredna bekstva. Zbog toga mora da preuzme na sebe spasavanje njegove porodice iz grada, jer je pacijent upravo zbog ovoga bežao. Natalija je prinuđena da se osloni na svog novog poznanika Anatolja, ali i da stekne poverenje pacijentove starije ćerke Kasje (Kasandre), kako bi ispunila obećanje. Kasja je glava porodice i ima svoje probleme – priviđaju joj se jezive slike, koje se kasnije ostvaruju. Nataljina potraga za kartama za odlazak se oteže zbog niza, na prvi pogled sasvim običnih, nesrećnih slučajeva. Uz to počinje i boljševički ustanak u gradu, u koji bivaju uvučeni njoj bliski ljudi. Natalja je rastrzana između obaveza prema pacijentu, patriotizma koji je zadržava uz ranjenike i nove ljubavi — oficira Vasilja. Najzad, kroz razgovore sa pacijentovom porodicom, Natalji se slažu sve kockice u glavi: Anatolj nije onakva osoba kakvom se predstavljao, on ima neke neraščišćene račune sa pacijentovom porodicom. I niije pomagao Natalji, već je nastojao da spreči beg porodice. Zahvaljujući vezama sa ukrajinskim vojnicima, Natalja ipak uspeva da evakuiše porodicu vojnim vozilom. Da li i ona odlazi ili ostaje je pitanje koje ostaje otvoreno i prepušteno tumačenju čitalaca. Kraj vazdušne opasnosti. Lesja otkriva otkud Nataljin dnevnik u njenom podrumu. Tri epiloga: iz pera Anatolja, Vasilja i Natalijine poznanice. Tokom čitave knjige pojavljuju se i zapisi stilizovani kao Kasjine beleške, iz mističnog, vanvremenskog prostora.

Mia ima dvadeset sedam godina i svakoga dana mora da gleda ono najgore što svet nudi: radi kao moderator sadržaja i posao joj je da cenzuriše najnasilnije snimke koji kruže internetom. Od kada je njen bivši momak nastradao od strujnog udara u kadi, ona živi u nekoj vrsti začaranog kruga nihilizma i kajanja, obamrla od posla koji obavlja i psihoaktivnih lekova, a tek povremeno je prene prijateljstvo sa Denisom i Mirijam. Njena prošlost sa Rubenom je zbirka surovih uspomena, poput onih slika koje mora da uklanja sa društvenih mreža, ali ne može da ih obriše iz sopstvenog sećanja: njegove emotivne ucene, u kojima je optužuje da ga proždire kao bogomoljka, i njen strah da ga napusti. Međutim, kada naiđe na Sofijin video, devojke koja liči na nju, a koja se baca sa mosta, Mia uspeva da se trgne i kreće njenim tragom: upoznaje njenog dečka, Lapa, muzičara u usponu, i prijateljicu Margo, eskort-damu i igračicu u noćnom klubu; oboma dopušta da je zavedu u jednom vrtlogu odraza, sve dok Mia, sa Mirijam i Margo, ne odluči da sebi pruži alternativu, koja se ogleda u sestrinskom paktu van svih okvira, a koji će uspeti da razbije oklop njenog bola. „Bogomoljka” prati put jedne mlade žene koja prkosi gubitku i samoći, pobunivši se protiv iskonskog osećaja ženske krivice kako bi zakoračila napred, ka svetlosti svoje buduće verzije.

Da li je bivša nastavnica ukrajinskog jezika, sedamdesetdvogodišnja Vira Tiha, ikada pomislila da će se na zalasku svog teškog, ali ipak ispunjenog i srećnog života, naći u domu za stare? Naravno da nije. Još manje je mogla da zamisli da će je ovamo odvesti njen voljeni sin jedinac. Ali gospođa Vira je ubeđena da je ovde samo privremeno. Eto, u toku je leto 2022. godine, rat je, njen sin Tolja danonoćno volontira, snaha je s decom bila prinuđena da se evakuiše u inostranstvo, a selo u Kijevskoj oblasti u kojem su živeli tek se oporavlja posle ratnih dejstava i okupacije. A za nju je kao srčanog bolesnika, kako se njen sin ne bi brinuo, možda zaista bolje da ostane ovde, što dalje od fronta, u relativno bezbednom seocetu, gde se rat prikazuje samo na televiziji, da bude u društvu vršnjaka,. Pa makar tim vršnjacima bilo i preko sedamdeset godina. Ali umesto komunikativnih starijih ljudi, Vira Tiha dospeva u svet ranjenih, zajedljivih, sarkastičnih matoraca koji iz dana u dan posmatraju kako im se životi kotrljaju ka svom zalasku. „Tamo gde sunce zalazi“ je topla i potresna priča o životu na njegovom zalasku. Roman koji otvara važne i bolne teme kroz priče o ljudima i njihovima odnosima, pre svega odnosima sa decom. Tekst ima terapeutsko dejstvo koje nam je svima preko potrebno u ovim teškim vremenima. Ili, kako sama autorka kaže, knjiga je flaster za ranjeno srce.

Centralni lik novog romana Filipa Grujića je pravi „junak našeg doba“, mladić na prelasku iz dvadesetih (kada se sve prašta i ništa nije konačno) u tridesete (kada sve postaje obavezujuće i ozbiljno), upravo izašao iz duge veze s nejasnom idejom šta želi od života. Njegova svakodnevica rastrzana između porodice (razvedeni otac i majka, njihovi novi partneri i vremešni, ali vrlo živopisni roditelji), prijatelja, devojaka i obaveza, komične epizode, snažan autoironijski ton i bolno iskrena promišljanja o tome šta uopšte znači biti srećan u trećoj deceniji XXI veka, sve su to delovi kompleksne ali majstorski složene literarne slagalice koju bez preterivanja možemo nazvati prvim pravim, ozbiljnim milenijalskim romanom u srpskoj književnosti. Filip Grujić posle dva zapažena romana kojima je nagovestio veliki književni talenat ovim delom sazreva u jednog od najboljih pripovedača koje naša književnost ima, prestaje da bude samo njena svetla budućnost i postaje važna i nezaobilazna sadašnjost.

„Sva ljubav iz jedne izgorele fotografije” stavlja u središte odnos tri generacije žena koje svet razumeju na gotovo međusobno nespojive načine. Porodica i njena krhka ravnoteža uzdrmani su iznenadnim smeštajem u bolnicu najstarije među njima. Parališući strahovi dobijaju oblik u blizini neminovne smrti. Njihovi odbrambeni mehanizmi, naročito načini na koje svaka od njih parazitira na životu one druge, u ime dužnosti i majčinske ljubavi, izbijaju na površinu. A Leja, koja se nalazi na sredini tog rastojanja, je ta koja beleži promene, koja prosejava stvarnost, nastoji da je pretoči u reči i da joj da smisao, ona koja neprestano preispituje sopstveni identitet, pokušavajući da otkrije ko ostaje izvan uloga ćerke i majke i da pronađe put ka utočištu.

Ljiljana D. Ćuk’s short prose dives into the depths of human emotion, exploring a strong sense of existential despair. With a direct and uncompromising style, Ćuk reveals the struggle to make peace with a world that feels broken, where every part of reality comes with an unsettling sense of disgust. Her writing gives readers a raw and intense experience, confronting the challenge of finding meaning in a universe that seems indifferent. "The short prose of Ljiljana D. Ćuk is not only exquisite literature, which it undoubtedly is, but also an expression of general despair, the torment of trying to come to terms with anything that exists, as everything existing is mostly seen and experienced as repulsive in itself." (Srdjan Srdić)