Oduvek sam uživao u grubosti svakodnevice – u čaši koja se razbija u tami, na primer. Ponekad se zapitam da li je to sećanje zaista moje. Iznova proživljavam scenu s radošću koju je teško zauzdati: predmet pada i raspršuje se, slede tupi tresak i zbrkani glasovi usred noći. Moja majka pritiska prekidač da osvetli rasute komade stakla. Njena otvorena šaka u vazduhu, nada mnom. Zvuk šamara koji uopšte ne liči na zvuk stakla na podu i osećaj da je sve deo nekakvog obreda. Grubost koja započinje čašom, a završava se bolom koji majka nanosi sinu.

Prošlo je mnogo godina od tada i nema više čaše, ni majke, ni rasutog stakla, ni nekadašnjeg deteta koje upija bol od šamara. Sada živim u Eiju s ostatkom verske zajednice. Ovde u selu ima grubosti, ali i harmonije, zahvaljujući Amalijinim sporadičnim posetama. A svi mnogo volimo Amaliju.

Znamo kada dolazi po gustini vazduha, po rzanju konja ili po tome što se naša deca deru bez ikakvog objašnjenja. Ponekad je deca prva osete i rasplaču se, a mi pomislimo da ih bole zubi ili im se spava, sve dok kapci ne lupe o zid, a krovni vetrokaz ne počne da cvili; onda shvatimo da je ponovo tu.

Kada Amalija dođe, crvena zemlja se diže s puta, vrti se ukrug i rasejava po vazduhu.

Kada Amalija dođe, dva-tri naša čoveka započinju pesmu.

Kada Amalija dođe, prekrstimo se, zahvalimo vetru i požurimo da ostavimo darove pre nego što stigne do kuća.

Za ovih petnaest meseci otkad je poslednji put bila kod nas, jedva da smo imali vremena da obnovimo stoku, učvrstimo temelje, iznova podignemo zid, izdubimo još rupa za nove ljude koji su stigli ove godine. Kristijan je s najmlađima ojačao krov za sve kuće, a mi ostali smo se pobrinuli za hranu i vodu. Deca su na putu iscrtala linije u boji kako bi se orijentisala. Celo selo je već izabralo darove: izvezene tkanine, pletenice, plemenite metale, figurice napravljene od drveta i zuba. Ove godine će joj iz treće kuće ponuditi trećeg sina, onog najmlađeg koji se razboleo. Predaju ga njoj da ga obavije i odnese na mesto gde bol ne postoji. Takođe kažu, čuo sam ih dok su se tiho domunđavali posle sastanaka, kako misle da je ona, Amalija, nevidljiva Božja ruka.

Ostavljamo darove na putu i zaista se trudimo da budu lepo izloženi i pripremljeni, da ih ona vidi i poželi da ih odnese sa sobom, mada ona ionako skoro uvek odnese sve. Kada je prethodnih godina ponešto ostavila, darodavac je morao da ode kako cela zajednica ne bi pala u nemilost. Ove godine se naša ćerka Sali dosetila da dar može biti tele Đanfredo koje smo obojili u crveno i vezali za stub ukrašen cvećem. Pomalo je nervozno i ne prestaje da muče.

Još uvek imamo vremena da posmatramo kako u daljini nestaju prva stabla. Držimo se zajedno i pružamo jedni drugima ruke dok je posmatramo – belu avetnu senu koja besciljno gmiže, iako svi znamo da se, kao i uvek, kreće ka nama. Takođe posmatramo klizišta, prve kočije što klize ka vrtlogu, laganije predmete što se u koncentričnim krugovima dižu u vazduh.

„O, nebeska glasnice, Amalija, gospodarice svih vetrova: primi naše darove.“

Nakon molitve puštamo ruke i zatvaramo životinje koje još možemo da pohvatamo. Onda jurimo da se sklonimo pod zid od betona i kamenja, naše utvrđenje, i postavljamo se tako da svako ispred sebe ima rupu kroz koju može sve da vidi. Ostajemo zajedno i čekamo u tišini. Ne razgovaramo jer nam se dopada da slušamo kako se približava, zvuk okana što se rasprskavaju, hiljade predmeta koji se lome, prvu kuću koja se urušava; čujemo kako vrišti bolesni sin iz treće kuće – slabašnim krikom, skoro bez snage. Kad pogledamo ukućane, vidimo da istovremeno plaču i smeju se. Možda je do mene, ali takođe mi se čini da čujem našeg Đanfreda, mada svakako nastupa trenutak kada se čuje samo ona. Svi se još više približavamo svojim rupama za gledanje. Niko ne želi ovo da propusti.

Unutar Amalije su sve stvari koje smo ostavili na putu: tri krave, jedno tele, pet konja, špil karata, kada puna mleka, bolesno dete, skulptura napravljena od voća, žičani instrument, kolekcija knjiga, obilje hrane i vode; tu su, potom, stvari koje nismo ostavili, ali se Amalija svakako potrudila da ih ponese: kameni šut, drveće, kočije, čitave kuće, rečne ribe, poneka izgubljena ovca, divlje svinje nađene ko zna gde, pet već mrtvih ljudi, tela koja kao da prenosi roj mušica.

Priča se – ja to nikad nisam iskusio – da čovek koji se nađe tačno ispod, baš u tački gde nastaje impuls, ima utisak kao da vidi tunel povezan s nebom i da u tom trenutku nema buke, nema surovosti, već se čuje samo nekakva muzika stvari koje plutaju i sve se usporava. Život se promeni onima koji to dožive, a komšije su ljubaznije prema njima. I ja bih jednog dana voleo to da vidim, da oslušnem prazninu i spoznam ispunjenost o kojoj govore. Možda se unutra ne čuje tišina, već staklo razbijeno u tami i zvuk jednog poštenog šamara. Još uvek ne znam. Možda dogodine, kad se Amalija vrati.