View Colofon
Original text "Elogio Del Huracán" written in ES by Alejandro Morellón Mariano,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Pohvala Uraganu

Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

Oduvek sam uživao u grubosti svakodnevice – u čaši koja se razbija u tami, na primer. Ponekad se zapitam da li je to sećanje zaista moje. Iznova proživljavam scenu s radošću koju je teško zauzdati: predmet pada i raspršuje se, slede tupi tresak i zbrkani glasovi usred noći. Moja majka pritiska prekidač da osvetli rasute komade stakla. Njena otvorena šaka u vazduhu, nada mnom. Zvuk šamara koji uopšte ne liči na zvuk stakla na podu i osećaj da je sve deo nekakvog obreda. Grubost koja započinje čašom, a završava se bolom koji majka nanosi sinu.

Prošlo je mnogo godina od tada i nema više čaše, ni majke, ni rasutog stakla, ni nekadašnjeg deteta koje upija bol od šamara. Sada živim u Eiju s ostatkom verske zajednice. Ovde u selu ima grubosti, ali i harmonije, zahvaljujući Amalijinim sporadičnim posetama. A svi mnogo volimo Amaliju.

Znamo kada dolazi po gustini vazduha, po rzanju konja ili po tome što se naša deca deru bez ikakvog objašnjenja. Ponekad je deca prva osete i rasplaču se, a mi pomislimo da ih bole zubi ili im se spava, sve dok kapci ne lupe o zid, a krovni vetrokaz ne počne da cvili; onda shvatimo da je ponovo tu.

Kada Amalija dođe, crvena zemlja se diže s puta, vrti se ukrug i rasejava po vazduhu.

Kada Amalija dođe, dva-tri naša čoveka započinju pesmu.

Kada Amalija dođe, prekrstimo se, zahvalimo vetru i požurimo da ostavimo darove pre nego što stigne do kuća.

Za ovih petnaest meseci otkad je poslednji put bila kod nas, jedva da smo imali vremena da obnovimo stoku, učvrstimo temelje, iznova podignemo zid, izdubimo još rupa za nove ljude koji su stigli ove godine. Kristijan je s najmlađima ojačao krov za sve kuće, a mi ostali smo se pobrinuli za hranu i vodu. Deca su na putu iscrtala linije u boji kako bi se orijentisala. Celo selo je već izabralo darove: izvezene tkanine, pletenice, plemenite metale, figurice napravljene od drveta i zuba. Ove godine će joj iz treće kuće ponuditi trećeg sina, onog najmlađeg koji se razboleo. Predaju ga njoj da ga obavije i odnese na mesto gde bol ne postoji. Takođe kažu, čuo sam ih dok su se tiho domunđavali posle sastanaka, kako misle da je ona, Amalija, nevidljiva Božja ruka.

Ostavljamo darove na putu i zaista se trudimo da budu lepo izloženi i pripremljeni, da ih ona vidi i poželi da ih odnese sa sobom, mada ona ionako skoro uvek odnese sve. Kada je prethodnih godina ponešto ostavila, darodavac je morao da ode kako cela zajednica ne bi pala u nemilost. Ove godine se naša ćerka Sali dosetila da dar može biti tele Đanfredo koje smo obojili u crveno i vezali za stub ukrašen cvećem. Pomalo je nervozno i ne prestaje da muče.

Još uvek imamo vremena da posmatramo kako u daljini nestaju prva stabla. Držimo se zajedno i pružamo jedni drugima ruke dok je posmatramo – belu avetnu senu koja besciljno gmiže, iako svi znamo da se, kao i uvek, kreće ka nama. Takođe posmatramo klizišta, prve kočije što klize ka vrtlogu, laganije predmete što se u koncentričnim krugovima dižu u vazduh.

„O, nebeska glasnice, Amalija, gospodarice svih vetrova: primi naše darove.“

Nakon molitve puštamo ruke i zatvaramo životinje koje još možemo da pohvatamo. Onda jurimo da se sklonimo pod zid od betona i kamenja, naše utvrđenje, i postavljamo se tako da svako ispred sebe ima rupu kroz koju može sve da vidi. Ostajemo zajedno i čekamo u tišini. Ne razgovaramo jer nam se dopada da slušamo kako se približava, zvuk okana što se rasprskavaju, hiljade predmeta koji se lome, prvu kuću koja se urušava; čujemo kako vrišti bolesni sin iz treće kuće – slabašnim krikom, skoro bez snage. Kad pogledamo ukućane, vidimo da istovremeno plaču i smeju se. Možda je do mene, ali takođe mi se čini da čujem našeg Đanfreda, mada svakako nastupa trenutak kada se čuje samo ona. Svi se još više približavamo svojim rupama za gledanje. Niko ne želi ovo da propusti.

Unutar Amalije su sve stvari koje smo ostavili na putu: tri krave, jedno tele, pet konja, špil karata, kada puna mleka, bolesno dete, skulptura napravljena od voća, žičani instrument, kolekcija knjiga, obilje hrane i vode; tu su, potom, stvari koje nismo ostavili, ali se Amalija svakako potrudila da ih ponese: kameni šut, drveće, kočije, čitave kuće, rečne ribe, poneka izgubljena ovca, divlje svinje nađene ko zna gde, pet već mrtvih ljudi, tela koja kao da prenosi roj mušica.

Priča se – ja to nikad nisam iskusio – da čovek koji se nađe tačno ispod, baš u tački gde nastaje impuls, ima utisak kao da vidi tunel povezan s nebom i da u tom trenutku nema buke, nema surovosti, već se čuje samo nekakva muzika stvari koje plutaju i sve se usporava. Život se promeni onima koji to dožive, a komšije su ljubaznije prema njima. I ja bih jednog dana voleo to da vidim, da oslušnem prazninu i spoznam ispunjenost o kojoj govore. Možda se unutra ne čuje tišina, već staklo razbijeno u tami i zvuk jednog poštenog šamara. Još uvek ne znam. Možda dogodine, kad se Amalija vrati.

More by Ljubica Trošić

Beleške o životu Fransis Donel

Prolog Godine 1945. Fransis Donel, spisateljica i poznata uzgajivačica ptica, rođena je u Sjedinjenim Američkim Državama. Godine 1983. lažirala je sopstvenu smrt od lupusa, bolesti koja ju je tištala od detinjstva. U mesecima koji će uslediti otkriveno je da su sve to bile glasine. Nakon jedne manje polemike do koje ćemo doći kad za to bude vreme, Fransis se povukla iz javnosti tokom nekoliko decenija. Već je počeo XXI vek kada je stigla u Španiju, pod teretom bolesti koja je neprestano rasla u njenoj unutrašnjosti. Često je govorila da je domovinu napustila onda kada je postala prestara za p...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Adriana Murad Konings

Promeniti zamisao

Majša mi savetuje da izgovaram sve slogove, da se ne pretvaram da sam iz Londona, da se previše ne rasplinem u teorijskom delu, da pre početka odbrane isprobam tehničku opremu, da budem smerna, da zapisujem pitanja i preporuke komisije i da ih pozovem na ručak u restoran s probranim jelovnikom. June misli da je takav meni neumesan i preporučuje mi ketering na fakultetu, neki Veberov citat, pola bensendina uz doručak i da me kolima poveze do Vitorije-Gastejs. Prihvatam predlog za bibliografiju i vožnju. Krećemo iz Bilbaa s mamom, jednom rođakom i mojim dečkom, stisnuti na zadnjem sedištu, uz...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Aixa De la Cruz Regúlez

Sve sveri Poljske

Kao i obično, tog jutra se probudila gladna. Zidovi sobe odzvanjali su od kvakanja patki koje nadleću krov i devojčica se uspravila u krevetu. Patke su do bakine kuće stigle izdaleka, možda sa drugog kontinenta, mašući krilima. Preko noći je prestala da ide u školu i poslali su je tu, kod bake koja je živela pored jezera kilometrima udaljena od najbližeg sela. Niko nije mario za nju. Tamo u gradu, njeni su roditelji tražili privatnost ili radili, bilo je nejasno. Ono, pak, u šta nije sumnjala bili su stomačni drhtaji svakog jutra, ali i u popodnevnim časovima. Pokazivala bi na stomak, gladna, ...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Adriana Murad Konings

Oduvek smo živele u ovom selu

Promenile smo kožu. Kažem to sebi pred ogledalom zaustavljene vode koju nam poklanja valov. Više nema krava u selu tako da je ovo pojilo naše, kao i skoro sve ostalo što nas okružuje. I naše i ničije. Baština onih koje opstaju i ostaju. Moja ćerka, koja ima ostatke blata i suvog lišća po kosi, drži se za moje telo poput životinjice. Već dugo ne koristimo kolica jer ih kameni putevi obesmišljavaju, pa su se moji mišići svikli na nju, njenu težinu i konture, promaljaju se nove konture, atletske, nezamislive. Više nisam mršava žena. Sada sam skela. Subota je ujutru i vraćamo se nakon pretresanja...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Aixa De la Cruz Regúlez

Ptice koje odaju budućnost

Izgleda kao nemoguć spoj sove, slepog miša, pingvina i rakuna; ima plavo krzno, velike, crvene oči, žuti kljun; nema ruke, već dva mala krila koja se pokrenu kada se uključi. Srećan rođendan, kaže ona. Noa misli da je kupovina vredela iako je potrošila malo više od planiranog. Trebalo joj je deset džeparaca da sakupi novac, ali joj je sada, dok ga gleda tako srećnog, drago što se odrekla bioskopa, luna parka, pa čak i kuglanja sa drugaricama petkom. Danijel pridržava igračku kao da je živa pokušavajući da prozre nešto u njenim očima. Noa pomisli da roditelji tako gledaju svoju novorođenčad,...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano
More in SR

Morana

Isključenje Samoubistvo davljenjem dosta je retko. Zatezna traka se po pravilu nekoliko puta obavije oko vrata, a ponekad se ispod nje postavi nešto meko. Prilikom davljenja se usled pometnje u nervnom sistemu i pritiska na karotidnu arteriju prekida dotok krvi u mozak i zatvaraju se disajni putevi. Samo, grlo se obično ne zatvori sasvim, pa umiranje traje duže nego kod vešanja - osim ako se, naravno, sve ne završi gubljenjem svesti ili popuštanjem zatezne trake. S druge strane, vešanje je već dugo omiljena metoda čeških samoubica, naročito muškaraca. Od njih 100, 61 bira upravo ovaj način, ...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Lucie Faulerová

Ptice koje odaju budućnost

Izgleda kao nemoguć spoj sove, slepog miša, pingvina i rakuna; ima plavo krzno, velike, crvene oči, žuti kljun; nema ruke, već dva mala krila koja se pokrenu kada se uključi. Srećan rođendan, kaže ona. Noa misli da je kupovina vredela iako je potrošila malo više od planiranog. Trebalo joj je deset džeparaca da sakupi novac, ali joj je sada, dok ga gleda tako srećnog, drago što se odrekla bioskopa, luna parka, pa čak i kuglanja sa drugaricama petkom. Danijel pridržava igračku kao da je živa pokušavajući da prozre nešto u njenim očima. Noa pomisli da roditelji tako gledaju svoju novorođenčad,...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

Pola života

Kazablanka, 1954. Od svih dnevnih zvukova ona se grčevito drži samo nekih, ali ne dopušta da do nje dopre zvuk dečije graje. Usredsređuje se na malobrojne glasove koji dopiru kroz zidove. Nakon nekoliko meseci poznaje sve susede iako nikada ne izlazi iz sobe, zna da kod prvih komšija uvek dolaze poverioci, što nema svrhe, jer taj čovek nije spreman da plati. ‘Makar mi povadili organe i ubili me nakon toga’, čuje ga kako govori svojoj ženi kad poverioci odu. Kada čuje ovakve stvari, ima osećaj da je spona u tuđim pričama i tajnama. Preko puta nje stanuje jedan veoma star gospodin koji svakog j...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Aya Sabi

Svi će ljudi braća biti

Posmatrajući Andreja kako odlazi, zavolela sam ga. Oči su mi bile uprte u crni ispupčeni ranac koji je nosio na leđima poput štita. Ranac je bio dupke pun i odmah se videlo da nije na proputovanju, da se nikuda nije zaputio. Da se tako popeo na planine, možda bi ga ranac povukao unazad, u provaliju. Rajsferšlusi ranca bili su dotrajali, svakog časa su mogli da popuste i popucaju, a ja sam zamišljala kako se ranac otvara, kao airbag, vazdušni jastuk, bivajući sve veći i veći, kao padobran koji ga podiže i odnosi na mesto na kom treba da bude. U prvom srednje sva su deca na ramenima nosila tešk...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Yelena Schmitz

Dnevnik

21. avgust Moje ime je Erik Tlom, a ovo je moj dnevnik. Pisanje mi je preporučio psihijatar, valjda u cilju boljeg lečenja. Ali kome zapravo treba da pišem? Njemu? Ženi Lini? Valjda joj neće pokazati moje beleške. Na izražene sumnje mi je odgovorio: »Pišite sebi.« Tako sam, dakle, kupio kožnu sveščicu i našao se ovde, za pisaćim stolom, da bih sebi pisao dnevnik, pri čemu ne mogu da se otarasim čudnog osećaja da pišem još za nekog drugog – ali za koga? 22. avgust Da objasnim svoj prvi dnevnički zapis (kome? sebi? njemu? tebi?): doživeo sam nervni slom koji je ostavio toliko teške posledice ...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Mirt Komel

Esmeralda

Sveće umesto lustera. Vedra umesto bidea. Slučajni, legalni pobačaji, u izobilju. Bilo je to u srednjem veku, u toku je bio još jedan porođaj u kući. Srećna, rodila se svetlost. Bila je to prva devojčica plavih očiju. Po prvi put na zemlji, pod nebeskim svodom, nijanse očiju onoga što je iznad, a ne ispod. Prvo čudo estetike kakvo, a ni slično, kestenjaste i/ili crne oči kraljevstva nikada nisu videle. Žena je izašla napolje. S organskim zelenišem u jednoj i novorođenčetom u drugoj ruci. Pošla je u crkvu da im pokaže ono, možda će sveštenik umeti da odgonetne značenje, možda stoji negde u s...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito