Zastala je pred gomilom građevinskih kontejnera i protrljala smrznute dlanove. U daljini, iznad reke, zatreperila su dva kormorana. Trenutak kasnije počela je da se osvrće na sve strane i proverava poruku koja joj je stigla prethodnog dana. „Zdravo Petra, akcija kanalizacija sutra u osam. Sastanak ispred mosta kod baraka. A.” Pročitala ju je još tri puta, pre nego što je svetlo s ekrana utihnulo.

Stara i nova kanalizacija, koje su na ravne časti delile otpad koji je pristizao iz čitavog grada, stajale su jedna iza druge na ostrvu kao vladarke reke. Cilindrični rezervoari stare mreže izdizali su se iznad površine tla i na Google mapama izgledali poput savršenih krugova na žitnim poljima koje je ugravirala vanzemaljska civilizacija, dok je nova mreža funkcionisala u potaji, ispod zemlje. Odavalo ju je jedino prisustvo usamljenog kontrolnog centra.

U trenutku kada su se kormorani spuštali na obalu, pored nje je prošlo teretno vozilo, a sa njim i smrad. Vozač je nije ni pogledao, bio je usredsređen na usko grlo mosta.

Napokon se na kraju ulice pojavila silueta. „Živeo Pirolgelb” rekao je Adam umesto pozdrava. „Najvažnije je da si poneo boju. Jesi li?” proverila je Petra i pored toga što je i sama imala jednu konzervu u rancu. Pirolgelb, u prevodu zlatna vuga, bilo je ime njihove dvočlane umetničke skupine koju su osnovali u školi. Ime su preuzeli od naziva za fluorescentno žutu boju. Jednom su njom ofarbali trošnu, staru vilu na kraju grada. Dva meseca kasnije vlasnik je odlučio da vilu sruši, jer se njegova fotografija, zajedno s fotografijom izrazito žute ruševine nekad velelepnog zdanja, povlačila po raznim novinama, i nije mu bilo prijatno što će ostati zapamćen kao čovek koji je dozvolio da umre deo kulturnog nasleđa. Temelj je ubrzo zarastao u travu i šiblje. Kasnije su obojili uski trotoar pored Magistrale. Ljudi su se plašili da tuda idu, jer su automobili koji jure lako mogli da ih pokupe. Trotoar na kraju nije proširen, ali Adam i Petra su zahvaljujući toj akciji upisali narednu godinu studija. Kolege su za njih saznale tek kada su ispustili žutu maglu ispred Ministarstva kulture, nakon što su nezavisnim galerijama uskraćene donacije. U Ministarstvu su se prepali od žutog smoga i odlučili da ponove konkurs.

Sada su planirali da oboje odvod kanalizacije, podele fotku na društvenim mrežama i pošalju je novinarima. Problem hormona i antibiotika koji se izbacuju u kanalizaciju, a koji se zadržavaju u vodi i nakon što prođu kroz sistem odvodnih cevi utičući na ribe i ostali živi svet u okolini mesta ispusta, i jednom i drugom činio se ključnim. Štetne materije dospevaju i u vodu za piće, i naučnici sumnjaju da kod muškaraca mogu izazvati neplodnost i rak prostate. Prošli su kroz otvorenu kapiju i zaputili se prema podzemnoj mreži. Nastavili su pored kontrolnog centra, koji je Petra već jednom posetila u okviru javne ekskurzije, ne bi li se pripremila za današnju akciju. Svaki posetilac tom prilikom dobio je šlem i fluorescentni žuti prsluk. Kakva slučajnost. Žuta boja kanalizaciji naprosto pristaje, pomislila je. Kontrolnim centrom dominirala su dva ogromna ekrana, podeljena na manja polja koja su pratila dešavanja u pojedinačnim prostorijama. Na pojedinim ekranima voda je ličila na tamnu, gumenu masu, dok se na drugim tekućina prelivala brzo poput jata ptica u letu.

Za jednim od stolova sedeo je starac čije papuče nisu uspevale da sakriju rupe na čarapama. Na jednu stranu stola naslonio je štake, a na drugoj su se nalazile tegla sa medom i kesa s kiflama. Imao je brkove i dugu kosu, kao Hrist. Pogrbio se ispred monitora na kom su promicali brojevi i grafikoni kojima su praćeni svi hemijski i biološki procesi koji su pretvarali govna u vodu jednako čarobno kao što je na svadbi u Kani Galilejskoj voda bila pretvorena u vino. Za čaroliju su zaslužne pre svega bakterije, oduševljeno im je objašnjavao vodič. Hrane se izmetom, a kada umru padaju na dno i prave talog. Taj talog se onda vrlo lako odvaja, i voda odlazi u sledeću fazu čišćenja. Družina sa šlemovima prolazila je kroz svaku halu kao da je predvorje hrama, prateći čaroliju promene. Velike mašine uklanjale su nečistoće s površine neprimetnom brzinom. Kada su napustili pogon, napolju je već bio mrak, i jedini znak da je postrojenje i dalje tu bilo je uporno hučanje.

Adam i Petra stajali su na početku mosta, odeveni u žute prsluke koje je Petra ukrala iz barake tokom ekskurzije, kako ne bi izgledali kao slučajni prolaznici. Prsluci su bili odloženi zajedno sa šlemovima. Imala je dovoljno veliki ranac da i njih pokupi, ali nije imala hrabrosti. Sada se ljutila na sebe zbog toga, ali više nisu imali kud. Biće samo napola neprimetni.

Brzim korakom prešli su areal. Nikog nisu videli, samo je jedna moto-rikša sa smeđom ciradom prozujala pored njih. Najednom je iz kabine provirila nečija glava i pogledala u njihovom pravcu. „Čoveče, ovo je bizarno. Šta će rikša ovde?” iscerio se Adam. „Nisi je videla kad si išla na ekskurziju?” u njegovom glasu osetio se dašak prekora. Petra je oborila pogled i zavrtela glavom. Hladan znoj spustio joj se niz leđa. Došli su do mesta gde se voda s braonkastom penom izlivala i u talasima spajala Vltavom. Adama je u trenutku bio zatečen tolikom količinom vode, ali odmah zatim bacio se na posao. Pružio je Petri fotoaparat i pokazao joj na mesto odakle će imati najbolji pogled. On se popeo na zid ispusta i počeo da trese plastičnu posudu. Žuti prah, makar onaj koga vetar nije odneo, padao je u vodu i rastvarao se. Reka je bila žuta kao jutarnja mokraća. Petra ga je gledala kroz objektiv, pravila je fotke i s njim i bez njega, kasnije će videti koje će fotke iskoristiti.

Ispust je bio okružen kamenim zidovima. Zahvaljujući njemu bili su nevidljivi za ostatak postrojenja, ali ne i za oko kamere koja je s vrha kontrolne zgrade dopirala čak dovde. Jedan od ekrana unutar centra bio je zadužen samo za ispust. Petra je procenila da onome ko bi krenuo ka njima iz kontrolnog centra treba otprilike osam minuta da stigne. Ali, nije računala na rikšu. Ona je smanjivala vreme dolaska na dva do tri minuta. Ako nas uhvate, pomislila je, ima da nas ubiju kao u nekom filmu naučne fantastike, i za kaznu ćemo u sledećem životu čistiti kanalizaciju negde u Indiji. Golim rukama vadićemo krupni otpad iz korita - uloške, kondome, krpe, kese ili čarape. A onda ćemo tim istim rukama jesti kuvani pirinač. Pogledala je u svoje ruke koje su držale Adamov fotoaparat. Gotovo je.

Petra je pogledala preko zida. Nigde nikog. Adam je užurbano pakovao fotoaparat i prazne konzerve. Okrenula se na drugu stranu, prema reci. Videla je kormorane kako sede na drugoj obali. Dugačke, na krajevima zakrivljene kljunove podizali su ka nebu. Delovali su zadovoljno, možda su upravo progutali po ribu. Kada se ponovo okrenula prema postrojenju, videla je rikšu kako dolazi. „Požuri, evo ih!” viknula je, i oboje su potrčali prema kapiji. Dok je trčala, u sebi je proklinjala Adama. Kako je dozvolila da je nagovori na ovo? Za razliku od njega, nije uživala u ovakvim adrenalinskim akcijama. Počelo je da je probada u boku. Činilo se da je kapija nedostižna. Rikša se približavala, a Adam se udaljavao. Šta je sve potrebno žrtvovati zarad umetnosti? Nerviralo ju je što se u školi umesto slikanja prednost davala konceptu. Umesto da se boje proučavaju, o njima se samo govori. Nije joj bilo jasno zašto se sve svodilo samo na angažovane akcije i performanse. Čak se više i ne piše toliko o njima. Gde je ono vreme kada je bilo dovoljno da se u uglu sobe prospe limenka kokakole i da neko odmah napiše tekst o potrošačkom društvu. Noge su joj postajale sve teže. Rikša ih još nije stigla, ali snaga ju je polako izdavala.

„Šta radite to?” neki tip se drao na njih. „Zvaćemo policiju! Imamo vas na kameri!” Adam se iznenada zaustavio.

„Beži!” viknuo je Petri i preprečio put malom vozilu. Rikša se zaustavila. Petra se okrenula tek kada se našla na sigurnom, s druge strane kapije. Adam je baš u tom trenutku vadio ličnu kartu iz novčanika.

Dozvolio je da ga uhvate, zbog nje.

Nije se sećala kako je stigla do kuće, šta je usput videla, niti da li je srela nekog poznanika i sa njim popričala. Odjednom se našla kod kuće, zatvorila je vrata za sobom, bacila ranac i jaknu na pod i iscrpljena, srušila se na dušek. Zagledala se u svoju najnoviju sliku. Pogled na nju malko ju je umirio. Naslikala je surog orla koji sleće na zemlju. Petra je rado slikala ptice. Najpre bi polila platno bojama, razmutila ih vodom ili otiskivala jednu boju preko druge. Tako su nastajali svakojaki oblici, s čudnovatim detaljima. Od nasumičnih mrlja na platnu slikala je kormorane, senice, vrapce, zebe ili čak ptice iz svoje mašte, u zavisnosti od načina na koji bi joj se mrlja obraćala. Ali, to u školi nije prolazilo. Danas je najvažnija misao. Koncept. Akcija. Dešavanje. Nije htela da bude glupača koja slika kič. Zato se pridružila Adamu. I zato što je imao lepe ruke. Usred maštanja o Adamu utonula je u san i probudila se tek narednog jutra.

Ustala je i otišla da piški. Tečnost u šolji podsetila ju je na jučerašnju akciju. Šta je s Adamom? Uplašila se za njega. Hrabro se poneo. Nije znala da ima to u sebi. Dohvatila je mobilni i okrenula njegov broj. Nije se javljao. Otvorila je Instagram. Listala je obrađene fotografije i zaustavila se tek kod ptice u letu koju je postavila korisnica dianabeltranherrera. Izrađivala je skulpture ptica od kolaž papira i fotografisala ih na pastelnoj pozadini. Nije, doduše, imala nijednu izložbu koja bi je proslavila, ali je zato imala preko šesnaest hiljada pratilaca. Petru je bocnulo osećanje divljenja, ali i zavisti, skrušeno je pomislila kako njoj to nikad neće uspeti. Ipak, poslala joj je srce, kao i petsto osamdeset i šest drugih pre nje. Istog trenutka na ekranu se pojavila fotka od Adama s tekstom coming soon, a ispod nje nestrpljivi komentari i čestitke njegovih pratilaca. Kroz žuti oblak, nad žutom vodom, ocrtavala su se široka ramena. Petra nije mogla da dočeka da joj se javi, da joj kaže kako je prošao i da li je već kontaktirao neke medije. Poslala mu je poruku. Videla je da je onlajn, ali nije odgovarao. Pogledala je kroz prozor. Blistavi krovovi zgrade preko puta govorili su joj da je danas sunčano. Došla je do ormana i uronila ruke u njega. Po osećaju je birala odeću za koju je smatrala da će joj odgovarati. Danas su je čekala dva predavanja, kao i fakultativno crtanje akta. Adama će u školi sigurno sresti.

Međutim, nije ga srela. Čak ni na crtanju, gde je na pak-papiru velikog formata ugljem iscrtavala žensku siluetu u kontrapostu, a neumrljanom rukom proveravala ekran mobilnog telefona. Model, starija gospođa, jednu nogu je ispružila, a drugu savila i podbočila se. Osa njenih kukova vodila je ravno, u suprotnom smeru od ose ramena. Cela njena figura na taj način formirala je dinamično, istegnuto slovo S. Koža na njoj visila je kao neopeglani veš. Komadić uglja u Petrinoj ruci pratio je na papiru svaku anomaliju i nepravilnost dosledno i uporno, baš kao što bi pratio i precizan oblik kljuna ptice.

Kod kuće se samo sručila na krevet i tupo zurila u televizor. Na ekranu je trčala antilopa, a za njom tigar. Petra je promenila kanal pre nego što je grabljivica uspela da stigne antilopu i prebacila se na takmičenje u pevanju. Kamera je naizmenično prikazivala momka s mikrofonom i lica sudija koji su se mrštili kao da su probali nedozreli kivi. Pomišljala je da isključi televizor, ali je ipak dala šansu kanalu koji je preko dana emitovao dečiji program, a noću se bavio umetnošću. Voditelj je sedeo u fotelji od tamnog pruća, nasred zamračenog studija, i upravo predstavljao novog gosta. Umetnik je nosio plavi sako, a tamna kosa bila mu je brižljivo raščupana, kao da se upravo probudio ili se s nekim rvao. Iza njegovih leđa prikazana je fotografija na kojoj sipa žuti prah u kanalizacioni ispust. Petrina krv je proključala. Voditelj je pitao Adama zašto se odlučio na takvu akciju. Na šta je, kao umetnik, hteo da upozori? Adam je ponavljao rečenice koje je Petra dobro znala. Zajedno su ih pisali. O Petri i njihovoj skupini nije rekao ni reč. Pirolgelb kao da nije ni postojao. A više neće ni postojati.

Petra je izašla na balkon, sa simsa uzela paklu cigareta koju je Adam jednom zaboravio, i zapalila. Krv joj se malko ohladila, kao kada se šlag previše umuti i stvore se grudvice putera i neugledni, tečni ostatak. Trotoarom niko nije prolazio, samo su svetla farova titrala u daljini. Cigareta joj nije prijala. Ugasila ju je u saksiji sa žalfijom, a zatim ćušnula tako da je otklizala na samu ivicu balkona. Petra je pomislila da je dovoljno samo da je dodirne, i ona će se preturiti i raspršiti na trotoaru.

Setila se posete kanalizacionom postrojenju i reči vodiča, koji joj je objašnjavao kako je milionska građevina fiksirana pod zemljom i nema prostora ni za kakva dalja proširenja. „Nikakva promena ovde nije moguća.” Petra je odsutno zurila u saksiju. Imala je ukrasne bordure s plavom glazurom. U zemlji, pored smeđih listića, bila je zabodena veštačka ptičica s mašnom. Možda je baš to najmanje lažno od svega.

Petra je prstom dotakla maleni kljun i pažljivo privukla saksiju ka sebi.