View Colofon
Original text "Smrtholka" written in CZ by Lucie Faulerová,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Morana

Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Lucie Faulerová

Isključenje

Samoubistvo davljenjem dosta je retko. Zatezna traka se po pravilu nekoliko puta obavije oko vrata, a ponekad se ispod nje postavi nešto meko. Prilikom davljenja se usled pometnje u nervnom sistemu i pritiska na karotidnu arteriju prekida dotok krvi u mozak i zatvaraju se disajni putevi. Samo, grlo se obično ne zatvori sasvim, pa umiranje traje duže nego kod vešanja - osim ako se, naravno, sve ne završi gubljenjem svesti ili popuštanjem zatezne trake.

S druge strane, vešanje je već dugo omiljena metoda čeških samoubica, naročito muškaraca. Od njih 100, 61 bira upravo ovaj način, dok je kod žena ta brojka 40 od 100.
Ukoliko nemate tu sreću da vam se slomi vrat, smrt nastupa nakon nekih desetak minuta. Verovatnoća da ćete na ovaj način umreti je velika, ali ako čovek ipak preživi, gotovo uvek dolazi do oštećenja mozga.

Iznenadilo me je saznanje da vešanje pruža širi spektar mogućnosti nego što se možda čini. Jedan profesor je u 19. veku nabrojao 261 različit položaj u kome se samoubice vešaju. U 168 slučajeva noge su se oslanjale o zemlju, u 42 je telo palo na kolena, u 22 slučaja samoubica je ležao na zemlji, 19 njih je sedelo a poslednja 3 su čučala. Najčešće sredstvo je, razumljivo, konopac, zatim dalje imamo kravatu, maramicu, iscepanu posteljinu, pertle, podvezice, kaiš, električni kabl ili pojas.

Zatezna traka. To više nikada neću moći da izgovorim.

Ponekad pomislim na tu rešenost, nedostatak volje za životom, ili pre volju da ne žive, kod onih koje pronađu u čučećem stavu.


Vžuuum.

„Znate li zbog čega sam danas zapravo ovde?“ kaže muškarac u beloj košulji ispred bine sokolskog doma.

„Zbog čega?“ pita ga devojka u žutoj haljini koja stoji kraj njega. To mu je žena, ali trenutno izvode dijalog između mentora (on) i publike (ona), jer se na publiku (mi) nikada ne možete osloniti.

„Čitava ova seansa ima za cilj da vas podstakne da skupite hrabrost!“

„Hrabrost za šta?“ devojka u žutoj haljini podiže glas. Madla sedi pored mene i gura celu pesnicu u usta.

„Hrabrost da zaista živite život!“ izgovara muškarac u beloj košulji. Nastaje nešto što valjda treba da predstavlja trenutak katarze, kada se očekuje uzbuđena reakcija stvarne publike. Gledam ostale na stolicama u polukrugu, od kojih su dve trećine opet žene.

Niko ne reaguje, pa devojka u žutoj haljini ponovo preuzima inicijativu i tapše. Tek tada tapšemo i mi.

„Da li ste nekada čuli za havajsku tehniku Ho oponopono?“ pita muškarac u beloj košulji. Muk. „Pre nego što vam ispričam kako je ta tehnika nastala, reći ću vam ono osnovno. Ono najvažnije! Jeste li spremni?“

„Da!“ ustreptalo odgovara devojka u žutoj haljini.

„Onda slušajte pažljivo. Ali, stvarno — pažljivo slušajte“, govori polako, „jer je ovo najvažnije što ćete danas čuti. To je upravo ono što vam može promeniti život.“

Svi ćutimo, napeto iščekujemo, hoćemo da promenimo život.

„Volim te“, muškarac u beloj košulji gleda u Starostnjikovu. „Izvini“, okreće se ka Bohačkovoj. „Molim te, oprosti mi“, klima glavom Bohačeku. „Hvala ti“, izgovara pogleda uprtog u Madlu, koja izvlači pesnicu iz usne duplje.

Ponovo nastupa kratka tišina. Kašljucanje. Vrpoljenje. Starostnjikova trlja vrat. Devojka u žutoj haljini deluje zagonetno.

„U ovim rečenicama nema ničeg neuobičajenog? Izgovarate ih skoro svaki dan, zar ne?“ kaže muškarac u beloj košulji.

„Pa, naravno!“ odgovara devojka u žutoj haljini.

„Te četiri rečenice, te naizgled jednostavne rečenice, mogu nam pomoći da očistimo podsvest. Uz pomoć njih možete se rešiti skrivenih programa koji nam gospodare, koji nam brane da ispunimo svoj zadatak na ovom svetu. I možete ispuniti svoje želje. Zahvaljujući ovim rečenicama, možemo dospeti u takozvano nulto stanje, gde ništa ne postoji i gde je sve moguće. U tom stanju nema nikakvih misli, reči, uspomena, ubeđenja. Naprosto, nema ničega. To je stanje praznine, stanje koje ljudi pokušavaju da dostignu već stotinama godina, već hiljadama godina.“

Muškarac u beloj košulji se trudi da zvuči spontano, ali je jasno da vrlo dobro zna šta govori, govori to prilično često. „Znate li šta je nulto stanje? Ne? Stanje čiste ljubavi, gde nema nikakvih ograničenja. Svi mi posmatramo svet kroz svojevrsno sočivo, samo što je ono puno taloga. Znate na šta mislim. Predrasude, iluzije, uspomene, usađeni obrasci ponašanja, svega toga se moramo rešiti. Očistiti se od toga. Ako nastavimo da čistimo, zakoračićemo u prostor koji se može nazvati prostorom bez granica...“ Madla tiho počinje da pevuši temu Igara bez granica. „...pronaći ćete svoje vlastito Ja, oslobodićete se negativne energije i kroz vas će teći samo čiste misli i reči. Zašto baš ove četiri rečenice? Volim te. Izvini. Molim te, oprosti mi. Hvala ti. Zato što smo opterećeni negativnošću i duševnom patnjom! One remete ravnotežu u nama! One izazivaju bolesti! Jedina nada za spas je u disciplinovanom procesu praštanja i promenama koje iz njega slede. To je Ho oponopono.“

Muškarac u beloj košulji objašnjava da se kroz reči „volim te“ spajamo sa tvorcem, ključno je voleti sve, i svoju prekomernu težinu, i sve sumanute misli koje nas opsedaju, jednostavno im treba reći „volim vas, drage misli, volim te, prekomerna težino.“ Muškarac u beloj košulji kaže kako rečju „izvini“ priznajemo da je u naš sistem dospeo nekakav virus i ne tražimo od tvorca da nam oprosti, već da nam pomogne da oprostimo sebi samima. Muškarac u beloj košulji govori da, kada molimo za oproštaj, zapravo molimo za transformaciju negativne energije u svetlost, molimo za pretvaranje naše podsvesti u prazninu kako bismo lakše došli do svog vlastitog Ja, do koga se može doći samo u nultom stanju. Kada zahvaljujemo, nastavlja muškarac u beloj košulji, mi tvorcu izražavamo zahvalnost i veru u to da ćemo se očistiti. Muškarac u beloj košulji kaže da Ho oponopono nije fast-fud životni koncept, gde nas na šalteru spremno čeka gotova hrana, objašnjava - tvorac nije sluga. Treba se pročistiti, pročistiti, pročistiti, obrisati, pronaći svoj sopstveni Šangri-la, čistiti, brisati, čistiti.

„Zar ne bi brže išlo laksativom?“ Madla se naginje prema meni.

„Šta misliš da je Šangri-la“, kažem joj.

„Ubij me“, šapuće mi. „Ozbiljno, biću ti zahvalna.“

Muškarac u beloj košulji predlaže da zapevamo o tome, da o tome pevaju ljudi širom sveta, i da ćemo možda tada shvatiti kakav je proces u pitanju. Devojka u žutoj haljini odlazi po torbu sa gitarom. Madla ponovo polako stavlja čitavu pesnicu u usta.

Muškarac u beloj košulji svira gitaru i zajedno sa devojkom u žutoj haljini vrti ukrug one četiri rečenice, a onda dolazi do refrena (ho oponopono, ho oponopono itd.) i tako zanesen traži kontakt očima s publikom (mi), kao da očekuje da mu se pridružimo.

Posmatram Mršinjane u polukrugu. Pogledom pratim one koji se smeše zatvorenih očiju. Pratim one kojima teku suze, pratim one koji pomalo nezainteresovano zure ispred sebe, pratim one koji bez pardona kunjaju, i one koji se bojažljivo pridružuju, pratim Bartakovu koja čisti prljavštinu ispod noktiju. Međutim! U tom trenutku, usred havajske pesme o ljubavi, opraštanju, izvinjenju i zahvalnosti, usred ritma pesme o traženju smisla života, usred pesme pomoću koje se čistimo, u sokolski dom upada terorista. Najpre pritrčava Bartakovoj i mačetom joj ubada onu ruku kojom je kopala prljavštinu ispod noktiju. Zatim pritrčava Starostnjikovoj i preseca joj vrat. Krv šiklja po beloj košulji muškarca u beloj košulji, ali on i dalje drnda po gitari, samo mu se osmeh malko gubi. Ulazi još terorista, ima ih oko deset, dvojica nose bombe. Ipak, na trenutak zastaju, osluškuju, počinju da se njišu u ritmu, tiho pevuše zajedno s muškarcem u beloj košulji i devojkom u žutoj haljini. Zatim spoznaju svoje vlastito Ja, spoznaju smisao svojih života, zahvaljuju svom tvorcu i poručuju nam da legnemo na zemlju. Urlaju, vitlaju oružjem, par puta opaljuju, svi cmizdrimo, preplašeno se gledamo, bojimo se da ćemo umreti. Ovde i sad. Nećemo se vratiti kući. Umrećemo ovde. Ovako. Izgleda. Kraj. I u tom trenutku postižemo prećutni dogovor, jer u tom trenutku takođe znamo šta nam je zaista važno. Bartakova zna da joj je zaista važna, recimo, ruka, do tada joj to nije sinulo. Svi redom shvataju koje su stvari važne, a koje su stvari manje važne, svi žele da su negde drugde, svi imaju konkretno mesto u glavi, svako vidi konkretne ljude na tom konkretnom mestu u glavi. Teroristi lome gitaru o glavu muškarca u beloj košulji i odlaze, ostavljaju nas u životu jer shvataju da smo u ovoj zabiti već opasno blizu nultom stanju.

Svi, dakle, preživljavamo, poneko još pati od posttraumatskog šoka ili se budi u hladnom znoju, ali svi se izvlačimo, svi tek od tog trenutka zaista živimo. Divnih par godina. Volimo, izvinjavamo se, molimo za oproštaj, zahvaljujemo.

A dve ili tri godine kasnije... pričamo kako su nas jednom u Mršini na kursu Ho oponopono-a u sokolskom domu napali teroristi. Pričamo o tome ceo život — makar onoliko koliko nam je preostalo — raznim ljudima, bilo je to strahovito iskustvo, prepričavamo ga na božićnoj večeri dok se kucamo šampanjcem. A zatim odlazimo kući, na ekranu računara čekaju nas otvoreno motivaciono pismo i dvadeset raznih oglasa za posao, stvarnost postaje stereotip, nema mesta za rast, bespomoćno zurimo u napunjen frižider, na mesindžeru je istovremeno otvoreno pet četova, zato što svaki od njih može biti onaj pravi, ali ko je pravi? Ko je pravi?, novi trag od čaše na stolu – koliko puta treba da ti kažem da uzmeš podmetač!, stiskanje sala na stomaku pred ogledalom u kupatilu, od sutra ne jedem!, pred spavanje poslati poslednji poljubac poljubac poljubac i fališ mi i tužni smajli i pre nego što se isključimo još jedan poljubac onome ko leži pored, i zamisli to! Opet je poskupeo puter, to stvarno nema smisla!


Tadam.

Umesto prozora poluotvorena vrata kupatila. Tata stoji pred ogledalom, pljuska brijačem po napunjenom lavabou i pritom pevuši Our House od Krozbija, Stilsa i Neša.

Nekad sam mislila da je moj tata sekvoja. Najveći na svetu. Kao Hiperion, drvo koje ima skoro 116 metara. Ali, posle Madline smrti, počeo je da tone u zemlju. Kora mu je posivela, grane su mu klonule a ja ni u jednom atlasu još nisam našla odgovarajuće drvo s kojim bih mogla da ga uporedim.

Kutijica, kutijica.

Kutijica, šapuću točkovi voza, šapuću kao zli patuljci, kikoćući se pritom, dok s vrha brda gledam ka dolini. Okolo leti paperje maslačaka.

Topole su prekrivene snegom, a Madlin kovčeg je tako apsurdno mali da ne mogu da odvojim pogled od njega. Tiho kažem Adamu kako je nemoguće da je stala unutra. Adam mi prstima pokazuje da ćutim, jer sam prilično glasna. Ali, u pravu sam, unutra je ili izlomljena ili nekako savijena. I što sveštenik duže govori, to je drvena kutija sve manja, možda Madla zapravo uopšte nije u njoj! Sveštenik blago povisuje ton, zato što iza crkve upravo prolazi moj voz. Okrećem glavu ka brdu i zamišljam kako sedim unutra i odlazim dalje, na putu sam, nisam ovde, na putu sam koji je sam sebi cilj, put može biti cilj, to se odavno zna, i pesme se pevaju o tome. A kada polažu Madlino telu u rupu u zemlji, drvena kutija nije ništa veća od kutijice za nakit, kao kutijica za jako mali prsten, kakvu biste lako sakrili u dlanu i pustili da vam nestane u rukavu. Kao pomoću trika. Ćiribu-ćiriba.

Skidam maslačke s haljine.

Kutijica, kutijica, kutijica, šapuću točkovi. Voz stenje i škripi. Probijamo se kroz nanose.

Tadam.

Stalno mislim na Madlu. Slepi kolosek. Tunel bez kraja.

Prazna stranica u knjizi.

Vuuu-š-š-š.

Ponekad, kada gospodin Ročester u radnju donese novi komad nameštaja koji je tek izradio, još malo stoji kraj njega i zagleda ga iz nekoliko uglova, ali zatim zastaje i okreće se ka meni, i čini mi se da želi da me pita šta mislim, a možda želi da me pita samo da bi nastavio razgovor, a ne zato što ga stvarno zanima. Ipak, pitao me je samo jednom. „Šta mislite?“, a kada je shvatio da ne odgovaram, dodao je: „Ne izgleda loše, zar ne?“ a ja sam odmahnula glavom, ne, ne izgleda loše, još sam se i nasmešila i odvažila se da priđem komodi i pogladim joj ivice.

„Ti si me pošteno namučila“, rekao je i pogladio komodu. Dugo je prelazio dlanom preko nje, a zatim ju je pljesnuo.

Ja sam komoda, a gospodin Ročester me miluje po leđima. Odozgo nadole.

A onda me pljesne.

Iznenađeno me gleda dok se izmičem kao glupa šiparica i crvenim kao glupa šiparica. Zavrtim glavom, kao da hoću da taj mučni trenutak istresem iz ušiju.

Smeši se.

Želim da ga zagrlim.

More by Uroš Nikolić

Skupljanje snage za be

(…) Neiskusno sam ušao u klub čim se otvorio, dok se omladina još uvek spremala za zabavu u okolnim pivnicama. Po praznom podijumu kružila su svetla reflektora, a di džejev uvodni set više je podsećao na mantru budističkog monaha nego na nešto satanističko. Po vlažnom odsjaju na podijumu moglo se zaključiti da je služba za čišćenje prošla tuda pre manje od pola sata. Tako sam u međuvremenu meditirao nad besmislenošću ljudske sudbine i povremeno odlazio do šanka po pivo, pre nego što se stvore redovi za koktele. Doduše, da sam došao kasnije, možda bi puštali samo devojke, u najboljem slučaju pa...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Ondrej Macl

Tudi grad

Amsterdam na pragu jeseni bio je šaren i ćudljiv. Svako malo sunce bi smenila kiša, a ta smena ponavljala se pravilno kao što se nižu čvorovi na brojanici. Stajala sam ispod mosta i čekala da jedan od kratkih pljuskova prestane. Isplanirala sam izlet biciklom po okolini Amsterdama. Htela sam da vidim čuvene poldere, kanale koji se ukrštaju preko zelenih livada s naglašenim vetrenjačama koje šire svoje krake poput strašila u polju. Trebalo je da to bude moj prvi izlet u novom gradu. Prvi doživljaj kojim će otpočeti prijateljstvo među nama. U zemlji čuvenoj po vrhunskoj arhitekturi, gde sam plan...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Anna Háblová

Kanalizacija

Zastala je pred gomilom građevinskih kontejnera i protrljala smrznute dlanove. U daljini, iznad reke, zatreperila su dva kormorana. Trenutak kasnije počela je da se osvrće na sve strane i proverava poruku koja joj je stigla prethodnog dana. „Zdravo Petra, akcija kanalizacija sutra u osam. Sastanak ispred mosta kod baraka. A.” Pročitala ju je još tri puta, pre nego što je svetlo s ekrana utihnulo. Stara i nova kanalizacija, koje su na ravne časti delile otpad koji je pristizao iz čitavog grada, stajale su jedna iza druge na ostrvu kao vladarke reke. Cilindrični rezervoari stare mreže izdiz...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Anna Háblová

Iskreno, draga, baš me briga

Marek me obara na krevet, a od izraza njegovog lica i njegovog stiska ja potpuno gubim orijentaciju, kao da nas je pokupila lavina pa više ne znam gde je gore, a gde dole. Sve to traje jedva sekund, i stisak i izraz, sledećeg trenutka već me izvlači iz lavine i mada sam i dalje u horizontalnom položaju, više nema sumnje gde je gore, a gde dole. I tek tada mi postaje jasno, tek tada shvatam, ali ipak nekako napola, misao mi samo projuri kroz glavu, kao kada neko na brzinu uključi svetlo a onda ga još brže isključi. I vi znate da ste nešto videli, samo niste sasvim sigurni šta, ali znate da nije...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Lucie Faulerová

Automobil iz stare Grčke

Bio je vreo junski dan. Samo, tada se nije govorilo jun, već targelion, ili skiroforion. Dve prilike izašle su izvan atinskih zidina, u srdačnom razgovoru, i nastavile šetnju prirodom duž korita reke Ilis. Razgovarali su uglavnom o ljubavi. Dečak, mlađi od njih dvojice, sa sobom je nosio prepis tuđeg traktata o tome kako je ljubav zlo, u šta je i sam verovao. Zapravo, sve o čemu je on razgovarao bio je taj traktat. Stariji muškarac se u sebi nije slagao sa njim, ali strast s kojom je mladić govorio prilično ga je uzbuđivala. Kada su došli do jednog visokog platana, muškarac se ispružio u trav...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Ondrej Macl
More in SR

Rečnik zatvorenika

Rečnik zatvorenika sadrži glasove i priče ljudi na odsluženju kazne u okružnom zatvoru Loruso i Kutunjo, u V bloku paviljona C, namenjenom „izolovanim zatvorenicima“. Nastao je tokom dvogodišnje radionice kreativnog pisanja koja je organizovana u samom zatvoru. Svi znamo šta označavaju reči „kuća“, „zima“, „ljubav“, i njihovo značenje je neupitno. Ali u zatvoru se značenje reči menja i ova promena određena je samim prostorom: unutra postoji samo unutra, a reči postaju zastarele, tj. kao da su zamrznute u nekom praiskonskom vremenu. I baš u tim zajedničkim rečima leži moć: reči koje su spolja ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello

ČMRLJEV ŽLEB – KRATAK SADRŽAJ

Čmrljev žleb je kratak roman čiji su glavni junaci članovi porodice Flajs i žitelji sela Strmčnik gde pomenuta porodica ima predivan mali hotel. Svi su veoma srećni, a gosti izuzetno zadovoljni – bar na površini tako izgleda. U knjizi će se pokazati da to nije istina i zašto je tako. Početna scena je nedeljni ručak, na stolu je činija s goveđom supom s rezancima, a za stolom sede članovi porodice: momak u ranim dvadesetim koji uporno proverava svoj mobilni i ne krije da bi upravo sada želeo da bude negde daleko odatle; pored njega sedi njegova mama, žena srednjih godina koja je evidentno veoma...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Agata Tomažič

Tapioka

Brundanje motora kombija udruženja najavilo je da je vreme ručku. Sunce je bilo toliko upeklo da je postalo nevidljivo. Starac je stajao pod smokvom, u štrokavoj raskopčanoj košulji, s podozrivim osmehom na usnama koje su stiskale cigaretu. Pogledom je pratio Brazilku, dve velike vlažne mrlje pod pazusima i još jedna na leđima uniforme, dok je izlazila iz kombija, vadila hranu i išla ka poljskoj kuhinji, gde ju je obično čekao. – Čika Žuao! Čika Žuao! Njegovo smežurano lice zgrčilo se od smeha, otkrivajući brazde kestenjaste od znoja i prašine. – Čika Žuao! Ej, čika Žuao? Zabavljao se ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Sve sveri Poljske

Kao i obično, tog jutra se probudila gladna. Zidovi sobe odzvanjali su od kvakanja patki koje nadleću krov i devojčica se uspravila u krevetu. Patke su do bakine kuće stigle izdaleka, možda sa drugog kontinenta, mašući krilima. Preko noći je prestala da ide u školu i poslali su je tu, kod bake koja je živela pored jezera kilometrima udaljena od najbližeg sela. Niko nije mario za nju. Tamo u gradu, njeni su roditelji tražili privatnost ili radili, bilo je nejasno. Ono, pak, u šta nije sumnjala bili su stomačni drhtaji svakog jutra, ali i u popodnevnim časovima. Pokazivala bi na stomak, gladna, ...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Adriana Murad Konings

Ptice koje odaju budućnost

Izgleda kao nemoguć spoj sove, slepog miša, pingvina i rakuna; ima plavo krzno, velike, crvene oči, žuti kljun; nema ruke, već dva mala krila koja se pokrenu kada se uključi. Srećan rođendan, kaže ona. Noa misli da je kupovina vredela iako je potrošila malo više od planiranog. Trebalo joj je deset džeparaca da sakupi novac, ali joj je sada, dok ga gleda tako srećnog, drago što se odrekla bioskopa, luna parka, pa čak i kuglanja sa drugaricama petkom. Danijel pridržava igračku kao da je živa pokušavajući da prozre nešto u njenim očima. Noa pomisli da roditelji tako gledaju svoju novorođenčad,...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

Ne želim da budem pas

Kucam OKONČATI LJUBAVNE JADE. To mora odmah da prestane. Nailazim na priče ljudi, ne želim priče, želim rešenja, neću saosećanje. Kucam TRANSFORMACIJA. Gugl izbacuje da postoji transformacija u matematici i u genetici. Biram drugu opciju i time pravim svoj prvi izbor. Umorna sam od ovog tela koje je previše ljudi ljubilo, koje je možda i upropašćeno, bila sam nemarna prema njemu, nisam mu se posvetila, moram da ga se rešim, promenim i poboljšam. Genetska transformacija. Tretman sokovima, treperi mi na ekranu. Transformiši se u novu verziju sebe. Teglica sa sokom narandžaste boje, toliko jarke ...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Alma Mathijsen