Marek me obara na krevet, a od izraza njegovog lica i njegovog stiska ja potpuno gubim orijentaciju, kao da nas je pokupila lavina pa više ne znam gde je gore, a gde dole. Sve to traje jedva sekund, i stisak i izraz, sledećeg trenutka već me izvlači iz lavine i mada sam i dalje u horizontalnom položaju, više nema sumnje gde je gore, a gde dole. I tek tada mi postaje jasno, tek tada shvatam, ali ipak nekako napola, misao mi samo projuri kroz glavu, kao kada neko na brzinu uključi svetlo a onda ga još brže isključi. I vi znate da ste nešto videli, samo niste sasvim sigurni šta, ali znate da nije nestalo kada se svetlo ugasilo već je ostalo tu negde, u prostoru. Uzalud bauljate tražeći ga, i što više vremena prolazi sve se glasnije pitate: Da li je stvarno bilo tu? Ili je to bila optička varka? Opipavam zidove tunela na čijem kraju nema svetla dok se moj mozak bezuspešno trudi da primljene informacije sastavi u upotrebljiv kod. U pitanju je nekakva šifra, nule i jedinice, ali šta ja da radim s nulama i jedinicama, šta s njima da radim?

Moram sve da premotam. Zaustavim. I približim. Da ispitam ceo taj kratkotrajni kolaps gravitacije. Pojavu nečeg stranog u dobro poznatom telu. Nijansu koju ne umem da imenujem jer se ne ogleda ni u čemu konkretnom, ne, ni u jednoj grimasi, treptaju ili mrštenju nosa, ni u zagrljaju, ne, ništa nalik tome. Ali, postojalo je nešto. Nešto! Da, nešto strano. Da li je to bilo nešto...? A šta ako se varam, ako sam samo... paranoična, toliko dugo ga nije bilo, moja svest i podsvest naprosto se nisu navikle na njegovo prisustvo, a već me je uzbuđeno grlio. Ne znam. Tunel.

Ali, Marek već spušta podlaktice pored moje glave, a njegov jezik ostavlja vlažan, vruć trag na mom vratu i ja znam da je kasno, da pogledom u retrovizor neću uspeti da razaznam da li smo pregazili mačku ili neku staru krpu. Umesto toga, moje telo i glava potpuno obamiru i nisam sposobna ni za šta. Dobro, skoro ni za šta. Marek tare kukove o moje i preko pantalona mi se trlja o prepone. Ruku mi zavlači ispod košulje dok se njegovo glasno dahtanje gubi negde između mog uha i jastuka. A ja mislim na jedinice i nule, na onu konstelaciju od malopre i pitam se treba li da ga zaustavim i kažem mu šta sam videla i osetila, iako ni sama ne znam šta je to bilo, ili da nastavim s ovim što radimo. I dalje razmišljam, pritom automatski podižem zadnjicu kako bi mi lakše svukao gaćice.

Onda vidim Elišku. Kako krije lice iza flaše proseka i kaže: „Kao da je stranac, ne znam... kao da sam spavala s nekim drugim.”

„Nije bio svoj”, odgovaram na to. „Moguće je da je jednostavno mislima bio negde drugde...” Marek vodi moju ruku u unutrašnjost svojih bokserica.

„Ne mislim na to, nije bilo tako. Nije bio odsutan... naprotiv. ” Eliška uzdiše i hvata se za flašu kako bi dolila, pre nego što kaže: „Bio je kao pušten s lanca.” Blago me grize za bradavicu, malko me boli. Da li me je ikada ranije ugrizao za bradavicu? Ne mogu da se setim!

„Zašto ti to smeta? Trebalo bi da ti je drago, zar ne?” pokušala sam da ublažim situaciju, ali Eliška se nije dala.

„Ne bi mi smetalo kad... kad ne bi bilo tako čudno... ne znam...”

„Možda je video nešto u porniću. I sada hoće to da proba.”

Marekovo telo me pritiska.

„Ne razumeš me”, odmahnula je. „Ne znam... jednostavno...” Na licu joj se videlo da se bori s mislima i rečima, na kraju nije ni završila rečenicu. Izgubila je borbu. Iako sam shvatila šta je muči, i iako je ona shvatila da sam shvatila – ništa nije rekla. Mislim da je razumem. Ponekad stvari ožive tek onda kada se izgovore.

Marek uplivava u mene kao riba. U tom času to je on, moj Marek, sada ga prepoznajem. Zato što mi u takvim trenucima uvek deluje ranjivo. Razoružano. Kao dečkić koji žuri da se sakrije. U meni je, na sekund prestaje da se pomera kako bih ga obujmila butinama. Delimično sam uzbuđena, a delimično sam još u tunelu.

Zanimljivo, ne sećam se da smo Eliška i ja ikada više pričale o toj temi. Ona je nije započinjala, a ja je nisam pitala. Kao da se ništa nije dogodilo. A možda je i ona u svojoj glavi uspela da potisne taj trenutak, da učini kao da se zapravo nije desilo.

Hodam kroz tunel, hodam u mrak, u mrkli mrak, ispred mene nema ničega, ali kada se okrenem primećujem da se nešto kreće. Gledam pažljivije i sasvim jasno vidim stepenice, i na stepenicama Klerka Gebla. Tačnije, Reta Batlera, i uplakanu Skarlet O’Haru kako pokušava da mu istrgne kofer iz ruke. Teško je reći šta je ta scena predstavljala, ali vrlo je se jasno sećam. Prvi put sam je videla kao sasvim mala devojčica, nisam još ni krenula u školu, mama je kuvala ručak a na malom televizoru na frižideru išao je film „Prohujalo s vihorom”. Ja sam se igrala, ili crtala za njenom starom šivaćom mašinom, i netremice sam pratila tu scenu. Možda se svađaju - pomislila sam, ali nisam bila sigurna. Jer, ako se svađaju, rade to mnogo drukčije od mojih. Mama nikad nije cmizdrila kao Skarlet, a tata nikada nije imao onaj uzdržani osmeh kao Ret. Ne sećam se šta su rekli, ne sećam se da li sam tada njihovim rečima pridavala bilo kakav značaj, samo se sećam čudnovate energije kojom me je ta scena ispunila. Sećam se i da je ona plakala i trčala za njim, dok ju je on svojim lukavim pogledom odmeravao pomalo s visine, nije se otimao niti je vikao na nju, samo je nastavio prema vratima s koferom u ruci. Na kraju je stvarno otišao. Odmah sam pitala mamu da li to znači da se i razveo. Mama je rekla nije, samo je otišao.

„Ali, svađali su se!”

„Zato što će mu nedostajati.”

„A gde je otišao?”

„Gde je otišao... na posao.”

„A šta će mu kofer?”

„Kofer? Poneo ga je jer ide na službeni put.”

Nisam bila sasvim ubeđena, ali prihvatila sam mamino objašnjenje. Ili sam jednostavno želela da ga prihvatim. Možda je u ljudskoj prirodi potreba da budu obmanuti od rane mladosti, kako bi se manje mučili, kako bi manje sumnjali.

Marekova glava i trup lagano se podižu. Traži mi da se okrenem. Gledam ga i pokušavam da shvatim da li mi to kaže kao moj Marek, koga poznajem, ili kao Marek koji je donedavno, možda sve do juče, tucao neku drugu. Šta ako ne želi da me gleda u lice? Možda hoće da zamisli nekog drugog. Ponavlja zahtev, i ja se nameštam na sve četiri i čekam da me tako uzme.

Možda sam u tunelu nabasala na Reta Batlera i majčinu podlu laž baš zato što se Marek vratio kući nakon toliko nedelja. Ipak, sumnjam, nije Ret Batler zbog toga došao, ne juri zbog toga niz stepenice, ne smeši se zbog toga prepredeno... Ima tu još nečeg, moja - tačnije, majčina - priča s filmom „Prohujalo s vihorom” tu se ne završava. Nekih trinaest godina kasnije, na kraju srednje škole, drugarica i ja pisale smo rad na temu američkog građanskog rata. Nije bilo načina da izbegnemo pominjanje knjige i filma koji pre toga nisam pošteno pogledala dobrih pet godina, i verovatno više nikada neću. Drugarica je bila ta koja je rekla kako je najveći trag u istoriji ostavila upravo poslednja rečenica Reta Batlera. Naravno, nisam imala predstavu o čemu govori.

„Znaš, ona plače i moli ga da je ne ostavi, kaže mu – kako ću ja bez tebe? Kako ću živeti? Ili tako nešto... A on je samo pogleda i kaže ‘Iskreno, draga, baš me briga’.”

„Čekaj, čekaj”, ubacujem se, „kako to misliš - da je ne ostavi... on je samo otišao na posao...” Drugarica me je pogledala kao da sam nenormalna. „Kakav posao?”

Marekova desna ruka hvata me za grudi, a leva se naslanja na moj bok.

Kakav posao, kakav posao, slegala sam ramenima i malo je nedostajalo da pomenem službeni put, zato je valjda poneo kofer, ali na sreću shvatila sam pre nego što sam uspela to da izgovorim. Kakva glupost!

Rasplakala sam se. Drugarica ništa nije razumela, ne krivim je. Mama je tada već bila mrtva, tako da nisam mogla da se suočim s njom i da je okrivim. Možda je trebalo da pređem preko toga i priznam – mama je samo htela da me sačuva, nije htela da me rastuži. Ipak, nikada to nisam uspela. Možda se nije radilo o meni, već o njenom miru, jer je znala da ću plakati ceo dan ako mi kaže šta se zapravo desilo, tako su filmovi uticali na mene. Možda je htela da na miru spremi paradajz čorbu, umesto da meni briše sline. Ali, nije imala predstavu šta je time napravila! Mogla sam do kraja života da živim u zabludi! I ona bi za to bila kriva! Moja intuicija mi je još tada govorila da nešto nije kako treba. Ipak, odlučila sam da ćutim. Prihvatila sam njenu laž. I zašto sada istina isplivava na površinu, posle toliko godina? I šta ću sada sa njom? Šta da radim sa takvom istinom? Čemu sve to? Opet jedinice i nule.

Volela bih da nikad nisam prihvatila taj školski projekat.

Marekov znoj kaplje mi na bedra. Krećemo se kao savršeno podmazana mašina. Okrećem se preko ramena, hoću da ga vidim. Primećuje moj pogled i obema rukama me čvrsto hvata iznad zadnjice. Ponovo se okrećem. Marekovo kretanje se ubrzava. A onda staje.

Uzdah olakšanja ispušta se negde iznad mene.

Njegov stisak popušta, i ja padam na stomak. Marek pada preko mene. Izdiše. Izdišem.

Opet vidim Reta Batlera, stoji na vratima sa koferom u ruci. Smeši mi se. Mašem mu. Odlazi na službeni put.