View Colofon

Iskreno, draga, baš me briga

Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Lucie Faulerová

Marek me obara na krevet, a od izraza njegovog lica i njegovog stiska ja potpuno gubim orijentaciju, kao da nas je pokupila lavina pa više ne znam gde je gore, a gde dole. Sve to traje jedva sekund, i stisak i izraz, sledećeg trenutka već me izvlači iz lavine i mada sam i dalje u horizontalnom položaju, više nema sumnje gde je gore, a gde dole. I tek tada mi postaje jasno, tek tada shvatam, ali ipak nekako napola, misao mi samo projuri kroz glavu, kao kada neko na brzinu uključi svetlo a onda ga još brže isključi. I vi znate da ste nešto videli, samo niste sasvim sigurni šta, ali znate da nije nestalo kada se svetlo ugasilo već je ostalo tu negde, u prostoru. Uzalud bauljate tražeći ga, i što više vremena prolazi sve se glasnije pitate: Da li je stvarno bilo tu? Ili je to bila optička varka? Opipavam zidove tunela na čijem kraju nema svetla dok se moj mozak bezuspešno trudi da primljene informacije sastavi u upotrebljiv kod. U pitanju je nekakva šifra, nule i jedinice, ali šta ja da radim s nulama i jedinicama, šta s njima da radim?

Moram sve da premotam. Zaustavim. I približim. Da ispitam ceo taj kratkotrajni kolaps gravitacije. Pojavu nečeg stranog u dobro poznatom telu. Nijansu koju ne umem da imenujem jer se ne ogleda ni u čemu konkretnom, ne, ni u jednoj grimasi, treptaju ili mrštenju nosa, ni u zagrljaju, ne, ništa nalik tome. Ali, postojalo je nešto. Nešto! Da, nešto strano. Da li je to bilo nešto...? A šta ako se varam, ako sam samo... paranoična, toliko dugo ga nije bilo, moja svest i podsvest naprosto se nisu navikle na njegovo prisustvo, a već me je uzbuđeno grlio. Ne znam. Tunel.

Ali, Marek već spušta podlaktice pored moje glave, a njegov jezik ostavlja vlažan, vruć trag na mom vratu i ja znam da je kasno, da pogledom u retrovizor neću uspeti da razaznam da li smo pregazili mačku ili neku staru krpu. Umesto toga, moje telo i glava potpuno obamiru i nisam sposobna ni za šta. Dobro, skoro ni za šta. Marek tare kukove o moje i preko pantalona mi se trlja o prepone. Ruku mi zavlači ispod košulje dok se njegovo glasno dahtanje gubi negde između mog uha i jastuka. A ja mislim na jedinice i nule, na onu konstelaciju od malopre i pitam se treba li da ga zaustavim i kažem mu šta sam videla i osetila, iako ni sama ne znam šta je to bilo, ili da nastavim s ovim što radimo. I dalje razmišljam, pritom automatski podižem zadnjicu kako bi mi lakše svukao gaćice.

Onda vidim Elišku. Kako krije lice iza flaše proseka i kaže: „Kao da je stranac, ne znam... kao da sam spavala s nekim drugim.”

„Nije bio svoj”, odgovaram na to. „Moguće je da je jednostavno mislima bio negde drugde...” Marek vodi moju ruku u unutrašnjost svojih bokserica.

„Ne mislim na to, nije bilo tako. Nije bio odsutan... naprotiv. ” Eliška uzdiše i hvata se za flašu kako bi dolila, pre nego što kaže: „Bio je kao pušten s lanca.” Blago me grize za bradavicu, malko me boli. Da li me je ikada ranije ugrizao za bradavicu? Ne mogu da se setim!

„Zašto ti to smeta? Trebalo bi da ti je drago, zar ne?” pokušala sam da ublažim situaciju, ali Eliška se nije dala.

„Ne bi mi smetalo kad... kad ne bi bilo tako čudno... ne znam...”

„Možda je video nešto u porniću. I sada hoće to da proba.”


Marekovo telo me pritiska.

„Ne razumeš me”, odmahnula je. „Ne znam... jednostavno...” Na licu joj se videlo da se bori s mislima i rečima, na kraju nije ni završila rečenicu. Izgubila je borbu. Iako sam shvatila šta je muči, i iako je ona shvatila da sam shvatila – ništa nije rekla. Mislim da je razumem. Ponekad stvari ožive tek onda kada se izgovore.

Marek uplivava u mene kao riba. U tom času to je on, moj Marek, sada ga prepoznajem. Zato što mi u takvim trenucima uvek deluje ranjivo. Razoružano. Kao dečkić koji žuri da se sakrije. U meni je, na sekund prestaje da se pomera kako bih ga obujmila butinama. Delimično sam uzbuđena, a delimično sam još u tunelu.

Zanimljivo, ne sećam se da smo Eliška i ja ikada više pričale o toj temi. Ona je nije započinjala, a ja je nisam pitala. Kao da se ništa nije dogodilo. A možda je i ona u svojoj glavi uspela da potisne taj trenutak, da učini kao da se zapravo nije desilo.

Hodam kroz tunel, hodam u mrak, u mrkli mrak, ispred mene nema ničega, ali kada se okrenem primećujem da se nešto kreće. Gledam pažljivije i sasvim jasno vidim stepenice, i na stepenicama Klerka Gebla. Tačnije, Reta Batlera, i uplakanu Skarlet O’Haru kako pokušava da mu istrgne kofer iz ruke. Teško je reći šta je ta scena predstavljala, ali vrlo je se jasno sećam. Prvi put sam je videla kao sasvim mala devojčica, nisam još ni krenula u školu, mama je kuvala ručak a na malom televizoru na frižideru išao je film „Prohujalo s vihorom”. Ja sam se igrala, ili crtala za njenom starom šivaćom mašinom, i netremice sam pratila tu scenu. Možda se svađaju - pomislila sam, ali nisam bila sigurna. Jer, ako se svađaju, rade to mnogo drukčije od mojih. Mama nikad nije cmizdrila kao Skarlet, a tata nikada nije imao onaj uzdržani osmeh kao Ret. Ne sećam se šta su rekli, ne sećam se da li sam tada njihovim rečima pridavala bilo kakav značaj, samo se sećam čudnovate energije kojom me je ta scena ispunila. Sećam se i da je ona plakala i trčala za njim, dok ju je on svojim lukavim pogledom odmeravao pomalo s visine, nije se otimao niti je vikao na nju, samo je nastavio prema vratima s koferom u ruci. Na kraju je stvarno otišao. Odmah sam pitala mamu da li to znači da se i razveo. Mama je rekla nije, samo je otišao.

„Ali, svađali su se!”

„Zato što će mu nedostajati.”

„A gde je otišao?”

„Gde je otišao... na posao.”

„A šta će mu kofer?”

„Kofer? Poneo ga je jer ide na službeni put.”

Nisam bila sasvim ubeđena, ali prihvatila sam mamino objašnjenje. Ili sam jednostavno želela da ga prihvatim. Možda je u ljudskoj prirodi potreba da budu obmanuti od rane mladosti, kako bi se manje mučili, kako bi manje sumnjali.

Marekova glava i trup lagano se podižu. Traži mi da se okrenem. Gledam ga i pokušavam da shvatim da li mi to kaže kao moj Marek, koga poznajem, ili kao Marek koji je donedavno, možda sve do juče, tucao neku drugu. Šta ako ne želi da me gleda u lice? Možda hoće da zamisli nekog drugog. Ponavlja zahtev, i ja se nameštam na sve četiri i čekam da me tako uzme.

Možda sam u tunelu nabasala na Reta Batlera i majčinu podlu laž baš zato što se Marek vratio kući nakon toliko nedelja. Ipak, sumnjam, nije Ret Batler zbog toga došao, ne juri zbog toga niz stepenice, ne smeši se zbog toga prepredeno... Ima tu još nečeg, moja - tačnije, majčina - priča s filmom „Prohujalo s vihorom” tu se ne završava. Nekih trinaest godina kasnije, na kraju srednje škole, drugarica i ja pisale smo rad na temu američkog građanskog rata. Nije bilo načina da izbegnemo pominjanje knjige i filma koji pre toga nisam pošteno pogledala dobrih pet godina, i verovatno više nikada neću. Drugarica je bila ta koja je rekla kako je najveći trag u istoriji ostavila upravo poslednja rečenica Reta Batlera. Naravno, nisam imala predstavu o čemu govori.

„Znaš, ona plače i moli ga da je ne ostavi, kaže mu – kako ću ja bez tebe? Kako ću živeti? Ili tako nešto... A on je samo pogleda i kaže ‘Iskreno, draga, baš me briga’.”

„Čekaj, čekaj”, ubacujem se, „kako to misliš - da je ne ostavi... on je samo otišao na posao...” Drugarica me je pogledala kao da sam nenormalna. „Kakav posao?”

Marekova desna ruka hvata me za grudi, a leva se naslanja na moj bok.

Kakav posao, kakav posao, slegala sam ramenima i malo je nedostajalo da pomenem službeni put, zato je valjda poneo kofer, ali na sreću shvatila sam pre nego što sam uspela to da izgovorim. Kakva glupost!

Rasplakala sam se. Drugarica ništa nije razumela, ne krivim je. Mama je tada već bila mrtva, tako da nisam mogla da se suočim s njom i da je okrivim. Možda je trebalo da pređem preko toga i priznam – mama je samo htela da me sačuva, nije htela da me rastuži. Ipak, nikada to nisam uspela. Možda se nije radilo o meni, već o njenom miru, jer je znala da ću plakati ceo dan ako mi kaže šta se zapravo desilo, tako su filmovi uticali na mene. Možda je htela da na miru spremi paradajz čorbu, umesto da meni briše sline. Ali, nije imala predstavu šta je time napravila! Mogla sam do kraja života da živim u zabludi! I ona bi za to bila kriva! Moja intuicija mi je još tada govorila da nešto nije kako treba. Ipak, odlučila sam da ćutim. Prihvatila sam njenu laž. I zašto sada istina isplivava na površinu, posle toliko godina? I šta ću sada sa njom? Šta da radim sa takvom istinom? Čemu sve to? Opet jedinice i nule.

Volela bih da nikad nisam prihvatila taj školski projekat.

Marekov znoj kaplje mi na bedra. Krećemo se kao savršeno podmazana mašina. Okrećem se preko ramena, hoću da ga vidim. Primećuje moj pogled i obema rukama me čvrsto hvata iznad zadnjice. Ponovo se okrećem. Marekovo kretanje se ubrzava. A onda staje.

Uzdah olakšanja ispušta se negde iznad mene.

Njegov stisak popušta, i ja padam na stomak. Marek pada preko mene. Izdiše. Izdišem.

Opet vidim Reta Batlera, stoji na vratima sa koferom u ruci. Smeši mi se. Mašem mu. Odlazi na službeni put.

More by Uroš Nikolić

Morana

Isključenje Samoubistvo davljenjem dosta je retko. Zatezna traka se po pravilu nekoliko puta obavije oko vrata, a ponekad se ispod nje postavi nešto meko. Prilikom davljenja se usled pometnje u nervnom sistemu i pritiska na karotidnu arteriju prekida dotok krvi u mozak i zatvaraju se disajni putevi. Samo, grlo se obično ne zatvori sasvim, pa umiranje traje duže nego kod vešanja - osim ako se, naravno, sve ne završi gubljenjem svesti ili popuštanjem zatezne trake. S druge strane, vešanje je već dugo omiljena metoda čeških samoubica, naročito muškaraca. Od njih 100, 61 bira upravo ovaj način, ...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Lucie Faulerová

Skupljanje snage za be

(…) Neiskusno sam ušao u klub čim se otvorio, dok se omladina još uvek spremala za zabavu u okolnim pivnicama. Po praznom podijumu kružila su svetla reflektora, a di džejev uvodni set više je podsećao na mantru budističkog monaha nego na nešto satanističko. Po vlažnom odsjaju na podijumu moglo se zaključiti da je služba za čišćenje prošla tuda pre manje od pola sata. Tako sam u međuvremenu meditirao nad besmislenošću ljudske sudbine i povremeno odlazio do šanka po pivo, pre nego što se stvore redovi za koktele. Doduše, da sam došao kasnije, možda bi puštali samo devojke, u najboljem slučaju pa...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Ondrej Macl

Tudi grad

Amsterdam na pragu jeseni bio je šaren i ćudljiv. Svako malo sunce bi smenila kiša, a ta smena ponavljala se pravilno kao što se nižu čvorovi na brojanici. Stajala sam ispod mosta i čekala da jedan od kratkih pljuskova prestane. Isplanirala sam izlet biciklom po okolini Amsterdama. Htela sam da vidim čuvene poldere, kanale koji se ukrštaju preko zelenih livada s naglašenim vetrenjačama koje šire svoje krake poput strašila u polju. Trebalo je da to bude moj prvi izlet u novom gradu. Prvi doživljaj kojim će otpočeti prijateljstvo među nama. U zemlji čuvenoj po vrhunskoj arhitekturi, gde sam plan...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Anna Háblová

Kanalizacija

Zastala je pred gomilom građevinskih kontejnera i protrljala smrznute dlanove. U daljini, iznad reke, zatreperila su dva kormorana. Trenutak kasnije počela je da se osvrće na sve strane i proverava poruku koja joj je stigla prethodnog dana. „Zdravo Petra, akcija kanalizacija sutra u osam. Sastanak ispred mosta kod baraka. A.” Pročitala ju je još tri puta, pre nego što je svetlo s ekrana utihnulo. Stara i nova kanalizacija, koje su na ravne časti delile otpad koji je pristizao iz čitavog grada, stajale su jedna iza druge na ostrvu kao vladarke reke. Cilindrični rezervoari stare mreže izdiz...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Anna Háblová

Automobil iz stare Grčke

Bio je vreo junski dan. Samo, tada se nije govorilo jun, već targelion, ili skiroforion. Dve prilike izašle su izvan atinskih zidina, u srdačnom razgovoru, i nastavile šetnju prirodom duž korita reke Ilis. Razgovarali su uglavnom o ljubavi. Dečak, mlađi od njih dvojice, sa sobom je nosio prepis tuđeg traktata o tome kako je ljubav zlo, u šta je i sam verovao. Zapravo, sve o čemu je on razgovarao bio je taj traktat. Stariji muškarac se u sebi nije slagao sa njim, ali strast s kojom je mladić govorio prilično ga je uzbuđivala. Kada su došli do jednog visokog platana, muškarac se ispružio u trav...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Ondrej Macl
More in SR

Zujanje

U vozu, pri kraju putovanja, kroz zamašćeni prozor video je ivice neba. Ustao je da pogleda i s druge strane vagona i prišao muškarcu koji je zaspao lica skrivenog iza zavese, dok je desnu ruku čvrsto držao preko male putne torbe, koja je stajala na sedištu pored. Da, i s njegovog se prozora videlo isto. Kompaktni prekrivač, indigo boje, paralelan sa širokim poljem punim suvih žbunova. A na njegovoj ivici, svetlo i vedro plavetnilo, poput udaljenog mora, koje lebdi između neba i zemlje. Negde iznad indigo prekrivača bilo je sunce. Kada je ustao, odjednom je osetio metež u vagonu, ljudi su...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște

Pola života

Kazablanka, 1954. Od svih dnevnih zvukova ona se grčevito drži samo nekih, ali ne dopušta da do nje dopre zvuk dečije graje. Usredsređuje se na malobrojne glasove koji dopiru kroz zidove. Nakon nekoliko meseci poznaje sve susede iako nikada ne izlazi iz sobe, zna da kod prvih komšija uvek dolaze poverioci, što nema svrhe, jer taj čovek nije spreman da plati. ‘Makar mi povadili organe i ubili me nakon toga’, čuje ga kako govori svojoj ženi kad poverioci odu. Kada čuje ovakve stvari, ima osećaj da je spona u tuđim pričama i tajnama. Preko puta nje stanuje jedan veoma star gospodin koji svakog j...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Aya Sabi

Niti

Potraga ne počinje svesno. Na uznemirujuć, neobjašnjiv način osećam povezanost s njom i njen nestanak ostavlja u meni mnoga pitanja. Budim se pitajući se gde spava i kako živi. Neprestano mislim na nju, dok lagano i nežno masturbiram među čaršavima i kroz krovni prozor posmatram oblake. Prolazeći pored tezgi s voćem u našem kraju, vrhovima prstiju prelazim po pomorandžama dok ne pronađem jednu sa savršenim porama, koja me podseća na nju. Krenula sam kod nje na časove joge zbog upornog bola u vratu. Fizioterapeut mi je preporučio ovu vrstu joge, Ajengarovu metodu, jer koristi pomagala koja su ...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Hannah Roels

Jerihon

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije. S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima. Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa s...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Kod kuće

Vetrenjače, staza ka reci, bunar, konji, krave i žito. Napukle kofe pune krvavo crvenog paradajza, zatvorene teglice s ukiseljenim povrćem za turšiju. Uzani tok Severskog Donjeca koji prošiva sva okolna polja, spaja Rusiju i Ukrajinu, vezuje zemljopisnu kartu, baš kao što pradeda Nikolaj iglom i koncem od zakrpa šije jakne. Vetar u jedrima vetrenjača, Komsomolke na seoskom trgu. Igraju. Prepliću ruke, održavaju ravnotežu oslanjajući se iskošenim telima jedna o drugu, odgurujući se od zemlje tek koliko je potrebno. Vetrenjače su gotovo nečujne, drvena mašinerija tek ponekad zaškripi. Nešto dalj...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Lisa Weeda

Susret

Dosta. Skupio sam stvari, odelo u navlaci, kašiku za cipele i predao ključ. Do kuće imam da vozim šest sati, međutim put je kraći u povratku. Spuštam prozor i, izbačene glave, idem sve brže kroz glavni gradski bulevar. Hladan od večeri i brzine, vazduh mi brije obraze i podseća me na hrapavost sunđera za skidanje šminke. Imam osetljiv ten i ne podnosim lako tretman koji trpe voditelji kako se ne bi na ekranu presijavali kao mesec posut staklićima – da im se na lice nanese tanak sloj pudera, koji će potom biti ostrugan onim raspalim sunđerima. Kada više nisam mogao da podnesem taj osećaj, z...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Alexandru Potcoavă