Amsterdam na pragu jeseni bio je šaren i ćudljiv. Svako malo sunce bi smenila kiša, a ta smena ponavljala se pravilno kao što se nižu čvorovi na brojanici. Stajala sam ispod mosta i čekala da jedan od kratkih pljuskova prestane. Isplanirala sam izlet biciklom po okolini Amsterdama. Htela sam da vidim čuvene poldere, kanale koji se ukrštaju preko zelenih livada s naglašenim vetrenjačama koje šire svoje krake poput strašila u polju. Trebalo je da to bude moj prvi izlet u novom gradu. Prvi doživljaj kojim će otpočeti prijateljstvo među nama. U zemlji čuvenoj po vrhunskoj arhitekturi, gde sam planirala da provedem neko vreme.

Našla sam posao u arhitektonskom birou SeArch, poznatom po inovativnim projektima i konceptu koji se ogledao i u samom nazivu firme. Zanimao me je rad s transmaterijalima i građevinskim komponentama uključujući hardver, softver i elektroniku. Zanimali su me projekti koji su podrazumevali netipične načine gradnje. Jedno od najpoznatijih dela te kancelarije bila je Vila Vlas - porodična kuća u švajcarskim Alpima uzidana u brdo, nalik na krater meteorita ili svetlosni satelit koji preko dana upija svetlost, a noću je isijava u okolinu. Bila sam uključena u program izgradnje novog muzeja čija je fasada trebalo da bude izgrađena od pokretnih aluminijumskih i plastičnih panela, osetljivih na sunčevu i ljudsku toplotu. Pružila mi se mogućnost da isprobavam nove pristupe u projektovanju administrativnih zgrada, ili da razmišljam o unutrašnjem prostoru sinagoge koji se ocrtava i na spoljašnji izgled građevine. Svaki projekat bio je zanimljiviji od prethodnog, a sve je bilo utoliko lepše što su holandski klijenti istinski podržavali arhitekturu – za njih je to bila najnormalnija stvar na svetu, baš kao i svakodnevne reportaže u udarnim vestima o mladim nadama profesije.

Posao sam, dakle, imala, ali stan još uvek nisam. Amsterdam je, što se smeštaja tiče, bio ozloglašen po velikoj potražnji i mizerno maloj ponudi. Još nekoliko dana sam mogla da boravim u stanu rođaka Rejna Gercena, arhitekte i urbaniste iz Delfta, koji je povremeno predavao arhitekturu na Praškom univerzitetu. Bio je to tipičan holandski stan s prozorom velikim poput izloga okrenutim prema ulici. Navlačiti zavesu nije imalo svrhe, budući da je taj prozor bio jedini izvor svetlosti u dubokom i uzanom prostoru koji je od jutra do večeri ležao šćućuren u senci. Tako sam postala sastavni deo ulice s koje su povremeno dopirali lutajući pogledi prolaznika, koji su tražili bilo kakav vizualni stimulans tokom šetnje gradom. Bilo je to mnogo gostoljubivije okruženje od minijaturne sobe u hostelu, čije je zidove prekrivala plesan, a tepih natopljen vodom vam s radošću kvasio čarape. Apstraktne slike na zidovima, kakve bi oduševile i Vladimira Boudnjika, bile su rezultat sveprisutne vlage, od koje se u neposrednoj blizini kanala nije moglo pobeći.

Nije se moglo pobeći ni od neurotičnih oblaka koji su svakog trena mogli da na zemlju izruče neočekivane pljuskove. Krenula sam na izlet, par puta sam uspela da se sakrijem ispod mosta, ali na kraju su me sustigli i ostavili mokru do kože. Nije imalo smisla da se vraćam, te sam nastavila vožnju biciklom između kanala s ljuljuškavim kućicama na vodi i uskim kućama od cigle, nesigurnim poput ilustracija iz knjiga za decu. Tokom jednog od brojnih pljuskova zaustavila sam se ispod nadstrešnice koja je pripadala studentskom domu. „Tražiš možda smeštaj?“ jedan mlađi tip me pita na engleskom još pre nego što sam uspela da se osvrnem i osmotrim zgradu nalik na naslagane građevinske kontejnere. „Tražim“, čujem sebe kako odgovaram i odmah dobijam informaciju da se u njihovom smeštaju upravo oslobodilo jedno mesto, i da se traži najpogodniji kandidat. U tu svrhu je večeras organizovana žurka. „Dolaziš?“ „Dolazim.“ „Great.“ „See u.“ Super. Ovde u šest. Zaboravljam na planirani izlet i odlazim da se presvučem, kako bih se vratila kroz par sati.

Smeštaj je zapravo dugački, crni hodnik s jednostavnim sobama označenim brojevima na vratima, i stepeništem pošteno išaranim raznobojnim slikama i natpisima kakvih se ne bi postideo nijedan most niti zvučna barijera na autoputu. Muzika je odvrnuta do daske, i oseća se trava, kao i svuda u blizini kofišopova (gde se legalno mogu nabaviti hašiš i marihuana, samo što su iz nekog razloga omanuli s nazivom). Tip me prepoznaje i upoznaje me s pravilima žurke: treba zainteresovati što više lokalaca koji će odlučiti koga će od pridošlica izabrati za svog novog „stanara“. Gledam oko sebe, žurka je u punom jeku, svako drži neko piće, najčešće hajneken (naravno, ne može da se uporedi s češkim pivom). Kandidate za stanovanje je lako prepoznati. Glasnije se smeju i mnogo pričaju. Devojke s crvenim karminom spopadaju žgoljave Holanđane, a momci obleću oko lokalnih devojaka. Baš ovakve situacije introverti obožavaju. Nakon sat vremena neodlučnog stajanja, sedam u fotelju u uglu i posmatram rojenje u sfumatu, kao da gledam Rembrantovu sliku. Posle nekog vremena odlazim po bicikl, a niko me ne primećuje. Na putu do privremenog smeštaja više nijednom ne pada kiša. Zaustavljam se na mostu s koga se vidi morski zaliv. Ostaci svetla lenjo se valjaju nad horizontom i ostavljaju svoj odraz na površini vode. Uživam u pogledu na poldere skrivene u travi, koje ranije nisam primetila, kao i u pogledu na krajolik, na nepreglednu ravnicu koja se pruža ispred mene nalik na blago naboranu kožu dlana.

Na poslu sam od jutra do mraka i nemam vremena za traženje stana. Tokom nedelje javljam se na desetine oglasa. Mene poziva samo jedan tamnoputi Iračanin. S Muhamedom se prvi put nalazim u Osterparku, na samom kraju mreže kanala koji u pravilnim lukovima presecaju istorijski centar grada. Vodi me do svog stana u kući od crvenosmeđe cigle, utonuloj u neobičnu izmaglicu, s belim prozorskim okvirima i uskim, strmim stepeništem. Dočekuju me simpatična žena s maramom ovlaš prebačenom preko tamne kose i troje dece. Kako kasnije saznajem, dvoje od troje dece Muhamed je dobio sa svojom prvom ženom, koja je pobegla nazad u Iran. Ne pitam ga zašto. Muhamed je u Holandiju došao kao jeftina radna snaga, i tu je ostao. Pokazuje mi praznu sobu s malim prozorom koji gleda na mračno dvorište. „Imam ovu sobu s prozorom“, govori dok mu sitne oči prepredeno svetlucaju. Prema načinu na koji naglašava reč „prozor“ zaključujem da takva soba nije uobičajena za Amsterdam. Useljavam se kod njih usred proslave ramazana. Preko dana se posti, jede se tek kad padne noć. Pozvana sam na jednu od noćnih gozbi. Principi ramazana nalažu da se nijedan gost ili stranac nipošto ne ostavlja gladnim. Sto je prepun tradicionalnih iračkih jela, na sredini leži nečim napunjena vekna hleba koja podseća na grudvu. „Šta je unutra?“ radoznalo pitam. „Bomba!“ spremno odgovara Muhamed, a oči mu cakle od zadovoljstva zbog dobro izvedene šale. Svi se smejemo. Onda jedemo, razgovaramo i slušamo vesti iz Iraka, koje ne razumem. Ako sam u ovoj zemlji ikada imala dom, onda je to upravo u ovom stanu, sa spiskom islamskih zapovesti zalepljenim u hodniku između ulaznih vrata i sobe kroz čiji se prozor, makar delimično, gleda u ponekad vedro, a ponekad oblačno nebo.

Moj grad, koji nije moj

„Kupiću ti tamo sladoled“, rekao mi je tata, gotovo siguran da će me time izvući iz stana. Hteo je da ode da čuje zvona na Loreti, ali nije hteo da ide sam. Kako je rekao reč „sladoled“, tako sam odletela u predsoblje i nazula cipele koje mi je uvek kupovao broj veće. Imala sam devet godina. Prošle su tri godine od revolucije, i dve godine od papine posete. Prošla je godina od bakine sahrane, kada sam prvi put videla tatu da plače. Živeli smo u jednoj od neuglednih, sivih zgrada u kojima se zvuk lifta razlegao po čitavoj kući, kao stenjanje pri vođenju ljubavi. Živeli smo u stanu čije su tri sobe gledale na park s dečijim igralištem, a kuhinja na zaraslo dvorište s tri stamena stabla oraha i zarđalom šipkom za trešenje tepiha. Drveće u parku s niskim granama na koje se lako moglo popeti i zabranjene tajne skrivenog dvorišta, to je bilo moje detinjstvo na obodu Hradčana. Sve dok nije došao taj dan. Sve dok se nije dogodio taj strašni, prelomni trenutak – selidba.

Prilikom izlaska iz stana takmičili smo se ko će prvi sići. Da li tata liftom, ili ja stepenicama. Lift se vukao, i pre nego što je došao do tate, ja sam već bila napolju i nezainteresovano čeprkala noktom hrapavu fasadu. Neki njeni delići na popodnevnom suncu presijavali su se poput bisera. Iz mikrosveta fasade s minijaturnim planinskim vrhovima prenulo me je treskanje vrata koja su se zatvorila za tatom. Susednom ulicom prošao je tramvaj i delikatno zaškripao. Cis fis ais, moja drugarica violinistkinja bi prepoznala tonove tramvaja. Možda se šali, to neko ko nema apsolutni sluh nikad ne zna.

Čini mi se da tada više nisam morala da nosim bele hulahopke, kariranu suknju i frizuru „na šerpu“. Verovatno sam imala kratku kosu i pomalo podsećala na dečaka, obučena u bratovljevu odeću - flanelsku košulju i ispranu majicu sa Sandokanom. Namerno sam se vukla iza tate, da me ne vidi. Mogla sam da uživam u baricama koje su se zadržale u neravninama na trotoaru. Pre mog šljapkanja, u njima su se jasno ogledali beli oblaci.

Prešli smo tramvajske šine, prošli pored zgrade Vojnog orkestra Republike Češke (gde su vojnici bili načičkani na prozorima kao jorgani na suncu), moje stare škole, Keplerove gimnazije (gde se trava puši kao i bilo gde drugde) i već smo se našli na Pohorelcu, kraj niskih renesansnih kućica prilepljenih uz manastir Strahov. Nagib trga vodio nas je dalje uzbrdo, pored crkve s natpisom Hotel i originalnim fast fudom, ispod naherenih lukova, pokraj Černjinske palate s reljefnim zidovima na svom donjem delu i korintskim stubovima nalik na četu vojnika iznad njih. I već smo stigli na plato ispred Lorete. Utopili smo se u gomilu ljudi koji su pred bujnim baroknim zdanjem iščekivali prve zvuke zvona. Malo sam ih slušala, malo posmatrala okruglu, nagu zadnjicu kamenog anđelčića, a zatim sam iskoristila priliku da zamišljeno kvasim noge u najbližoj barici.

Ubrzo je voda u baricama počela da poskakuje i pre nego što bih je dotakla nogom. Vazduh je postao vlažan, čitav prostor prekrila je kiša, a sunce se izgubilo kao da je neko preko mog grada prebacio mokro ćebe. Morali smo da se vratimo. Nismo išli dalje prema Hradu i njegovom dvorištu, niti prema kućama ukrašenim oznakama svojih vlasnika, pored gvozdenih lampi s četiri gvozdene nimfe (kojih sam se iz nekog razloga užasno plašila), pored fasada do iznemoglosti oslikanih grafitima (mada slikanje nije pravi izraz za jednoobrazne škrabotine na mokrim zidovima), pored prolaza s lažnim balkonima, pored stražara (koje tada još uvek nije bilo teško nasmejati), pored bronzanog Masarika (ispod koga su dva brata svirala Karela Krila i zarađivala za kolu), i najzad do velelepne kapije, odakle nam se pružao pogled na čitav grad koji je odatle izgledao kao beskonačna skupina krovova, dimnjaka, mostova, tornjeva i kupola. Kao džinovski lego, kojim se moglo lepo igrati.

Dok smo se vraćali kući, ponovo sam bila pozadi, ali ne zato što sam tako htela. Tatini koraci su mi izmicali, izmicali su trotoarima prekrivenim baricama, pokraj oluka iz kojih je kuljala voda, pored natopljenih fasada, u gradu prožetom kišom. Sačekao bi me samo na prelazima. Naš dom nas je prihvatio poznatom, teškom suvoćom i mešavinom mirisa hrane kuvane tog dana. Kod kuće smo sa sebe svukli mokru odeću i ubacili je u veš-mašinu. Bilo mi je hladno na svežem početku proleća, na sladoled sam odavno zaboravila. Dok je veš-mašina poskakivala po pločicama kupatila, ja sam se zagledala u isprane krovove iza prozora i negde tamo, odakle smo se upravo vratili, osećala još mnoštvo prostora tajnovitih poput bunara, neizgovorenih proročanstava vlažnih suterena, šupljih cigala, pognutih kamenih blokova na uglovima ulica. Međutim, grad je na to gledao drukčije. Paralisan od straha za sopstvenu vrednost, neurotično je treperio još neotvorenom obilaznicom, počeo je da pati od kompleksa – administrativnih i trgovinskih – a međunarodne korporacije toliko su ga cedile da je pretila opasnost da od njega na kraju preostane samo koncentrovana gorčina. Ali o tome tada još uvek nisam ništa znala.

Tada sam imala devet godina. Jedanaest godina pre studija arhitekture (gde sam naučila da je sitno drago kamenje na fasadi zgrade liskun), godinu dana pre povratka najstarijeg brata iz vojske (hladnog i otuđenog, obrijane glave, upasane košulje i praznog pogleda), i četiri godine pre tog sudbonosnog trenutka – selidbe. Selidbe u predgrađe, tamo gde je grad iskrzan poput krajeva jeftine tkanine. Tajne prolaze oivičene išaranim daskama zamenili su bezlična periferija i prividna uređenost porodičnih kuća.

Jednom u detinjstvu doživiš neko ljupko mesto i više nikad ga ne napustiš, zato što ono ne napusti tebe. Moj tata stalno vidi Visočinu s blagim brdima koja se pružaju u daljinu, aleje jabuka i ribnjak čija se priroda svake godine menja. Pod kožu mu se uvukao zadah zemlje, opalog lišća i vlažnih, kamenih zidina. Njegove ruke najradije od svega hvataju motiku i drva dobro isušena za potpalu. Svojim uspomenama se neprestano vraća. Baš kao i ja, koja u glavi imam jedino grad sa strmim krovovima s kojih sneg, kad počne da se topi, pada tako neočekivano da svaki put uplašeno ustukneš. Nosim u sebi dramu reljefnih štukatura, koje tako lako uništava nešto banalno poput grejanja. Nikada me neće napustiti nemirni mačji pogledi, ni lutanje tamnim, uskim ulicama, ni strma stepeništa niz koje kišnica teče nekontrolisano, kao voda u planinskim brzacima. Ostaće u meni apstraktne slike fasada koje se ljuspaju i simsa ukrašenog golubijim perima. Bučni trgovi s dekorisanim fasadama i ekstatična tišina crkava, manastira i biblioteka.

Ljubav prema gradu je poput kašlja koji ti ne da mira. A ti se gušiš. Od čežnje da se vratiš u svoj grad, koji više nije tvoj.