View Colofon
Original text "Het portret" written in NL by Hannah Roels,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Portret

Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Hannah Roels

Na kući velelepne fasade nalazila su se vrata od hrastovine, bez istaknutih imena stanara. Čekajući Davida da siđe posmatrala sam ulicu. Bila je mirna i okrečenih pročelja, ni nalik na četvrt kraj kanala gde smo Sam i ja stanovale. Balansirala sam između sanjarenja i gneva, kao što je često slučaj kada se suočim sa stvarima koje ne mogu sebi da priuštim.

Otvorio je vrata i nasmešio mi se. Košulja mu je bila otkopčana. Pratila sam ga uz stepenice i ponovo udisala miris badema i terpentina koji je ostavljao za sobom. Atelje je bio u istom neredu kao i prethodni put, no činilo se da se razdanilo, mada nisam znala da li je to zbog dnevnog svetla ili zbog činjenice da su sada gotovo sve slike bile okrenute prednjom stranom ka zidu. Jedino se mogla videti jedna mala s prizorom šume, pored flaša kraj prozora.

David je koncentrisano šetao po prostoriji, kao da nisam tu. Obišao je staru fotelju i s odobravanjem je potapšao sedište iz kojeg je dopro mukli zvuk opruga. Potom je dovukao štafelaj do fotelje, primakao stočić sa četkicama i olovkama i seo na visoku stolicu. Štafelaj je bio toliko umazan bojama da je izgledao kao da je pokriven ptičjim izmetom. Izabrao je čiode iz kutijice i pričvrstio nekoliko listova papira na drveni stalak. Pevušio je neveselo, uspravio se, okrenuo fotelju, primakao je ogledalo – i seo. Izgledalo je kao da priprema scenu. Zavrnuo je rukave i ja ugledah njegove fino oblikovane ruke i zglobove.

‘Je l’ ti hladno?’

Još uvek sam bila u jakni i s tašnom preko ramena, potpuno nesvesna temperature.

‘Odvrnuo sam grejanje do kraja.’

Napomenuvši to, pozabavio se olovkama i ugljenim štapićima. Nije bio neljubazan, već odsutan, a ja nisam mogla više da odlažem u nedogled; nešto se očekivalo od mene.

‘Mogu li dobiti vode?’

Doneo je flašu, napunio čašu do vrha i ponovo seo. Nisam je ni dotakla, pometena, imala sam osećaj da sam sama.

‘U redu,‘ reče on, ‘spreman sam.‘

Pokazao je na paravan u zadnjem delu ateljea, preko koga je bio okačen penjoar. Osećala sam se nemoćno. Udahnuh i izdahnuh. Otišla sam do paravana i odvezala patike. Skinula sam pantalone, džemper i donji veš, i sve složila na gomilu. U preširokom penjoaru sela sam u fotelju dok je on narezivao olovke. Sve je nekako odisalo prisnošću, ali na neki opasan način i ogrtač se pod mojim pazuhom ovlaži od znoja.

David pokaza na penjoar.

‘Treba li da ustanem?’ upitah.

‘Može, za početak.‘

Moja motorika je vodila sopstveni život. Ustala sam tresući se.

‘Samo stoj mirno.’

’Davide,’ počeh.

Počela sam toliko da se znojim da su mi se tabani lepili za parket. Sedeo je na dva metra od mene, na njegovoj slikarskoj stolici, sa štafelajem između nas. Po prvi put sva mu je pažnja bila usmerena ka meni. Kada sam izgovorila njegovo ime, pogledao je mrzovoljno i znala sam da smo odmakli s pripremama.

Hladnim prstima otkopčah penjoar i krajnje nonšalatno ga prebacih preko fotelje. Osetih toplu prazninu na koži. Grudni koš mi se dizao i spuštao i na čas kao da se nađoh u bestežinskom stanju. Nisam bila u stanju da stojim mirno ovako naga, jedino sam mogla da nađem oslonac u njegovim očima koje su odmeravale moje telo sve do dole. Ništa se ne desi. Kap znoja mi se slivala niz guzove. Očekivala sam da će strah narasti, ali nije, spustio se do pola mojih grudi i tu zastao kao stajaća voda.

Odabrao je nekoliko ugljenih štapića sa stola i krupnim, sporim potezima počeo da skicira. Ugljen zaškripa po listu. Ruka mu se kretala po papiru okrenutom ka meni. Izgledao je kao da je gonjen, nozdrve su mu se raširile.

‘Nemoj samo tako ukočeno da me gledaš.‘

Spustih pogled ka podu.

‘Vrati se u fotelju.‘

Lepljivim koracima došetah do fotelje. Izvukao je papir i istog časa ruka mu poče praviti kružne pokrete na listu ispod ovoga.

Prebacila sam noge preko naslona i pokušavala da kontrolišem disanje. Somot na fotelji je na nekoliko mesta bio izlizan i grebao mi je kožu. Sedoh malo niže. Očima sam lutala po prostoriji tražeći oslonac, neku stvar na koju bih mogla preusmeriti pažnju kako više ne bih osećala Davidov pogled na sebi.

Flaše na prozoru bacale su zelenu svetlost na parket. Ne znam šta je potaklo sećanje, da li je to bila ova boja ili možda dušek koji je malo dalje ležao na podu? Odjednom se setih kreveta svojih roditelja, na kome sam se kao dete često igrala. Starog dušeka s oprugama, čaršava i tankih jastuka. Poznatog ali fascinantnog mirisa, predmeta na noćnom stočiću; masnih čepića za uši, šibica, bočice ulja za masažu prekrivenih prašinom. Kreveta za dvoje odraslih ljudi. Otkud to? Nisam znala da mi se ta stara slika još uvek mota po glavi.

Odbacih sećanje i fokusirah se na sliku s prizorom šume pored flaša. Tri stabla drveta. Najdalje stablo prolazilo je kroz centar platna, a druga dva su stajala na levoj strani, dok im je svetlo dolazilo otpozadi. Bukve, pomislih, bile su glatke i nabrekle, a lišće skoro providno zeleno. Preusmerih pažnju sa ugla ka centru slike i podigoh pogled prateći koru stabla, sa osećanjem da se nalazim na poznatom terenu. Ali nije funkcionisalo, nisam uspela da se mentalno uvučem unutra. Iluzija slike bila je savršena, a drveće iznenađujuće poznato, no činilo se da je suviše udaljeno. Shvatih da je bilo veličanstveno usamljeno. Da li je to bilo zbog okvira slike, ili mi to do sada nije upalo u oči? Probah da se setim delića šume kod kuće, bukvi na ivici šume nadomak naše ulice. Ovako je on to video, pomislih, kad mi pažnju ponovo privuče škripanje ugljena pored mene.


Već je skoro bila noć, kad je David ustao i krenuo ka fotelji. Nisam se ni makla. Uzeo je penjoar s naslona i prekrio me njime. Bio je to očinski gest, štaviše, osećala sam da je želeo da budem pokrivena. Imao je po koju sedu dlaku na podlaktici i osetih miris njegove blizine.

‘Žao mi je,‘ rekoh i uvukoh ruke u rukave, ‘bila sam jako nervozna, čak ni iz fotelje nisam ustala.‘

‘Nema veze. Prvi ti je put.‘

Upalio je svetlo, primakao flašu vode ustima i pio velikim gutljajima.

‘Imaš li ti nešto od ovoga?’ upitah.

‘Da. A ti?’

Nisam znala šta da odgovorim. Osećala sam se razočarano i odšetah iza paravana da se obučem. Potom prođoh pored štafelaja. Htedoh da pogledam skice, ali nisu više bile tu. Samo su čiode i dalje bile zabodene u drvo.

‘Hoćeš li ponovo doći u sledeću nedelju?’

Sišao je da me isprati.

‘Ne znam,’ rekoh kraj ulaznih vrata, ‘mislim da ovo nije za mene. Zašto jednostavno ne pitaš Sam?

‘Dođi sledeće nedelje.’

Držao je kovertu u ispruženoj ruci.

‘Vidimo se u nedelju,’ rekoh.

Ne uzevši novac okrenuh se i odoh. Brzo sam koračala, tik pored kuća, stežući ključeve među prstima zdrave ruke.


Ipak, prizor šume mi se urezao u pamćenje. Kod kuće sam se sklupčala na krevetu i u mislima sam s ocem, skrenuvši iz naše ulice, preko popločane staze ulazila u šumu. Osama. Uvek bi malo potrajalo dok se ne bi začuli zvuci, šum i šuštanje, u žbunju i gore na drveću. Staza pred nama je krivudala, tu i tamo sam na nekim mestima umela da raspoznam paprat od žbunja. Otac je hodao odlučno, pružajući korake po mekom tlu. Bilo je umirujuće ići za njim i posmatrati njegove pokrete. Prvih dana nakon majčine smrti nije izlazio iz kuće. Plašila me je njegova tuga i zatvorila sam se u sobu. Kad bih ogladnela, ušunjala bih se u kuhinju i čerupala hleb – bila sam premala za električni toster - dok je on kao uveo list sedeo presamićen za stolom. Sledeće večeri stala sam kraj njega kako bih ga poljubila, ali njegovo lice gotovo se sablasno promenilo.

‘Tata,’ rekoh, ali nije me pogledao i ja sam otrčala uz stepenice i plakala dok nisam zaspala.

Kada je narednog dana uzeo svoj štap iz stalka za kišobrane i najavio da će napraviti un petit tour, obuze me panika.

‘Mogu li s tobom?’

Preprečila sam mu put do vrata. Izgledalo je da se neće vratiti ako ga pustim samog da ode. Ali na licu mu se pojavi neodlučna zahvalnost i zajedno se uputismo ka šumi.

Tokom šetnje sam se kretala što sam tiše mogla. Da ne remetim šumski život, životinje i magična bića čije sam prisustvo slutila, ali na koje nisam smela da mislim iz straha da ću izazvati njihovu pažnju. Pokušavala sam što više da posmatram i upijam, kako bih u svom sanjarenju uvek iznova prolazila ovom stazom, bez obzira na nedaće u spoljnjem svetu. U svojoj mašti lagano bih hodala, koraknula bih, pogledala, koraknula, oslušnula. Uzdigla bih se iznad šumskog tla, kretala bih se kroz lišće i odozgo s krošnji posmatrala bih prostrana zelena polja. Noću, u krevetu, motale su mi se misli po glavi; kako u tom trenutku izgleda bukova šuma, šta li se kreće među stablima i po stazama?

More by Aleksandar Đokanović

Pola života

Kazablanka, 1954. Od svih dnevnih zvukova ona se grčevito drži samo nekih, ali ne dopušta da do nje dopre zvuk dečije graje. Usredsređuje se na malobrojne glasove koji dopiru kroz zidove. Nakon nekoliko meseci poznaje sve susede iako nikada ne izlazi iz sobe, zna da kod prvih komšija uvek dolaze poverioci, što nema svrhe, jer taj čovek nije spreman da plati. ‘Makar mi povadili organe i ubili me nakon toga’, čuje ga kako govori svojoj ženi kad poverioci odu. Kada čuje ovakve stvari, ima osećaj da je spona u tuđim pričama i tajnama. Preko puta nje stanuje jedan veoma star gospodin koji svakog j...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Aya Sabi

U redu je

Sa sobom nosi aparat za kafu. Ne zna ko je. Samo zna da je žena s automatskom mašinom za espreso marke De’Longhi Magnifica S ECAM. Crno-sive boje. Pošto se ničeg više ne seća, svi detalji su bitni. Čim aparat u jutarnjim satima uz nesnosno veliku buku počne da melje zrna kafe, odmah je probudi – a i njene susede. Kupila ga je kao vraćenu robu preko Coolblue i četiri dana zaredom svakog ga je jutra iščekivala kraj prozora. U međuvremenu je na svakih pet minuta pratila status pošiljke klikom na track and trace. Uvek iznova je pritiskala opciju track and trace i proveravala poruke na tviteru ...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Aya Sabi

Niti

Potraga ne počinje svesno. Na uznemirujuć, neobjašnjiv način osećam povezanost s njom i njen nestanak ostavlja u meni mnoga pitanja. Budim se pitajući se gde spava i kako živi. Neprestano mislim na nju, dok lagano i nežno masturbiram među čaršavima i kroz krovni prozor posmatram oblake. Prolazeći pored tezgi s voćem u našem kraju, vrhovima prstiju prelazim po pomorandžama dok ne pronađem jednu sa savršenim porama, koja me podseća na nju. Krenula sam kod nje na časove joge zbog upornog bola u vratu. Fizioterapeut mi je preporučio ovu vrstu joge, Ajengarovu metodu, jer koristi pomagala koja su ...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Hannah Roels

Svi će ljudi braća biti

Posmatrajući Andreja kako odlazi, zavolela sam ga. Oči su mi bile uprte u crni ispupčeni ranac koji je nosio na leđima poput štita. Ranac je bio dupke pun i odmah se videlo da nije na proputovanju, da se nikuda nije zaputio. Da se tako popeo na planine, možda bi ga ranac povukao unazad, u provaliju. Rajsferšlusi ranca bili su dotrajali, svakog časa su mogli da popuste i popucaju, a ja sam zamišljala kako se ranac otvara, kao airbag, vazdušni jastuk, bivajući sve veći i veći, kao padobran koji ga podiže i odnosi na mesto na kom treba da bude. U prvom srednje sva su deca na ramenima nosila tešk...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Yelena Schmitz
More in SR

Automobil iz stare Grčke

Bio je vreo junski dan. Samo, tada se nije govorilo jun, već targelion, ili skiroforion. Dve prilike izašle su izvan atinskih zidina, u srdačnom razgovoru, i nastavile šetnju prirodom duž korita reke Ilis. Razgovarali su uglavnom o ljubavi. Dečak, mlađi od njih dvojice, sa sobom je nosio prepis tuđeg traktata o tome kako je ljubav zlo, u šta je i sam verovao. Zapravo, sve o čemu je on razgovarao bio je taj traktat. Stariji muškarac se u sebi nije slagao sa njim, ali strast s kojom je mladić govorio prilično ga je uzbuđivala. Kada su došli do jednog visokog platana, muškarac se ispružio u trav...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Ondrej Macl

O arrendamento

Moji prsti ogrubeli od rada i starosti grebu mi obraze kad god stanem da brišem ove suze koje ne prestaju. Ubeđena sam da je more beskrajno i ne znam odakle se svako malo u meni rodi još jedna tuga kad sam iznutra već mrtva. Zar nema mira ni kada se sve završi? Nikada nisam videla more, ali znam kako se prave staze. Vodi niko nije gospodar, ona uvek teče gde ona hoće, ali ja znam kako da je usmerim u brazde i iskoristim njenu tvrdoglavost, pre nego što mi opet umakne i dene se tamo daleko puneći prostore mog neznanstva. Još uvek nisam samerila čuđenje pred prizorom okeana, nepismena sam za ho...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Na putu do kuće

Dok sedaju u kola i odlaze iz grada, pokušava da smiri napetost, govoreći da je za njega to bila jedna od onih nemogućih situacija, koju on naziva Šta-bi-ti-kad-bi? Ona klimnu glavom. „Te situacije ti nisu baš jača strana“, uputi mu komentar. „Šta hoćeš da kažeš? Ne znam šta je, jebote, više od toga trebalo da uradim?“ „Nemoj da psuješ. Mateo ponavlja sve što kažeš. Aliče baci pogled preko ramena. Mateo je utonuo u svoje sedište. „Hoćeš li mi reći gde sam pogrešio?“, upita on nakon nekog vremena. „Davide, sišao si s uma, potukao si se sa staklom. Da nije bilo mene, još bi bio tamo i lomio ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Sutra

Karlota je ležala poleđuške u udobnoj, mekanoj postelji i zurila u nevidljivu tačku na plafonu, jedva obuzdavajući disanje kojeg je postala svesna kada se prenula iz košmara. Već se nije više ni sećala sna, nego samo osećanja očaja koji ju je probudio. Od trenutka kada se iznenada probudila usred noći, bezuspešno je svim silama pokušavala da umiri puls. Digla je ruke, zbacila pokrivač i ustala iz kreveta, ne obazirući se na plačljivo mjaukanje Matijaša, narandžastog prugastog mačka koji je dotada spokojno ležao pokraj nje. Bosim stopalima opipala je pod čija hladnoća ju je vraćala u stvarnost...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca

Flomaster

      Robert je prvo sam na sofi, levo od fleke koju je Sven pre nekoliko meseci napravio crvenim flomasterom. Pita kako sam, da li rade apoteke i prodavnice, imam li sve što mi treba, šta ću ako se nešto desi. Dobro sam, rade, imam, neće se ništa desiti. Svakog dana me pita isto, svakog dana mu isto odgovaram. Ovde se ništa ne dešava posle pet po podne. Poenta zatvaranja je da se ništa ne desi, htela bih da dodam, ali znam da to nije pametno. Robert kaže da je žedan, ustaje po čašu vode. Nema gradskog prevoza, svi su u stanovima, na ulicama je samo policija, hitna pomoć, dostavljači na bicikl...
Written in SR by Jasna Dimitrijević

Diário de uma Portuguesa em Angola

Uvod Godinama unazad zasipali su me pričama o Angoli. Pričama koje idu iz jedne u drugu krajnost, počev od onih koji su se zaljubili na prvi pogled i odmah se osetili kao kod kuće, do onih kojima je sve bilo odbojno i nikada nisu uspeli da se priviknu. Fantastičnim pričama za koje pomislimo da su svakako izmišljene, jer negde u sebi ne verujemo da je moguće da su istinite. Oduvek sam mislila da preteruju i da je svako svojoj priči dodavao neku mrvicu, a u nekim slučajevima i čitavu pogaču. Godinama sam se kolebala da li da odem da upoznam tu mističnu zemlju. Ponekad sam mislila da moram da ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Patrícia Patriarca