View Colofon
Original text "S pticami si delim nebo" written in SL by Agata Tomažič,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

S pticama delim nebo

Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Agata Tomažič

      Ponekad stvarno postane neizdrživo. Toliko glasno mljackaju da su me probudile. Osim toga, još se i prepiru ko će dobiti najukusniji zalogaj, pa ne mogu da zaspim. Sve se čuje, iako su na prozorima dupla stakla i ramovi dobro dihtuju. Ovaj bi bundevino seme, onaj hoće laneno, jer tako simpatično hrska, najmlađi halapljivo grabe nadrobljeni hleb, ženke nikako ne žele lojnu kuglu. Ko bi pomislio da drozdovi, crvendaći, plave senice i zelentarke u svoje organe za varenje neće da strpaju baš sve što im padne pod kljun. Baš su probirljivi ovi stanovnici našeg parka. Čovek mnogo toga ne bi pomislio, znam. Ali kad to jednom uvidiš, više ne možeš da se praviš da ne čuješ. Niti da zaboraviš, verujte mi. 
      Počelo je na dan proučavanja prirode. U osnovnoj školi nam je učiteljica na poznavanju prirode objasnila da su učenjaci razvrstali ptice u više podvrsta, da između ostalog poznajemo i ptice pevačice koje nas uveseljavaju prijatnim melodijama. Onda smo imali dan za proučavanje prirode i odveli su nas dole, do šume blizu škole, gde smo posmatrali šumske životinje. Podelili su nam listove papira na koje je trebalo da nacrtamo i napišemo ono što smo videli i čuli. Školski drugovi su se pogubili u rastinju odakle su se vraćali s nespretnim crtežima puževa golaća, veverica, svraka, senica i tu i tamo neke gusenice. Najviše oduševljenja je pokupila drugarica koja je na papiru skicirala ni manje ni više nego divlje prase. Kasnije se ustvari ispostavilo da je čula hrkanje francuskog buldoga kojeg je neko doveo u šumu u šetnju, a ona je u strahu odjurila ko muva bez glave i bila ubeđena da je za dlaku umakla vepru. Učiteljica joj je zbog toga snizila ocenu, oko čega se podiglo dosta prašine, ali ni približno onoliko koliko oko mene, odnosno mog radnog lista.
      Učiteljica prvo uopšte nije htela da mi da ocenu. Posle časa mi je obrvom dala znak da priđem do katedre, sasvim blago me uhvatila za ruku i ljubaznim glasom rekla da u školu dođu roditelji. Iako nisam bila posebno blistav učenik, nije mi bilo pravo, po sopstvenoj proceni sam se baš potrudila, pa su mi oči malo zasuzile. Da bi me utešila, htela je da me zagrli, a ja sam se uvređeno izmakla. Naposletku mi je samo uručila radni list preko kojeg je napisala samo jedan veliki upitnik. Sad sam tek briznula u neutešan plač! Jednom crvenom žvrljotinom je obezvredila sva moja neposredna naučna saznanja, sve – hm, transkripcije razgovora koji su došli do mojih ušiju s grana drveća visoko iznad nas. Razlika između mog radnog lista i izveštaja s dana proučavanja prirode koje su predali školski drugovi bila je u stvari u tome što su oni, ako su ugledali detlića, nacrtali neku vrstu ptice koja kljunom obrađuje deblo, a ispod napisali »Kuc, kuc, kuc«. I ja sam nacrtala detlića, ali sam dole napisala nešto u smislu »Jebem ti mater, koliko dugo još moram da udaram da probijem do prvog sloja potkornjaka, sranje, toliko sam gladan, a ništa«. Zapisala sam ono što sam čula. Čak iako nisam najbolje razumela o čemu je reč: »Uf, neka već jednom dođe neko i oplodi me«, odjekivalo je iz kljuna mlade ženke kosa. Mužjak turske grlice, na čiji sam krik za parenje slučajno naletela, poručivao je nešto drugo: »Gde je neka ljupka ptičica da je zaskočim?«
      Iako do tada nisu bili preterano strogi prema meni, ova stvar je razbesnela moje roditelje, psihologe. To zapravo nije prava reč: prema meni su počeli da se ponašaju nekako obazrivo, sa mnom su razgovarali šapatom i zatim me, na bakino nagovaranje, upisali na časove klavira i kurs kreativnog plesa. I jedno i drugo sam neopisivo mrzela, ali utorak i četvrtak popodne su od tada za mene bili prilika da idem sasvim sama u grad gde sam tih nekoliko minuta, pre nego što bi došao autobus koji je vozio u naše predgrađe, prisluškivala vragolasto ćaskanje gradskih golubova. Kad su dani bili topli, tumarala sam kao u transu pored vodoskoka i posmatrala kako su se valjali u plitkoj vodi. Prskali su se i šalili, neki su bili i dosta grubi na rečima, ali nikad uvredljivi. Šta bih dala da mogu da im se pridružim! Možda su i oni znali šta mi se vrzma po glavi, jer su mi kao nekim čudom dozvolili da im se sasvim približim. Nikad se nije dogodilo da neki preplašeno odleprša. 
      Dok je pogled na dete koje dozvoljava da ga golubovi prskaju u gradskom vodoskoku ljubak prizor, skoro vredan razglednice, devojci tinejdžerki koja se na maturskoj ekskurziji umesto uobičajenim pubertetskim perverzijama posvećuje galebovima, nemilosrdni vršnjaci brzo prilepe ne baš pozitivne etikete. U završnoj godini gimnazije već sam bila spremna da verujem njihovim uvredama, ali nisam marila za njih. Pa šta ako sam čudakinja, rekla sam sebi tog ranog jutra kad sam s mola negde na španskoj obali, trenutak pre izlaska sunca, zurila u jato galebova koje je obletalo ribarsku barku. Nisam marila što školskim drugovima, koji su u to vreme u jeftinim hotelskim sobama jedan za drugim tonuli u zabludeli alkoholisani san, uopšte nisam nedostajala, čuljila sam uši i pogledom lutala po beskonačnom nebeskom plavetnilu. Odjednom je užarena lopta obasjala svetlucavu morsku površinu, a ja sam u veličanstvenosti trenutka ispružila ruke i iz mog grla je izbio pravi pravcati galebov krik. Starac, kojeg su ostavili na molu da im krpi mreže, a koga ranije u  jutarnjem polumraku uopšte nisam primetila, trgnuo se.
      U međuvremenu su i roditelji već izgubili svaku nadu da će ćerka krenuti njihovim stopama i odlučiti se za humanističke studije – bilo je više nego očigledno da ljudi, ni muškog ni ženskog pola, ne privlače moju pažnju. Mama se zato diskretno potrudila da se, uprkos dosta lošim ocenama iz prirodno-tehničkih predmeta, upišem na biologiju.  
      Moje naivno iščekivanje da će mi do tada nemilosrdna sudbina na fakultetu konačno poslati neku srodnu dušu u ljudskom obličju izjalovilo se već posle prvih nekoliko predavanja. Kolege i profesori su bili gomila bezosećajnih bezdušnika koje je više zanimalo kakve su morfološke i anatomske specifičnosti beskičmenjaka i metabolički ekvivalenti i respiracioni količnici, a nijednom se nisu zapitali o čemu životinje koje seciramo – i to ne samo na papiru – razmišljaju. Najradosnije sate sam zato provodila ne u učionicama ili na vežbama, već na peskovitom parkingu ispred fakulteta. U obližnjem drveću je, naime, bila nastanjena velika kolonija sivih vrana. Rutina svakodnevice zamarala je inteligentne ptice baš kao i ostala misleća bića, zato su izmislile dosta komplikovanu igricu koju su igrale s registarskim tablicama vozila koja su nailazila. Naravno, veoma brzo sam shvatila o čemu je reč, čula sam njihove rasprave i međusobne optužbe o varanju i pogrešnim rezultatima. Suština igre je bila u klađenju: kladio si se na zbir brojeva na registarskim tablicama automobila koji su pristizali na parking, a nešto je zavisilo i od sata i dana u nedelji, sve u svemu dosta komplikovano, i priznajem da sam već malo zaboravila, nažalost nisam tako pametna kao one. 
      Sive vrane su svaki dolazak novog vozila pozdravile oglašavanjem koje su moje kolege i uopšte svi ljudi objašnjavali kao kreštanje dosadnih ptica, a ja sam znala da se raduju ovom ili onom broju, bodre učesnicu u igri kojoj nije baš dobro išlo, one bahatije i oholije su, kako je vreme odmicalo, često već prilično neskriveno slavile skorašnju pobedu. Bilo je zadovoljstvo slušati ih i dala bih sve na svetu da mogu i sama da se igram s njima. Satima sam žalosno zurila uvis i gledala kako poskakuju s jedne na drugu granu u krošnjama onih topola, i slušala ih. Čudno, nikad nisam uhvatila ni reč o sebi, iako vrane nisu škrtarile sa zajedljivim primedbama na račun mojih kolega. Oni su tada isto tako igrali svoju igru: naslanjali su se na prozore fakultetske učionice, posmatrali me i takmičili se ko će izmisliti što uvredljiviji izraz za ono što radim. 
      Tokom četiri godine nismo uspeli da nađemo zajednički jezik i laknulo mi je kad sam otkačila sve ispite i kad mi je ostala samo diploma. Za mentora sam izabrala profesora etologije i radni naziv mog diplomskog rada je bio Uticaj klimatskih promena, naročito isušivanja močvara, na oglašavanje poljske eje, velike carske šljuke i obične travarke. Sve nabrojane ptičje vrste žive na Ljubljanskom barju, zato sam na poplavljenim barjanskim livadama provela godinu i po dana, u svim vremenskim prilikama i neprilikama. Na proleće sam se u satima pre svitanja smrzavala i gledala izmaglice koje su se podizale iznad tresetne zemlje, a leti s olakšanjem u pogledu ispraćala usijanu loptu koja je tonula negde iza Krima i prepuštala scenu pticama koje se najradije oglašavaju pre izlaska ili zalaska sunca. Na jednoj od lovačkih osmatračnica napravila sam priručnu laboratoriju i po dogovoru s članovima lovačkog društva tamo sklonila svoj pribor za rad: zvučni detektor, prenosni teleskop, slušalice i svesku. 
      Bio je dan poznog avgusta. U vazduhu se osećala sparina koja je najavljivala nevreme. Haljina se lepila za kožu. Rasterivala sam dosadne obade i komarce. Bilo je toliko zagušljivo da su i ptice ućutale. Zatim je doletelo jato lastavica. Rasporedile su se po žicama električnog dalekovoda i uznemireno čavrljale kad će sutradan rano ujutru krenuti na put. Brujale su o jezerima i rekama koje će preleteti, o beskonačnom plavetnilu iznad kojeg satima neće moći da se odmore i neće smeti da sklope krila, budile su uspomene na bujna zelena prostranstva gde bi umele da prezime tokom proteklih godina koje su ih svaki put iznova, pa nema razloga da i ove godine ne bude tako, prihvatale uz obilje hrane i s prijatnom toplinom. 
      Znala sam: sad ili nikad. Odložila sam slušalice. Nije me bilo briga za diplomu. Nije me bilo briga za dokaze o obrazovanju, za profesore i kolege, za majku i oca, zapravo nisam mogla da zamislim nijednog čoveka kome bih nedostajala kad bih otišla. Kad bih se pridružila jatu i odletela s njim. Zašto da ne? Popela sam se na ogradu osmatračnice, probala da mašem rukama i zakliktala lastavičji pozdrav. Zatim sam se odbacila.
      Kasno te noći našao me je lovac. Rekli su mi da je preko mobilnog pozvao kola hitne pomoći koja su me odvezla u bolnicu. Dve nedelje su bile potrebne da mi izleče sve povrede koje ovde ne mogu da nabrajam. Između ostalog doživela sam potres mozga i mama koja je često dolazila da me obiđe pritom je izrazila nadu da mi je udarac u glavu izbio iz nje budalaštine kao što je prisluškivanje ptica. Tačno tako je rekla. Iz njenih reči sam shvatila da ne želi da nastavim svoj naučni rad, štaviše, da je to za nju sramota. Odlučila sam da je u svemu poslušam, zato sam pristala i na lečenje. 
      Zbog toga sam se iz jedne bolnice traumatološkog odeljenja ljubljanskog Kliničkog centra preselila u drugu, u prelepo zdanje u Begunjama u Gorenjskoj. Prostorije su izuzetno lepo opremljene, imam svoju sobu i ni na šta ne mogu da se požalim. Doktora s kojim puno razgovaram, naravno ne o pticama, možda ću ubuduće zamoliti da mi dozvoli da ovde donesem uređaje koje sam ostavila u osmatračnici na Ljubljanskom barju. Volela bih da nastavim svoj rad, ali mama to ne sme da sazna. Ovde, istina, nema običnih travarki, velikih carskih šljuka i poljskih eja, ali ima dosta drugih ptica koje su isto tako brbljive. Porodica drozdova koja dolazi u kućicu za ptice u našem parku je neverovatno zabavna. Mogla bih da ih slušam satima i satima, ponekad se do suza nasmejem njihovim dosetkama. Najdraži mi je mali mužjak koji se izlegao prošle godine. Ne mogu da zamislim dan da ga ne vidim i ne čujem. Beskrajno je duhovit i u posebnu svesku s leve strane zapisujem njegove izjave, a s desne svoje odgovore na njih. Znam da me ne razume, ali ipak duboko u sebi priželjkujem da jednog dana budem u stanju da mu čitam svoj tajni dnevnik.

More by Jelena Dedeić

Nekoliko meseci kasnije

12. avgust »Muhamede, za pola sata budi pored telefona. Mislim da sam je našao!« Izletim iz kreveta, obučem se sav rastresen što brže mogu i izjurim iz hostela. Brzo. Kao da bi nešto bilo drugačije ako bih do kuće stigao pet minuta pre ili kasnije. Skoro da trčim po klancu nizbrdo prema pristaništu, tamo negde između jevrejske četvrti Hardara Carmel i nekad palestinskog Wadi Salib. Bilo kako bilo, čujem testeru koja verovatno reže gvožđe, i kokoške i petlove. Neobično. Miris farme usred grada koji želi da izbriše svoju istoriju i da bude moderan. Kao da sam se vratio u 1948, kada je s ovog br...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

ČMRLJEV ŽLEB – KRATAK SADRŽAJ

Čmrljev žleb je kratak roman čiji su glavni junaci članovi porodice Flajs i žitelji sela Strmčnik gde pomenuta porodica ima predivan mali hotel. Svi su veoma srećni, a gosti izuzetno zadovoljni – bar na površini tako izgleda. U knjizi će se pokazati da to nije istina i zašto je tako. Početna scena je nedeljni ručak, na stolu je činija s goveđom supom s rezancima, a za stolom sede članovi porodice: momak u ranim dvadesetim koji uporno proverava svoj mobilni i ne krije da bi upravo sada želeo da bude negde daleko odatle; pored njega sedi njegova mama, žena srednjih godina koja je evidentno veoma...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Agata Tomažič

Very Important Person

Ponovo sam po ceo dan buljio u svetleće brojeve iznad lifta. 8 … 7 … 6 … 5 … 4 … 3 … 2 … 1 … „Dobar dan, gospodine Seljak.” Svaki put ga pozdravim, jer svoj posao obavljam profesionalno. Odgovori mi ćutanjem, i on je profesionalac. Kad imam sreće, na njegovom kamenom licu zasija brazda. Ako je dobro raspoložen, podigne desnu obrvu kao da želi da kaže: „Znam da si tu, ali moje misli su direktorske.” Koliko puta sam rekao sam sebi da ću ga ostaviti na miru. Da ću na ignorisanje odgovoriti ignorisanjem. Ali, mama me je učila da prema ljudima u odelima i kravatama moram da se ponašam lepo. Kada je...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

O VRANCIMA I DEMONIMA

Jučerašnjeg dana se sećam kao da je bio juče. U Briselu sam uzeo voz do Haga – dva voza zapravo, jer sam morao da presedam – samo da bih video jednu jedinu sliku. Demon opsesivne želje me je toliko obuzeo da sam jednostavno morao da odem. Ali, putovanje je bilo daleko od onoga što sam zamišljao – lepo, opušteno putovanje u Holandiju – a to sam shvatio odmah posle izlaska iz hotela, pošto sam ostavio sve i svakoga iza sebe. Zamalo da na briselskoj Gare du Nord uđem u pogrešan voz jer sam se sinhronizovao na raspored Gare Central, tako da sam se umesto kupovine preko veb aplikacije odlučio za st...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Mirt Komel

Dnevnik

21. avgust Moje ime je Erik Tlom, a ovo je moj dnevnik. Pisanje mi je preporučio psihijatar, valjda u cilju boljeg lečenja. Ali kome zapravo treba da pišem? Njemu? Ženi Lini? Valjda joj neće pokazati moje beleške. Na izražene sumnje mi je odgovorio: »Pišite sebi.« Tako sam, dakle, kupio kožnu sveščicu i našao se ovde, za pisaćim stolom, da bih sebi pisao dnevnik, pri čemu ne mogu da se otarasim čudnog osećaja da pišem još za nekog drugog – ali za koga? 22. avgust Da objasnim svoj prvi dnevnički zapis (kome? sebi? njemu? tebi?): doživeo sam nervni slom koji je ostavio toliko teške posledice ...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Mirt Komel
More in SR

Flomaster

      Robert je prvo sam na sofi, levo od fleke koju je Sven pre nekoliko meseci napravio crvenim flomasterom. Pita kako sam, da li rade apoteke i prodavnice, imam li sve što mi treba, šta ću ako se nešto desi. Dobro sam, rade, imam, neće se ništa desiti. Svakog dana me pita isto, svakog dana mu isto odgovaram. Ovde se ništa ne dešava posle pet po podne. Poenta zatvaranja je da se ništa ne desi, htela bih da dodam, ali znam da to nije pametno. Robert kaže da je žedan, ustaje po čašu vode. Nema gradskog prevoza, svi su u stanovima, na ulicama je samo policija, hitna pomoć, dostavljači na bicikl...
Written in SR by Jasna Dimitrijević

Rečnik zatvorenika

Rečnik zatvorenika sadrži glasove i priče ljudi na odsluženju kazne u okružnom zatvoru Loruso i Kutunjo, u V bloku paviljona C, namenjenom „izolovanim zatvorenicima“. Nastao je tokom dvogodišnje radionice kreativnog pisanja koja je organizovana u samom zatvoru. Svi znamo šta označavaju reči „kuća“, „zima“, „ljubav“, i njihovo značenje je neupitno. Ali u zatvoru se značenje reči menja i ova promena određena je samim prostorom: unutra postoji samo unutra, a reči postaju zastarele, tj. kao da su zamrznute u nekom praiskonskom vremenu. I baš u tim zajedničkim rečima leži moć: reči koje su spolja ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Sara Micello

Tudi grad

Amsterdam na pragu jeseni bio je šaren i ćudljiv. Svako malo sunce bi smenila kiša, a ta smena ponavljala se pravilno kao što se nižu čvorovi na brojanici. Stajala sam ispod mosta i čekala da jedan od kratkih pljuskova prestane. Isplanirala sam izlet biciklom po okolini Amsterdama. Htela sam da vidim čuvene poldere, kanale koji se ukrštaju preko zelenih livada s naglašenim vetrenjačama koje šire svoje krake poput strašila u polju. Trebalo je da to bude moj prvi izlet u novom gradu. Prvi doživljaj kojim će otpočeti prijateljstvo među nama. U zemlji čuvenoj po vrhunskoj arhitekturi, gde sam plan...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Anna Háblová

Promeniti zamisao

Majša mi savetuje da izgovaram sve slogove, da se ne pretvaram da sam iz Londona, da se previše ne rasplinem u teorijskom delu, da pre početka odbrane isprobam tehničku opremu, da budem smerna, da zapisujem pitanja i preporuke komisije i da ih pozovem na ručak u restoran s probranim jelovnikom. June misli da je takav meni neumesan i preporučuje mi ketering na fakultetu, neki Veberov citat, pola bensendina uz doručak i da me kolima poveze do Vitorije-Gastejs. Prihvatam predlog za bibliografiju i vožnju. Krećemo iz Bilbaa s mamom, jednom rođakom i mojim dečkom, stisnuti na zadnjem sedištu, uz...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Aixa De la Cruz Regúlez

Ja nisam bila, ali sada jesam. Osetljiva na svaku promenu vremena.

Vetar je nanosio sneg najpre u lice, s jedne strane kanala, a zatim, nakon prelaska na suprotnu stranu mostom, u leđa, što je čitav proces činilo donekle prijatnijim. U tom smeru se pejzaž ipak lakše posmatra, bez žmirkanja. Kanal još uvek nije u potpunosti zaleđen, ali biće za par dana. To je gotovo sigurno. Najpre se činilo da je optička varka, ali se uskoro potvrdilo da se jedan labud probija kroz poluzaleđenu površinu, na samoj sredini kanala. Upinje se i pravi trasu, malo po malo, sporo ali dosledno.  Zastaje se kako bi se posmatrao ovaj prizor. Mučno je, ali i neophodno, gledati ga kako ...
Written in SR by Marija Pavlović

Kod kuće

Vetrenjače, staza ka reci, bunar, konji, krave i žito. Napukle kofe pune krvavo crvenog paradajza, zatvorene teglice s ukiseljenim povrćem za turšiju. Uzani tok Severskog Donjeca koji prošiva sva okolna polja, spaja Rusiju i Ukrajinu, vezuje zemljopisnu kartu, baš kao što pradeda Nikolaj iglom i koncem od zakrpa šije jakne. Vetar u jedrima vetrenjača, Komsomolke na seoskom trgu. Igraju. Prepliću ruke, održavaju ravnotežu oslanjajući se iskošenim telima jedna o drugu, odgurujući se od zemlje tek koliko je potrebno. Vetrenjače su gotovo nečujne, drvena mašinerija tek ponekad zaškripi. Nešto dalj...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Lisa Weeda