U vozu, pri kraju putovanja, kroz zamašćeni prozor video je ivice neba. Ustao je da pogleda i s druge strane vagona i prišao muškarcu koji je zaspao lica skrivenog iza zavese, dok je desnu ruku čvrsto držao preko male putne torbe, koja je stajala na sedištu pored. Da, i s njegovog se prozora videlo isto. Kompaktni prekrivač, indigo boje, paralelan sa širokim poljem punim suvih žbunova. A na njegovoj ivici, svetlo i vedro plavetnilo, poput udaljenog mora, koje lebdi između neba i zemlje.

Negde iznad indigo prekrivača bilo je sunce.

Kada je ustao, odjednom je osetio metež u vagonu, ljudi su stekli utisak da se on sprema da izađe, pa su svi, kao na znak, počeli da spuštaju kofere, da se oblače, da zakopčavaju dugmad.

Seo je na svoje mesto i pogledao u telefon. Tri propuštena poziva od oca i jedna govorna poruka:

— Bogdane, htedoh nešto da te zamolim…

Ponovo mu je tražio sto leja na zajam, da plati taksu za takmičenje u pecanju.

Kardiolog mu je preporučio da ide na pecanje. I kod kuće, u dvorištu je bio na otvorenom, ali nije mu on to preporučio zbog vazduha, nego zbog tišine.

Kardiolog pojma nije imao koliko tišine ima u njihovom dvorištu.

Bogdan je pomenuo da će svratiti do svojih kad se vrati iz Bukurešta. Živeli su baš blizu železničke stanice. Trebalo je da na očevom telefonu reinstalira aplikaciju za nadzornu kameru iz dvorišta.

Kada je sišao iz voza, ponovo je potražio ivice neba, ali ih više nije video, i odjednom je osetio da se guši, kao da ga pritiska prekrivač sada već crn, koji je delovao kao da nije viši od krova stanice.

Krenuo je peške kroz naselje u kojem je proveo detinjstvo i prošao pored napuštene mlekare iz koje se uvek širio odvratni miris vanile, jer tamo, ne zna se kod kog neprozirnog prozora, iza kojih zarđalih vrata, negde u toj ruini, nalazi se „laboratorija” poslastičarnice. Dokaz je bio večno slatki miris i podjednako večni čopor pasa, koji su verovatno čitavog života hranjeni keksom. Čopor koji je previše brojan da bi čuvao samo jednu laboratoriju slatkiša.

Bogdan je bio u Bukureštu na sajmu namenskih vozila, da potraži neki kamion za transport živih svinja. Bio je veterinar na jednoj okružnoj farmi i već nekoliko godina je želeo da se izdvoji, kako je govorio, odnosno da započne sopstveni biznis. Želeo je da vodi malu firmu gde ne bi direktno radio s životinjama, i gde bi pre mogao da iskoristi administrativne detalje koje je usput pokupio tokom dvanaest godina otkako radi na farmi, jednoj od najvećih u zemlji.

Međutim, situacija je bila neizvesna zbog svinjske kuge koja je izazvala veliku paniku u redovima farmera pa i seljana koji su uzgajali poneku svinju u dvorištu i koji su ih sada iz očaja žrtvovali.

Zato je ovaj sajam, na kojeg je čekao oko četiri meseca i na koji je otišao po inerciji, sada izgledao kao sprdnja. Njegovo prisustvo tamo je bila sprdnja. I u svetu bez bolesti, isto bi bilo skoro nemoguće da podigne kredit za vozila.

Bio je umoran i zabrinut, a očeve preokupacije barama za pecanje bile su iritantne. Starac nije mnogo tražio, samo ponekad sto leja, uvek krišom, bez majčinog znanja, ko zna iz kog razloga.

Kada je stigao ispred kapije, Bogdan je zaključio da nema više njihov ključ na privesku. Setio se kada ga je izvadio, ali se ne seća šta je uradio s njim. Pozvonio je, pogledao kroz ogradu i odmah ugledao majku koja se u tren oka pojavila na vratima i potrčala prema kapiji, u otkopčanoj debeloj, plišanoj kućnoj haljini, koju je ogrnula pre nego što je izašla iz kuće.

— Nemoj da trčiš, nerviraš me! povikao je on ka zelenoj gvozdenoj kapiji. Majka mu je sva radosna otvorila.

— Zaboravili ste da dolazim?

— Ej, kako da zaboravim! reče ona.

— Zar ti nisam rekao da ne juriš tako? Mogu da sačekam još koji minut, nigde ne gori. - Zar nemaš ključ? upitala je ona.

— Zaboravio sam ga, rekao je.

Majka ga je zagrlila, jako stegla i zažmurila. Bila je sitne građe i bila mu je samo do grudi, a on je spustio glavu i posmatrao njenu belu i retku kosu, iz koje je dopirao svež miris šampona.

— Dobro, sad me pusti, rekao je.

— Zašto? začuo se njen glas prigušen njegovim kaputom.

Bio je mart i bilo je hladno.

Bogdan se nasmešio i pustio ju je tako još nekoliko trenutaka.

Nije odavno svraćao kod njih, iako je živeo u gradu. Otac ga je ponekad posećivao, a majka nije došla nijednom u poslednje dve godine, otkako se oženio Alinom.

— Gde je tata? upitao je. Ne mogu dugo da ostanem.

— Mislim da je u sali, kod Mirče, reče ona.

***

Obučen u deblju trenerku, u jakni i s kapom na glavi, Grigore je seo na svoju omiljenu klupu, okrenut licem ka Dunavu. Duvao je vetar i on je voleo zatvorenih očiju da sluša kako škripe pontoni. Iz daljine su se čuli zvukovi metala s brodogradilišta. Čuli su se i galebovi. I čuli su se talasi.

Tako se sve savršeno čulo, samo na toj klupi. Bila je poslednja u nizu na šetalištu, ostale su išle blago nagore, uzvodno do napuštene plaže, u zoni sa raštrkanim terasama, dokle je dopirao i deo gradske vreve. Bilo je i mladih na rolerima i ljudi koji šetaju pse.

Dolazio je svake nedelje kod Mirče, svog starog prijatelja, koji je bio bokserski trener u jednoj sali blizu šetališta. Radio je volonterski s nekoliko dece.

Mirča je imao šezdeset i osam godina. Grigore je trebalo da napuni sedamdeset.

Ako bi duvao vetar – a tamo, na obali, najčešće je duvao predivan vetar – Grigore bi išao nizbrdo kamenitom uličicom ka zgradi kapetanije koja je dugo bila ruševina, da bi nakon renoviranja postala kazino, a sada je bila pod katancem. Prolazio je pored drvenog krsta ukrašenog plastičnim cvećem, ispred kojeg se nalazila česma koja je, začudo, stalno funkcionisala. Ako ne bi bilo nikog da ga vidi, prekrstio bi se i popio malo vode s česme, kao da je voda sveta.

Grigore se pod stare dane klonio ljudi.

Imao je gomilu pokreta koje je izvodio krišom. Bile su to sitnice i beznačajne stvari i baš zbog toga mu se činilo da ih lako može prikriti, ali nakupilo ih se mnogo.

Nije želeo da ga neko osuđuje što je smekšao.

U mladosti je bio hrabar, ali njegova je hrabrost bila ograničena. Brzo se istrošio.

Nije bio vernik, ali osećao je neku emociju kada bi prolazio pored drvenog krsta. Nekakvo poštovanje prema nečemu što je iznad njega, neka snaga koja će se jednog dana pokazati u obliku vrtloga i koja će ga povući ka nebu. Tako je on zamišljao smrt. Kao neko mučno uzdizanje puno strahova, ali ipak uzdizanje, a ne pokopavanje. Kao raspršivanje u svetlosti, a ne raspadanje u tami.

Ponekad bi čuo neko zujanje u ušima. Nekad samo u desnom, a nekad u oba uha. Imao ga je čitavog života, prošlo bi i onda bi se ponovo pojavilo. Čuo bi ga pogotovo uveče, pre spavanja, kada bi legao i ugasio svetlo i kad bi bila tolika tišina da bi mu zujanje preplavilo glavu. Najčešće je to bilo nešto poput monotonog industrijskog šuma, poput hora velikih i teških industrijskih mašina u pogonu. A ponekad bi to zujanje bilo poput strujanja jakog toka, nečeg strmog i opasnog, što je imalo snagu da nanese nepopravljivu štetu. Da uništi nešto u njegovoj lobanji.

Zujanje se vratilo pre nekoliko nedelja i, što je više mislio na njega, to je bivalo snažnije. Budio se instinktivno, pokrivajući uši jastukom ili rukama, ali znao je da ne dolazi spolja i da, stežući glavu, ne radi ništa drugo nego da zateže lanac oko vrata tog monstruma koji se dere sve jače.

Nije nikada bio kod lekara.

Ima i većih problema na ovom svetu.

U mladosti je primio mnogo udaraca u glavu, i bilo je nemoguće da to nije ostavilo posledice.

Tamo, na obali Dunava, bilo je tiho a ujedno i dovoljno bučno da ne čuje unutrašnjost sopstvene glave i to mu se dopadalo.

— Tata, što si otišao od kuće, zar ti nisam rekao da ću da dođem? - upitao ga je Bogdan.

— Nisam znao kada ćeš tačno da dođeš, rekao mu je on uspaničeno. Čekaj me, čekaj me!

— Stani, nemoj da žuriš, rekao mu je sin. Ostaviću ti pare tamo, znaš ti gde. Kod kučeta. I doći ću neki drugi put za telefon. Jesi na brodu, gde si?

— Duva vetar, reče Grigore. Što me ne sačekaš? – upitao je on razočarano. - Tata, umoran sam.

Grigore nije više ništa rekao.

— Jel’ mi veruješ da sam umoran? upitao je Bogdan.

Grigore je rekao da, veruje mu.

***

Ulica Trajan spuštala se od Trga Trajan do Dunava. Imala je nekoliko stotina metara, nije bila dugačka ulica, ali se vrlo razlikovala od jednog do drugog kraja. Započinjala je u centru, a na njenom gornjem kraju bilo je nekoliko starih i lepih zgrada, koje su nedavno bile renovirane, tako da su izgledale čisto. Samo što u ovom gradu renoviranje ne traje dugo, farba brzo počne da se ljušti. Dok se renovira cela ulica, verovatno će se u gornjem delu ulice već oljuštiti fasade. Ovde se ruina ne može zamaskirati.

Zgrade u gornjem delu ulice pripadale su institucijama koje više ne postoje i, premda su dobro izgledale, bile su prazne. Sledio je deo s nekoliko pristojnih zgrada, a zatim bi se, veoma brzo, ulazilo u oronuli deo ulice, s trošnim kućama, bez kanalizacije i s parcelama punim đubreta. Na samom kraju, jedna visoka, socijalistička zgrada, napuštena i ona, potpuno je remetila sklad krajolika.

Iza tog pejzaža sledili su drveni krst i česma, a malo niže Dunav, koji je uvek tekao nekom vrtoglavom brzinom, s desna na levo, mada bi zbog načina na koji čitaš to mesto očekivao da reka teče suprotnim smerom. Dunav viđen nakon dugog perioda odsustovanja pretumbao bi ti na par sekundi percepciju prostora. Tekao je suprotno. I tekao je bizarno brzo u tom skamenjenom mestu na kojem ti se otkrivao.

Sala za boks gde je Mirča držao treninge s decom nalazila se u ovom oronulom delu ulice, u prizemlju jedne kuće na sprat. Odmah iznad vrata ojačanih rešetkama nalazila se terasa koja je izgledala poput presečene torte, sa svim vidljivim slojevima, iz nje su virile cigle, a iz cigala se slivala crvenkasta prašina. Iz poda terase raslo je tanko i mlado drvo, i mada su neki ljudi živeli u prostoru iznad sale, niko od njih nije se potrudio da iščupa to mlado stablo koje je izgledalo kao drvo albicije.

Kad god bi išao da poseti Mirču, Valer je silazio iz autobusa br. 4 na stanici ispred hotela Trajan, a zatim bi se uputio peške ulicom Trajan. Već bi osećao strujanje izazvano još nevidljivom rekom i, gledajući nadole, duž ulice, sanjao je otvorenih očiju kako bi bilo kad bi ova ulica nosila njegovo ime.

Silno je želeo da jedna ulica u gradu nosi njegovo ime. Potpuno je to zaslužio.

Gledao je u table na zgradama i nije morao ni da zažmuri da bi video tamo napisano: „Valer Pataki, bokser“. Ili: „Valer Pataki, bokserski šampion“. Ili: „Valer Pataki (1952- ), šampion u boksu“. Ne, bez godine rođenja, da se ne bi izazvalo očekivanje godine smrti. Ne treba prizivati crnog anđela, razmišljao je on, da ga ne podsećamo.

Sada, međutim, dok se spuštao niz ulicu Trajan ka Sali za trening, sinula mu je nova ideja: „Valer Pataki, bokser i pisac“.

Njegova knjiga memoara bila je skoro gotova. Za nedelju dana treba da ode u štampariju da preuzme pakete. Želeo je grandioznu promociju, u jednom velikom restoranu u gradu, gde bi pozvao sve bivše boksere njegove generacije iz cele zemlje, da deli autograme, da pozove medije i organizuje gala takmičenje juniora. Zato je trebalo da porazgovara s Mirčom.

Ta promocija je postala njegov najveći san još pre nekoliko godina i bio je na dobrom putu da ga ispuni. Prodao je neku zemlju na selu zarad njega.