Dosta. Skupio sam stvari, odelo u navlaci, kašiku za cipele i predao ključ. Do kuće imam da vozim šest sati, međutim put je kraći u povratku. Spuštam prozor i, izbačene glave, idem sve brže kroz glavni gradski bulevar. Hladan od večeri i brzine, vazduh mi brije obraze i podseća me na hrapavost sunđera za skidanje šminke. Imam osetljiv ten i ne podnosim lako tretman koji trpe voditelji kako se ne bi na ekranu presijavali kao mesec posut staklićima – da im se na lice nanese tanak sloj pudera, koji će potom biti ostrugan onim raspalim sunđerima. Kada više nisam mogao da podnesem taj osećaj, zatvorio sam prozor i jače stisnuo gas. Put je slobodan. Mogao sam da krenem ranom zorom i da vozim mamuran ili da ostanem još jednu noć, ali u tom slučaju bih u ponedeljak odsustvovao s posla, a to bi bio neželjeni presedan, koliko sam samo grebao da postanem voditelj, a koliko je lako da te zamene nekim kolegom ili koleginicom koji provode i godišnje odmore u studiju, samo da bi bili u prvom planu. To što sam uzeo slobodan vikend mora da im je delovalo arogantno, čak se osećam i krivim što sam pobegao na dva dana. U šta sam se pretvorio! Ili sam možda takav još iz škole, kada mi se stezao stomak samo na pomisao da pobegnem s časa i kada sam zavideo Markusu, mangupu iz razreda, koji se nije libio da ga nema danima. A eto i on je dogurao. Do zamenika gradonačelnika i oženjenog čoveka. Da, rekao sam sebi i stisnuo gas do daske. Izvesno je da bi sve ovo postala vest ako bih se na putu zakucao u zaštitnu ogradu. Već čujem šeficu informative kako u redakciji pita kao i svakog puta kada se objavljuje nesreća: „Leševa ima”? „Da, jedan”. „Samo jedan? Ok, stavi u vesti u 17, negde u sredinu.” „Da, ali to je naš kolega.” „Dobro, onda stavi u dnevnik u 19, na početak”. I eto tako bih postao vest, koju izgovara moja zamena koja bi jedva uspela da se ne osmehne od sreće. To što sam prisustvovao susretu generacije deset godina nakon završetka gimnazije i što sam ponovo video Markusa je šefici i široj publici manje zanimljivo od vesti da je nekog čoveka ujeo pas.

Susret je održan u subotu, u 10 ujutru. U petak uveče, posle emisije, izašao sam iz šminkernice i krenuo po noći. Oko pet ujutru sam stigao u grad, tamo gde sam se rodio i gde sam proveo tinejdžerske dane. Prošao sam bulevarom s kestenovima koji deli mesto na dva dela, jer preko dana je to deo evropskih puteva, koji pre razdvaja mesto nego što ga povezuje uz pomoć nekoliko pešačkih prelaza, i zaustavio se u jedinom hotelu koji zaslužuje te svoje tri zvezdice. Popeo sam se u sobu, istuširao se, upalio televizor i odmah zaspao. Nakon dva sata bio sam na nogama i rekao sebi da ću posetiti majku, kojoj nisam najavio da ću doći. Bolje da je iznenadim, da joj ne dam vremena da se uznemiri, pa da se brzo povučem, da je ostavim u njenom miru. Tata je odavno umro, znam ga samo sa slika, a mama se ponaša kao da je naš stan neki mauzolej. Drži spuštene roletne da slučajno sunce ne izbledi fotografije na zidu, drži zatvorene prozore da slučajno ne uđe prašina. Pitam se kakav vazduh udiše? Onaj što slučajno uđe u hodnik kada otvori i zatvori vrata kada odlazi na pijacu i vraća se s nje? Stigavši ispred vrata, pokucao sam. „Izvoli unutra”, rekla je mama, bez da me zagrli ili poljubi - ne bi joj priličilo, kao što i ja mogu samo da joj se obraćam sa Vi. Izuo sam se i ušao u dnevnu sobu gde se na televizoru prikazivao program jednog suparničkog kanala. Seo sam pažljivo – znam koliko mami znači sofa na kojoj me je začela. Verovatno su moji inače vodili ljubav na podu ili stojećki. Ili je nisu ni vodili. Jer krevet u spavaćoj sobi bio je za spavanje, pod nadzorom Device Marije, a za spavanje je bila i sofa, bar nakon što sam se ja rodio i dok nisam imao prvu devojku. Ne znam da li je mama nagađala da sam ponekad dovodio po koju devojku u kuću – nije me pitala, nisam joj rekao. Ipak, vodio sam računa da devojka ne dođe naparfimisana i na kraju bih s jastuka i parketa pokupio sve dlake. U 17 časova, kad bi se mama vraćala s posla – i tokom cele njene karijere računovođe u fabrici cementa nije se nikada desilo da dođe ranije – sve bi bilo cakum pakum. Tako smo živeli do mog odlaska na fakultet u prestonicu. Tek sam tamo, u studenjaku, proveo prvu noć u zagrljaju jedne žene. Ujutru, po navici, počeo sam da skupljam dlake. „Je l' ti to imaš drugu, o čemu se radi?” pitala me je. Zanemeo sam i nisam mogao ništa osim da je posmatram kako se brzo oblači i odlazi zalupivši vratima. Prošlo je mnogo godina od tada i od poslednje stabilne veze – osim one s televizijom, koja mi pruža dosta jebade.

Nisam pošteno ni seo preko puta vitrine u kojoj se caklilo na desetine figurica, kada je mama došla iz kuhinje s tacnom zalogajčića, stavila ju je ispred mene, na niski stočić na koji je prostrla krpu da se ne isfleka furnir, i sela u fotelju pored prozora kog su zaklanjale zavese. Spustila je ruke u krilo, na kućnu haljinu, gledajući bezvoljno u slike s ekrana. „Hajde, jedi”, rekla je, a kada sam počeo da žvaćem skrenula je pogled ka meni. Kao i obično, gledao sam u tanjir i pravio se da ne primećujem kako zuri u mene. Zatim sam se zahvalio za jelo i ustao. „Moram da bežim, imam susret generacije u gimnaziji. Ne znam kada ću Vas ponovo videti, ali pričaćemo” rekao sam joj u hodniku, pognut kako bih se obuo. To pričaćemo, značilo je da se čujemo telefonom jednom mesečno i da mi onda priča šta rade komšije. Ne više od pet minuta, da bi na kraju usledila sledeća replika: „A Vi, kako ste?” „Dobro. Ti?” „I ja.” „Dobro onda, pričaćemo.” „Da, mama, pričaćemo.”

Znači, bio sam već u hodniku i obuvao se. Mama je došla do praga trpezarije i naslonila se na dovratak. „Samo te ovo molim: nemoj da prodaš stan!”, rekla mi je. Naglo sam se uspravio i, s kašikom za cipele u ruci, bacio pogled ka njoj koji je skoro pa izazvao osmeh na njenom licu. „Isti si otac! Hajde, idi i budi mi zdrav!” dodala je toplim i blagim glasom koji nikad pre nisam čuo. „Svako dobro, mama!” rekao sam joj i izašao na stepenište, silazeći brzo. Kasnije sam imao vremena da razmislim o načinu na koji se majka pozdravila sa mnom. Ali nisam više imao vremena ni volje da se vratim i ostavim kašiku za cipele s kojom sam krenuo u ruci.

U odeljenju nas je bilo trideset. Na susret je došlo osamnaestoro. Ostali su se raštrkali po belom svetu i Markus nije znao kako da ih nađe. Jer on se bavio organizacijom susreta. Baš on, koji se tukao i bežao sa časova, koji je završio školu prepisujući domaće od jednog, pismene od drugog, jedući sendvič koji bi mu se tog dana učinio najboljim. S džeparcem pokupljenim od nas išao je na sok s najboljim ribama iz škole i činio ti je uslugu da platiš žeton za bilijar da bi igrao s njim. S druge strane, branio bi te ako bi imao probleme sa nekima iz drugih razreda. Mene nije dirao, možda zato što smo bili komšije iz zgrade. Svraćao sam često kod njega, jer je kod mene bilo zabranjeno da se igramo, da slučajno ne izgrebemo parket, razbijemo neku figuricu ili, uopšte, da pokvarimo turobnu atmosferu nakon smrti moga oca. Tako bih poneo plastične indijance i sišao kod Markusa, gde si mogao da skačeš i s biblioteke takođe pune figurica, ali tučanih, a da se niko ne naljuti. Poznavao sam mu roditelje, čak smo jednom zajedno dobili batine od njegovog oca. Veliki ribolovac, dan pre odlaska na pecanje napunio bi kadu ribicama-mamcima i uhvatio nas je kada smo ih lovili teglom po kadi, prosipali u wc šolju i povlačili vodu vičući „free Willy!”. Podelio nam je tada bezbroj šamara i šuteva u dupe. Bar sam i ja tada saznao kako je to kada te tata bije. Možda je odatle potekao i moj posebni odnos sa Markusom, strahom i trepetom odeljenja i škole, koji je omogućio i naš ponovni susret.

Bivša razredna nas je prozivala po dnevniku, ustajali smo iz klupa i prepričavali svojih poslednjih deset godina. Od devojaka, većina ih je bila udata, imale su decu i radile su na traci, u fabrici volana. Jedna jedina, bubalica iz razreda, završila je medicinu i otvorila ordinaciju porodičnog lekara u gradu. Momci su svi bili oženjeni, očevi, i radili u fabrici cementa, osim Vlada, vlasnika auto perionice koji se bavio i asfaltiranjem puteva, mene, neženje, poštovanog kao lice s malog ekrana, i Markusa, gospodina zamenika, koji je pokupio gromoglasan aplauz. Jedva se čulo ono „alo bre, kad ćeš meni da asfaltiraš ulicu?” što je navelo, Vlada i Markusa da pogledaju u pravcu druga iz razreda. Kasnije, na večeri u restoranu, ovaj se izvinio rekavši da je hteo samo da se našali.

Taj restoran je u sklopu hotela gde sam bio smešten. Šefica sale je žena šefa gradske policije i Markusova ljubavnica, koji je vlasnik hotela, iako se na papiru vodi na ženino ime. Ime žene koja nije došla na svečanu večeru, jer je izašla s prijateljicama. Ostali su svi došli u pratnji i pohitali ka otvorenom šanku uz minimalno novčano učešće. Međutim, nameravali su da naprave što veći račun. „Sve se vraća”, smejao se Markus meni i Vladu. Sedeli smo za odvojenim stolom, a pored nas je stajala šefica čekajući znak da nam sipa još viskija. Posle ponoći sam hteo da odem na spavanje. Markus i Vlad su se došaptavali kako ih ne bih čuo ili kako se ne bi čulo kroz glasnu muziku, a ja sam se dosađivao gledajući drugove koji su igrali i cičali u kolu, dok su im supruge visile oko vrata. Njihovo veselje je imalo nešto od obesti onih kojima je otišao voz i koji se nisu previše nadali da će doći drugi, pogotovo što to ne zavisi od njih. Kao da je ikada i zavisilo od njih. Ali nisu delovali ni kao neko ko bi se bacio pod lokomotivu. Znam šta govorim. Jedna od mojih prvih vesti je bila o mladiću koji je stavio glavu na šine. Nije ga zanimalo odakle voz dolazi ni kuda ide, već samo da taj voz postoji i da tuda prolazi. A moji su se drugovi zadovoljavali time da igraju na peronu, da zaborave da su na stanici.

„Noć tek počinje”, rekao mi je Markus kad sam krenuo da ustanem. „Imamo još posla.“

Izašao sam na bulevar s kestenovima i krenuo s Markusom ka centru. U jednom trenutku legli smo na sred puta i počeli da se takmičimo ko će da uradi više sklekova. Zatim smo stigli do striptiz kluba koji se nalazio iza crkve. „A, gospodine zameniče”, nasmešio se barmen. Zavalili smo se u sofe i posmatrali devojke koje su ostavile čaše s votkom i pokušavale da se drže za šipku mrdajući kukovima. Brzo su odustale i došle da nam igraju u krilu. Kad je jedna zaspala na meni, ustao sam da krenem. Još uvek sam se nadao da ću ujutru krenuti kući. „Idemo kod mene da popijemo nešto!” rekao je Markus. „Nećeš tako lako da se izvučeš!”

I stigli smo kod Markusa. Na obodu grada podigao je vilu s bazenom. Ušli smo u dnevnu sobu i, dok nam je sipao nešto za piće, video sam par ženskih gaća ostavljenih na stolu uz poruku: „zakrpi ih”. To je pisalo na papiriću iscepanom iz notesa s memorandumom gradske uprave. Nazdravili smo, ispraznili čaše pa sam se zavalio u fotelju. Markus je mislio da sam zaspao kada je udenuo konac u iglu i počeo da krpi gaće svoje žene. U jednom trenutku film mi se prekinuo. Probudio sam se u hotelskoj sobi oko osam uveče. Spakovao sam se i rekao dosta.