Priča koju sam počela da pišem mogla bi da postane ili deo antologije kratkih priča, usredsređenih na različite, međusobno povezane likove, ili odlomak iz života jednog young adult-a.

Nalazimo se u bliskoj budućnosti, a unutar jednog četa zabrinutih roditelja izbijaju uzbuna i panika, koje se u jednoj zbijenoj zajednici, naizgled obzirnoj i čestitoj, a uistinu modroj od zavisti i sebičnosti, lančano prenose. Pojavljuje se intenzivno – dok se nižu prepirke, laži, poze i uspesi malih, bednih moćnika – iskreno roditeljsko nerazumevanje emotivnog života dece, kao i potpuni fijasko u pokušaju da ih spasu, jer sva ta kontrola vodi pravo u gubitak obostranog poverenja, pa i u narušavanje njihovog međusobnog odnosa.

Sve se to odvija u jednom budućem svetu u kojem će ta deca, kako bi uživala u nekadašnjoj slobodi, potražiti utehu u kreativnim ili akcionim virtuelnim svetovima, mnogo stvarnijim od današnjih video igara, koje odrasli uopšte ne razumeju.

Odlomak

Edna je ušla u kupatilo s tabletom umotanim u peškir, na brzinu oprala kosu bez šampona, pustila je vodu da teče, stavila elektrode na glavu, i sela na ivicu kade da četuje. Kapljice su padale na vodootporni tablet.

Videla je Orlandovu poruku: Sutra je Leina žurka u frizerskom salonu. Jel’ ideš?

Već nekoliko godina unazad su i dečaci bili pozivani na žurke na kojima se mazao lak za nokte, kako bi se izbegli rodni stereotipi.

Ne znam, imam neki sranje kasting. Daj da ti pokažem nešto.

Edna je odmotala ciklama elektrode koje su bile uključene u tablet, prilepila ih za glavu i skinula svoje snove od prethodne noći direktno na Starkraft. Sačuvala je svoj san na planeti San. Ponovo ga je pregledala: njena kuća se nalazi na vrhu sveta, a sa prozora se vide neodređeni, drevni spomenici u vidu ruševina položenih u ništavilo. Zatim ona izlazi, i prolazi kroz različite pejzaže nalik na nivoe neke video igrice, sve dok se ne nađe u svom pravom domu. Potom izlazi na terasu, nevidljiva ruka je hvata i stavlja na nebo. Ne čuju se nikakvi zvuci, ali njena savest oseća da je neki bog skenira, i da je zadovoljan onim što vidi, pa joj tako prenosi osećaj mira unutar zvonke tišine, a zatim je spušta na zemlju. Ovde se video prekida.

Edna je podelila ovaj san s Orlandom. Pregledao ga je na ubrzano i donekle oskudnim jezikom samo prokomentarisao: strava. A potom: hoćeš da mi pozajmiš svoj zvezdani mač protiv kosmičke magle?

Da, čekam te na Beloj zvezdi.

Edna je podesila elektrode sa „izlaz“ na „ulaz“, zatvorila je oči i pripremila se za drugu dimenziju.

Avatari dece su se pojavili, prvo Or, zatim Ed, na jednoj plavoj i toploj planeti, odenuti u termozaštitne navlake. Podigla je ruku kako bi otvorila padajući meni i kliknula prstom po kacigi, koju joj je on pozajmio tog popodneva, i stavila je. Znali su da je toplo, ali nisu mogli da zaista to i osete na svojoj koži, jer mod „temperatura“ nije bio prethodno aktiviran.

Hajde da sagradimo kuću.

Okej.

Ponovo su iz padajućeg menija, koji se spušta na dodir, izabrali cigle, zapravo providne kocke napunjene vodom i ribicama, i druge cigle od želatina. Započeli su s gradnjom terasa, naslaganih jedne na druge, koje su bila okrenute ka pustoj i plavoj ledini. Vrhovima prstiju pomerali su građevinske blokove, doživljavajući ih trodimenzionalnim, ali ne osećajući njihovu težinu. I pored toga videli su kapljice znoja koje su se stvarale na njihovim golim rukama. Sve njihove planete imale su različite atmosfere: zvale su se ludosfera, prokletosfera, baksuzosfera, skrotumsfera.

Kada je mala palata bez krova bila završena, dodali su životinje koje su ličile na pse sa surlama, koje je Orlando jednom sanjao i skinuo iz svog mozga, kao i ljubičaste i srebrnkaste biljke koje su daunlodovali s klauda Zajedničkih snova.

Ed i Or se nikada nisu igrali u modu preživljavanja, već samo u kreativnom, jer nisu želeli da se pojave čudovišta ili elementarne nepogode koje bi ih ubile ili im opustošile planete: već su ih roditelji redovno kontrolisali, konektujući se na njihove uređaje da bi postavili blokade, proveravali istoriju pregleda, daunlodovali četove i lutali svetovima. Da su otkrili te biljke, analizirali bi ih uz pomoć psihologa. Da su otkrili s kojim drugovima iz razreda se susreću u tim svetovima, pisali bi o tome u Elektronskom dnevniku emocija i razgovarali bi međusobno, ali i sa stručnjacima putem četa. Prilikom tih provera, deca bi sačuvala sva sećanja, snove i izmišljena mesta na memorijskoj kartici nekog svog prijatelja, gledajući da ostave na tabletu samo po neki ogoljeni kućerak, kako bi im zavarali tragove.

Avatari Ed i Or bili su gladni. Otvorili su portal za drugi solarni sistem, gde su čuvali svoje rezerve kosmičkih žitarica. Istovremeno su aktivirali mod ukusa. Pripremali su se da u ustima osete onaj ukus viršle od sejtana pomešanog sa sladoledom od cimeta, tipičan za jela koja su izmislila dvoje bogate dece, mešajući vaspitanjem pripitomljene ukuse. Pod zubima se osećao stiropor, tačnije građevinske ciglice od kukuruza.

Posmatrana spolja, u ovom trenutku, Edna je sedela na ivici kade, s tabletom u krilu, fluorescentnim elektrodama na slepoočnicama, zatvorenih očiju, kose do pola vlažne, pomerala je ruke kako bi dohvatila i sipala cerealije u neku nevidljivu šolju. U tom trenutku, njena majka je zakucala na vrata. Jednom, pa drugi put. Edna je žarko želela da jede te stvari koje joj se nisu nalazile u Programu ishrane i zbog kojih se ne bi gojila, zagađivala okolinu, niti imala alergijske napade. Odjednom je čula udaljene udarce praćene potmulim šumom virtuelnog univerzuma nalik na neprestano zujanje čestica prašine koje se nadzvučnom brzinom kreću kroz vazduh.

„Moja majka!“, povika, ispustivši šolju, koja je polako padala, jer je usled mase plave planete sve bilo veoma lagano. Kad je pala, ispustila je zvonki zvuk poput razbijenog leda. Edna je otvorila padajući meni svojim tananim rukama, odabrala „Izlaz“ i „Potvrdi“, zatim se vratila svom pravom telu, ispruživši ruku, strgnula slušalice, pokrila tablet prljavim vešom i uključila fen. Njena majka se prodrala: „Edna, Edna, sve je u redu! Sve je u redu! Sve je u redu!“

Zvučalo je više kao uzvik, nego kao pitanje.

Edna se pogledala u ogledalo, dok joj se voda spuštala niz lice. Na Starkraftu je bila lepša, bez plavog mladeža pored usne.

To „sve je u redu, sve je u redu“ nastavilo je da odzvanja s druge strane vrata poput kosmičkog šuma. Edna je namestila osmeh za reklamu porodica s istopolnim roditeljima. Imala je žućkaste zube i jele su joj se kosmičke žitarice.