Još uvek u meni nije bilo straha od tebe pa sam pružao ruku uvis tražeći vezu sa tvojom. I tvoja ruka se spuštala, mlaka kao muzika u liftu, imala je vene nalik nemim zmijama koje se ukrštaju, grickao si nokte sve dok se ne bi skvrčili kao školjke, i tvoja ruka se nastavljala na moju i preplitali smo se onim glistama koje zovemo prsti.
Jadan ti. Pre toga nosao si me u naručju stenjući uspavanke u gluvo doba noći umesto da lalaš. Prao si mi guzu, tvoje gliste su dodirivale moju kaku koja je ostavljala trag i sušio si odeću kada bih te upišao. A pre toga morao si da ubediš moju majku da je lepa kako bi je odveo u krevet, pre toga si isto to govorio drugim ženama jer su te davno pre svega toga već bolela muda jer si morao negde da me istreseš zajedno da ostalim mlečno belim punoglavcima istim kao ja istim kao oni u mojim testisima, koji danas vise sve niže i sve više liče na tvoje. Imam već trideset i pet godina i nisam više klinac. U mojim godinama već si mi bio otac.
I još uvek te se nisam plašio. Ako bih zatražio tvoju ruku, ona bi se spustila i imala je vene nalik zmijama, moj otac imao je umetničke i naprasite ruke, a naprasito je ono što malo-malo pa prasne. A zasluživao sam, i te kako sam zasluživao, samo zato što sam ono što jesam, da dižeš ruku na mene umesto da mi je pružaš, kada bih kasnije zasrao u usranoj školi. Roditelji dele batine, deca ništa ne nauče i neke stvari se nikada ne menjaju.
Lepio si mi šamare jer si bio umoran, grizao si nokte jer ti je bilo dosta svega a naročito samog sebe, potpuno te razumem jer ni ja ne podnosim sebe. Da se promenim? Samo u vicu.
Dodijalo mi je da budem seronja kakav si se plašio da ću postati, da svako malo nešto zaserem u usranoj školi života, što je uostalom sranje od izraza, poput onih klišea koji nam se smuče zato što imaju smisla. Ima stvari koje mi idu na živce, baš kao i tebi kada bi ti došla žuta minuta, pa bi se naoblačio i zagrmeo šamarima. Kad osetim potrebu da zviznem, sebe, nekoga, vrata ormara, dođem do zaključka da živeti znači nasleđivati, sve je tako nepopravljivo i nerešivo, uključujući i nedostatke, probleme i traume. Vremenom se sve ukiseli, kao jogurt, i nema ničega osim samoće na nepcima kada okusimo starost. Ništa se ne menja.
Ideš mi na živce. Idu mi na živce vesti o onima koji umiču poreznicima u velikom stilu. Živcira me što dobijam pisma koja pokazuju crno na belo da dugujem pare. Ti nikada nikome nisi ostao dužan, zato si bio umoran pa si lepio šamare jer si se plašio i grizao nokte jer si bio iznuren. Dugujem pare vlastima, nikada nisam okusio ništa u tvojim šamarima poput gromova, samo imam problem sa onim što mi se nameće, oduvek, sada i zauvek. Kada dođe trenutak da umrem, ono što će me razbesneti biće njena nametljivost. U međuvremenu, gnušam se društva u koje si me uvalio, izvini ali je istina, sve ovo je samo jedna velika piramidalna mućka koja počinje u usranoj školi, a ono što me ubija u pojam je što nema izlaza, što se zlopatim, ne radim i dugujem neku mizernu svotu poreskoj upravi zbog vremena kada sam radio na crno, da li me čuješ sve ovo mi se uopšte ne dopada, nikada me nisi čuo i ništa se ne menja.
Ako podignem ruku, možda mi pružiš svoju a možda je digneš na mene. Opraštam ti, ako uspemo da oprostimo meni to što dugujem pare državi i što mi se ponekad možda omakne koja mrlja od govanceta u gaćama koje nosim danas i koje sam nosio juče, jer me danas nisi presvukao.
Bilo je i žena. Prvo tvojih, zatim mojih. Bio si klinac kao i ja, zaljubljen u svoju majku kao i ja u moju koja je bila i tvoja. Onda pubertetlija, iždžikljale su ti dlake i bubuljice i dobio si želju da ih omirišeš, žene, a ne bubuljice, kao i ja koji sam se od puberteta vodio njima kao što se mornari vode zvezdama, jer šta su bubuljice ako ne zvezde koje se rađaju na pozornici jednog Don Žuana?
I moj ud evocira predstavu tvog i umorio se, umorio me je, umorio nas je od tolikog traganja i nalaženja, od tolikog traganja i neuspeha, ponovnih neuspeha, više puta sa istom, sa više njih u isto vreme. Neke stvari se nikada ne menjaju i, ako osećam da sam ti, ako te često osećam u sebi kao da smo jedno isto, a to je protok vremena, najčešće je to onda kada im prodajem maglu i pričam im priče. Onaj šarm, mačo, osoba s iskustvom, večito ista žvaka jer sve što si ti proživeo i ja sam proživeo, a žene to osećaju.
A tu je bio i fudbal na koji si me vodio, na stadionima i na televiziji. I ljubav prema psima veća od one prema ljudima, jer psi više vole ljude nego oni jedni druge.
A onda je došao i dan kada si otišao bez traga i glasa, i dan kada sam se vratio u tvoj život, više nisam imao bubuljice ali jesam želju da ti ispričam ono što pričam ženama kojima pričam priče. Pravi se da to nisam bio ja i pravi se da nisi bio ni ti.
U međuvremenu si se razboleo. A onda si umro, no ne pre nego što si me podsetio da moram da plaćam poreze jer bez njih ne bi bilo bolnice u kojoj si bio primeran tip čije telo је zastrašujuće brzo propadalo, intubiran i sav izranjavljen, ali čak i tada si pokušavao da nateraš rumenilo na obraze medicinskim sestrama, a one su se rumenele, ne zato što im profesija tako nalaže već zato što znaju da čak i oni koji su na korak od smrti mogu i dalje biti lepi ako su iskusni.
A zatim i dan kada sam odlučio da se promenim. Ne želim da umrem bolestan kao ti, ne verujem u sistem i zato svakog dana stvaram bolnicu unutar sebe. Ti ne vidiš, ili, ko zna, možda i vidiš, da se i za tebe bavim sportom i dišem duboko, meditiram, izbegavam šećer i tuširam se hladnom vodom. Bolest tvoje smrti donela mi je ozdravljenje, tako je to u današnje vreme. Bolesni roditelji koji su doneli na svet bolesnu decu koja žele da budu zdrava. Možda bi danas razumeo kada bih ti rekao da nikada nisam bio sigurniji da mi je dojadilo da budem dno dna. Izmenio sam navike, kao tebi u čast. I dalje sam bolestan, bolestan od toga što sam živ, jer se neke stvari nikada ne menjaju. Da li sam srećan? Ponekad. Da li sam te oplakao? Ne. Još uvek nisam.
