Rečnik zatvorenika sadrži glasove i priče ljudi na odsluženju kazne u okružnom zatvoru Loruso i Kutunjo, u V bloku paviljona C, namenjenom „izolovanim zatvorenicima“. Nastao je tokom dvogodišnje radionice kreativnog pisanja koja je organizovana u samom zatvoru.

Svi znamo šta označavaju reči „kuća“, „zima“, „ljubav“, i njihovo značenje je neupitno. Ali u zatvoru se značenje reči menja i ova promena određena je samim prostorom: unutra postoji samo unutra, a reči postaju zastarele, tj. kao da su zamrznute u nekom praiskonskom vremenu. I baš u tim zajedničkim rečima leži moć: reči koje su spolja normalne, u zatvoru postaju obavezujuće.

Svetlost

Pred vama je rečnik, pa ipak ne pronalazim reči da vam opišem kako je nastao. Važne reči koje su uzete u razmatranje, i kojima bi trebalo da se služim, već su zauzele svoje mesto i uslediće vrlo brzo.

Ono što mogu jeste da vam ispričam kako sam jednog septembarskog popodneva čitala roman Hladnokrvno. Na jednom mestu, Truman Kapote napisao je da je jedan od dvojice ubica porodice Klater, Peri Smit, vodio lični dnevnik u ćeliji: mešavina reči za koje je mislio da su „bajne“ ili „svrsishodne“ ili bar „vredne pamćenja”.

Bilo je nečeg u vezi s tim činom što mi je izgledalo istovremeno neobično i dramatično.

Sakupljanje reči, to je ono što me je uzbuđivalo. Nedugo potom, Peri Smit će biti pogubljen, no ipak je sakupljao reči.

Ne znam da li je to bio početak svega. Kad bolje razmislim, pretpostavljam da jeste.

Delovalo mi je da su te reči od suštinskog značaja, jer ih nije beležio bilo koji čovek, već čovek koji je tokom jedne noći izmasakrirao četiri ljudska bića. U njegovom izboru je nužno moralo biti izvesne prisile.

Jedini način da to spoznam bio je da odem u zatvor i upoznam ljude nalik Periju Smitu od kojih bih zatražila objašnjenja.

Nije bilo lako.

Ali se dogodilo. Jednog oktobarskog jutra. U Torinu, u okružnom zatvoru Loruso i Kutunjo.

Dobila sam dozvolu da upoznam neke zatvorenike tokom zajedničkih susreta.

Dva čuvara su me sprovela unutra. Ušla sam u V blok paviljona C, posebno namenjenom „izolovanim zatvorenicima“.

U zatvoru su poznati kao ozloglašeni.

Ozloglašenima sam se vraćala svake subote, u periodu od 13 do 14.45 časova, tokom godinu dana.

Sama.

Povod za susrete bile su lekcije gramatike i pisanja.

Ubrzo je to preraslo u nešto drugo: žučne i iskonske razgovore.

Rečnik je bio moja opsesija, ali nisam poznavala njegov sadržaj.

Do toga je došlo kasnije, kada mi je svako od njih ispričao svoju životnu priču. Oko nekih reči smo se zajedno preispitivali. Stoga sam im zatražila da ih zapišu i objasne.

Neke pripadaju zatvoru i možeš ih doživeti samo iznutra. Druge su iz svakodnevice, ali iz jedne prenaglašene svakodnevice. Sadrži neka mesta, jedan nadimak, nekoliko crteža, jedan glagol.

Svaka reč ima svoje jedinstveno značenje. Prihvatala sam svaki odlomak, svaku reč, prepustivši rečima potpunu slobodu, kako i treba da bude.

Svaka definicija nosi ime i kaznu onog koji ju je napisao. Podrazumeva se da je ime izmišljeno. Kazna, pak, nije.

Između dve susedne reči, negde na pola puta, nalazi se moja priča, zapravo ono što je njihova priča u meni promenila.

Kako su dani bivali duži, govorili su da im je to pravo mučenje. Za njih unutra svetlost predstavlja dodatnu osudu. I tako je za sve.

Ta definicija „svetlosti“ promenila je doživljaj same reči. Izgledalo mi je kao da sam dugo vremena gledala samo spoljašnjost reči. Sada im je bila dodata i unutrašnjost.

Hoću reći da se u zatvoru proklinje sve ono što mi blagosiljamo.

Tokom tog dugog i jednoličnog vremena kakvo je ono u zatvoru, često sam se gubila. Morala sam da nacrtam mapu kako bih zapamtila put.

Hodnik

To je jedini način da se stigne do njih. Dug je devedeset tri koraka, a širok četiri lakta.

S leve strane nalaze se radijatori plave boje i red prozora s rešetkama kroz koje se naziru dvorište i kontejneri.

S desne strane je lajsna u istoj svetloplavoj boji u kojoj su i radijatori, a zid je tromo zelene boje.

Ako dopustim da me obuzme strah dok prolazim kroz hodnik, onda je on prazan; izuzmemo li mene i jednu crnu mačku koja nikad ne mjauče. Mačka je potpuno mokra, zbog vode koja kaplje s plafona i stvara barice koje se račvaju poput vena.

Jednom sam videla zatvorenika s ludačkom frizurom kako dolazi meni u susret u pratnji pet stražara koji su ga držali za ruke. Pretvarala sam se da gledam u svoja stopala. Kada su se naši mirisi ukrstili, napolju je poletelo jato golubova.

Mogu reći da sam upoznala mnogo Perija Smita, ali da ni u jednom od njih nisam naišla na bolesnu klicu koju sam očekivala. Ne znam da li nažalost ili srećom.

Možda sam ja kriva; osetila sam naklonost prema ljudima koji su čekali na suđenje ili su već bili osuđeni.

Na kraju svakog susreta, telo kao da bi mi bilo smoždeno i osećala sam kao da sam ih ostavila tamo, same sa svojom dušom.

Neki su izašli iz zatvora, drugi nisu. Gde god da su danas, neka ih Bog blagoslovi.

Bajbokana

Bajbokana vodi u drugu dimenziju. To je mesto gde život staje. Kao u čaroliji.
Bajbokana je mesto gde nema prirode. Mesto koje je čovek stvorio da bi se ti osećao loše.
Ne privikneš se ni na šta. Predstavlja primoravanje, ne i naviku.
Primoravanje na zveket ključeva koji te otključavaju i zaključavaju, danju i noću. Do
kada?
Čuješ ih izdaleka, ključeve. Stoje na narednikovom stolu ili su obešeni o gajku uniforme.
Napravljeni su od zlata i u početku sam mislio da se šale kada su to govorili.
To su izmišljeni ključevi, otvaraju vrata bajki. To su ključevi Snežanine veštice.
Bilo kako bilo, stao sam kod onoga da je bajbokana sranje. Poprimiš njen izgled i obličje, jer provedeš mnogo godina u njoj i beton te oblikuje. Stopiš se s njim.

Matija, ubistvo

Na putu do zatvora, tramvaj prolazi kroz ulicu na rubu koje neka prostitutka hoda napred-nazad. Prostitutka je crnkinja i nosi šorc koji slabo šta pokriva. Povremeno se nasloni na klimavu stolicu, kojoj je pre mesto u kući, nego na trotoaru.

Nakon te ulice, tramvaj skreće ka zatvoru. Jasno je da se pejzaž menja, sama priroda postaje turobna. Kad se pogleda sa spoljašnje strane, zatvor deluje kao neko staro i nenaseljeno mesto.

Na Gugl mapama na zatvor se gleda odozgo i izgleda kao sivi pravougaonik. Svuda naokolo ima parkiranih automobila i nekoliko redova drveća, koje liči na zelene mrlje, a vidi se i krošnja kružnog oblika. Kad se slika uveća, može se stići do stražarnice, ne dalje od toga. Sa strane gde je rodbina, jedan muškarac stoji ispred ulaza, dok drugi sedi na drugoj klupi. S civilne strane, pak, čovek koji se nalazi ispred, stoji s rukama u džepovima i nosi farmerke. Malo dalje je jedan par, a jedan gospodin čeka da preuzme svoju ličnu kartu. Iz pozadine izranja deo jednog zatvorskog bloka, a nebo je otežalo, i deluje kao da pljusak samo što se nije sručio. Kad se još malo uveća, slika postaje zrnastija, a zatvor se zamagljuje, kao da je potonuo u more.

Kasacija

Kasacija je treći postupak, onaj na kome se određuje da li si unutra ili van. Obično potvrđuje prve dve sudske odluke, ali neki put nada ipak postoji. Mnogo puta se činilo da su neki moji ortaci gotovi, pa ipak su sve žalbe ulagali ispočetka. Mi, na primer, kažemo: „Ne idi u kasaciju“ kada neko priča naširoko o nečemu, jer je Kasacioni sud upravo to.

Buda, osuđen na 43 godine zbog otmice

Buda i ja smo veoma dugo sedeli u tišini, sve dok on, kao da se ponovo probudio iz nekog polusna, nije rekao: „Priča koja me je najviše pogodila tiče se jednog dečaka. Ali ne bih sad o tome.“

„O kom dečaku govoriš?“, pitala sam ga.

„Znaš li zašto me zovu Buda?“, odjednom se uozbiljio i gledao me prodorno. „Taj dečak je prvi započeo. Kada su ga vratili kući, bio je sav isprljan zemljom, izgledao je kao neki urođenik. Kovrdžava kosa više nije bila plava kao na početku, već puna prašine. Majka ga je neprekidno grlila, čim bi se završio jedan zagrljaj, usledio bi drugi, pa bi se činilo da je u pitanju jedan te isti zagrljaj, koji bi prekidala samo da bi ga pustila da diše. Nisam ga video, uspeo sam da pobegnem pre no što su stigli, ali su mi prepričali“, prevrtao je po rukama mentol bombonu, a onda ju je odmotao. „Dečak je jako dugo bio mentalno paralisan“, nastavio je zagrizavši bombonu i polomivši je na pola, „delovalo je kao da se zaustavio, poput automobila, voza, miksera, bilo čega što se nekada kretalo. Da, eto, izgledao je kao ugašeni mikser. Počeo je da crta neke siluete koje su ličile na mene, neke džinovske ljude po sredini lista papira. Svi su bili beli, bez boje, kao da je želeo da me pročisti. Jednom, kada su od tada prošla dva meseca, pored jednog je napisao Buda. Napisao je to crnim, izrazito crnim markerom, a onda je sve prežvrljao crtežom ogromne lopte. Ne znam zašto me je tako nazvao; hoću reći, ne mislim da ličim na njega.“ Buda je duboko udahnuo i rekao: „Taj dečak je još od samog početka bio pomalo čudan. Prvih nekoliko noći se budio i trčao unaokolo po kući onim nečujnim koracima, činilo se kao da je mačka. To me nije nerviralo, važno je da je ćutao, ne prozborivši ni reč. Međutim, jednog dana je čuo Sasu koji me je nazvao po imenu, pa je i on učinio isto. Dobro sam ga istukao i stavio mu povez preko očiju, jer sam se tako osećao sigurnije“.