Čujem to u ustima ljudi, sa njihovih brodova. Sa tog plovila koje mi se približava. Nisam vesela zemlja za koju me smatraju oni koji mi se približavaju: blagonaklono leto, tone drveta, zlata i mesa, skladište krzna. Ne pripadam nikome. Nemam gospodara. Nemam ni ime. Nisam pustinja. Nisam beli pakao. Nisam nepokretan pejzaž. Nisam mitovi ni legende, niti priče koje se pripovedaju oko vatre. Nisam ni stvorenja ni bogovi koje izmišljaju da bi me objasnili. Životinje koje žive u meni nemaju dušu. Nemam svest ni volju; postojim. Nisam usamljeni ledeni breg tu i tamo, uspavano more, tišina, ništavilo.
Ja sam plodno telo u pokretu, zaleđeni okean koji se prevrće tokom zime; led koji raste i opada i skuplja se u kristale kada iz vode dotakne vazduh. Ja sam beli medved koji vreba kraj otvora za disanje foke, snežna sova koja lovi danju, morsko dno koje se obnavlja dok ga morževi svojim brkovima prebiraju u potrazi za plenom, kiša pucketanja, fosforno nebo polarnih svetlosti. Ponekad sam oluja, ponekad karibu, sneg nošen vetrom, plutajući led i jato burnica nad ledenim bregom koji se ljulja i zapljuskuje more, izvrnut naglavačke među stotinama drugih. Ja sam pegava belina. U meni se plavetnila vezuju preko glečera kada se sneg na njima sabija, topi i biva odvučen prema vodi. Ja sam magla koja prijanja za vrhove leda. Moja svetlost je višak koji se rasipa na sve strane, brišući horizont i senke. Prostor mog tela nema dno jer mi ponoćno sunce proždire tlo i ko god prvi put kroči na mene mora iznova da nauči da hoda. Ja sam i odsustvo vremena, niz vekova zime. Crni, stari led u utrobi novog leda: zagrljaj snega.
Ja sam zemlja prelepih leševa: preplavljena ljudima i kostima. Ja sam mladunče medvedice koje je rastrgao odrasli mužjak, izgladnela i meka lisica, mamut. Ja sam pokolj foka i karibua, crveno na belom, narval sa osakaćenim rogom. U mojim morima ogromni brodovi tonu pod udarima vetra, a kitovi jašu talase. Ja sam gusta, ledena i tamna voda. Smrt koja čeka ispod sante leda. Glad ljudi. So od koje im pucaju usne. Ja sam zarobljeni brodovi. Hladna kiša i krik leda. Ležište sitnog cveća koje dočekuje buđenje puževa. Ja sam galeb koji se raspada u blatu tokom leta. Režanje, cvrkut, zveket kopita i sudaranje rogova. Huk vode tokom rađanja kitova, litice. Ja sam oko mošusnog vola. Žena iz čamca koji mi se približava. Ja sam nervoza pasa nad vodom. Njihov uspavani vuk među zubima. Ja sam krdo karibua koje po izlasku iz reke otresa kapljice sa svog krzna, i ponoćno sunce koje rosu pretvara u nalazište dijamanata. Iznad mene se uzdižu planine, monstruozne litice, i stvaraju se crna jezera sa kristalnim obalama. Ja sam zlato iz utrobe zemlje. Ja sam zlato koje sija u reci tokom večne noći. Neosvojiva čežnja.
***
Bog ne postoji. Umro je u kolibi kada je ugledao Vik sa njuškom prekrivenom krvlju. Postoji samo smrt. Hladnoća. Večna noć. Ona usred svega što je neukrotivo. Ne mora ni da pogleda Najta da bi znala da je mačka pojela deo njegovog tela. Verovatno je sve počelo jednim lizanjem jednog od čireva na nozi, lizanjem koje nije moglo da se obuzda, pa još jednim, i još jednim. Tako sve dok dve prednje šape nisu zgrabile ud, a očnjaci se precizno zarili u meso i rastrgli ga toliko da je u ranu mogla da stane cela glava jedne male životinje. Njena jedina nedoumica u vezi s tim jeste da li je istraživač već bio mrtav kada je Vik počela da ga jede ili je, naprotiv, umro od užasa gledajući kako ga proždire domaća mačka.
Kome li se ili čemu Najt molio kada je došao čas? Kome ili čemu će se ona moliti? Vatra je gotovo ugašena, svetluca samo ivica trupaca: snop crvenih linija usred noći. Hladnoća je surova, ali ona je toliko preplavljena užasom i beznađem da ne može ni prstom da mrdne kako bi ponovo razgorela žar. Napolju vetar besni. Nije duvao ovako još od vremena pre nego što je medved opustošio skladište. Uprkos tami, zna da se Vik sklupčala kraj njenih stopala, tražeći toplotu za spavanje. Svesna je i da mačka neće oklevati da je pojede ako bude potrebno, iako za to najpre mora dovoljno da se razboli ili da se preda.
Nepoznati bes joj se penje u glavu. Njena majka je odbila da prizove duha čuvara koji bi štitio Adu čim se rodila, a zbog vere koju joj je fanatično nametnula kao zamenu, ni ona sama nije želela da prizove zaštitnika svom sinu. Možda je zato Benet tako bolestan, jer nema svog atkua1. Inuiti veruju da se deca rađaju sa sopstvenom dušom, krhkom poput mišje, i da im je potrebna druga, napan — snažnija i mudrija duša koja će ih štititi od opasnosti. Zato je neophodno da, kada izađe posteljica i kada majka i dete postanu dva odvojena bića na svetu, majka izgovori reči koje duh umrlog mora da čuje kako bi znao da je izabran za zaštitnika novog stvorenja. Formula se mora otpevati dva puta: prvi put budi mrtvog iz groba, a drugi put ga izvlači iz njega.
Žar njenog besa ustupa mesto tuzi i slabosti kada prihvati da Benet nije bio „otpevan“; da sa sobom ne nosi ime nijedne stare duše iz naseobine koja bi mogla da ga zaštiti; da je tada prizvala tog duha — čuvaj moje mladunče, stari duše, čuvaj moje mladunče, stari duše — možda se nikada ne bi morali rastati. Ali u trenutku krštenja, dok se njen mališan koprcao i vrištao nad krstionicom, sa kosim očima i tom ravnom, crnom kosom, tom smeđom kožom tako svojom i drevnom koju je nemoguće posvetleti, njena jedina ambicija u vezi s njegovim imenom bila je da mu podari hrabrost i ugled u svetu belaca.
Po prvi put otkako je stigla u Rangel, ozbiljno razmatra mogućnost da u Nomu više ništa nije ostalo onako kako ga je ostavila. Da je Benet možda mrtav. Tada odlučuje da ne izlazi iz krzna, da se prepusti smrti. Lako je. Samo treba da ostane da leži i sačeka da se ugasi snop crvenih linija u žaru, da hladnoća spolja ojača unutar kolibe. Da potom istrpi taj ledeni jezik koji istražuje svaki kutak njenog tela, dok je led ne uspava zauvek.
Tuga joj pomaže da ostane ispružena dok posmatra kako se drvo gasi. Ugljenisani obrisi trupaca gotovo su nestali. Unutar njih još gore sitna crvena srca koja, ako se dovoljno razbukte, mogu ponovo da zapale drvo. Vik čvrsto spava, to zna jer oseća težinu njenog iscrpljenog tela na svojim listovima. To je jedno od retkih mesta na kojima oseća toplotu, uprkos toploj odeći i krznu. Koji deo li će joj prvo pojesti? Prelazi mislima preko svakog prsta na nogama. Mali prsti su nestali na obe noge, kao i domali i srednji. Jedino još oseća — na jednom stopalu — vrh nokta kažiprsta kako se zabija u unutrašnju stranu palca. Ostalo više ne postoji: ni taban, ni peta, ni ris, ni skočni zglob. Oba kolena joj trnu, kao i gornji deo butina. Iznenađuje je što taj osećaj nije isti kao nekada, kada joj je hladnoća grizla golu kožu u podnožju planina. Tada je trag leda bio veoma bolan, poput opekotine, ali sada smrzavanje deluje kao da telo polako tone u san. Još malo toplote zadržalo se ispod kuka, tačno na mestu gde kost dodiruje tlo. U zadnjici više ništa ne oseća. Ni na koži stomaka, mada i dalje oseća pulsiranje otečenog želudca i ono nešto što se budi i želi da dosegne tegle sa mesom, sada već nevidljive u tami. Ispod Benetove fotografije grudna kost joj podrhtava, a grudi, nekada kolevke mleka, nestaju pod naletom hladnoće. Isti taj ledeni san penje joj se uz grlo i ulazi i izlazi kroz usta, zatvarajući joj oči nežnom rukom.
Snop belih svetala eksplodira iza njenih kapaka. To je smrt tkiva. Srce joj kuca sve sporije, a krv bira sve kraći put kroz telo, jer se krvni sudovi sužavaju i zatvaraju prolaz poput litica. Nema bola. Samo slike i osećaji iza vela sna. Najpre osećaj tople i slane tečnosti koja joj se sliva niz vaginu i butine, a potom prizor njenog stomaka, izobličenog i zašiljenog pod naletom kontrakcije. Na sve četiri je na istom podu iglua u kojem je rodila Beneta. Sama. Vatra pleše poput njenih kukova u središtu prostorije, a dim se uzdiže i izlazi kroz otvor u svodu kolibe koji služi kao dimnjak. Polutama i toplina tog ledenog skloništa šire njeno telo. To otvaranje prati divlji bol i sladak miris, nalik mirisu novog mesa. Mrlje po snežnom podu. Izmet, krv, pljuvačka.
Negde u pozadini usta čuje životinjski krik. Oči uprte u prazninu. Neprekidan zvuk u vazduhu, nalik dubokom pevanju kita. Tetive se pomeraju dok prolazi. Kosti pucaju dok prolazi. U rektumu oseća pritisak života koji dolazi na svet i ponovo svetlost iza kapaka i telo koje se lomi napola dok njen glas izgovara: umreću, hoću da umrem.
I uprkos osećaju smrti, njena ruka ostaje među nogama, držeći se. Dodirujući krunu mekane kože, guste kose natopljene tečnošću koja joj peče vaginu poput užarenog uglja. Vatreni prsten. Materica gura, svemoguća, krik svih krikova. Ruka prihvata njeno jedino dete. Mesо njenog mesa. Toplo. Crveno. Ruke koje ga ljuljaju. Mladunče koje plače na njenim grudima. Ritmično umirivanje. Ritmično umirivanje. Mrlje krvi po stomaku. Bradavica u ustima, gotovo crna. Prastara toplota koja je obavija dalje od gladi, usamljenosti i noći. Majčinski pogled vuče je nazad ne dopuštajući joj da pobegne na drugu stranu vremena.
Tada joj se oči naglo otvaraju, izbuljene, i hvata vazduh poput pastrmke izvučene iz vode. Mora da se pomeri kako bi izašla iz omamljenosti smrti, ali njeno malo telo je ukočeno od hladnoće, osim ruke koja dodiruje pod i te jedne tačke na kuku. Više ne oseća čak ni Vikinu težinu. Ne zna da li je mačka živa ili mrtva.
***
Pre nego što sunce zađe, stiže do obale reke Skeleton. Ne vidi zlato u vodi, ali se debela pastrmka bori protiv udice. Vučе je nadole kao da je u svakom njenom trzaju sadržana mogućnost pobede. Čak i tako blizu smrti, pastrmka nije svesna da može pripadati bilo kome osim reci. To je ono čemu ju je Veliki Sever naučio: pripadnosti. Pre Rangela nikada ne bi mogla da zamisli da će jednog dana postati deo santi leda i morskih stena, ciklusa svetlosti i vode, snega i vetra, vatre, povratka ptica, života i smrti foka i lisica, Nanuka. Pomisao na život u Nomu sada joj izgleda gotovo nemoguće. Baš među ledom svog naroda želi da ostane. Kad bi samo mali Benet bio uz nju, kao deo svega toga. Oboje slobodni, pod suncem i u noći, tek još par stvorenja hladnoće, leda, vazduha. Sada razume da san arktičke žene ima dosta veze sa pričom o ženi sa Meseca koju je ispričala Najtu na samrti, i da to nije bilo nikakvo proročanstvo, već prozor u njen život kada bi zauvek ostala na ostrvu Rangel.
_____________________________
1 Duha zaštitnika.
