1

Niko ne želi da umre. Čak ni oni koji izvrše samoubistvo. Da žele, njihova oproštajna pisma ne bi bila toliko tužna. Pod uslovom da ih uopšte i napišu, jer ponekad samoubica izabere tek jedan jednostavan gest. A ponekad gest izostane. Telefon na koji se niko ne javlja, suva četkica za zube, blister sa jednom tabletom manje, tanjir koji je ostao na stolu, obraz bez oproštajnog poljupca. Njegov otac bio je jedan od takvih.

Ernest zna da nikada ništa neće pronaći, ali radije se pretvara da traži zajedno sa majkom, prati je dok ona sama ne shvati koliko greši i ne prestane da ponavlja da mora da bude negde ovde, da mora postojati nešto, poruka, reč, crtež. Radije pretura po džepovima svih kaputa i pantalona, otvara kutije za cipele iz kojih kulja miris starog imalina, grebe šake o ružine grmove i iritira ih azalejama, koje ne bi smele ni da daju znake života dok ne osete hladnoću u korenu, a ipak su tu, prkoseći svojim cvetovima zimi koja nikako da stigne. Prelazi pogledom preko podvučenih rečenica u knjigama, margina novina, časopisa, kalendara koji nije dočekao kraj meseca, reklama iz poštanskog sandučeta i ukrštenica koje njegova majka s tolikom pažnjom započinje. Uveren je da neće pronaći nikakvo pismo, poruku ni reč, ali se nada da će taj ritual sam sebe iscrpeti i zato nastavlja da se pretvara da nešto traži, samo da je sada, kada joj je napokon potreban, ne bi ostavio samu.

—Šta radiš? Nemoj to da bacaš, jesi li dobro pogledao?
—Jesam, mama, stranicu po stranicu.
—Čekaj, daj meni.

Uobičajeno je da se praznina doživljava kao bol, da se naglasak stavlja na ono što nedostaje. Međutim, retko se govori o prostoru koji se dobija, o praznini koja iznenada omogućava da se spasu snovi za koje sada, neočekivano, ima mesta. Ne toliko iz poštovanja prema mrtvima, koliko iz straha od suočavanja sa odsustvom bola, sa krivicom koja dolazi kada priznaš sve ono što smrt donosi. Krivicom zbog koje se čoveku hrana gadi i kada je gladan i koja Ernestu ne dopušta da zamisli kako će izgledati njegov život posle dve ili tri noći koje će još prespavati u majčinoj kući. Majčina kuća. Iako je prvi put tako naziva, zvuči mu kao da je oduvek bilo tako. Još dve ili tri noći i vratiće se Elisi i Ijanu, svojoj pravoj porodici, onoj koju je sam stvorio i izabrao. Vratiće se svojoj kući bez težine svog oca. Bez tate, pomisli, i iznenadi se koliko se lako oseća. Ali ipak mora da sačeka još dve noći, možda tri.

Koliko god njegovoj majci bude potrebno. Nakon čitavog života provedenog u razmišljanju o tome kako bi svet izgledao bez njega, konačno će to saznati. Još dve noći ne znače ništa. Elisa će razumeti. I ona se oseća lakše. Primećuje to svaki put kada razgovaraju telefonom. Od prve večeri u mrtvačnici, pre nedelju dana, ne prestaje da mu ponavlja da može da računa na nju, da ne brine, da ostane kod majke koliko god bude potrebno, da će ona brinuti o Ijanu. I ne brine, naravno da ne brine. Ali ni ne plače. Voleo bi da oseti potrebu za tim, kao svako dete kome umre otac. Nije da oseća ushićenje, nije toliko bezosećajan, ali ipak pokušava da zamisli život bez svog oca dalje od naredne dve, možda tri noći. Prazninu koju je ostavio sada će moći da ispuni sa više Elise i više Ijana, mada još uvek ne vidi kako. I ne brini za Ijana, dobro je, kaže mu Elisa. Kako mu ide na živce to njeno ne brini, voleo bi da joj odgovori. Naravno da je Ijan dobro. Ima četiri godine. Navikao je da prihvata stvari koje ne razume. Sposoban je da normalizuje bilo šta: razvod, rat, vodu koja teče iz slavine, to da zvezde ne padaju, pa čak i to da mu se deda baci sa krova a da za sobom ne ostavi nikakvu poruku. Ni jednu jedinu reč.
Pita se gde su granice te potrage, u kom trenutku će se ugasiti majčina upornost, kada će konačno pasti poslednji udarac svim tim papirima, prospektima, časopisima i ukrštenicama. Za sat vremena održaće se pomen; tada više neće imati izbora nego da prestane da se pretvara da traži i počne da se pretvara da je izgubio. Ostalo je samo sat vremena, a njegova majka, umesto da se sprema, stoji na odmorištu, odsutna pred ulaznim vratima. Otvara ih. Zatvara. Pa ih ponovo otvara. Zatvara ih i izgovara: —Nije me poljubio. Nikada ih nije video da se grle osim kada bi pozirali za fotografiju. Zapravo, zakleo bi se da su se javno poljubili samo za Novu godinu i to verovatno zbog one inercije kojom se te noći svi ljube, kao kada se nešto poželi, kao da jednim poljupcem pokušavaju da izbrišu neki drugi, onaj pri kom su se oči zaista zatvorile.

—Nikad se niste ljubili.
—Šta ti znaš? Uvek bi me poljubio pre nego što odem.

Zamišlja svog oca na pragu kako dan za danom šalje poljubac u prazno. To nije ljubljenje, pomisli i sipa kašiku bezkofeinske kafe u šolju hladnog mleka.

—Zašto me nije poljubio?

Besmisleno je pokušavati da je ubedi da je nikada nije ljubio.

—Nemoj više da razmišljaš o tome, mama. Bio je bolestan, to je sve. Hajde da spremimo posluženje.
—Meni ne treba pomen da bih se sećala da je pre nedelju dana bio živ.
—Ti si htela pomen.
—A zašto me slušaš? Dobro znaš da ne verujem u te stvari.
—Kasno je. Moramo da krenemo.
—Idi ti za oboje. Ne osećam se dobro. Ionako će svi posle doći ovamo, sačekaću vas kod kuće. Sigurno će razumeti: ja sam udovica.

Neka ostane, kakve veze ima, u pravu je: udovicama se sve oprašta, a naročito udovicama samoubica. On će je predstavljati u crkvi, kao što i dolikuje prvorođenom sinu. U dubini duše razume njenu zbunjenost. Teško je prihvatiti da joj nije ostavio ništa, čak ni jednu jedinu misao, da mora da se pomiri sa jednim poljupcem u prazno manje. Razume da joj treba vremena da to prihvati. On to pokušava već skoro četrdeset godina. Bar je sa njegovom majkom čekao do poslednjeg trenutka da joj nagovesti svoje namere, i učinio je to toliko suptilno da ih ona nije prepoznala sve do nedelju dana nakon što je kovčeg zatvoren. Njemu, međutim, otac nije pokušao ništa da prikrije i odmah je znao da su njegov zagrljaj bez odgovora i slep pogled samo praznina koja najavljuje novu prazninu.

Tada je imao sedam godina, živeli su u Nemačkoj, a baka po majci došla je da im pomogne. Sišla je na peron u Vormsu sa dve šerpe, tri tiganja i bez ijedne reči nemačkog. Dok je njegov otac navodno tražio posao, a majka radila smene u fabrici jogurta, baka je brinula o njemu, o njegovom bratu Horaciju, o kući i o tome da ćuti kad god bi neko urlao na nju na stranom jeziku. Kad bi silazila niz stepenice, one su škripale kao da će svakog časa propasti pod njom. Koliko su se samo puta on i brat bacili na pod vičući: „Zemljotres!“ Pre nego što bi poslednji stepenik zatutnjao, već bi bežali od njenih ćuški, ali tog dana baka ih je stigla i istukla za sve one prethodne dane kada nije uspela.

Ušao je u očevu sobu držeći komadić zuba na dlanu. Ovog puta već više od nedelju dana nije ustajao iz kreveta osim da ode do kupatila. Bilo je logično što je toliko umoran, jer kada nije bio u krevetu, nikada nije mirovao, uvek neki projekti na umu, komšije kojima treba pomoć i poslovi koje je trebalo pokrenuti. Trošio je toliko energije danima kada je bio na nogama, govorila je majka, da je morao da je nadoknadi dugim periodima odmora; zato je bilo važno da ga ne uznemiravaju, da ga puste da spava. Ali zub je bio važniji od svega i vredelo je rizikovati grdnju. Prišao je krevetu u tišini. Otac je izgledao kao da spava na leđima, otvorenih očiju i na trenutak nije bio siguran da li uopšte da ga budi. Ličio je na diva koga je savladao neki neočekivani kamen. —Tata —pozvao ga je tiho. —Tata. Ne menjajući izraz lica, otac je polako, veoma polako, okrenuo glavu, kao da je od olova. Imao je iste podočnjake kao uvek, iste tamne kesice ispod očiju, ali počela je da mu izbija brada neujednačeno: pola crna, pola seda. —Tata, hoćeš li da mi popraviš ovo? Otac je odsutno posmatrao prazninu među njegovim zubima, pa spustio pogled na dlan na kojem mu je pružao ispali zub. —Hoćeš li da mi popraviš? Mora da je strašno umoran, pomislio je kada nije odgovorio. Najzad, posle tišine koja je nagoveštavala neku apokaliptičnu kaznu, otac je podigao zub sa dva prsta, kao da nikada ranije nije video zub van nečijih usta. —Očnjak. To se ne može popraviti, sine. Ništa to ne može popraviti osim drugog očnjaka. Izgovorio je to gotovo bez snage. A onda je, još tiše, dodao: —Ali više neće biti isti. Pustio je zub da padne, kao da je dugo držao neki težak teret. On se istog trenutka bacio na pod ga traži, ali na tim starim drvenim daskama bilo je previše pukotina; zub je mogao da upadne u bilo koju od njih. —Ostavi oca na miru! Baka je upravo ušla sa Horacijom koji ju je sledio i tada im je, prvi i poslednji put u životu, dala novčić. —Hajde, idite do grada, pogledajte jedan od onih nedeljnih filmova i ostavite me malo na miru. Nestala je kroz vrata podruma sa dve kante vode i četkom pod miškom. Čim su je izgubili iz vida, prestali su da postavljaju pitanja i krenuli prema bioskopu na drugom kraju Vormsa.

Dok su prolazili pored jevrejskog groblja, sa ogromnom katedralom u pozadini, nadgrobni spomenici su podsetili Ernesta na polje zuba, gde mlečni zubi počinju da se klimaju, a novi rastu ukrivo jer nemaju dovoljno mesta. Tada to još nije mogao da zna, ali od tog dana te dve slike — groblja i zuba — zauvek će ostati povezane. Horacio nije zatvarao usta celim putem, i imao je razloga: u ponedeljak će i on moći da se hvali kako je bio u bioskopu i da prepričava priče o pucnjavama na konjima, svemirskim brodovima ili superherojima koji lete. Međutim, kada su ugledali kombi sa sladoledom pod crvenkastom senkom katedrale, Horaciju nije trebalo mnogo da ga nagovori da bioskop zamene sladoledom u kornetu. Sačuvali su kusur da kupe još po jedan pre kraja leta, nešto što je moglo da se dogodi u bilo koje vreme, bilo kog jutra, i vratili se kući. Hodali su polako, uživajući u hladnoći svakog lizaja, limuna, čokolade, limuna i čokolade, limuna sa hrskavim keksom, čokolade sa mekanim keksom, limuna, čokolade, limuna i čokolade. Kad su stigli pred kuću, ostao im je samo vrh korneta. Nisu stigli da ga pojedu.

Kad su gurnuli vrata, ispred njih se ljuljalo telo njihovog oca. U kariranoj pidžami. Plavoj. Gornji deo raskopčan. Bela znojava pamučna potkošulja. Crveno lice. Crveno, belo i plavo. Crne tačkice brade. Otvorene oči. Otvorene šake. Otvorena usta. Pljuvačka. —Bako! Bako! Podrum je zaudarao na težak amonijak. Na vlagu. —Bako! Brzo! —Ne guraj me, stoj tu! Šta je bilo? —Tata. Baka je ispustila četku kojom je ribala pod. Velikim koracima pojurila je uz stepenice i bacila se na njegovo telo, sve manje belo i crveno, a sve više plavo. Viđali su je kako podiže i veće svinje, ali sada je izgledalo kao da svakog časa više neće izdržati i da će ga ispustiti. —Šta stojite tu kao ukopani? Brzo, odvežite konopac! Horacio je briznuo u plač. —Hajde! Šta čekate? Ernest je pojurio uz stepenice koje su vodile na sprat, kao da ga neko tera udarcima; kada je stigao gore, shvatio je da nije u stanju da odveže čvor na konopcu. Štaviše, delovalo je da se, što je više pokušavao da ga olabavi, konopac sve jače stezao oko šipke gelendera. Koliko god da je ranjavao šake vukući ga, nikada ne bi uspeo da ga razveže zbog težine očevog tela koje je visilo na drugom kraju. —Ne mogu! Ne mogu, povikao je. —Idi po makaze za orezivanje! Brzo! Potrčao je prema ormariću sa alatom u zadnjem dvorištu. —Hajde, brže! Nisu bile tamo. —Pogledaj u kuhinji! Vratio se sa onim velikim makazama za orezivanje toliko puta u rukama bake i majke kako bi njima raskomadale kokoške onda kada sekira nije bila dovoljno oštra. Srećom, —Trči!, poneo je i testeru, jer je makazama, —Hajde!, uspeo da preseče samo spoljne niti konopca. Testerisao je i testerisao, —Brže!, sve dok se konopac nije razdvojio na dva dela i baka konačno nije mogla da spusti očevo telo na izlizani drveni pod.