1 

Moj oproštaj od Barselone zabeležen je na autobuskoj karti za devet i dvanaest. Upravo tada. Ne u devet i pet, ne u devet i tri. Tačno u devet i dvanaest. Kada je sve eksplodiralo. Mada vi tada još niste znali ništa o tome.

Minut je do devet i dvanaest, a vozač sa brkovima nalik morževim već je upalio motor. Ne daje mi ni trenutak odlaganja da se oprostim od ovog iskompleksiranog grada koji me je ipak prihvatio u najgorim trenucima; od ovog gostoljubivog grada koji me više ne želi unutar sebe ni minut duže. Možda Barselona zna da se danas Mateo Baros, prosečan arhitekta, neostvareni pisac, vraća u Madrid posle dvadeset godina.

Miris dizela polako, ali neumoljivo, prodire među sedišta, a brujanje motora podseća me na školski autobus koji je stajao ispred Matera, škole nedaleko od kuće mog oca. Dopalo me je mesto do prozora i najradije bih navukao zavesicu, ali ćelavi čovek pored mene kao da želi da gleda. Ne trebaju mi poslednji susreti sa njenim carrers, vias i avingudas1. Ne želim više ništa da znam o toj arhitekturi koja me je dovela ovamo.

Ne prija mi ni pomisao da me uhvati ganutog ako se iza nekog ugla pojavite vas dvojica, osam godina mlađi, kako izlazite iz Koloseuma držeći me za ruku nakon što smo odgledali Harija Potera. Ili kako se spuštate niz tobogan dok vas ja čekam raširenih ruku, spreman da vas uhvatim pre negó što vam pesak uđe u sandale. Vidim vas pred šimpanzama u zoološkom vrtu, kako lupate po staklu pokušavajući da privučete njihovu pažnju. Na Tibidabu, sa mnom na panoramskom točku. Kako jedete čokoladni sladoled u luci. Kako prebirate po stripovima u Galaksiji. Kako ushićeni izlazite iz El Korte Inglesa na trgu Katalunja, sa najnovijim Mesijevim dresovima u rukama.

Znam da vam više nisam toliko potreban.

Svakog dana sve manje.

A meni ste svakog dana sve potrebniji.

Naša međusobna zavisnost oduvek je ličila na spojene sudove: sada sam ja taj kome ste potrebni gotovo na toksičan način, kao što bi ti, Pau, kao mali briznuo u plač čim bih ti na tri minuta nestao iz vidokruga da iznesem smeće.

Autobus se zaustavlja prerano. Tek što smo krenuli sa stanice Sans. Gužva. S druge strane prozora, pod kišom, sportski centar Santa Eulalija.

Samo gledam.

Tu si odigrao svoju prvu rukometnu utakmicu, Mark. Jedna od onih nedelja u devet ujutru koje su me beskrajno nervirale. A onda bih video tvoje lice posle utakmice, taj osmeh gotovo širi od tvojih ramena, i odmah bih znao da je rano ustajanje vredelo.

Možda bi bilo elegantnije da sam iz Barselone otišao AVE-om i stigao u Madrid pet sati ranije, sedeći u jednom od onih gotovo monaških vagona u kojima je zabranjeno razgovarati telefonom. Ali ono čega sada imam napretek jesu vreme i tišina, a ono što mi nedostaje jeste novac. Vi to znate bolje od bilo koga, pošto ste vikende provodili sa mnom u onom stanu na petom bez lifta u Barseloneti, koji više ne mogu ni da plaćam, zaobilazeći pijane Engleze zaspale po stepeništu.

Iz zvučnika dopire isprekidan glas vozača autobusa. Kao da želi da prisvoji onaj trenutak slave koji je do sada bio rezervisan isključivo za pilote aviona. Zove se Tino i, kako kaže, praviće nam društvo tokom putovanja. Tino nas obaveštava da će kiša padati sve do Saragose. Ja mislim da neće. Padaće do Madrida. Danima. Nedeljama. Mesecima.

Tino se zvao i instruktor iz auto-škole u naselju Konsepsion. Mom naselju, dedinom, tamo gde se sada vraćam. Volim da izgovaram „naselje Konsepsion“, baš kao i „avenija Ilustrasion“. Ima nešto ritmično u tome. Zvuči elegantnije od naziva ulica ovde. Istina je da se za ovih dvadeset godina nikada nisam osećao Kataloncem. Ni najmanje. Ma koliko vi bili rođeni kao Katalonci ili se tako izjašnjavali. Jezik i grad jesu mi se dopali. Da nisu, nikada ne bih pristao da se zovete Mark i Pau. Ali više mi se dopada „ naselje Konsepsion“ nego „L’Eišample“. Zvuči provincijalnije, veselije, prisnije. Katalonski mi, osim u pesmama, deluje distancirano.

Ne verujem da će me deda Huan dočekati raširenih ruku. Već osećam kako mi gore uši pri pomisli da mu kažem da više nemam ni za kiriju. Da se vraćam na početak, sa nekoliko razgovora za posao po arhitektonskim biroima u Madridu. A još manje se usuđujem da mu priznam da ono što mi sada zaista treba jeste da konačno napišem roman koji me već dugo nagriza. Želim da verujem da ona bomba pre dvadeset godina nije raznela baš sve naše spojene sudove.

Kiša.

Sa druge strane prozora kiša pada i pada.

Kao što je pisao Maćado.

Kao što je pevao Serat.

2

Devica od Kastanjara, Devica od Portilja, Devica od Fuensisle. Jedna devica za drugom zaslepljivale su Malen tog popodneva u naselju Konsepsion. Gotovo istim ritmom kojim su se iza zavesa prizemnih stanova okrenutnih ka ulici pomaljale starice.

Devica od Fresneda, Devica od Providensije. Gde je, dođavola, Devica od Monhije? Telenovela. Heklanje. Miris kafe. Žena s viklerima čita pored stola prekrivenog stolnjakom do poda. Zvučni cmok pun pljuvačke na obrazu unuka koji se vraća iz škole Obispo Pereljo. Glas Geme Njerge provlači se kroz rešetke crnog prozora zgrade nalik zatvoru. Niko ne bi rekao da je upravo počeo novi vek i da se evro već pojavio na računima svih prodavnica u kraju.

Prevrćući ključeve po džepu farmerki, osećala se kao jedna od sorgina2 o kojima joj je pričala amama3 Tereza, onih koje su pre trista godina vladale tajnim moćima. Gladila ih je kao da bi tako mogla da prizove akelarre4 u nekoj zabačenoj pećini, koji bi joj pomogao da pronađe ulaz u svoju zgradu. Možda je metal dodirivala i zato da zaboravi hladnoću lugera5 koji je probijao futrolu i penjao joj se uz levi bok.

„Ne moraš da ga upotrebiš, ne brini.“ Gotovo je osećala njegovu težinu. „Ali moraš da ga nosiš. Neće ti se ništa dogoditi“, rekao joj je Eneko u luci Santurci dok su se opraštali nekoliko dana ranije. Cev je već počinjala da joj ostavlja trag. „Tu je samo da te zaštiti.“ Iako je više puta proverila da je osigurač zakočen, neprestano joj se vraćao isti strah: ako bi se spotakla i zaboravila da ga zakoči, da li bi pištolj mogao sam da opali? Da li bi slučajni metak mogao da joj probije srce?

Malen je gledala na obe strane, spremna da reaguje na svaki znak, kao da igra žmurke. „Samo budi na oprezu“, a onda ju je Eneko poljubio tamo, pred čamcima koji su udarali o dok. Kad bi se setila dodira njegove nekoliko dana stare brade na svojoj glatkoj koži, nešto nalik blagom električnom pražnjenju prešlo bi joj od ugla usana do druge minđuše koja joj je grizla resicu. „Nisi evidentirana.“ Još je mogla da čuje njegovo duboko disanje, dah koji je mirisao na pivo dok ju je uvlačio u sebe i za sobom ostavljao prazninu.

„Malen, ti si čista“, ponavljala je sebi pri svakom koraku. Svakog časa mogla je na nekoj plavoj uličnoj tabli na raskrsnici da pročita ULICA DEVICA OD MONHIJE i da naselje Konsepsion počne da oseća kao svoje. Uostalom, te žute petospratnice bile su veoma nalik bloku u kojem su živeli njeni roditelji. Razlika je bila samo u imenima ulica. I u svetlosti.

Svetlost je zaista bila drugačija. Belina parkiranih automobila blještala je na suncu. Nedostajale su joj sunčane naočare kako ne bi morala da čkilji svojim zelenim očima. Na kraju će ispasti da su ipak bili u pravu sa tim prokletim madridskim nebom.

Iako joj je više prijalo sivilo Barakalda.

Zvižduk iza leđa.

Nije znala da li da se ukoči ili da potrči, poput divlje svinje koja osluškuje kuda će je instinkt povesti kroz šikaru čim začuje lavež lovačkih pasa.

Nastavila je da hoda istim ritmom, kao da ništa nije čula. „Da nisam čuo da ta guza slučajno gladuje!“ Građevinac kojem su spadale plave pantalone, sa mistrijom u ruci, balavio je sa vrha skele.

Pogledala ga je sa gađenjem, ali se ipak nasmešila kada je pored njega ugledala tablu koja je blještala: ULICA DEVICA OD MONHIJE.

3

Vaš deda Huan ne otvara na zvono. Verovatno je izašao. Ključevi koje držim u ruci verovatno više ne odgovaraju, jer ih je moj otac gubio više puta. Uvek mi govore da je privezak koji visi uz njih ružan i kičast, ali poklonio mi ga je upravo on: grb Real Madrida na beloj pozadini, okružen sa osam evropskih trofeja. Podsećaju me na Riberine anđele na slici Bezgrešnog začeća. Koliko god bio kičast, izmami mi osmeh čim ga uzmem u ruke. Verovatno mu ga je poklonio neki klijent ubrzo nakon što smo osvojili osmu evropsku titulu 2000. godine. Onu u Parizu. Neverovatno je koliko je vremena prošlo. Pri dnu piše Niko nema više, i u tome je sadržano sve: ta opsesija da neprestano dokazujemo da smo najbolji. Jedino mi ostaje to što vas dvojicu nikada nisam uspeo da pridobijem na svoju stranu; vas je ipak više privlačila Barsa.

Hristos koji se izazivački uzdiže iznad špijunke, sa podignutom rukom, kao da me upozorava da je brava promenjena, ali vrata se otvaraju i popuštaju pod ovim ključevima. Možda ipak nije želeo da menja cilindar, za slučaj da jednog dana dođe ovaj trenutak i da se izgubljeni sin vrati kući.

Čim prekoračim prag, miris varikine skače mi na ramena poput nemačkog ovčara kog mi nikada nisu dozvolili da imam. Njegova spremačica (čini mi se da se zvala Olenka) sigurno je čistila baš tog dana. Deda joj je verovatno rekao da rezerviše jutro za to čim je saznao datum mog dolaska, kako bi mogao da mi priredi ovu besprekornu sliku reda i čistoće. Koliko mu je važan utisak koji ostavlja! Četrdeset evra veoma dobro potrošenih. Sve blista.

Izuvam cipele, pazeći da ne isprljam sjajni parket, i ostavljam ih pored kofera u hodniku, kraj stalka za kišobrane u obliku zlatne čizme u koji ste uvek pokušavali da ugurate stopalo kada bismo dolazili u posetu. Glupo je, ali stan mi deluje mnogo veći nego nekada. Sada, kada nas teraju da projektujemo sve manje stanove kako bi na svakom spratu mogla da se ugura još poneka prodaja, ulazak u jedan stari stan predstavlja pravo mentalno olakšanje.

U dnevnoj sobi iste fotografije kao i uvek, zarobljene u srebrnim ramovima: venčanje mojih roditelja u crkvi u ulici Alkala; vaš deda kako me uči da vozim bicikl u parku Oeste; Mark, ti maskiran u odeždu za prvu pričest; Pau, ti sa kaubojskim šeširom i pištoljem u svakoj ruci; na jednoj fotografiji u ovalnom ramu ja, u prugastom tregerastom šortsu, pridržavam se za krevetac.

Maminih fotografija više nema. Otac ih je verovatno sklonio u neku fioku nakon našeg razvoda, možda se usput izvinjavajući sa: „Oprosti, Laja, ali više nije primereno da budeš ovde.“ Ali na drvenoj polici stoji jedna nova fotografija: moja majka. Na terasi je, fotografiju je sigurno napravio deda; taj osmeh čuvala je samo za njega. Na fotografiji je do pojasa i nosi laganu haljinu sa crvenim cvetovima i zelenim listovima, u skladu sa muškatlama koje vise u pozadini. Ja sam tada bio prvi razred srednje škole.

Vrata lifta se otvaraju. Pas laje na odmorištu. Verovatno pripada nekom komšiji. Ali ključevi zazveckaju u bravi. To je moj otac. Deda.

—Mateo? —čujem ga kako nesigurno doziva, uz nekoliko piskutavih laveža i šapa koje očajnički klize po parketu.

—Da, stigao sam! —dovikujem iz dnevne sobe glasom koji mi izbija negde iz stomaka, ali se pomalo lomi dok prolazi kroz grlo.

Na trenutak pomislim da sam pogrešio stan kada vidim kako u dnevnu sobu utrčava belo štene labradora. Snažno vuče crveni povodac koji nestaje iza vrata. Čučnem da ga pomazim, kao da se već poznajemo. Liže mi ruku dok ga milujem po glavi. Predivan je.

—Zove se Suri —kaže deda kroz osmeh.

—Otkud ovo? Ne mogu da verujem!

Ne mogu da se načudim tom snu koji se ostvario tako kasno: da u ovoj kući konačno držim psa u naručju. Moj povratak nije mogao da počne lepšim iznenađenjem.

—Pa eto! Nikad nije kasno da se nabavi pas, zar ne? Pročitao sam da nama starijima koji živimo sami mnogo znače, i presrećan sam!

—Zašto mi ništa nisi rekao?

—Nemoj misliti da nisam hteo, ali pošto si mi već rekao da dolaziš...

_____________________________

1…ulicama, putevima i avenijama (prevedeno sa katalonskog).

2 Veštica (prevedeno sa baskijskog).

3 Baba (prevedeno sa baskijskog).

4 Veštičji sabat (prevedeno sa baskijskog).

5 Nemački poluautomatski pištolj Parabelum M08 kalibra 9mm.