5
Prvi automobil je nestao nešto posle pola šest ujutru, tik pred jutarnji špic. Tu i tamo su se palila svetla i ljudi su izlazili iz svojih kuća. Tramvaji i autobusi mileli su ulicama. Vozovi metroa grmeli su ispod stambenih četvrti, neometani preprekama. Ili gotovo neometani. Jer sam se i ja batrgao ispod površine.
Počelo je s pukotinom. Pešački prelaz je izgledao kao da se poput rajsferšlusa raskopčao, tlo se urušilo i u asfaltu je zjapila rupa. Pre samo nekoliko sekundi, pežo 206 bio je uredno parkiran uz ivicu kolovoza, a sada je bio na dnu rupe – prevrnut na bok, kao da spava.
Ulica je bila ograđena trakama. Kasnije ću od tebe čuti kako je bilo ljudi koji su klečali kraj rupe. Pomalo podsmešljivo su gledali unutra. Približili su kadar na kamerama. Opštinski radnici su užurbanim gestikulacijama pozivali radoznale posmatrače da se pomere u stranu. Dizalicom su izvukli automobil iz rupe. Prolaznici su pokazivali prstom. Deca su uzbuđeno klicala. Neki su se uplašili. Zašto se zemlja okrenula protiv grada?
Nakon toga je sve išlo brzo. Tlo se otvaralo posvuda. Detalje sam kasnije čuo od tebe. Kamion je zadnjim točkovima propao kroz trg Kastelejn u Elsenu i ostao tamo nepomično zaglavljen, sa kabinom u vazduhu i tovarnim sandukom u zagrljaju masne ilovače. Na nižem delu avenije Šazal u Sharbeku, napukli kružni tok progutao je dostavni kombi. Kratak, ali veoma snažan potres progutao je komad zemlje u ulici Kardinala Mersijea u centru. Na Šumanovom trgu, kod zgrade Evropske komisije, dva automobila su propala kroz asfalt. I u ulici Luvensesten u Sen Žosu preko noći se stvorila nazubljena provalija. Više od stotinu stanara moralo je da bude evakuisano. „Nije bezbedno. Morate da napustite kuću. Da, odmah“. Po čitavom gradu su asfaltne ploče bile razbucane, zgužvane poput moje kože.
Besomučno se tragalo za uzrocima. Kanalizacione cevi su popucale, zaptivke su popustile, korenje drveća prodrlo je preduboko u tlo. Vodovodne cevi od livenog gvožđa iz devetnaestog veka odradile su svoje. Bile su toliko krhke da su pucale sve brže i curile na sve strane. Voda, koja je bila pod ogromnim pritiskom, sukljala je u tlo, koje je samo po sebi bilo izrazito močvarno. Tlo pod avenijama je izmicalo, temelji su se drobili, ulice urušavale.
Kasnije ćeš mi ispričati o hajci koju su te vrtače izazvale. Besni građani su izašli na ulice, društvene mreže su se usijale. Vlast je zakazala! Šta je s planom i programom? U novinskim kolumnama i televizijskim emisijama stručnjaci su govorili kako se hitno nešto mora preduzeti povodom zastarele infrastrukture. „Te cevi leže duboko pod zemljom. Naši automobili i autobusi svakodnevno prelaze preko njih. Nemoguće je, međutim, videti šta se sve odvija ispod. Čak ne postoje ni mape koje tačno pokazuju kuda koje cevi prolaze. Dole je haos. Ubuduće će takvih vrtača biti sve više. Naše kanalizacije su postale tempirane bombe“.
Naravno, neki su pevali i drugu pesmu. Vrtače, nek pričaju to nekom drugom. Da tolike rupe, nikle tako brzo jedna za drugom, budu posledica nekoliko prozuklih kanalizacionih cevi? Nema šanse! Nisu ovde čista posla. Mora da je iza svega ovoga nekakva koordinisana, međunarodno umrežena organizacija. Brisel je leglo špijuna. Odvajkada je to bio. U gradu koji je pored stotina stranih delegacija bio domaćin i sedištu NATO-a, a i evropskim institucijama, moglo se pokupiti pregršt informacija. Tajni agenti hrlili su u belgijsku prestonicu kao muve na deponiju. Aktovke s duplim dnom sa ugrađenom opremom za prisluškivanje – na to se ovde odavno niko nije obazirao. Bilo kome ko poželi da pojede biftek s bernez sosom u senci zgrade Evropske komisije pametnije je da ne razvezuje suviše jezik. Mikrofoni su skriveni svuda – ispod stola, u zidnim panelima, čak i u vinskim čašama. Opšte je poznato da svaki ćošak grada vrvi od špijuna. To ti je Brisel, znaš već. Samo su još falile te nezasite rupetine u zemlji.
Ubrzo su razne teorije počele da se nižu. Rupe na putu bile su tek prvi čin jedne opsežne zavere. Noću su se zaverenici sastajali u podrumu neke kebabdžinice – ili suši-restorana(!) – u Molenbeku ili Evropskoj četvrti. Naginjali su se nad lepljive stolove, umakali pomfrit u majonez – ili sašimi u soja-sos(!) – kujući za to vreme najpaklenije planove. Za sada je mrak gutao samo automobile, dostavne kombije i kamione. Ali ko kaže da će na tome i ostati? Pitanje je trenutka kada će neka rupa uzeti prvu ljudsku žrtvu. Te njihove rupe mogle bi uskoro početi da gutaju i decu. Nije li se ona vrtača u Sen-Žos-de Nodeu otvorila svega nekoliko metara od jaslica? Ali moglo je biti i gore. Šta ako bi sve briselske opštine jedne noći propale u provaliju široku koliko i sam grad, koja bi srce države u jednom zalogaju progutala? Zamisli samo: sve žitelje u istom trenu guta mrak. To se može desiti svakog časa. Zašto niko ništa nije preduzeo? Nije prekasno. Ako se svi smesta probude, zaverenici bi se možda još mogli zaustaviti.
Zadivljeno sam ciknuo kad si mi pričao kakva su tumačenja tvom soju padala na pamet. Svaka teorija je bila sumanutija od prethodne. Doduše, nije da suštine tih priča nisu imale dodira sa istinom: nešto se krčkalo ispod površine. Neka mračna energija ovladala je podzemljem. Pravi razlog urušavanja nije se mogao utvrditi. Za homosapijensa podzemni svet je ostao neistražena teritorija. Tapkanje u mraku. Mraku po kome sam ja danonoćno rio.
Ti si, naravno, nešto nanjušio. Imam li ja neke veze s ovim? Ti na kraju uvek uspeš da izvučeš sve iz mene – ili makar skoro sve, pa nema smisla poricati. Da, dok sam čekao uputstva, preduzeo sam par koraka na svoju ruku. Premda nisam odmah zaronio u dubinu. Prvobitno sam se ograničio na nekoliko nadzemnih izviđanja u okolini Trga otadžbine.
U početku sam se jako plašio da prekoračim granicu koju sam tako pažljivo postavio oko svog skrovišta. Prvenstveno zato što sam to morao da učinim sâm. Da je makar ona bila sa mnom. Ali znao sam da uprava mapiranje područja smatra neophodnim. Tu je, na kraju krajeva, tvoja vrsta najaktivnija. Prvo proniknuti, pa potkopati. Zato sam odlučio da po prvi put posle više meseci napustim svoje stražarsko mesto na Trgu otadžbine i istražim širu okolinu.
Kuda sam se zaputio? Dobro, slušaj pažljivo. I zapiši sve tačno onako kako ti kažem.
Promolio sam nos iz skrovišta. Pokušao sam da se uverim da me lakome oči kamera ne špijuniraju. Koliko sam mogao da procenim, prolaz je bio bezbedan. Napustio sam trg i krenuo avenijom prema istoku, pored benzinske pumpe i lokalne prodavnice. Tako daleko nikada ranije nisam otišao. Uprkos tome što sam se iz petnih žila upinjao da dišem smireno, osećao sam kako mi panika, poput nekog cvrčka zapinje u grlu.
Sredinom avenije tramvaji su prolazili tamo-amo. Kretao sam se ivicom puta, dovoljno daleko od šina. Visoka trava i maslačci skrivali su me od ljudskih pogleda. Korenje japanskih trešanja izdizalo je asfalt. Njihove krošnje nada mnom još nisu cvetale, ali već sam mogao da im namirišem pupoljke; osećao sam kako ih žulja slatko iščekivanje. Još samo malo, i oni će probujati i narednih desetak dana opijati ove bulevare i njihove žitelje svojim mirisom.
Ali sada su me zaplahnjivali drugi mirisi. Smrad kanti za smeće, masnoća sa asfalta i koktel izduvnih gasova koji je lebdeo iznad trga. Šćućurio sam se u jednom travnjaku ispod bilborda i osećao kako mi vetar struji kroz telo.
Mozak mi je radio sto na sat dok sam pogledom pokušavao da obuhvatim trg Mejser. Nisam znao gde pre da pronjuškam. Bio je totalni haos. Tvoji srodnici su u metalnim čaurama svojih automobila jurili tamo-amo. Drugi su biciklima vrludali u slalomu između autobusa i dostavnih kombija koji su stalno jedni drugima sekli put, ili su izletanjem na pešačke prelaze izazivali sudbinu, ne mareći za živu glavu. Tramvaji su jedan za drugim tutnjali kružnim tokom i zaranjali dublje u tunele. Mamili su me svojim otvorenim čeljustima, ali sam se obuzdao i ostao na površini kako bih pratio kretanja oko sebe. Kraj mene su užurbano promicale duge ljudske noge. Cipele svih oblika i veličina, odozdo prekrivene debelim slojem mirisnih tragova. Grad vam se lepi za đonove. I vi ga nosite sa sobom, ma kuda krenuli.
Moji pohodi nisu bili ograničeni na posete Trgu Mejser. Želeo sam više. Strah od gornjeg sveta je jenjavao, a glad za informacijama bivala je svakim danom sve veća. I tvoja vrsta je prožeta istom glađu. A pogotovo ti, u silnoj želji da zapišeš sve što ti ispričam. Jednog jutra zaputio sam se prema mestu gde nisu jurili automobili, gde se činilo da ljudi šetaju stazama nešto mirnije nego drugde. Prema zelenoj površini stvorenoj pre dve stotine godina. Ovamo je tvoja vrsta dolazila da se opusti, uredno unutar granica koje je sama odredila. Ovde je pripitomljenoj divljini bilo dopušteno da buja, u zasadima gde se kasnilo s košenjem, gde se rast uredno poređanih puzavica, žbunja i drveća tolerisao i nadgledao.
Zašao sam duboko u park Žozafat i šеpurio kroz zasade pune drveća koje ste drugde čupali iz korena da biste ga ovde ponovo posadili. Prošao sam pored spomenika koji je trebalo da podsećaju na slavu tvoje otadžbine – a naročito na vladara koji je nekada davno podigao ovaj park. Ribnjake sam bojažljivo izbegavao. Na obalama, pored ukrasnog kamenja, šetale su nilske guske gnevno sikćući, u potrazi za semenjem, crvima i kavgom. Na granama u vodi zatvorenih očiju sunčale su se krupne crvenouhe kornjače. U prvi mah nisu delovale zloćudno, ali nikad se ne zna. Već sam mogao da osetim kako me grabe njihovi oštri kljunovi. Povukle bi me pod vodu i usisale u nabubrelo grlo dok trepneš i time okončale moju misiju. Prostrujali su me žmarci i nastavio sam dublje u park. U krošnjama drveća, visoko iznad mene, bande malih papagaja dobacivale su jedne drugima uvrede na svom kreštavom dijalektu. Ubrzao sam korak ne uspevajući da izbacim iz glave sve te invazivne egzotične vrste pored kojih sam prošao. Stranci kao i ja, ali ni izbliza toliko usamljeni.
Dok sam prolazio kroz šipražje usta mi je ispunjavao ukus krvavog novca koji je nekada davno omogućio podizanje ovog parka. Osećao sam ga kako, razlivajući se tromo poput lepljivog sirupa, krči put kroz moju svest, uporedo s dotokom sirovina na njihovom dugom putu preko kopna i mora, s prostranstva kontinenta koji sam i sâm nekada napustio, pa sve dovde, do ovog grada u srcu tvoje zemlje. Kako su ta sredstva poduprela izgradnju vaše berićetne države. Kako ljuspice kobalta i koltana iz privatizovanih rudnika te druge, mnogo veće zemlje, danas pucketaju u vašim telefonima. Kako stare sirovine umiruju svoje nove korisnike bezizražajnim glasovima koji obećavaju razonodu i povlađivanje. Glasove vaše mlade sabraće koja je te minerale iskopala vi niste čuli. Ipak ste preko svojih telefona bili u kontaktu s mnogim drugim glasovima. Zvrckanje i zujanje, tandrkanje i šaputanje. Redovna doza dopamina koju ubrizgavaju uređaji, razgovori između čoveka i mašine. Brujanje tih interakcija sam sve vreme mogao da čujem među krošnjama drveća, istovremeno hvatajući pokrete grupa ljudi koji su sedeli na travnjacima i piknikovali. Neko malo dete se smejalo, bauljalo ka roditeljima, koji su ga utešili nakon što se saplelo i palo.
Možda si i ti bio u parku. Možda si me tražio. Ko zna, da sam bolje nakostrešio svoje čulne dlake, možda bih tvoje prisustvo primetio još tada, pa bih mogao da te uhodim dok ideš stazama kroz čestare. Zaobišao sam grupicu zečeva i popeo se uzbrdicom, pazeći na kamere koje su me možda pratile dok sam hitao od senke do senke. Prešao sam aveniju i provukao se ispod jedne oronule ograde. U zemlji nekog zapuštenog polja iskopao sam rov.
Moje čulne dlake u ovom gradu nikada ranije nije pomilovalo toliko raznolikih nadražaja. Preko vlati trave plesale su vatrene stenice i bubamare, oko mene su zujala paperjasta tela poljskih bumbara, jabukinih osica i tamnobronzanih peščanih pčela. A nada mnom: cvrkut carića, vrabaca i drozdova borovnjaka, grgutanje grlica i smeh rečnih galebova u preletu. Povremeno bi krajolikom prohujao voz ili bi neki čovek u gumenim čizmama i s dvogledom trapavo protutnjao poljanom, ali osim toga, postojali smo samo trava i ptice, insekti i ja.
U ovoj oazi rado bih boravio još malo – ili bar dok homosapijens tu ne pobode nekakvo novo gradilište. Ali nisam mogao da sedim skrštenih ruku. Došlo je vreme da se krene u akciju. I tako sam počeo da kopam.
