Na tramvajskom stajalištu stoji trudna žena i plače. Jecajući gleda u prste desne ruke, čije vrhove nežno pritiska uz staklo tramvajskog stajališta. Drugom rukom miluje vidno zaobljeni stomak. Znam da ne priliči, ali ne mogu da prestanem da je gledam. Ne vidi me. Neprestano gleda u svoju ruku naslonjenu na staklo.

„Jeste li dobro?” konačno pitam. „Mogu li da Vam pomognem?“

Okreće glavu i nadlanicom hitro briše uplakano lice. Ugleda tebe, starog samo dve nedelje, kako spavaš u nosiljci, i oklevajući pravi korak u mom pravcu. Približivši se malo, gleda te držeći se za stomak obema rukama. Prepoznajem mešavinu čežnje i nesigurnosti s kojom sam i sama donedavno gledala novorođenčad. Žena diže pogled s tvoje glave na moje lice. Na trenutak nam se sreću pogledi. Pogled joj se zaustavi na nečemu, osećam to. Zadrhta. Kao da u mom pogledu prepoznaje nešto jezivo. Potom opet počne neobuzdano da jeca.

„Moje hobotnice umiru“, zarida. Slina joj curi niz usne.

Žena nosi dečaka. Rodiće se za nekoliko nedelja, kaže, gledajući tvoje uspavano telašce. Sedimo jedna pored druge na klupi dok tramvaji prolaze jedan za drugim, a njeni jecaji polako jenjavaju.

  Radi na univerzitetu. Mesecima se stara o desetak hobotnica. Provela je sate kraj njihovog akvarijuma, beležeći i očarano prateći pokrete njihovih mekih tela prekrivenih sisaljkama. Posmatrala ih je kako love rakove koje je pustila u akvarijum, kako jednim pipkom pažljivo prelaze preko zida akvarijuma, jednom po jednom sisaljkom opipavajući staklo. Nakon izvesnog vremena ponekad bi im uhvatila pogled. Taj pogled, uverava me, nije bio pogled životinje.

  Sve vreme je znala kuda njen eksperiment s hobotnicama vodi. Poznavala je protokol eksperimenta, sama ga je napisala. Njena ledena, naučnička radoznalost učinila ju je svedokom. A sada, kako se eksperiment bliži kraju, posle posla stoji na tramvajskoj stanici ridajući od užasa.

„Nepodnošljivo je“, kaže oklevajući, „ne želim nikada više da vidim taj akvarijum“.

  Ali morala je da gleda. Eksperiment je morao da se završi i ona je morala da beleži sve. Morala je da prati kako su se ženke parile, i kako su posle polaganja jaja počele sve manje da jedu. Ležale su nad jajima kao kakve dubokomorske kokoške na gnezdu. Milovale su jaja i nežno izbacivale mlazove vode preko njih, ali su se svakim danom hranile sve manje, dok konačno nisu potpuno prestale da jedu.

  Neposredno pre izleganja jaja ženke su napustile leglo i počele da se obrušavaju o zid akvarijuma. Oslabljenog tela, iznova i iznova udarale su o staklo, kao da pokušavaju da svoje izbledelo telo što pre slome. Satima je žena sedela kraj akvarijuma, slušajući tupe udarce, dok u grlu kao da joj rastao kakav mekušac koji joj je zatvarao ždrelo kao svoju školjku. Pred očima joj je danas jedna ženka počela da trga sopstvenu kožu.

  „To je zbog žlezde koju imaju u očima“, govori žena, trudeći se da ne zaplače. „Ta žlezda kod parenih ženki luči neku vrstu hormona za samouništenje. Nijedna hobotnica ne preživi rođenje svojih mladunaca“.

Nekada su sve karte sveta imale bele mrlje. U to vreme nebo nije bilo pokriveno satelitima, a do odgovora na pitanja o dalekim kontinentima moglo se doći samo plovidbama, mada ne uvek. One bele mrlje koje još nisu bile odgonetnute kartografi bi ispunjavali crtežima mitskih životinja. „Hic sunt dracones“, pisali bi. To je bilo upozorenje onima koji su želeli da zađu u nepoznate zemlje. Ovde žive zmajevi. Ne doslovno, već u smislu da ako se uputimo na nepoznat teren, možda budemo i živi proždrani.

Šta sam uopšte znala o majčinstvu?

Da budem iskrena, uvek sam ga posmatrala samo iz spoljne perspektive. Biti majka je podrazumevalo bezuslovnost i brižnost. Biti majka, to je značilo brinuti o nekom drugom više nego o sebi. Nije mi ni prošlo kroz glavu da to nije nešto s čime se rađamo sve dok se dan tvog rođenja nije približio i dok nisam shvatila da će me zbog tebe rezati i seći ako bude moralo, čak i najintimnije delove mog mesa ako bude moralo, uprkos mojim strahovima, uprkos mom užasu, čak i mimo moje volje, ako zbog tebe bude moralo.

Tako sam, premda je to više bilo osećaj nego što sam umela rečima da ga opišem, zakoračila u život na drugoj strani svog bića, koji sam, razume se, morala da otkrijem, što mi nije prirodno došlo. Osećala sam se kao da sam završila u drugom planu sopstvenog života, daleko od središta zbivanja u kome sam do tada naivno boravila.

Postoji izreka da se u trenutku rođenja prvog deteta rađa i majka.

Za mene je majčinstvo bilo nešto što sam morala da steknem, kao strani jezik prepun komplikovanih zvukova i usiljenih obrta.

Majčinstvo je izdaleka delovalo jednostavno, kao da se svodilo na odnos koji majka ima sa svojim detetom.

Ja to, međutim, nikada nisam tako doživljavala. Nikada nije bilo samo nas dvoje. Bio si ti, bila sam ja i sve majke svih ljudi otkad je sveta i veka.

Odjednom sam pokušala da se ogledam u ženama s kojima nisam imala ništa zajedničko, osim činjenica da su se i one pre mene našle u ulozi majke. Pokušala sam da na sebe navučem njihovu kožu, da u njoj sakrijem svoju sumnju. Čitave prve nedelje nakon što smo iz porodilišta došli kući, mahnito sam pekla kiš i keksiće i neprestano punila mašinu za veš. 

Kako je nepojmljivo da moja glava uporište nigde drugde nije mogla da pronađe osim u obrascima uloga koje sam ranije tako svesno izbegavala. Ironija mi nije promakla, ali njeno značenje jeste: da će vreme koje ćemo provesti zajedno svakako trajati prekratko, da je postojao neki vakuum u kome je morao da se stvori novi identitet, i da sam taj jaz pokušala da olakšam popunjavajući ga drugim ženama.

Postavši tvoja majka, završila sam kao labava karika generacijskog lanca. Postala sam tvoja majka, ali i moja majka, i njena majka. Pretvorila sam se u ponavljanje, pretvorila sam se u otpor. I pretvorila sam se u tugu.

Oči su mi zatvorene i teška lobanja tone mi u jastuk. Tražim dubinu, tamu, ali mi je glava žarko osvetljena ravnica, monohromno, dezorijentišuće bela.

U tim prvim noćima nesanica nije nemirna. Ne spopadaju me uporne misli, ne drže me budnom ni reči ni slike. Jednostavno kao da postoji klapna koja nikako da padne. Mehanička greška zbog koje bdim jednako bezdano kao što sanjam.

Nad našim krovom motori aviona naizmenično bruje i utihnjuju. U mraku se čuje smenjivanje tvojih udaha i izdaha. Vazduh u sobi je težak od prolivenog mleka. Na oprezu sam. Osećam teskobu iako se opirem.

Nešto se prelama.

U ovim praznim satima otkrivam sajt na kojem se u realnom vremenu mogu pratiti snimci s različitih veb-kamera. Nekoliko klikova omogućava mi da se izmestim u neko drugo vreme i prostor, omeđane okvirom ekrana mog lap-topa.

Najčešće surfujem do kamere koja snima Antarktik, gledajući na istraživačku stanicu. Iz kreveta, dok mi tvoja glavica leži na pregibu pazuha, gledam kako sunčevi zraci šibaju preko zaslepljujuće snežne ravnice. Belina, belina koju prepoznajem, belina koja mi pruža utehu.

Pruža mi utehu jer kamera snima mehanički, sve vreme istovetno, neizrežirano i neskladno. Kad gledam veb-kameru, čini mi se da smo svet i ja od istog, osobenjačkog soja. Ono čega na ovim snimcima nema, ne postoji ni u meni.

Vidim sebe kako ležim na krevetu, obasjana plavičastim svetlom ekrana lap-topa. Vidim tebe pored sebe na dušeku, u karakterističnom položaju iz prvih meseci: zakrivljenih leđa, glave pognute unazad.

Ono što me zbunjuje je to što ne znam gde je u ovom sećanju Hanes. Znam da smo negde u tom periodu počeli povremeno odvojeno da spavamo, ali mi je sećanje prepuno rupa. Kako onda da pronađem put povratka?

Čega se sećam:

1. Hanesa kako čita u krevetu. Tebe kako spavaš sklupčan u njegovom naručju, meni dobro poznatom mestu. Pitanja gde sada da položim glavu, detinjastog i neizgovorenog, kako lebdi između Hanesa i mene.

2 Govorim: „Nije dobro“.

On govori: „Kako to misliš? Sve je kako treba. Zar nam nije lepo zajedno?“

Razgovor o dugim mesecima kada smo ti i ja neprekidno bili zajedno kod kuće i dalje me ispunjava stidom i užasom. Pokušavajući da se u svoj toj tišini prisetim tog perioda, prolazim kroz mejlove koje sam tada dobijala. Ima ih začuđujuće malo.

Prva spoznaja. U imejlovima ima raznih spiskova za kupovinu. Otkad pamtim šaljem ih sebi na mejl. Kad malo bolje pogledam spiskove koje sam pravila nedugo po tvom rođenju, javljaju mi se jela u delićima. To su jela iz vremena pre nego što sam postala majka. Od tada većinu njih jedva da sam ikada više pripremila.

Kako nedelje prolaze, spiskovi za kupovinu se menjaju. Postaju zbrkani i rasuti. Različiti sastojci ne idu jedni uz druge. Neke spiskove sam sebi slala u više navrata, svaki put s novim dopunama. Na skoro svakom se ponosno ističe „testenina“.

Iznenada mi je pred očima slika Hanesa kako po ko zna koji put donosi pakovanje testenine iz supermarketa, kako je neotvorenu odlažem u ostavu, da bih je posle jedva nedelju dana ponovo stavila na spisak.

Tri su ti nedelje. Stojim kraj prozora ljuljajući te. Desetak metara dalje čovek se laktovima naslanja na sims otvorenog prozora. Kosa mu je potkresana iznad ušiju i ima čekinjastu bradu od nekoliko dana. Nervozno vuče duge dimove cigarete.

Puši jednako halapljivo kao što ti posežeš za mojom bradavicom. Tanki pramenovi dima izmiču mu između usana. Videli su krhku unutrašnjost njegovog tela, prstenastu hrskavicu dušnika, plućna krila. Svakim udahom postaje usamljeniji. Dim ništa ne pamti, ali nešto odnosi sa sobom.

Spavaćica mi je raskopčana. Više je i ne zakopčavam između podoja. Ujutru se više i ne oblačim. To sada nije važno. Čovek puši ne primećujući nas.

Otkad znam za sebe, osećam se kao da samo uz veliki napor uspevam da se održim u jednom komadu. Kao da omotom od celofana treba da zadržim litre vode. Oduvek sam znala da će se taj omot jednog dana pocepati. A kada se to desi, izgubiću celu sebe. Voda bi otekla u smrdljive kanalizacione otvore. Isparila bi na suncu. Kroz bare bi prolazili automobili ostavljajući tragove guma, a mačke bi iz njih pile vodu.

Ta slika – taj omot od celofana, teška tečnost, nepokornost skladu, nesavladiva bezobličnost zbog koje je omot propuštao vodu na onim mestima gde moja ruka nije držala celofan – ta slika koja godinama oblikuje moj strah od raspadanja ne može biti slučajnost. Nije se slučajno taj strah u izvesnom smislu obistinio kada si se rodio, nakon što sam te nosila i teglila sve dok mi nije pukao vodenjak.

U Čikagu postoji jedna klupa pored jezera. Na njoj sedi neko. Na sledećem snimku čovek je nestao. Ne vidim ga kako odlazi, ne vidim ga kako pliva, nema čamca. Veb-kamera beleži snimke na svakih trideset sekundi. Između njih je samo praznina.

Preturajući po svojoj arhivi fotografija, nailazim na fotografiju tebe i mene koju mi je mrsko da pogledam. Uslikana je 30. januara 2021. godine. Bilo ti je skoro četiri nedelje. To je prvi u nizu selfija koje sam uslikala da pošaljem Hanesu, koji je ponovo bio počeo da radi. Na fotografiji ležim na kauču. Ti spavaš na mom stomaku. Moj podignuti palac bi trebalo da signalizira da je sve u redu.

Fotografija je uslikana u 14.43, ali ja i dalje nosim pidžamu. Dugmad su raskopčana, tako da se jasno vidi moj isflekani grudnjak za dojenje. Usne su mi izvijene u najgrčevitiji, mehanički osmeh, a oči mahnite u dupljama. Kada uveličam fotografiju, u njihovom sjaju vidi se jedva održana prisebnost.

Mora da sam i tada shvatala da ova fotografija nikako ne može biti umirujuća. Nisam je poslala. U 15.38 sledi čitav niz selfija na istom kauču, u manje-više istom položaju.

15.38: usta su opuštenija;

15.38: stegnute vilice popuštaju;

15.40: osmeh sa naglašeno otkrivenim zubima;

15.41: lep, miran osmeh;

15.42: drugi ugao kamere, nešto viši. Izgleda skoro normalno.