fragment 1
Crnkinjica – tako su me zvale sestre u školi. Bile su to krepke tetke s tamno sivim kapicama koje su nas s lakoćom držale na uzdi. Čas bi po običaju počinjao molitvom sestre upravnice koju bismo mehanički i bez ikakvog razumevanja izverglale. Poslušno sam se povinovala, uverena da nas sestra upravnica špijunira preko kamere u krstu na zidu.
Odmore smo provodile u unutrašnjem dvorištu, sivoj površini sa zasvođenim kolonadama s obe strane i toaletnim krilom iz kojeg se širio miris kanalizacije. Nije bilo ni vlati zelenila. Ako bi između betonskih pločica i nikao koji usamljeni maslačak, sestre bi ga odmah počupale. Naročito sam se radovala petku. Tada je iz zvučnika odjekivala pop muzika, a odmore smo provodili u velikom unutrašnjem vrtu škole. Njega su ispunjavali visoko drveće, vijugave staze i tamnozeleni travnjak po kojem nismo smeli da gazimo. Neka od sestara je, nadzora radi, uvek patrolirala. Obično je to bila sestra Anžela, jer je bila najmlađa i dobijala je najdosadnije zadatke. Za razliku od drugih sestara u manastiru, činilo se da ona ipak nalazi zadovoljstvo u životu. Ponekad bi uskočila kao zamena za naš razred i bila je jedina koja je, mada ne bez muke, uspevala da zavede red. Većinu vremena ipak je provodila kopajući u bašti, s kapicom nakrivljenom preko plave kose i obrazima rumenim od zadovoljstva. Obožavala je francuske šansone i svuda je sa sobom vukla radio tranzistor. Muzika petkom bila je jedno od njenih dostignuća. Voleli smo je.
Ako bismo tokom časa bili previše nemirni, privremeno bi nam ukinula zabranu šetanja za vreme nastave i poslala bi nas do replike pećine svete Bernadete u senci prelepog drveta magnolije da razmišljamo o svom ponašanju. Čitavu večnost bismo provodili sedeći oko pećine u turskom sedu i moleći se, kolena uronjenih u nežne, ružičaste latice cveća. Bogu sam se uvek molila za jednu stvar: da me što pre učini belom.
***
Te noći sam sanjala da letim iznad polja suncokreta. Bila sam bestelesna, ptica na nebu posutom oblacima, dok odjednom nisam ponovo postala čovek i strmoglavila se, licem pravo u srce suncokreta prepuno semena. Prenula sam se iz sna. Sunčeva svetlost se probijala kroz zavese, ali nisam mogla jasno da je vidim jer su mi trepavice bile slepljene. Zadržala sam dah i okrenula se na bok, licem prema bratu. Još je spavao, s palcem u ustima i jastukom pritisnutim uz grudi. Jastučnica mu je bila bušna na uglovima. Voleo je da uvrće krajeve tkanine prstima. Navukla sam preko nas flanelski čaršav i slušala tihe glasove roditelja. Otkako se otac vratio, provodili su dosta vremena u krevetu. Ispod čaršava je bilo toplo, izdahnuti vazduh me je omamljivao i zamalo sam ponovo zaspala kad začuh korake koji su se približavali. Majka me je otkrila, poljubila i tiho zamolila da ustanem. Njen slatkasti miris kratko se zadržao u vazduhu.
„Već je kasno, Bintu“, rekla je. „Možeš li danas sama da se obučeš? A ja ću spremiti doručak“.
Klimnula sam glavom i, kao i uvek, prvo se pogledala u ogledalo. Kovrdže su mi bile slepljene uz teme, rasle su uvis, a ne nadole, kao što sam silno želela. Trapavo sam se uvukla u svoju omiljenu haljinu – crvenu s belim tufnama – i polako izašla u hodnik.
U kupatilu sam ugledala jarko crvene mrlje na popločanom podu. Nad lavaboom je otac zaustavljao krv koja mu se slivala niz vrat. Lice mu je bilo prekriveno penom za brijanje.
„Accident de parcours“, šapnuo mi je i nasmejao se. Raspoloženje mu se popravilo. Osetivši olakšanje sela sam na ivicu toaleta i flamanskim naglaskom mu rekla „bonjour“. Zatim sam, ushićena, dodala: „Maločas sam sama obukla haljinu“.
Čučnuo je ispred mene, uhvatio me za ruku i rekao: „Félicitations. Comme récompense je viens te chercher à l’école aujourd’hui“.
***
Ozarena, doskakutala sam do učionice u omiljenoj haljini. Moji drugari iz razreda sedeli su u krugu, svi u beloj i plavoj odeći. Potražila sam mesto i sela pored učiteljice, nogu raširenih na tepihu. Sa zvučnika je sestra upravnica započela s recitovanjem „Zdravo Marijo“. Svi su se pridružili, osim dece naspram mene. Kikotali su se i došaptavali, dlanovima pokrivajući usta. Pre nego što sam uopšte shvatila da se smeju meni, jedno dete je pokazalo u mom pravcu i povikalo:
„Ne nosiš gaćice!“
Učiteljica je prekinula s molitvom. Pocrvenela sam i brzo prekrila noge porubom haljine. Ali šteta je već bila učinjena. Svi su videli. Ramena su im se tresla od smeha, a krug oko mene bivao je sve manji. Galama se utišala tek kada nas je učiteljica iznervirano poslala u klupe. Dok smo stajali iza svojih stolica čekajući njen znak da sednemo, drug iz klupe mi je zadigao haljinu i pljesnuo me po zadnjici. Zapitala sam se da li sam anđeo ili grešnica. Sada kad je Bog video moju guzu, verovatno ovo drugo.
U cilju da se u školi ni na koji način ne ističem podrivalo me je sopstveno telo. Neko od drugara iz razreda podrugljivo me je pitao da li svoju smeđu kožu mogu da izribam da bude bela, ali to nije bilo moguće. I ma koliko da sam kod kuće jako vukla svoje lokne, one se nisu pretvarale u ravne uvojke kakve su imale princeze i druge devojčice iz razreda. Sitne kovrdže bi uvek tvrdoglavo odskakivale nazad, kao da ih đavo iskežen vuče prozirnom žicom.
„Neko nije spreman“, reče učiteljica odmahujući glavom. „Bintu, danas je odeljensko fotografisanje. Svi moraju da nose školsku uniformu“.
Spustila sam pogled i rukama prekrila svoju crvenu haljinu. Bila sam ljuta na sebe. Naravno, danas sam morala da obučem uniformu, to sam krivim slovima naškrabala u školskom podsetniku. Učiteljica me je poslala sestrama, koje su na tavanu našle zgodno rešenje. Špenadlama su mi oko kukova prikačile staro, prašnjavo krpeno ćebe i dale mi dronjavu majicu. Ovekovečena sam kao siromašno crnče među besprekornom belom decom, kako ću se i osećati do kraja školovanja.
Posle škole je otac došao po mene kao što je obećao. Suprotno svom običaju, poranio je. Sedela sam za školskom klupom i slušala učiteljicu kako čita jednu dečju knjigu. Čim sam ga kroz prozor ugledala kako ulazi u zgradu, pripala mi je muka od nervoze. Roditelji su morali da čekaju ispred školske kapije, ali otac to verovatno nije znao. On i škola su bila dva odvojena sveta koja sam najradije držala podalje jedan od drugog. Crveneći, gledala sam u pod koji je ličio na šahovnicu i pitala se da li ću ikada moći da izbrojim sva ta crno-bela polja i ima li za njih mesta u mojoj detinjoj glavi. Kada je otac ušetao u učionicu, srce mi je naraslo od ponosa. Bio je lep, krupan čovek lepo oblikovanih usana. Nasmejao se, otkrivši bele zube. Učiteljica je podigla pogled i pocrvenela. Zatvorila je knjigu smešeći se.
„Deco, ovo je Bintuin otac. On je Afrikanac. Je l' tako, Bintu? Govorim to jer deca možda nikada ranije nisu videla crnca. Tebi je to uobičajeno. Ali njima nije“.
Uzela sam ranac i ćutke pošla ka vratima. Otac je pročistio grlo, sagnuo se i zagrlio me. Bio je zalepio flaster preko posekotine na vratu. Ne sećam se više na čiji podstrek je to bilo, ali odjednom su moji školski drugari podignutih ruku grajajući pojurili prema nama. Svi su hteli da dodirnu oca. Grabljivim prstima strgli su mu krvavi flaster, koji je, lelujajući kroz vazduh, pao na šahovnicu.
Te noći otac je dugo ostao pod tušem. Prevrtala sam se u krevetu. Nisam mogla da izbacim iz glave sliku dece koja umesto ruku imaju kandže.
fragment 2
„Ne igram se s braon decom zato što su glupa i ružna. Igram se samo s belom decom. Jer sam i ja beo. I plav. Kao tata“.
Fin je to izgovorio s nepatvorenom iskrenošću petogodišnjeg deteta, dok mu je s jarkocrvenih usana kapao sos. Sedeli smo za stolom i jeli špagete. Karel, Fin i ja. Napolju je kiša rominjajući lupkala o prozor. Na trotoaru se karton selidbenih kutija raspadao u lepljivu kašu. Nakon pola godine renoviranja i kampovanja u bašti, konačno smo živeli u svojoj kući iz snova.
Fin se nasmejao. Preko svoje fine odeće nosio je plastičnu slikarsku kecelju dugih rukava koja je bila prekrivena masnim mrljama. Unutra je zavladala tišina. Na ulici je komšija prolazio s duvačem lišća vukući noge. Lišće je, lagano poput perja, kovitlalo unaokolo. Njegov kevtavi pas pokušavao je da ga uhvati kratkim, podmuklim skokovima. U kući je i dalje bilo tiho. Ustala sam i, rasejana od zaprepašćenja, oborila bokal za filtriranje vode. Bio je marke Brita i na dnu je, poput minijaturnog ribnjaka, imao tanak sloj zelenih algi. Voda se razlila po stolu, cureći na pod kroz proreze između dasaka od neobrađenog drveta koje sam vazda proklinjala jer su bile sakupljalište mrvica, dečjih bockalica i drugih gluposti. Obrisala sam pod i ispravila bokal. Tada mi je za oko zapala pukotina na plastici. Uzdahnula sam. Sve u kući se lomilo. Ručka cvetnog čajnika na radnoj površini, glazura na tacnicama za kafu u kredencu. Krhotine sam popravila superlepkom da ne bih morala da se oprostim od njih. S druge strane, napukla deca se ne daju tako lako zalepiti.
Tražila sam prikladan odgovor, upadajući u klišee i citate Martina Lutera Kinga.
„O ljudima ne treba suditi prema boji kože, već prema njihovom karakteru“.
Kako to, za ime boga, objasniti petogodišnjaku? Karel se, po običaju, sakrio iza svog klavira, bele jamahe prekrivene žutim slojem nikotina, kojom je govorio kad god ne bi uspeo da pronađe reči. Tiha muzika je ispunila prostoriju, a Finova stolica za hranjenje škripala je pod njegovom nemirnom dečjom guzom. Raspremila sam sto vodeći računa da ne ubacim drveni nož za ljuštenje krompira u mašinu za sudove. Osim toga nisam mislila ni o čemu, ništa nisam osećala, osim izvesnog olakšanja. Sa zaprepašćenjem sam shvatila da su me sinovljeve reči umirile. Potvrdile su ubeđenje koje je u meni oduvek tinjalo: ja sam braon, glupa i ružna. Tek tada sam shvatila zašto me je Finova boja kože razočarala. Prevashodno je postojao onaj roditeljski iskonski nagon da sebe prepoznam u njemu, da vidim svoje oči, svoja usta, svoje kovrdže preslikane na njega. Ali bilo je tu još nečega. U glavi mi se javila slika iz davnih vremena – slika dece iz škole koja su uz viku, svojim krvavim rukama koje su ličile na kandže, grabila mog oca. Strah da sam takvo dete donela na svet. Sramota zbog tog straha. Zašto nisam mogla svog sina da volim bezuslovno kao svaka druga majka?
***
Naručila sam DNK test s veb-sajta GPS Origins. Čula sam za njega preko radija. Neka mlada žena je uradila test i otkrila da nije turskog, već jermenskog porekla. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o njenoj ispovesti i konačno sam odlučila da se počastim tim testom. Tokom poručivanja sa sajta GPS Origins pojavio se iskačući prozor s fotografijom proćelavog, sedog čoveka koji je odavao utisak naučnika. Pored njega se nalazio oblačić s tekstom:
„GPS Origins je revolucionarni DNK test koji će vam omogućiti da zaronite duboko u porodičnu istoriju“.
Uprkos providnom marketinškom triku, kliknula sam na „Plaćanje“. Radoznalost je nadvladala nepoverljivost. Kako sam se samo silno obradovala kada sam nekoliko dana kasnije ugledala svoj komplet u poštanskom sandučetu. Postupak je bio jednostavan: jedan minut trljati štapićem za bris unutrašnju stranu obraza, a zatim ga u koverti poslati holandskoj firmi koja će ga dalje otpremiti centru u Londonu – prema veb-sajtu, „najvećoj, najuglednijoj i vodećoj laboratoriji za DNK testove“.
Korake sam pratila pedantno. Rezultat je stigao dva meseca kasnije i nije bio preterano iznenađujuć za ćerku majke Flamanke i oca Kongoanca. Imala sam uglavnom afričke gene, od kojih 42 odsto vuče poreklo od naroda Bantu u srednjoj Africi. Ispostavilo se da su severnjački geni malobrojniji. Uglavnom su vodili poreklo sa Islanda, iz Norveške i iz Finske. Moja „vikinška krv“, kako sam volela da je zovem. Na moje iznenađenje, u meni je bilo i nekoliko procenata baskijske, francuske, pa čak i sardinijske krvi.
Sudeći prema rezultatima, genetskim fondom mi je vladala prava multikulturalna orgija. Ali šta je tu novo? To sam mogla da zaključim i gledajući se u ogledalo. Kongo se usidrio u boji moje kože, mojim očima i kosi. Ipak, želela sam da svoje etničko poreklo vidim na papiru crno na belo. Neprestano sam tragala za dokazima za ono što je fizički bilo i više nego očigledno. Kod Fina tih fizičkih odlika uopšte nije bilo. Nosi li on u svojim genima tragove Afrike?
„Želim da i Fin uradi DNK test“, šapnula sam Karelu. „Moram da znam da li njegovi geni vode do Afrike“.
„Prestani s tim“.
Karel se tome protivio. Čak je i profesor kod kojeg sam bila pre nekoliko godina rekao da to nije baš tako jednostavno. Ali ja sam želela dokaze. Zbog sebe, zbog oca. Zato sam naručila i drugi DNK test i noću se na prstima ušunjala u Finovu sobu da bih uzela bris s unutrašnje strane njegovog obraza.
