Ščepali su Tosjeka u dolini, sat hoda od šumskog prelaza. Upao je u zamku na samom rubu Svešteničke šume. Čim ih je spazio, stade da se otima i rve sa zamkom. Okolo mrlje krvi, stopalo sigurno za amputaciju. Valjao se i hroptao, pokušavao da otvori gvozdene čeljusti, a potom opet – konvulzivno trzanje. Osećali su spokoj. Kod Majde osmeh – eto, dogodio se, konačno susret koji im je bio suđen. Sve kao i uvek. Kao ranije. Kao nekada davno. Preklinjući pogled, reči što se teškom mukom probijaju kroz cvokot zuba.

– Ostavite me! – krkljao je Tosjek. – Pustite me za ime Božje!

Promatrali su ga dugo, ćuteći. Smešno je ustajao, onako kako samo luda ume, meteći zemlju rukavima; ustajao bi i odmah se saplitao. Gvožđurija se sigurno zaglavila. Vukao ju je komad puta, ostavljajući za sobom dugačku, duboku brazdu, kao da je šumu hteo da podrlja. Čeljusti nije razmakao – možda zbog slabosti, a možda zbog pokvarenog mehanizma. Od borbe sa zamkom je odustao, pa se uhvatio u koštac s njima, svestan poslednje prilike. Pijukao je kao dete, skičao, cvileo. Razgrtao je tanak sloj snega pod sobom i pred sobom, misleći da će uhvatiti maglu kao životinja, odpuzati kao zver. Jadan ti, ludi seoski momče, u zao čas nam se ukrstiše putevi. Sad je već sve uzalud.

– Molim vas, molim vas – jaukao je Tosjek. – Poštedite mi život, preklinjem vas...

Glas mu se lomio, znoj mu se slivao niz lice. Vukao je klopku za sobom i puzao, đavo bi ga znao kuda. Išli su za njim polako, ne skidajući pogled s njega. Divlja zver iz komšiluka, Tosjek, savršen primerak seoske lude što cmizdri kao baba. Blato i sneg na licu, u kosi pesak. Ždraće te ova zemlja, momče, ždraće sve, možda samo tebe više, jer će to biti svirepo – ne u čamovini i ne pod krstom; ždraće te najčistijom svojom čeljusti, onako kako ždere samo zveri i vojnike, i vratićeš se, dete prirode, jedinoj svojoj majci, progutaće te, polomiće ti kosti, usisaće ono što je sama samlela, kao što beše na početku. Sudbinu ne možeš promeniti.

Majda ga zgrabi za revere kaputa i povuče dublje u šumu. Momak se otimao i krkljao kao utopljenik. Jadna noga u klopci, utrnula, kolena što stružu po zemlji i zgrčeno telo mršavka. Samo mu je vetar duvao za vratom, tamo-amo mu okrećući kaput. Deran se grčevito otimao sve dok Majdi nije prekipelo, pa svom snagom odgurnu Tosjeka o panj bukve. Tosjek jauknu i osloni se o stablo, kao da je posumnjao u smisao borbe. Telo se još bunilo i svaki čas ritalo zdravom nogom, ali da uvis podigne Tosjeka – nije moglo.

– Trebalo je, budalo, da kažeš kako jeste – procedi Majda kroz zube. – Ščepali bismo Pjeronjčika pre ili kasnije, a ovako si sam sebi natovario bedu na vrat.

Tosjek zajeca i sav slinav izbljuva iz sebe nerazgovetno mrmljanje.

– Šta to bulazniš, jebo ti pas mater?

– Ništa ne znam – prošaputa Tosjek. Reči su se slivale u jednu. – Ništaneznam, neznam, niššštaaa, neznm, neeeznam.

– Koliko je tebi godina, volino jedna, kad si se zaželeo ratovanja, a? – nastavi Majda.

– Šesnaest. Ništa ne znam, niiišta, neee, neeeeznamneznam, ništa…

Istini za volju, ni Tosjekove godine ni njegova glupost nikoga nisu brinule  dok je zadatak bio lak. Mnogo puta je dreždao na straži, da l’ kad bi se ljudi skupili na većanje, da l’ kad se klalo na crno ili trgovalo plenom. Nikada nije izdao, pa su ga rado koristili, jer ko bi još hteo da dreždi na hladnoći i kiši i beči oči. Tosjek je bio brz, budan, špartao je od sela do sela kao pas lutalica, pa su ga tako i tretirali: ponekad bi mu bacili ogrizak, ponekad ga šutnuli. Ali takve stvari kao s Pjeronjčikom – to Majda nije mogao niti hteo da pojmi. Šurovanje s potkazivačem u njegovim očima je potpadalo pod ratne zakone.

– Bleda Manjka je nešto govorila, al’ je nisam slušao i nisam zapamtio – izbaci Tosjek iz sebe odjednom.

Majdi se suziše oči. Doskoči do Tosjeka i stade ga mlatiti kao vola u kupusu.

– Ne sećam se! Ne sećam se šta je govorila! Zaista!

– Da Bog dâ, kurvin sine, skapao! Da Bog dâ istrulio! – urlao je Majda, a posle šamara i ćuški krenule su pesnice, sve više pesnica, žestokih, tvrdih, tako vrelih da je Stšelecki video šta ga je tako ubolo, gde mu se taj trn zario u srce.

Je li on ikada imao u sebi mrvu ili kap, nešto što je krio u duši, maleno i večno, zrnce bolećivosti? Ili je čovek samo divljinom ispunjen do vrha, pa se nikakvo dobro ne može sačuvati? Jedan jedini put Majdi se omaklo u razgovoru: „Manjuha“, tako ju je nazvao, a, Boga mi, niko nikada tako o Manjki nije govorio. Potom je brzo skrenuo temu, prek i žestok kao i uvek, brzo je sakrio tu jednu reč u vrtlogu sledećih, zakopavao je pod slojevima razgovora, kao da je hteo da je zatre u sećanju slušaoca, a možda čak i u sopstvenom. Česjek Majda, prvi za kavgu čim bi osetio krv, kao da pada u ludilo, čovek koji je verovao da je odluka stvar trenutka, nikad sebi ne dajući vremena za premišljanje šta bi mu donelo veću korist. Stšeleckog podiđe jeza kad pomisli na sebe. Instinktivno ščepa Tosjeka za kragnu kaputa i povuče ga po zemlji dublje, među drveće, ka poljani što je bljeskala iza stabala. Neka se okonča ovo težačko stradanje, Tosjeku je očigledno smrt i bila suđena, neka bude kako biti mora – ne zbog Manjke, ne zbog gluposti, već zbog ćutanja, jer možda im se Tosjek na vernost i nije zakleo, ali presuda je bila presuda, a štititi potkazivača je nepojmljiva stvar.

Majda je hitro jurio za njima. Nisu se gledali, ali su obojica mislili isto. Šteta je metka na momka. Ne treba ruke previše prljati. Zatući ga i ići dalje. Tosjek se ritao zdravom nogom, plakao i prtio sneg. Nemoćno hvatanje za grane, kamenje, panjeve – ništa u rukama nije zadržao, ništa ga nije zaustavilo, niti mu produžilo život za tih nekoliko bednih minuta.

– Pustite me, preklinjem vas, pustite!

Na taj jauk Stšelecki je obamro i prođe mu kroz glavu da je to znak, da bi sad trebalo da poštedi momka kako ne bi navukao prokletstvo na svoju i Majdinu glavu, ali krv mu je ključala, a Tosjek je nastavljao po svom, u njemu je ključalo i vrilo, pa još jače stisnu šaku i tresnu Tosjekom o zemlju, a ovaj smetenjak je i dalje cvileo, jecao i mahao rukama.

– Pustite me, pustite!

Stšelecki ga ščepa za grlo. Mek dodir kamena u dlanu. Pucanje kosti. Promašio je čeljust. Tosjek se u konvulzijama grčio kao pri egzorcizmu, uz jecaje je rovao po zemlji, kao da u nju želi da pobegne, kao da želi da joj se vrati. Vratićeš se ti, vratićeš se, budalo, još samo trenutak. Ništa, nula osećanja, samo plamen od grudi naviše; samo da bude brže, neka ništarija plati za sve one dane, za mizerne godine, za Vida i upornu misao da si uvek pod nekim, uvek po strani, kao u detinjstvu kad je s majkom išao u prošnju, na veresiju, i kao u mladosti bez zanata – kad je stečeno samo ono što je dovitljivošću ugrabljeno; tako i u odraslosti, jer mislio je neko da će čovek hrabrošću sebi da izbori mesto, ali u ovim krajevima nikad nećeš izaći na zelenu granu, nikad nećeš da isplivaš na površinu. Možeš samo da pustiš da te voda nosi i da se moliš da te bujica ne baci na stene.

Neka onda ovo glupo momče prosi kod njih za život, neka prosi kod bitangi; možda su baš zato, namamljeni lakoćom razbojništva, i krenuli tim putem – možda su želeli da ih jednom neko za nešto moli. A što za život, to je manje bitno; upravo za život čovek najbolnije, najiskrenije preklinje, daje sve što ima, što je imao i što će imati, sve najdraže – taj mu se bedni život odjednom učini tako slatkim, tako važnim, iako svi znaju – i on, i njegovi dželati – da je to najveća laž kojom se čovečanstvo uvek hranilo; jer niko posle tako nebitne smrti suze liti neće, a za par meseci niko se više neće ni sećati, nikoga neće biti briga što se onaj ili ovaj pretvorio u prah, što ga je vetar razvejao. Ali u odsudnom času svako je, zaista svako, bio ubeđen da baš njegov, samo njegov život nešto vredi, čak i ako je glup i pun gnusnih dela, čak i ako je mizeran; a ipak bi u dubini duše priznao da je svaki mizeran i da tu ne pomažu ni bogatstva, ni porodica, ni ordenje – svaki je podjednako bedan i ništavan.

Ispunjavalo ih je, dakle, to prošenje, molitve, zaklinjanje u zajedničke rođake, poreklo, uspomene, svetinje, panično traženje zajedništva sa dželatom, pozivanje na savest. A onda bi im oduzimali iluziju. Tako je voleo da misli o tome. Oduzimali su ljudima jedinu laž u koju su zaista verovali. Da njihov život nešto znači. Smrt je istina.

Tosjek se bacao na sve strane, stalno pokušavajući da izbegne udarac. Otpuzali su tako zajedno sve do krčevine. Hvatao je još po vazduhu u nadi da će uhvatiti kakvu granu ili cepanice drveta razbacane unaokolo. Stezao je prazne šake. Češao se leđima o među, okretao glavu kao žrtveni ovan, baš kao ovan. Majda dotrča s kamenom. Udarac. U grudi. U stomak. Tresak čeljusti. Cviljenje se preobrazilo u skičanje kao sa onog sveta, kao da Tosjek već jednom nogom silazi u ambis pakla. Drugom odjednom udari Stšeleckog u stomak tako jako da ga je zabacio unazad te ovaj pade na kaput. Podigao je glavu i zanemeo. Gledao je u to nepojmljivo, nevidljivo, što se ni vidom ni razumom ne da obuhvatiti. Tosjek je postajao krkljajuća grudva mesa što rije po zemlji, neljudska, ne životinjska, tuđa i okrvavljena masa iz koje su tu i tamo štrčali zamršeni čekinje i kandže; grebao je pod sobom sneg i prošlogodišnji busen, grebao smrznutu crnicu, a kandže su crnele i pucale, kao da zemlja neće da ga primi u sebe. Mahnitim pogledom tražio je spas – u Tosjeku, u Majdi, bilo gde, jer ako Bog postoji, što ga ranije nije mnogo zanimalo, zar je upravo ovo čovek? Jesu li te zakrvavljene oči, to skičanje i pocrnela koža zaista čovek? Da li bi i on sam, da se našao u koži nesrećnika, takođe postao bezoblična krkljajuća masa? Imali su par života na duši, ali nikad ovako, nikad na ovaj način. Pa kakav je to bes u njih ušao i zašto na takvog jadnika podiže ruku? Majda, usvinjen krvlju i s ludačkim očima, dohvati cepanicu. Zamahnu. Zabi je. Šiknu mlaz krvi na grudi, na lice, ritanje stade, ali on istrže cepanicu i zabi je ponovo, i ponovo, sve dok iverica nije počela da prska. Srce puno sazrelog nasilja, bez spasa, bez otrežnjenja. Stšeleckog obuze strah. Grlo mu steže nemi jecaj. Dakle, takvi smo. I takvi smo oduvek bili.

Pitome zveri. Dvojica što samo naizgled kao obični ljudi svrate u krčmu, završe posao, trgnu brlju, a unutra katran, crnilo, mrtvački zadah, litanija svih života koje su oduzimali po sopstvenom nahođenju. Metak je dostojanstvo. Klanje je dostojanstvo. Ovo je bilo nešto što mu nikad nije bilo dato da vidi sa strane. Čisto zverstvo. Neokaljano, sveto zlo. Skočio je na noge, ščepao Majdu oko struka, oborio ga na zemlju. Rvali su se trenutak u zagrljaju, zajednički krkljavi dah, zajednički znoj.

– Dosta je, Česju – mrmljao je neobično nežnom rečju, kao detetu. – Dosta je bilo.

Mišići napeti od napora spazmično su drhtali. Polako je gasnuo gnev. Najzad stisak popusti. Padoše na zemlju. Nad njima nebesa. Bože, budi milostiv meni grešnome.