Niko nije dobar u samoći.

Usred prohladne crkve, okrenut ka deformisanom Hristovom licu, otac Šimon je svirao gitaru kao ludak, a ispod pazuha  su mu rasle mrlje od znoja. Pored njega je stajala ona, moja prva devojka, koju nisam zvala devojkom jer mi to nikada ne bi dozvolila, smejući se svemu što je govorio. 

 Ponašali su se kao da nema nikoga oko njih. Pa ipak, sa ljubičastih, nezgrapnih vitraža lokalne crkve, uglavljenog između blokova montažnih zgrada, posmatrao ih je sam Bog. I ja. Do početka sastanka ostalo je još petnaest minuta, a oni su vežbali pesmu koju nikada ranije nisam čula. O padu i sasecanju. Volela sam kada je Bog bio brutalan. Devojka me nije ni pogledala i samo se naginjala ka Šimonu. Nosila je svoje najbolje farmerke s pijace i zelenu dečiju bluzu na cvetiće. Nisam znala da ću je uskoro sa nje skidati drhtavim rukama. Za sada sam želela da budem na Šimonovom mestu. Stajala sam između klupa i osvrtala se. Uzbuđene devojke isecale su Isusa od krutog kartona, smrknuti ministrant je vukao prekratki kabl mikrofona niz brod, a dvojica njegovih kolega su krkljali od smeha.

Premeštali su s mesta na mesto od papir-mašea napravljen Isusov grob – onoga koji je te godine, kao uostalom i svake, umro za naše grehe. Samo ja nisam mogla da nađem mesto. Ponovo sam je pogledala. I dalje je stajala nasred crkve pored sveštenika, zaneta pesmom. Šimonovi opsceni bicepsi, otkriveni jer je nosio košulju umesto mantije, napinjali su se dok je dodirivao žice i pokušavao da iz moje prve devojke – koju nisam nazivala svojom devojkom jer mi to nikada ne bi dozvolila – izvuče visoke tonove, a njegovi prsti, ne sasvim čisti, stezali su trzalicu. Sve na njemu je bilo nedovršeno, iako je iz daleka delovao tako lepo, kao apostol iz šarenih Biblija za decu, onih u kojima pastelni anđeli silaze s neba, a naočiti muškarci s Isusom krstare jalovom zemljom. Na njegovim zubima sam videla žute naslage od cigareta. Kada je sastanak počeo, sela je pored mene. Visoka i uspravna, bila je lepa, ali nije me to kod nje privlačilo.  Fora je bila u tome što je Isus imao, i Šimon ju je imao, a ja nisam mogla da je imam. Vrpoljila sam se na neudobnoj stolici donetoj iz sakristije i posmatrala ljude u krugu. Oči utonule u molitvu uvek bi zasuzile, boja bi im se zbog toga razvodnila, a potom nestajala iza vlažne magle. U oazi su svi imali taj pogled, istovremeno sjajan i mutan. Svešteničke mantije nisu prane onoliko često koliko bi trebalo, i bile su ukrućene od prljavštine. Dečaci su bili bubuljičavi i nakazni, nosili su istegljenu odeću, majice u modernim bojama tog vremena: narandžastoj, žutoj i plavoj. Devojčice su bile detinjaste. Imale su drhtave usne, uzdrhtala tela, pletenice i krepovanu kosu. Bilo je dovoljno da jedna devojčica u razredu ima takvu frizuru, i odjednom su sve nosile krute, neprirodne talase. Nosile su zvoncare, koje su se vratile u modu, ali samo na jedno leto. Svaki učesnik je imao ulogu: u horu, u sečenju ukrasa, u služenju mise. Svi osim mene. Animatori, uzbuđeni prisustvom velečasnog Šimona, počeli su molitvom. Mrmljali su sebi u bradu reči koje su – lišene zareza i daha – zvučale kao mantra. Stezali su nam dlanove tako snažno da su im zglobovi beleli, i izgledali su kao da će se nad njima svakog časa otvoriti nebesa. Više bih volela obično Oče naš, ali nisam se ja ništa pitala. Pola godine ranije dodeljen mi je status posmatračice, pa je moj zadatak bio da sedim mirno i njišem se u ritmu pesme Ava, Oče. Animatorski čin mogla sam da dobijem najranije za tri godine. Tri godine su mi tada delovale kao jebena večnost koju bih morala da provedem među lako preznojenim, Isusom raspaljenim maloletnim katolicima, navučenim na krempite i Barku (prim.prev. Katolička religiozna pesma koju je 1973. godine u Gnjeznu, na svom prvom hodočašću u Poljsku, pevao papa Jovan Pavle II). Moj glavni greh je bila gordost. Osećala sam se boljom od svih njih. Osim toga, nisam imala toliko vremena. Zato sam na svoju ruku pokušavala da preobratim problematične devojke po uskim hodnicima Srednje škole Major Hubal broj 13. Spopadala bih ih na odmorima, kad nisu mogle da se brane, a ruke su im bile pune kifli sa sirom i šunkom, i pričala bih im o telu Hristovom i silini žrtve koju je podneo za nas. Gledale bi me širom otvorenih očiju sa teškim kapcima, a ja nisam mogla da odvojim pogled od njihovih lica. Gnjavila bih ih i na aplikaciji Gadu-Gadu kada bi im se status promenio u dostupna, i, usijana, snivajući vizije pakla, strašnije od Danteovog, osećala kako mi celo telo trne. Mama mi je rekla da se upišem na oazu. Valjda ju je brinulo što nemam prijatelje.

Učešće na sastancima oaze bilo je — kao i sve u mom životu — rezultat pasivnosti nasleđene od matoraca i očajničke potrebe za pripadanjem. Na kratak trenutak oaza mi je pružila iluziju zajedništva, ali ubrzo sam postala nepoželjan element. Na kraju krajeva, odlazila sam tamo samo da bih gledala svoju prvu devojku – koju nisam nazivala svojom devojkom, jer mi to nikada ne bi dozvolila. Izveštačena atmosfera ljubavi, koja se ispoljavala trapavim dodirima večito oznojenih tela, nije mi prijala. Ipak, nisam propuštala sastanke; pokušavala sam da se utopim u gomilu i maskiram svoju veru u njihov način izražavanja: ples, pesmu, sviranje gitare, logorske vatre u šumi, noćne stanice Кrsnog puta, silaske Svetog Duha i ekstatične molitve. Bombardovanje ljubavlju od strane kul sveštenika poput Šimona mi nije bilo potrebno. To je više delovalo na visoke, vitke srednjoškolke čiji su se znojavi matorci vraćali s posla da popiju koju uz Teleekspres, pa bi zaspali u foteljama dok su im majke siktale: – Ne budite oca. Oaza je nudila čitav niz zabava za mlade katolike: čuvanje nevinosti do braka, rekonstrukcije Hristovog groba, prikazanje muka, pešačka hodočašća u Čenstohovu, ljubljenje sa redarima tokom pešačkih hodočašća u Čenstohovu, koncerte na Lednjici, a za najbolje – put u Teze. Ništa od toga me nije zanimalo. Osim nje. Mogla sam odmah da predvidim da će se oaza za mene završiti porazom, mada sam na taj sastanak ipak došla.

Taman sam htela da pobegnem, kada mi je prišao Šimon i rekao nešto što me je zaustavilo: – Da niko nije dobar u samoći. Dopao mi se oblik tih reči, to kako su se glatko okretale u ustima: – Niko nije dobar u samoći, čak ni Bog. Položio je dlan na moje rame, a ja sam se izmakla. Stajao je toliko blizu da sam osetila njegov dah i miris jeftinske kolonjske vode, brutalno muževan. Posle molitve i svedočanstava, došlo je vreme za pesmu. Moja prva devojka – koju nisam nazivala svojom devojkom, jer mi to nikada ne bi dozvolila – stala je za propovedaonicu pored Šimona i počela da proizvodi tanane tonove: 

„Sustigao si me, Nebeski jahaču; 

izgazio si me, stao si na mene. 

Sruših se kao pokošen, obuzet milošću;

kao dim kad ga vihor savije.“ 

Bila je užasna pevačica; glas joj je pucao i drhtao, pa smo joj svi, uključujući i mene, stalno govorili da je sjajna. Ali ovog puta, pesma je bila važnija od nje. Pesma o „Nebeskom jahaču“ rasplamsala je moju već ustreptalu dušu, noseći u sebi nagoveštaj katastrofe koju sam i sama odavno predosećala. Čeznula sam da mene smrvi milošću i zgazi. Bog svoje izabranike stavlja na iskušenja, a ja sam nesumnjivo bila jedna od njih. Od tog dana, sa još većim žarom, izlivala sam svoju vitalnost i sve svoje telesne želje u Boga sa licem i telom mladića koji visi na krstu. Toliko sam često maštala o tome da me milost satire i seče da sam  kasnije jebala svoju prvu devojku u ritmu tih reči, koje će za mene uvek imati nešto erotsko u sebi. Videla sam seks u drhtavim usnama i zamagljenim očima devojaka iz oaze, u njihovim pesmama, plesovima i igrama. Prvih petaka, moja prva devojka, sa suznim očima, molila me je: „Ispovedi se, priznaj greh koji sam ja.“ Popuštala sam joj tih petaka, tim banalnim rečenicama izvučenim iz katoličkih ljubavnih romana koje je čitala zarumenelog lica, ali nisam ispovedala ono što je trebalo. Кlečala sam u ispovedaonici za nju. Njeno telo, njeno osamnaestogodišnje telo, bilo je toliko otvoreno, toliko moje, da nisam mogla da ga izgubim. Tada nisam ni slutila da postoje i druga tela, ona koja od mene neće zahtevati da klečim tamo gde se moj dah i dah ispovednika mešaju sve do trenutka razrešenja. Po izlasku iz crkve žvakala bih žvaku. Posle svakog sveštenika – drugi ukus. Moja prva devojka, koju nisam zvala devojkom jer mi to nikada ne bi dozvolila, nije bila „takva“. „Nisam takva“, šaputala je svaki put kada bih je dodirivala. Nisam još znala da devojaka ima više. Da postoji gotovo beskonačan broj tela u univerzumu. Da je dovoljno samo pobediti stid – i možeš ih imati. Sva. Ili mnoga. Jedna je dozvoljavala da je ljubim samo u mračnim budžacima klubova, pritisnuta uz zid, napaljena do daske. Druga je želela da ide kući sa mnom. Trećoj sam nespretno svlačila gaćice, ne znajući šta dalje da radim. Jedna je dugo svršavala poda mnom, a ja sam mislila da treba da se spasavam, da pobegnem, ostavljajući za sobom vatrenu stihiju. Sa svakom od njih, osećala sam se kao prvi čovek, kao Nil Armstrong na Mesecu; svaki dodir mi se činio kao prvi.

Izgleda da niko nije dobar u samoći.