Kada napokon izađem napolje, zaslepljuje me narandžasta svetlost, što je čudno jer se sunce ne vidi, ali mora biti negde tamo. Dim je osvojio grad. Trotoarom niko ne prolazi. Alejom Jana Pavla II prolazi jedan automobil, neshvatljivo polako, iako bi mogao da juri pod punim gasom; kolovozi su prazni, a cela signalizacija neprestano trepće žuto. Ispraćam ga pogledom i imam utisak da se vozač okreće, ali predaleko je, ne vidim ga dobro. Nestaje. Veoma je tiho. Zabacujem glavu unazad, škiljeći.

Iz ove perspektive, traka dima na nebu deluje gušće, na njoj se ne vide pukotine, nikakve slabe tačke kroz koje bi se moglo probiti na drugu stranu. Jedino se ivice raspadaju u čestice; iz rasečenih trbušina sipa se pepeo. U daljini, pod dimom, pojavile su se sive mrlje. To su pirokumulusi, zbijeni u šiljaste gromade, u čijim srcima snagu prikupljaju klobuci munja. Kada bi poslali pljusak, mogli bi da ugase požar i spasu nas. Toliko su veliki da bi vode bilo dovoljno za celu Varšavu, još bi poplavila i podrume i stanice metroa, svaku rupu; vratila bih se kući na splavu. Ipak, ništa ne ukazuje na to da će se smilovati. Izgledaju okrutno.

Žega nije oslabila, samo se zgusnula. Osećam se kao muva koja je upala u masnu supu pa se sva ulepila, mada bih, lišena balasta haljine i svih njenih karnera, pre trebala da uzletim u vazduh od samog stajanja na trotoaru. Krećem bez žurbe, klepećući petama; eho se razleže kroz stakleno-asfaltnu klisuru. Vetra nema, a ipak miris paljevine navire u talasima, nestaje i iznenada se vraća; povremeno me štipne za oči, ali uglavnom ne. Neko mi preseče put silovitošću naglog nestanka struje, pretrčava trotoar, kolovoz, kolovoz, kolovoz, i dalje, nestaje među zgradama gde utihnu svi zvuci. Idem bez prestanka i stajem tek ispred Hale Mirovske. Tu se odvija nešto nalik performansu.

Pored kante za smeće stoji čovek sa drugim čovekom u džaku na točkićima. Džak je braon, vezan kanapom i talasa se. Znam da je unutra čovek, jer ono što se pomera ima oblike ljudskih delova tela; obrisi šaka ocrtavaju se na različitim mestima, mnoštvo šaka pokušava da rastegne džak. Podseća na pantomimu pod jorganom, radnju u osnovi besmislenu, a mora da mu je zagušljivo. Čini mi se da prepoznajem i oblike kolena i ramena, ali već sa potpunom sigurnošću vidim gde je glava, lice koje se utiskuje u materijal, očne duplje, nos, otvorena usta koja pokušavaju nešto da kažu ili samo usisavaju džak. Zaustavila sam se na bezbednoj udaljenosti, jer se ovde možda odigrava nasilje, mada niko ne viče.

Ispostavlja se da je od čoveka u džaku još čudniji onaj drugi pored njega, jer to je osoba koja mi je sasvim poznata, više ličnost nego osoba. Odmeravam ga od dole nagore, od crne potpetice oslonjene na ivičnjak: duge noge i duge ruke, malo kao Klaudija Šifer, samo više u heroinskom fazonu, košulja sa suptilnim leopard printom i bujna kosa u nijansi polivinil-hlorid plave. Gospodin Lipštik – umetničko ime; znamo se sa kamerica, ponekad radimo zajednički šou, Gospodin Lipštik i Vajolet Lav zajedno, veoma popularna stvar, osim toga, s vremena na vreme se nađemo na kafi – stoji glavom i bradom na trotoaru, jednu ruku drži na izbačenom kuku, u drugoj drži cigaretu, sve to radi lenjo, kao da je sunčana nedelja. Gospodin Lipštik je u svakom trenutku poza i kadar u filmu koji niko ne snima, a jagodice uvek ima naglašene rumenilom sa šljokicama. Tobože nehajno, jednom nogom pridržava stalak na koji je pričvršćen džak – stalak izgleda kao da je izvađen iz onih torbi za kupovinu za starije gospođe – a džak se iznutra talasa u obliku čoveka; čudo da se nije prevrnuo.

Mašem Gospodinu Lipštiku. Okreće se ka meni i isteže dugačak vrat, zaklanja oči od sunca uprkos zatamnjenim naočarima na nosu i tome što uopšte ne stoji tako daleko. Napokon me prepoznaje i maše mi da priđem. Srdačno se pozdravljamo, ljubeći vazduh pored ušiju; ljubim i malo dima iz cigarete.

– Što si sva nekako pregažena?– pita Lipštik, bacajući na mene pogled iz kategorije skeptičnih, ali brižnih.

Poznaje me u dušu i ne da se prevariti. Podelila bih celu priču da danas već nisam dostigla ograničenje za pripovedanje; prave reči odbijaju da krenu na još jedan izlet. Osim toga, i dalje me je blam. Obećavam – drugi put. Izrazom lica sugerišem da je to izvrsna priča, puna emocija, vredi čekati.

– Šta je to? – pitam, pokazujući na džak.

Pan Lipštik sleže ramenima.

– Klijent – odgovara rezignirano, pritiskajući džak cipelom.

Gospodin Lipštik, pored kamerica, radi i na terenu, u poslednje vreme uglavnom dominaciju. Voli da ima kontakt sa ljudima, on je ekstrovertna osoba, tako kaže, pa ne može samo da sedi pred ekranom; a osim toga, preporučuje diverzifikaciju prihoda, jer nikad se ne zna. Nikad se ne zna. Savete Gospodina Lipštika primam k srcu, u ono njegovo najmekše mesto. Uz kafu često razmatramo suštinske životne probleme. Gospodin Lipštik ima kliker za biznis koji ja nemam, pa mi pomaže da ne pravim greške, naročito ne iste po drugi put.

Nasumično nabada potpeticu u džak, što rezultira glasnim jaukom. Pitam da li imaju neki dodatni sistem komunikacije. Ispostavlja se da je unutra kanap za vuču. Kanapsko-ritački jezik poznaje ograničen broj pojmova (voda, vazduh i zemlja, iliti oštro stop), zahvaljujući čemu se lako uči. Takav i mora da bude, jer je teško služiti se jezikom iz zavezane unutrašnjosti, gde se sedi kao u stegnutom želucu. Kanap je narandžast, da bi se dobro video. Uz takva ograničenja, čovek u džaku ima neverovatno malo odluka koje može da donese; što se više stavljam na njegovo mesto, to veći mir osećam.

Gospodin Lipštik gasi cigaretu o kantu. Otkačinje sa kaiša crnu masku za disanje i stavlja je na lice. Maska ima razne cevčice, nastavke i škrge, što izgleda veoma ozbiljno, mada sumnjam da je polovina toga samo ukras, a da je maska nekada bila korišćena za fetiš seanse. Lipštik u njoj izgleda kao lik iz Mortal Kombata, diše glasno jer ima mnogo filtera. Iz torbice vadi bočicu parfema i obilno se prska. Okružuje nas miris vanile na vanili namazane vanilom; čak i džak počinje da kašljuca. Gospodin Lipštik me pita da li i ja hoću, ali dovoljno mi je što stojim u oblaku; kapljice pršteće vaniline radosti spuštaju mi se po rukama.

Nailazi policijsko vozilo sa razglasom, emitujući saopštenje o zagađenju vazduha. Dok se približava, trubi isprekidanom sirenom, što bi valjda trebalo da nas podstakne da se sklonimo u zatvoren prostor. Gospodin Lipštik im pokazuje srednji prst. To je više neka opšta poruka policiji, jer čim su produžili dalje, naginje se nada mnom s brigom i izbliza mi zagleda u oči, tražeći znake trovanja.

– Kako ti dišeš, devojko? – Glas koji dopire iz maske kao da izlazi iz šahta na trotoaru, ima podzemni eho. Gospodin Lipštik klima glavom, očigledno s neodobravanjem.

Ne osećam ništa posebno, čak je i miris paljevine iščezao; negde gore mora da je vetar koji duva na drugu stranu. Da bih demonstrirala, duboko udahnem nekoliko puta. Sigurno će mi naškoditi, ali tek kasnije. Postoje, doduše, naznake da smo sestra i ja u detinjstvu bile podvrgnute ritualima sa otrovima divljih životinja kako bismo stekle otpornost na toksine – naša majka bi bila sposobna za tako nešto; ipak, ničeg sličnog se ne sećam, pa se ne zavaravam.

– Na, bar zaštiti oči. Druge nećeš dobiti. – Skida naočare i stavlja mi ih na nos.

Od ljubičasto-ružičastih stakala na mandarinastoj svetlosti kao da zaranjam glavu u ogromnog lososa. Vidim veoma nejasno; naočare Gospodina Lipštika su toliko izgrebane da daju efekat snega na televizoru. Ako stvari koje služe za zaštitu po pravilu izazivaju nelagodu, onda se osećam savršeno zaštićenom.

Gospodin Lipštik se mršti na suncu.

– Trebalo bi da dobijemo odštetu za ovo – kaže odlučno – od vlade.

On uvek ima snažan osećaj za to šta bi trebalo, šta je pristojno, a šta nije.

Kaže da postoje očevici, samo neka oni za sada ostanu anonimni. Otvaram usta, pa ih zatvaram. Ogromna figura Lipštika talasa mi se na pozadini neba, vrhovi plavih lokni se uvijaju, podsećajući na prste koji me dozivaju. Znam da Gospodin Lipštik ne može biti očevidac jer spava po deset sati i ustaje iz kreveta tek oko jedanaest, a ako nešto niste videli sopstvenim očima, veoma je lako pogrešiti.

– Pa, to je izliv nafte koji je neko namerno zapalio. U Pruškovu su jutros leteli crni golubovi.

Pokazuje mi slike sa grupe posmatrača ptica, objavljene rano jutros. Na njima su ptice. I zaista su bile čađave. Neko je pozvao ekopatrolu, a došli su ljudi u plastičnim kombinezonima i antiteroristička jedinica. Odmah su obezbedili veliku cisternu koja je ležala prevrnuta, put neprohodan, blokade na kilometar u svakom pravcu. Jednom ornitologu su konfiskovali dvogled i nisu mu dali potvrdu. Ne dozvoljavaju fotografisanje. Sve te informacije potiču iz alternativnih izvora, koje Gospodin Lipštik koristi da se ne bi oslanjao na obmane i propagandu.

Pod nogama mi je fantastična mrlja rasprskane jagode, nekom je ispao sladoled; strašno je to tužno, kao da je radost u čistom obliku tresnula o zemlju, upila se i sasušila, bez nade da se spase. Nagazim na to. Moje nove papuče na đonovima imaju talasastu šaru. Otiskujem na trotoaru talase od jagode.

– Ne odgovaraš na poruke.

– Izgubila sam telefon – objašnjavam.

Uz to, izgledam kao osoba koja je mnogo toga prošla od jutros, pa se kod Lipštika aktivira roditeljski režim, želi da zna gde sam ga izgubila i može li nekako da pomogne. Osećam nešto nelagodno, pritisak na mestu gde se nalazi osećaj krivice. Nisam uputila Lipštika u svoje planove, želeći da trijumf zadržim samo za sebe, što se iz perspektive vremena pokazalo kao glupo, ispalo je jadno, a sada još izazivam sažaljenje. Potreban mi je kanap za povlačenje.

– U travi – kažem, jer mi se isključila opcija za sastavljanje dugih odgovora.

Previše sam laka, a trotoar počinje da se ljulja, noge neće da se ukoče kako bih u ovim uslovima održala ravnotežu. Bojim se da ću se svakog časa srušiti, ne mogu čak ni da predvidim na koju stranu. To se sigurno vidi, jer Gospodin Lipštik na vreme primećuje, hvata me za lakat i pridržava. Ulica pravi još jedan spor krug oko mene, a onda se smiruje.

– Zavrtelo mi se u glavi – kažem. Teško hvatam vazduh.

– Ništa čudno, nadisala si se tih toksina.

Koncentrišem se na to da gledam u jednu tačku kako bih se smirila. Izbor pada na džak koji je prestao da se pomera. Klonuo je, otromboljio se, unutra bi isto tako mogli da budu i krompiri. Prelazim jezikom preko zuba. Gospodin Lipštik kaže da je sve u redu i da me neće ostaviti ovde samu.

– Kolima smo. Možemo negde da te odbacimo.

(Kišovit je dan, možda proleće. Čeprkam po kolaču sa sirom i već sam boljeg raspoloženja, iako me je u poslednje vreme snašao čitav niz neprijatnih događaja: sestra opet ne priča sa mnom, neki tip mi je izmamio snimke a nije platio, pokvarila se slavina u kuhinji. Gospodin Lipštik predlaže odlazak u prodavnicu slavina i montažu, usput me časti i karminom, ma daj, opusti se, bila je promocija. Jedemo mnogo tog kolača sa sirom.

Hteo je još i da sednem na tortu za njega, prisećam se. Zašto baš meni dolaze sa takvim željama? Dešava li se i tebi to?

A Lipštik najednom zastaje sa svojim espresom tik uz usta, u koja bi stala cela ta smešna šoljica. Sedimo pored prozora, prozor je ogroman; s vremena na vreme ulicom prođe potpuno pokisla osoba bez kišobrana. Kad se uporedimo, još nam je draže što sedimo.

Možda već imaš takvu etiketu. Posle šargarepa, dilda od leda, inscenacija sa pihtijama, šta je za tebe torta?

Počinjem sumnjičavo da posmatram kolač sa sirom.

U meni nema pristanka na tortu.

Jasno, nema ga u svakome. Ali da bi se na ovoj planeti pronašla srodna duša koja će želeti da sedne na tortu za tebe, prvo o tome moraš da pitaš mnogo ljudi. Sećaš se kad si na sebi projektovala filmove sa Nacionalne Geografije? To je bilo lepo, ali je malo koga uzbuđivalo.

To je bio promašaj. Sklopila sam od toga filmić i kupila ga je jedna osoba. Jedna na celom svetu. Ne znam čak ni da li je bila zadovoljna.

Zanimljivo.

Ako Lipštik i ima neku refleksiju na tu temu, neću je saznati sada; setiće se večeras ili za nedelju dana. Često to radi, primoravajući me da tražim veze između nasumično pokrenutih tema, kao što su: nepošteni klijenti; sedenje na torti; čime je najbolje zameniti šećer; muška seksualna oskudica – zašto postoji. Kaže da to ne radi namerno, već te stvari drži u glavi u različitim fiokama, a ponekad ih se otvori previše odjednom, pa ne može da ovlada njima.

Poslužuje se mojim kolačem sa sirom i konstatuje da ljudi rado plaćaju da bi ih neko razumeo.

Ja nisam tako miroljubivo nastrojena. Podsećam ga da ljudi takođe rado manipulišu, varaju i zahtevaju sadržaj besplatno.

G. Lipštik uzdiše. Srče ohlađenu kafu, crnu kao mantija.

Imam klijenta koji ima potrebu da bude zatvoren u tesnom prostoru, tek tada doživljava satisfakciju. Zatvaram ga u ormar. U vreću za spavanje. Nedavno smo pričali o džaku, da bi voleo da bude zavezan u džak i tako pronosan kroz grad. Možda može tako nešto da se naruči po meri. Samo, kako ja njega u tom džaku da izvedem na ulicu a da ne napravim skandal?