Nadiru na njih u talasima, u tami. Krici su ispunili hodnik. Spoticali su se jedni o druge i napravili gomilu tela. Romi pogleda decu i pokušava da deluje smireno. Drži baklju visoko podignutu, u drugoj ruci mu je pištolj, napunjen. Kad bi se samo završila ova jurnjava! Ne uspeva da vidi ništa osim lica izobličenih od straha, koja u trku promiču kraj njih.

— Ne mrdajte odavde! — vikne deci i tad ugleda i psa kraj devojčicinih nogu.

Od napred neprestano pristižu preplašena lica, gura ih da ga ne obore, teško se probija, kao kroz kamenje koje se obrušava; oseća svaki udarac u ramena i grudi, zaudara na kiseli znoj.

Po zemlji leže izgaženi ljudi, neke vuče za ruke da ih podigne. Drugi su izgubili svest.

Ugleda ga. Muškarac, izdužena senka, s pištoljem podignutim iznad glave. Sve mu je bliži. Ne nosi uniformu, već pleteni prsluk preko košulje. Iznad upalih, potamnelih obraza svetlucaju mu užarene oči. Pridržavajući se za njega, stoji žena glave pokrivene maramom.

— Zašto pucaš, Rumunu?

Romi ga pogleda pravo u oči, glava mu ključa od besa, ne primećuje ni niti koje se osipaju sa svoda, ni belu platnenu torbu kraj njegovih nogu.

— Zato što me ne slušaju!

Prilazi mu s bakljom ispruženom ispred sebe. Pištolj drži priljubljen uz butinu. Tu, između njih, uz zid, stoje merdevine. Verovatno su sišli i naleteli na talas ljudi kroz koji više nisu mogli da prođu.

— Zašto ne ideš kao sav normalan svet, bez pravljenja nevolje? kaže Romi, pokušavajući da ostane smiren.

— Pokušavao sam da im kažem da je tunel zatvoren. Došli smo do kraja i naišli na slepu ulicu… Ne može se proći! Požurili smo da se vratimo, žena samo što se ne porodi, progovori drugi tiho i spusti oružje. Čuo sam da ima neki čobanin, Baču ga zovu, i ako stignemo do crkve u tunelu, tamo narod čeka, da ih prebace preko planina pa ćemo i mi tamo. Al’ ovde smo naleteli na gužvu… Molio sam ih da nas puste da prođemo, gurao sam se, jer su nas pritiskali, al’ niko… Ima bolove! Ne može da se porodi u tunelu!

Sprema se da mu kaže da izađu u šumu, ali čovekova žena počinje jače da zapomaže i skliznu mu pred noge. Muškarac spušta baklju pored bele torbe. Pokušava da prihvati ženu, da je položi na zemlju.

Romi ugleda kako se iznad njih zemlja lagano osipa, kao kroz sito, i shvata da je pucanj probio svod. Pogleda ka ženinim nogama: torba se zapalila. Kroz otvor torbe ugleda crni metak i vikne, jedva stižući da se okrene leđima.

Prasak ga zagluši i utihne u snažnom pištanju. Eksplozija mu još odzvanja u mislima, a u mraku vidi zaslepljujuće krhotine. Hodnik izbacuje iverje i grumenje, tutnji iz svih spojeva, koji se međusobno raspadaju. Nešto ga pogodi u teme i kao kroz vatu čuje kako neko vrišti, pa se odmah guši i koprca tik uz njega, ali nema snage da učini bilo šta. Drugi glasovi se dižu, mešaju, pa utihnu. Svet na površini je veoma dalek, nestvaran. Izlaz, kaže sebi, izlaz je tamo.

A zatim više ništa ne zna, mišići mu klize iznureni ka središtu zemlje, kao da o svakom visi po džak mokrog peska. Sanja kako se pod njim granaju hodnici mreže, paralelni, kao mravinjaci što se spuštaju i penju, ukrštaju međusobno, ali nijedan ne vodi ka šumi, naprotiv, svi idu sve dublje, obmanjujući ljude… A on traži decu i doziva ih, a svi oko njega ga grde što viče i budi mrtve, umesto da gleda svoja posla. Ali to su moja deca, govori im, i bez njih ne mogu do Domnike! Izgrdiće me što sam ih izgubio u dubinama, ostavio da umru. Okreće se na petama, vraća putem kojim je došao i opet luta kroz lavirint obasjan narandžastim bakljama, po kome gmižu debeli crvi, i gadi mu se kad mu prelaze preko pesnice i između prstiju, ali ne sme da pomeri baklju, da se ne ugasi.

Ukus blata ispunio mu je usta, guši se i očajnički kašlje. Okreće glavu prema vazduhu, tanka nit kiseonika i grčevito je hvata u istom onom mraku kojeg mu je već preko glave.

— Joana, izgovara tiho i uspeva da podigne glavu.

Ne može da pomeri noge, i one su priklještene. Ramena ga bole od tereta koji nose. Napreže se, drži glavu što više, ali potiljak mu gori. Uspeva da se pridigne. Skliznu na kolena, ali se zainati da još jednom pokuša. Tišina. Jesu li svi pobegli? Odakle je dolazio? Seća se da se okrenuo leđima onom ludaku, pre nego što ih je hodnik zatrpao. Pipa oko sebe, puzi u stranu/postrance, traži zid, pljuje blato i diše samo na usta. Podigne desno koleno, bol ga prikova u mestu. Možda ga je uganuo pri padu. S njegove desne strane je gomila zemlje, vuče je rukama, ima osećaj da ga ponovo zatrpava. Ne prestaje da pomera ruke u pravcu za koji veruje da je zid, samo da ne pogreši, jer ga snaga izdaje. Pada, gomila se obrušava i povlači ga sa sobom. Priklješten na leđima, uspeva da održi glavu iznad i osloni se na laktove. Stopala mu udaraju o nešto tvrdo — jedan od zidova. Ispruži dlanove, oslobađa noge, teško je povratiti ravnotežu u tami. Ima sreće: napipa komad drveta, hvata se za njega, traži dalje, pronalazi još jedan stepenik. Skuplja snagu, ide na kolenima po humci koja je zatrpala tunel. Priljubljuje se uz merdevine/stepenice i počinje da se penje.

Drveni poklopac se lako pomera u stranu. Da li je svitanje ili suton? Crvenkasta svetlost ga zaslepljuje, vazduh koji miriše na borovinu žari mu usta. Glava i leđa između lopatica bole ga tamo gde je udaren. Okreće pogled, izlaz je među žbunjem, ali šuma se ne vidi, samo brda obavijena maglom i plave planine iza njih. Napolju je tiho. Ostavlja otvor napola razgrnut i spušta se u tunel. Tako uspeva da vidi da je sve zatrpano pod merdevinama, kopa dlanovima da vidi ima li šanse da prokrči prolaz ispod urušenog svoda. 

Ruka mu još podrhtava kad napipa nogu. Cipela ima kaišić oko članka. Noga je iščupana iz kuka. Užasnuto je odbaci. Malo dalje leži ostatak tela. Iz butine curi lepljiva tečnost. Pokušava brzo da je oslobodi, ali glava joj je zatrpana. Vuče je za ramena, uspeva da otkrije usta i prelazi prstima preko ukočenog lica. Ne diše. Dlan mu dodiruje zaobljen stomak — nešto unutra trzajem traži put napolje. Srce mu podivlja i on počinje da viče, vuče ženinu odeću, ali ona mu se kida pod prstima. Hvata je za ruku i vuče k sebi, a ona nemoćno visi od lakta nadole.

— Ženo! viče i razgrće ostatke koji joj prekrivaju lice.

Hladna je kao zemlja, samo joj je stomak topao. Gleda je prestravljeno i opet dodiruje. Tu, pod njegovim dlanom, noga ili ruka udara, traži spas. Ali to je užas kojem on nije dorastao!

— Ne ostavljaj me, Bože! viče Romi, bez snage da skloni dlan sa toplog stomaka.

Stoјi nepomično i osluškuje, život mu traži pomoć. Jeza mu prođe niz leđa, a dlan mu oteža kao kamen. Kad bi mu majka bila tu! Ona je porađala sve žene u selu, ona bi znala šta treba učiniti.

Učini mu se da ga neko doziva po imenu.

Sa telom zatrpanim do pojasa, teško se probija da pronađe čoveka koji je pucao. Dlanovi kopaju, prebiraju da zgrabe bilo šta, možda ga još nađe živog, ali njega nema nigde. Hladno mu je i shvata da više nema svrhe. Još uvek je vidi, kako ju je izvukao gore, leži na boku, raširenih nogu, krv joj se sliva niz humku zemlje pod njom. Ima lanenu haljinu i prsluk otvoren preko šiljatog stomaka. Lice joj je pocrnelo, samo joj se bele oči cakle — taj prizor neće moći da izbriše iz pamćenja. Jedna ruka joj je odbačena dalje, otkinuta eksplozijom.

Pogleda gore, ka polumesecu na nebu nad otvorom. Knedla iz grla spušta mu se u grudi i oduzima snagu. Da se samo brže podigao… Leđa mu se zatresu i jecaj mu izleti pre nego što uspe da ga zaustavi. Seti se žene naslonjene na svog čoveka, torba je bila tu gde su spustili baklju. Jesu li nosili eksploziv? Ali sad nema vremena da sudi šta je bilo. Mora dalje, ne sme dugo da ostavi otvor otkriven. Duboko udahne i okrene se. Samo da su deca živa!

Kreće putem kojim ih je ostavio. Puzi preko humki, vuče kolena i pokušava da u tami ispred sebe razazna bilo kakav znak života. Ovaj deo puta ne može biti dug i, ako ne stigne brže do Joane i Petruca, tunel bi mogao još više da se obruši i ostaće zarobljeni. Kad se osvrne, vidi bledi zrak kako ukoso pada u hodnik. Dođe mu da vikne, ali buka može još više da razori tunel. Kakvu je sreću imao s merdevinama, da i one nisu bile zatrpane… Sada ide preko sve nižih humki, više ne može dlanovima da dotakne svod i neko vreme čak može i da potrči, ruku ispruženih napred, jer ništa ne vidi. Čuje lavež i ubrzava.

— Joana!

Sapliće se, o nečije noge, glavu, još jedno telo, udara u zid. Tu ih je ostavio, priljubljene uz zid. Opet čuje lavež, bliži je.

— Patru, Joana!

Čuje ih kako jecaju. Mirno su čekali, mališani.

— Romi? čuje devojčicu. Romi, gde si?

— Ovde sam pravi male korake ka uplakanom glasu, ovde sam, deco!

Tanki, hladni prsti hvataju ga za košulju, mala ruke obavijaju mu struk. Oko nogu oseća rep psa kako radosno maše.

— Znao sam da ćeš doći! kaže Petruc. Bilo me je mnogo strah!

— Tu sam ljubi ih u teme, kosa im je puna zemlje, miluje ih i kaže: Hajdemo kući!

Podiže ih jednog po jednog preko sve viših humki, govori im da pokušaju da se otkotrljaju ka izlazu, a oni to shvataju kao igru i smeju se.

— Ne vičite šapuće i pokazuje ka plafonu.

Ostao je kao bezub, crn otvor, ali neće još dugo pre nego što se sasvim uruši. Kakav glup čovek, da spusti baklju pored eksploziva. I vidi sad!

Pomaže im da se popnu uz merdevine, izbegava da gledaju leš, ali vidi Joanu kako hoće da vrisne i okreće joj glavu.

Seda na travu, skrivaju se među gustim žbunjem. U blizini se čuje voda, mora da teče između brda. Deca žmirkaju, smeta im svetlost.

— Šta se desilo pošto sam otišao? pita Romi i hoće da im obriše lica, ali su mu i dlanovi isti takvi, crni.

Otresa obuću i pljuje mutnu pljuvačku.

— Došao je pop kaže Joana, a Romi joj daje znak da govori tiše. Izgrdio ih je što su se sudarali i razdvajao ljude da razbije onu gomilu, pošto su se saplitali.

— Nisu vas tukli?

— Nisu, stajali smo uz zid, gde si rekao.

— Gladan sam, kaže Petruc. Hoću mleko.

Romi gleda oko sebe, sa stisnutom pesnicom na grudima. Tu raste žarenje koje mu ne da da diše. Sunce je podiglo maglu, dolina je crna, spaljena vatrom. Breze su ogoljene, grane im se lagano njišu, beživotne.

— Šta je ovde bilo? — kaže Romi i prelazi dlanom preko obraza. Ko je ovo zapalio?

— Kakva vatra? pita Joana i mršteći se zagleda u daljinu.

— Gde je trava? Gde je lišće? Sve je pepeo!

Gleda ga začuđeno, ustaje i seda pred njega. Haljinica joj je čađava i izgužvana. Iznad nje nebo je tamnosivo. Romi ispruža dlan da uhvati krupne pahulje gareži.

— Je l’ ti loše? — pita devojčica i stavlja malu ruku na njegovo čelo.

— Nije — ustaje, ali mu se odjednom zavrti.

Samo trenutak ranije vazduh je mirisao na ugalj i spaljeno meso

Polako se spušta na bok, zatvara oči i uvlači vazduh. Ne čuje više reku, već beskrajno zujanje. Tuđa zemlja, promrmlja i očajnički se osvrnu oko sebe. Ničega više nema u boji.

— Gladan sam!

Kad bi samo znao kuda vodi Podzemlje… Mora da pronađe drugi ulaz i veruje da je u šumarku na kraju doline. Ako gledam samo u daljinu, neće mi se vrteti, kaže sebi i pušta pogled da se odmori na polju kukuruza u daljini. Pred njim, crvena mrlja maka, talasa se na toplom vetru. Vide se i plave planine, nad kojima lebdi tanak oblak.

— Hajde napred, nije još daleko podiže se i kreće gledajući u noge.

Nema ni drveća ni žbunja iza kojeg bi se sakrili. Stalno se osvrće. Petruc ponovo plače i odmah ga uzima u naručje, iako mu kolena klecaju. Tako će brže ići. Joana izdržava bolje od njega i ne žali se, ali vidi se da je i nju izmorio glad i umor. Romijevo telo je napeto, vuče napred kao strela, opirući se svakom zastoju u dolini pepeljaste boje.

Po zemlji vidi šišarke pretvorene u pepeo i izgorelo kamenje. Ispred njih sunce, blede beline, ravnodušno ih prati i kotrlja se iznad crnih grebena brda.

Ima slobodnu samo jednu ruku, proverava debla debljih stabala, znakove na kori, nogama razgrće granje i pokušava da stopalima oseti gde je zemlja manje ugažena.

Najzad pronalazi mesto, jer je ogoljeno. Ljudi su zaboravili da sakriju tragove. Kaže deci da siđu. Uvlači se i on i povlači drveni poklopac.

U tunelu je mrak, čuje glasove i vraća mu se nada. U mislima prati pravac i govori sebi da su površinom lakše stigli dovde, iako — da se nije desilo ono urušavanje… Osećaj mu je još živ u dlanu, život koji gura da izađe, priklješten pod rebrima. Odjednom mu pozli, zidovi tunela pocrvene, zujanje se vrati u desno uvo i ostavlja ga bez daha. Skreće u stranu i povraća, zgrčen, oslonjen jednom rukom o zid hodnika.

— Romi!

Daje im znak da je dobro, ali opet povraća i pada na kolena. Na čelu oseća hladan zid, ali ne podnosi zadah sopstvene utrobe i ustaje. Trudi se da misli samo na put.

Drže se iza ljudi. Miriše na gas. Neko je previše natopio kudelju na baklji koju vide ispred sebe. Tunel je širi, postepeno se otvara, a put pred njima je neravan i spušta se nizbrdo. Gomile glava liče na cvetove koji se njišu i traže sunce. Glasovi se živahno mešaju, dečji smeh ispunjava hodnik. Svetlucanje baklji i kandila pravi pojas žutih titraja koji se slivaju niz vlažan, snižen zid. Vazduh je kiseo i težak, spušta se na grudi kao grumen zemlje.