Sreća je kad ima prostor samo za sebe. Kad su joj telo i um zajedno, na istom mestu, čvrsto priljubljeni, bez pukotina.

Sreća je kad sama šeta ulicom.

Kad može do mile volje da posmatra kuće, zgrade, ulice, fasade, prolaze s prljavim zidovima, ali pre svega lica ljudi koji i ne slute da ih neko posmatra: besnu ženu koja gleda negde u prazno dok briše nos uplakanoj devojčici kraj sebe. Devojku i mladića koji se ljube u hodu, dok njihovi psi, sleva i zdesna, ponosno koračaju.

Sve može da postane fotografija, govorio je njen otac. Stajali bi na velikom gradskom trgu, čekajući da se nešto dogodi, ćutali bi i posmatrali komešanje oko sebe. On bi pušio cigaretu i pripremao aparat da uhvati najlepšu pahulju. Ona bi zamišljala razna putovanja na koja bi pošla samo s njim ili čak sama. Bilo je to neko gnezdo tišine, nemoguće kod kuće, moguće tek ovde, među desetinama stranaca. Nekad bi išli i na polje, i tada bi s čuđenjem otkrivala da prostor tako velik, monoton i prekriven belinom može biti savršen okvir za strmoglavi let gavranova, za razigrane skokove pasa ili za plastične lutke koje su se tu pojavile niotkuda.

Stvarnost je niz slika koje možeš da poređaš kako želiš, govorio joj je. Stvarnost je onakva kakva ja želim da bude, shvatila je.

Sreća je u crvenom Fiat Pandi, dok Tudor vozi brzo i priča o sutrašnjoj ruti, o onoj za nedelju, o onoj za ponedeljak. Najavljuju obilne snežne padavine i ona lako zamišlja bele, hladne planine i njihova topla tela kako se provlače među stenama.

Sreća je što će imati tri dana samo za sebe. Sreća je otići i vratiti se kad želiš, s kim želiš; i misli joj prekida iznenadan muškarčev dodir: javi se, vibrira ti telefon — i ona se teško trgnu. Joana, dvanaest propuštenih poziva, jasno piše. Kad li je zvala i zašto, brine se dok čeka da čuje ćerkin glas. Istog trenutka, s druge strane, glas brblja: mama dođi kući, Nana je završila u bolnici!

Šta ćemo?, promrmlja Tudor, to čak i ne zvuči kao pitanje koje zahteva odgovor, jer već zna šta treba uraditi, a zna i ona. Tiho opsuje, dešava se i to ponekad, dan koji je delovao da će završiti mirno odjednom postaje tesan tunel bez vazduha, u kojem je svaki pokret gotovo onemogućen. Šta joj je kog đavola trebalo da zove Hitnu? Zar joj nije hiljadu puta ponovila da je bolnica sigurna smrt, bolje je kod kuće, nema toliko bakterija, odeš zbog jednog, a vratiš se s ko zna kakvom infekcijom. Smiri se, ne umirem ja tako lako, videćeš — smejala se ona, a sad šta mi da radimo?, prepire se u sebi sa staricom, nemaš nimalo pameti, majko, rekla bi joj, a umesto toga pogleda Tudora i uzdahne: ostavi me kod Kliničkog centra, molim te, dobro je da još nismo izašli iz grada.

Mogla bi da sastavi ceo spisak rečenica i slika koje su joj uništile dane, mesece pa čak i godine, nikada se nije navikla, svaki put je podjednako zatečena koliko brzo se stvari menjaju i koliko nema nikakvu kontrolu.

Trudna si, hoćeš li ga zadržati?, i tanke, ciklama usne doktorke.

Izađi odavde, štetiš mu, i pogled majke kad ju je videla kako plače pored bebe zajapurene od silnog vrištanja.

Hajde da odemo zajedno, nas troje, da odemo, i opuštenost u Adijevom glasu dok govori o stvarima koje su za nju bile nemoguće.

Sada, Tudorova leđa polako se udaljavaju.

Pusti stvari da idu svojim tokom, Leja, pusti da dođu, Leja, nisi ti Bog, govorio joj je otac, ali ona to nije ni želela, ne želim ni sada, razljuti se i šapatom pročita: Zabranjen ulaz pratiocima pacijenata.

Gde si, majko? Gde si u ovoj ružnoj zgradi koja me drži na odstojanju, napolju, dok neke proždire unutra?

Vidi bela vrata iza kojih naslućuje komešanje i miris hlora, čuje sirene i njihov zvuk više ne donosi nadu, kao što je lagala sebe kad je bila mala. To je zvuk straha, to je dokazana činjenica. Ako ostane tamo, jedino mrtva može izaći, prolazi joj kroz glavu — ali kako da je izvedem kad nemam pravo ni da uđem?

Šta ćeš sada, princezo Leja?, pitao bi je otac da je živ — tako ju je zvao, princeza Leja, i volela je to, kao što je volela pletenice uvijene kao puževe oko ušiju, letnje haljinice, njegove ruke koje joj pletu kosu. Šta ćeš? 

Moram da uđem, reče portiru i zakorači unutra, htela bih da saznam informacije o jednoj pacijentkinji, danas je primljena, to je moja majka. Čudno zvuči ta blaga reč, majka, postavljena preko ostarelog i ukočenog lica žene koju tako zove. Zaista čudno, MAJ-KA, srećom, prazan pogled prekida joj svaku misao: ime, prezime, godine, da, neko će vas potražiti kad budemo znali više. Molim vas.

Čekam, kaže Joani, pokušavajući da se navikne na zvuke, na smeh sestara koje marširaju hodnicima u uskim, providnim mantilima, toliko belih zidova, a ipak je mrak.

Čekam, kaže Joani, a ona je prekoreva, bolje traži broj telefona i dođi kući, zovi kasnije, i učinila bi to, ali nema s kim da razgovara.

Crveni alarm, pa žuti, pa opet crveni, svi trče amo-tamo, kroz vrata koja se stalno otvaraju i zatvaraju nazire tek ponešto, tek posle nekog vremena odluči da izađe u dvorište, neko će je naći ako bude trebalo.

URGENTNI PRIJEM piše svetlećim slovima i ona ih u mislima sriče nekoliko puta, kao bajalicu, ali ništa ne uspeva da odagna strah koji joj se uvlači u telo: trnu joj prsti, grebe je u grlu, stomak joj se grči.

Reci mi još jednom šta se desilo, zašto je otišla u bolnicu i zašto si je pustila?, moli Joanu. Glas joj je slab i ne razume najbolje, samo nešto o otečenoj nozi. Ali to traje već mesec dana, bili smo kod lekara, upala je, povući će se — tako je rekao. Rekao je, ali ona se danas uspaničila i pozvala Hitnu, šta sam mogla?, zvala sam te hiljadu puta, nisi se javljala, otišla je i gotovo. Na kraju, ispada da je ona kriva. Niko to ne kaže, prestani, ćerka se naljuti pre nego što prekine vezu, dođi kući, ionako te tamo niko ne zarezuje!

Nije prvi put da oseća da je ne primećuju, da isparava u očima drugih, rasipa se, kao da se njeno telo boji da zauzme jasno mesto. Ni Joana je ponekad ne vidi i sudara se s njom po kući, ni ljudi u knjižari, zato se trgnu kad im se obrati ljubazno: mogu li vam pomoći? Možda kad bi vikala, kad bi mahala rukama i nogama kao brodolomnik, možda kad bi vrištala — možda.

I ovo će proći, kaže sebi iznenada, polumrak je u velikom dvorištu punom ambulantnih kola, glasovi i alarmi mešaju joj se u glavi, prozori sa plavim neonskim svetlom je plaše, iza njih su čekanje i smrt, ali ona će stražariti odavde.

Šta to ne možeš da oprostiš svojoj majci?, upitao ju je jednom Adi, nakon što je već bio otišao iz zemlje i pamtila ga je samo po nekoj blagosti, bez povezivanja sa konkretnim osobinama. Kao da taj čovek nije bio centar njenog sveta, otac njenog deteta, njen muž nekada, davno. Zastala je, aaa, ne znam, ne mislim da… Iako bi sada mogla da napravi spisak zamerki, možda oproštaja, po azbučnom redu:

Autoritet,

Arogancija,

Sumnjičavost,

Kritike,

Prezir,

Egoizam.

Ali nije trenutak, kaže sebi i traži pogledom nešto za šta bi se uhvatila; vidi samo zgradu kao drobilicu, majka je tamo, a ja moram da brinem o njoj.

„…svuda unaokolo prilično široka tišina diše sopstvenim ustima“ — stoji napisano na jednom zidu u dvorištu, pročita i obraduje se. Neko je čekao, kao i ona, pa je zapisao taj stih, ili šta je već.

Svako se snalazi kako ume. I ona sanja otvorenih očiju. Dugo nakon očeve smrti zamišljala ga je kraj sebe, kako razgovaraju, to je odbrambeni mehanizam, objasnila je jedna doktorka njenoj majci.

Maštala je tako odmalena. Sedela bi u sobi i zamišljala razne stvari. Najčešće devojčicu s dve pletenice, s belim, čistim zubima, najbolju u crtanju, najbolju u matematici, najbolju u svemu. Profesori je hvale pred razredom, a majka je grli i kaže: da, to je moja ćerka, Elena.

Ili su kod kuće, majka joj čita priču, miluje je, igra se njenom kosom, pokriva joj noge i struk. Ili idu u park i ljulja je na ljuljašci. Ili se zajedno igraju lutkarskog pozorišta.

Ni reč da ne kažeš, oni ne smeju da znaju, govorila joj je odlučno svakog jutra pre vrtića, a ona je plakala još jače. Elena, deca bi mislila da te favorizujem kad bi znala da si mi ćerka. Nije ni razumela šta znači „favorizujem“, ali su na kraju izlazile iz kuće, nervozne i tužne. 

I kad bi plakala, druga vaspitačica bi dolazila, i kad nije mogla da zaspi popodne, druga bi sedela kraj njenog kreveta, i kad bi prva završila zadatke, neko drugi bi je pohvalio. Njena majka je uvek bila zauzeta drugom decom. Njena majka, na čijem je stomaku spavala svake noći, velikom i mekom kao pliš, tamo nije bila majka. A onda je jednog dana neki dečak počeo da se smeje: kako je debela naša vaspitačica, debela, debela, govorio je, i svi su se kikotali, dok mu nije prišla i udarila ga pravo u usta velikim komadom lego-kocke.

Sram te bilo, Elena, u ćošku ćeš stajati ceo dan! Gospođa mama-vaspitačica nije je ni pogledala uveče, kad su došle kući i više nije trebalo da se pretvaraju. Zašto si tako zla?, htela je da pita, ali je ćutala, jer majka nije imala vremena za odgovore. Tako je počela da izmišlja dobre slike i gradi priče.

Isto je činila kad se zaljubila u školskog druga. U zamišljenom životu bilo je lakše nego u stvarnom. Bio je dovoljan jedan gest da pokrene čitav film. Vrtela ga je u glavi i to ju je činilo srećnom.

Raspadam se, rekla je majci jednom. Bila je već u srednjoj školi kad je shvatila da ne može da izađe iz svoje tajne stvarnosti. Sviđao joj se jedan dečak i ukočila bi se, mucala, crvenela, svaki pokret i svaka reč pretvarali bi se u haos kad bi se našla pored njega. Raspadam se, ponovila je, plačući. Sedele su za stolom i majka je isto počela da plače. Tada ju je prvi put zamrzela. Tek sada razume te suze, tu nemoć, dok gleda Joanu. Joanu i njeno ćutanje, ponekad prezir. Gde se sakrila ona devojčica od ranije?

Biće dobro, mora biti dobro, kaže sebi, jesi li dobro? i ruka joj se spušta na rame, kao milovanje. Možda joj je upravo to potrebno, dodir drage osobe. Ali Tudor nije tu, Joana nije tu, tu je samo mladić sa devetog sprata, koji se prošle godine doselio u njihov ulaz i pristojno se javlja, kao da je poznaje i mogao bi joj biti prijatelj.

Mi smo komšije, doda on, a ona klimnu glavom. Razvan, kaže i pruži ruku čvrsto. Elena, odgovara ona mekše, ne sviđa joj se kako joj zvuči ime, samo je majka tako zove. Inače — Leja, Leja — i uhvati sebe kako mu objašnjava, iako to nije nameravala, ali reči se same nižu. Svako priča o svom bolesniku, bez pritiska i straha, sa strancima joj je lakše.

Ipak, kako može biti dobro kad je majčin život postao njen život, kad je njen život domaćin majčinom?, pita se dok razgovaraju o Alchajmeru i raku.

Najpre oseti tihu, podmuklu ljutnju, koju brzo uguši. Ne dopušta sebi tako da misli, ne priliči, „poštuj oca svojega i mater svoju da ti se produže dani tvoji“, slušala je stalno od majke, kao da se plašila da ona to neće učiniti, kao da nije videla da je nije napustila, da je tu, da radi šta treba.

I ja sam brinula o tebi kad si bila mala, umela je još da joj kaže, a bes, i krivica, i strah, sve smotano u jedno klupko, hteli bi da izađu, ali za sada nagrizaju iznutra, stomak, srce, nagrizaju. Spolja se ništa ne vidi, spolja je skoro sve normalno.