Slučaj BB 

Kao i obično, osumnjičeni broj jedan je suprug. Njega će prvog posetiti.

Odluka nimalo ne iznenađuje: na svetskom nivou između 40 i 70 odsto ubijenih žena žrtve su porodičnog nasilja. U zemlji situacija je bila loša, samo niko nije znao koliko loša, jer žene o tome uglavnom nisu govorile.

Nažalost, do tih podataka dolazilo se drakonskim putem. Broj ubistava rastao je iz godine u godinu. Prošle godine bilo je 244 slučaja, ove godine 251 – naravno, od onih razrešenih. I mada su pokušaji ubistva, bar na papiru, opali sa 361 na 335, počele su da uzimaju maha teške telesne povrede sa smrtnim ishodom, sa 44 na 53. Barem su slučajevi silovanja delovali kao da su u opadanju, sa 918 na 883 – naravno, iluzija.

Istina je da žene ćute. Ćute čak i kad ih pitaš bezazleno, tek toliko da se skrpi neka statistika. Sramota ih je. Plaše se. Pravda je doslovno slepa. Mnogo toga se reši jednim potezom olovke, jer, zaboga, lako je potpisati zabranu prilaska.

Jedno je sigurno: kad ne ćute, žene se ućutkuju. Sve deluje u redu, i u životu i na filmu. Svako gleda svoja posla dok ne zamiriše na medijski skandal. Žene padaju kao pokošene, sa ili bez papira stisnutog u šaci.

Onda se pojavljuje ona, Greta, po logici da je žena i da bi valjda bolje razumela kako žene razmišljaju. Niko ne uzima to odeljenje za ozbiljno. Među svojima nije ničija miljenica. Ubistvo je prljav posao. Mesto gde zaudara na slabost i smrt. Kome bi to uopšte moglo da prija? Njena specijalnost je krađa, što je jasno čim baciš pogled na „Statistiku glavnih aktivnosti Policije Rumunije.”

Greta se u životu svega nagledala. Al’ za petnaest godina rada u policiji nije prisustvovala ovakvom prizoru. Cela soba zaudara na aceton i kokosovo ulje – mešavinu od koje joj se prevrće želudac. Pramenovi kose vise sa lustera. Savršeno su ispleteni, što znači da onaj ko ih je napravio ima potrebnu spretnost. Stilista? Greta beleži svaki detalj, iako joj je muka pri pomisli da će kasnije preslušavati sopstveni glas na snimku. Deluje kao neka poruka. Kao da ih je neko namerno ostavio tamo – ali za koga? Ko treba da ih vidi? Kakvu poruku šalju? Jesu li ti ukrasi namenjeni očima žrtve ili istražitelja?

Nakon klika, traka se ponovo pokreće. Greta se jedva suzdržava.

— Sranje od opreme.

Jedino Karli se usuđuje da kaže šta joj prolazi kroz glavu. Na primer, kako su ovi opet pola para od investicije strpali sebi u džep.

— Mož’ da piše u inventaru tri komada. A još i to da moraš da ih čuvaš kao oči u glavi, da se ne pokvare, da ne nestanu i tako dalje. Sramota živa, kunem se. S ovakvom krš opremom od tri pare mi treba da radimo i dajemo rezultate, da ne ispadne da smo plaćeni da se zajebavamo.

Da, s tim ona treba da radi, da izvuče maksimum. Još jednom protrese diktafon. Udahne duboko, zatvori oči, vizualizuje i nastavlja: žena izgleda kao da ima oko četrdeset godina. Nosi kratke zlatne minđuše, cipele sa tankom štiklom i zelenim kaišićima, kratku ružičastu haljinu, jednodelnu, pripijenu uz telo, sa tričetvrt rukavima. Ubistvo? Ako jeste, nema tragova borbe, što znači da je žrtva poznavala napadača. Ne isključujemo ni samoubistvo.

— Zanimljiv izbor garderobe, šta kažeš?

— Možda je prostitutka.

I Mark je dugo u poslu, tek prebačen kod njih, u odeljenje za ubistva. Verovatno politička odluka. Greta to zna, namirisala ga je čim je ušao u kancelariju. Na svake četiri godine mogao je da ih zadesi drugi šef. Radila je ono što treba. Pravila se glupa, da je ne uzmu na zub. Pitala ga je za mišljenje, glumila da uvažava njegove stavove. Bolelo ju je uvo za njegovu stručnost još otkad ga je zamolila da joj doda lampu, a on joj je ispružio sprej, kako li je to pobrkao, ni dan-danas joj nije jasno. Delovao je kao neko ko ume da se snađe, pa mu je ponekad tražila da pogađa zanimanje žrtava. Neka vrsta lutrije. Al’ ni tu Mark nije briljirao. Nije delovao naročito nadaren; bio je tu zahvaljujući velikodušnosti ujaka zaposlenog u policiji, u inspektoratu, koji je opet imao nekog brata od strica po ministarstvima – otprilike toliko.

Ne zanima je porodično stablo porodice Lupesku. Tako je svuda: naučiš da živiš s tim i posle nekog vremena više i ne primećuješ. Dokle god joj dopuštaju da radi svoj posao, nije je briga ko je, čiji je i šta hoće – a ovaj je makar gledao svoja posla. Sada je zanima samo jedno: ko je žrtva. Koja je njena priča?

— Zvučaće ti čudno, al’ mislim da je ovako bila obučena namerno. Pogledaj kako joj sve savršeno stoji, kao s naslovne strane, kao da je izvučena iz ormana.

Sveže ošišana do glave, žena ima nacrtan osmeh na licu, kapke u neutralnim tonovima, minđuše savršeno poravnate na resicama, jedna noga prava, druga savijena u kolenu; na fotografiji, među prstima čvrsto drži tašnu. Nokti, tek nalakirani koralnom bojom, svetlucaju poput kamenčića na dnu vode.

Greta zapisa poslednju belešku i užurbano izađe iz hotela. Jedva je čekala da udahne vazduh. Tog dana put do kuće učinio joj se dužim nego inače. A imala je još jednu obavezu. Danas im je godišnjica, prva godina provedena zajedno i proslaviće, bez obzira na to koliko joj je dan bio užasan.

Prijala bi joj dobra kupka. Penušava kupka, da to je savršen izgovor. Nakon što je sipala čašu vina sebi i svojoj partnerki, Greta je razvezala jezik.

Više nije mogla da drži to u sebi. Bilo je previše apsurdno.

— Kažem mu da izgleda kao da je izvučena iz ormana i znaš šta mi kaže? „Moja ćerka ima takvu lutku” – i smeje se, kreten. 

Greta pravi penu mašući rukama, gunđajući nad žuborom vode.

— Kapiraš li ti kakvi su to govnari? Posle svega, još je i mi ponižavamo. Čuj naziv predmeta: Barbi Belvedere. Kaže BB se lako pamti.

Karla ispljune gutljaj vina. Hvata je smeh. Ne može da se obuzda. Greta nastavlja da mlati rukama, gunđajući:

— Slušaj ovo, do daljnjeg, odnosno dok se ne identifikuje žrtva, zvaće je Barbi. Nemaju ni trunke pristojnosti. Barbi Belvedere! BB. Kakvi imbecili!

Život je njen

Mogla je da zalupi onim vratima, drugačije se ne bi ni zatvorila. Uzima džoger i riba, gura i vraća se. Navlači čarape da ne ostavi tragove i pritaji se na stolici. Vrata se širom otvaraju. Odustaje. Uzima poslednji gutljaj kafe, a fini, baršunasti talog ostaje joj kao tanak sloj na jeziku i grebe joj grlo. Žvaće. Mogla bi da ustane, voda je nadohvat ruke, jedan gutljaj i sve bi nestalo. Ne želi. Treba da zatvori laptop. I on je predaleko. Ne želi više da sluša o pravu žene da odlučuje o sopstvenom telu.

— Sve je tako redukcionistički. Telo, kao da smo mi samo telo.

Prevrće očima, ali ništa ne izgovara. Spušta ceger i iz njega ispadaju dve male, okrugle, prezrele pomorandže.

— Napravi mi sok.

Kakva je to glupost. Kad bi mogla, izašla bi na ulicu da urla kao Fira, „seoska ludača”, s čarapom koja joj klizi niz listove. Da urla pijana, sita poniženja, rada za džabe, za parče hleba i ustajalo pivo – kako posle toga ne otići do ćoška, do dućana, da popiješ jedno hladno, za ta dva dinara, da ga uzmeš i cugneš. 

— Ugodi sebi, devojko, ceni sebe devojčice, ne daj na sebe.

Jedini ljudi koje vredi slušati jesu oni koje više niko ne želi da sluša. Tako i ona sada zna neke stvari: potpuno uzalud. Više je niko živ ne vidi, kao da je u isposništvu, niko je više ne traži. Ne žele da vide koliko joj je loše ili ne žele da se prisećaju – više nije ni važno. Marčel više ne može da sedi i pije do jutra, ni Vlada više ne može bezbrižno da puši, Kornelija više nema drugaricu za koncerte i putovanja – poremetilo bi im feng šui. Sada je niko od njih više ne traži. Da li makar još pomisle na nju?

— Nije dostupna, tek što se porodila.

Kao da ih čuje.

Prekrivena je povraćkom, mleko joj curi iz grudi, krvari, peče je, boji se da zaspi i ne spava, više ne pije, ne puši, ne može da sedi, ne može da ode, više nema život – što bi svi rekli.

— Pa zašto onda ti imbecili govore o pravu žene da raspolaže sopstvenim telom? O kakvom pravu nad telom pričaju, kad svi znaju, ali ne priznaju, govnari, da se ne radi samo o telu, da je borba zapravo više s psihom? Da ti dete menja život, način postojanja, rutinu, navike, sve, a ne samo izgled!

— Ti i dalje pričaš o izgledu.

— Jer sam ispranog mozga. Umesto da mislim da više ne mogu da radim ništa, ama baš ništa od onoga što sam radila pre, ja gledam svoje butke u ogledalu i upoređujem se s ne znam kim.

Anđela čačka talog ispod nokta, prebacuje ga s prsta na prst, briše o odeću, nakašljava se. Ne može da izbaci iz glave te sterilne, besmislene rasprave, tu uzaludnu borbu za telo. Mrzi što su svedene na to. Zna da, ako problem zasnivaš na takvim argumentima, ženska borba je unapred izgubljena, jer se svodi samo na deo, atribut, neku puku frazu.

— Sve žene bi trebalo da izađu na ulicu i viču: život je moj! Moj i samo moj!

Ne želi borbu za moje telo, ni za moj um, ne samo pravo na ruku ili nogu, ne – već na sve, na čitavo biće, na celokupno njeno postojanje. To je pravo koje bi vikala iz sveg glasa. Život je moj, vikala bi, ja odlučujem o sopstvenom životu.

— To je jedino pravo koje vredi, za koje se svaka žena bori. Ne za pantalone, tek da i ona nosi neku krpu, ne za crvene karmine i veštačke nokte, ne za gole ili pokrivene grudi – koga je još briga za to? Žene žele da odlučuju o svom bivstovanju, o tome ko su u svetu, kuda mogu da idu – jer kad dobiješ dete, ne ideš više kuda ti padne na pamet. Žele da kažu jedinu stvar koju imaju da kažu: ja odlučujem ko sam, kad hoću, kako hoću, koliko hoću, zašto – moja stvar. Ja odlučujem o svom životu. Oduzeti ženi pravo na abortus znači oduzeti joj pravo da odluči kako će joj život izgledati od tog trenutka nadalje. Ne telo – život! Život je njen!

— Moj, naš, svake od nas. I mi odlučujemo kako ćemo ga živeti. Niko nema pravo da nam govori kako. Živimo ga kako hoćemo: sa decom ili bez njih, sa muškarcima ili bez njih, sa bilo čim ili bez ičega. Nek se ostave, dođavola, tela – to je zamazivanje očiju!

Nervozno zgrabi čašu, otpije gutljaj soka i krene ka ostavi.

— Gde je onaj prokleti šrafciger? Ugasi te budalaštine, ne mogu više da ih slušam!

Počinje da popravlja po kući, da se smiri.

— Proklete starudije!

Njena mala stopala nabijaju pod.