Sa tim njihovim klubom [prim. književnom klubu „Veštačke vilice“] Vira Petrivna odlučuje da postupi onako kako je nekada činila u školi s decom. Ni ona, kao ni ovdašnji starci, nije baš imala naročitu želju za čitanjem. Treće godine svog rada u prosveti, mlada Vira Petrivna osnovala je u školi čitalački klub pod nazivom „Zanimljive stranice“ za učenike starijih razreda. Čak je i pripremila poster sa tim nazivom. Ali neko od učenika je neprimetno dopisao dva slova i „Zanimljive stranice“ su preko noći postale nezanimljive.

Tada je Vira Petrivna odlučila da bude lukavija. Nije ih terala da se pripremaju za čitalački klub kod kuće. Umesto toga, okupila bi ih u školskoj biblioteci i čitala naglas. Čitala bi im, kako joj se činilo, ono što bi skeptičnom tinejdžeru moglo biti najzanimljivije: „Tajanstveno ostrvo“ i „Ostrvo s blagom“, „Decu kapetana Granta“ i „Tomeka na stazama rata“, i, naravno, „Toreadore iz Vasjukivke“. I tako je počela da probija led. U početku su gunđali, ali su sedeli i slušali. Zatim su mrmljali sve tiše. A onda su na kraju polako i sami počeli da čitaju.

Ovaj efikasan metod, već isproban na učenicima, Vira Petrivna primenjuje i u „Veštačkim vilicama“. Za prvo zajedničko čitanje je izabrala prilično neočekivanu knjigu, „Harija Potera“. Priču o mladom čarobnjaku ona voli još od vremena kada ju je prvi put naglas čitala svojoj Polinici. Bilo je to pre četiri godine. Unuka nikako nije želela da čita. Onda ju je Tolja, znajući majčin talenat da decu zaljubi u knjige, doveo kod bake za raspust i doneo prve tri knjige „Harija Potera“, koje je unuka sama izabrala u knjižari.

Baka je svake večeri čitala Polinici. Devojčica je bila oduševljena. I Vira Petrivna isto. Dve čitateljke s razlikom od šezdeset godina. Cela ta priča o školi magije u sebi je imala toliko topline i dobrote da, posle pročitana tri dela, Tolji nije preostalo ništa drugo nego da mami i Polinici donese i ostale knjige. Zato je Vira Petrivna bila prilično sigurna da će se priča o Hariju Poteru dopasti i članovima njihovog kluba: stari ljudi su, uostalom, kao deca. Ali, izbor romana je ipak iznenadio starije ljude.

— Pih…, prva je reagovala Nina Mikolajivna. — Mislila sam da ćemo čitati nešto zanimljivo o ljubavi, a vi ste izabrali magiju.
 — Magija uopšte nije loša, — ubacuje se Žaoka. — Možda iz te knjige saznamo kako da zaledimo vaš jezik.
 — Ako vam nije zanimljivo, onda ćutite, — promrmlja Demidovič oboma, pre nego što je Nina Mikolajivna stigla da mu odbrusi. — Čitajte, Vira Petrivna, ne slušajte nikoga.

I Vira Petrivna počinje da čita. Ali čitanje stalno prekidaju upadice.Najčešće u reč upadaju njena cimerka i Iverak. I dok se San Sanič  uglavnom ograničava čestom, ali kratkom opaskom „koješta“, Nina Mikolajivna iskreno saoseća sa junacima. Uglavnom naglas.

— Čekaj, znači on je, ispada, siroče? Jaooo, Bože,  jadno dete!
 — Slušajte, jesi li njegovi roditelji tako poznati zato što su neki umetnici ili šta?
 — Gledaj kakva im je to imena dala! Petrivna, kako jezik niste polomili? Dok vi to sve izgovorite, sigurno nikad nećete dobiti demenciju.
— A zašto ga stalno maltretiraju? Zato što nosi naočare, ili šta?

Nina Mikolajivna komentariše sve što čuje: izgled likova, njihove odnose i imena, nazive kuća, ponašanje, pretpostavke o tome gde se krije pravo zlo. Vira Petrivna se samo osmehuje. Cimerka je svojim pitanjima i reakcijama neodoljivo podseća na Polinicu. Ali Žaoku komentari brbljive Nine Mikolajivne ne zabavljaju, već samo živciraju. Dok na kraju ne izgubi strpljenje. 

— U redu, toliko o čitanju za mene, — glasno kaže, dižući se na noge. — Za mene je današnji sastanak čitalačkog kluba završen. Na sledeći ću doći samo ako isključite ovaj gramofon. — I demonstrativno klimne glavom ka Nini Mikolajivnoj.
 — Pa šta sam ja to rekla? — buni se ova. — Uostalom, ovo je klub. Ili treba ovde da sedimo i ćutimo kao u grobu?
Ali Žaoka je više ne sluša; polako, ali bučno, upućuje se prema vratima. Da bi malo razbila napetu atmosferu, Vira Petrivna predlaže ćlanovima „Veštačkih vilica“ da postave pitanja ako ih imaju, kako bi zajedno prodiskutovali.
 — Imam ja, — javlja se Nina Mikolajivna.

Svi su sedeli u iščekivanju, kao da bi neko morao da kaže „nismo ni sumnjali“, ali u sali za sastanke je vladala tišina.

— Eto, kad biste imali takav čarobni štapić kao Harisov — Nina Mikolajivna uporno zove Harija Potera tako — recite mi jednu stvar koju biste želeli da ostvarite?
— Da se rat završi, naravno, — prva kaže Vira Petrivna.
 — I da više niko nikada ne pogine, — dodaje Demidovič.
 — Ja bih još zamolio da mi ruka ponovo crta, — izgovara Slikar.
 — A ja bih poželela da svima bar na deset minuta neko zapuši usta, — iznenada dobaci Žaoka s vrata.

Niko ništa više nije rekao. Samo je Iverak počeo glasno da se cereka. Njemu se te „Veštačke vilice“ ionako nisu preterano sviđale, a ovako ih je napokon neko priveo kraju. I to na jako smešan način. Ali Viri Petrivnoj uopšte nije do smeha. Jedva se suzdržavala da mu nešto ne odbrusi. Za razliku od nje, Iverak se uopšte nije suzdržavao. Predveče, dok je Vira zalivala lepe kate u bašti (iz nekog razloga je strašno poželela da radi nešto rukama, pa joj je Stepanivna svečano uručila crevo), on joj je, dok je prolazio pored nje u svojim kolicima, podrugljivo dobacio:

— A gde vam je čarobni štapić? Što njime ne zalijete.
 — Uopšte nije smešno, — uzdržano odgovara Vira Petrivna.
 — Kako nije smešno kad jeste, — kikoće se Iverak.

Vira Petrivna polako spušta crevo na zemlju, okreće se ka starom Kambali i gleda ga pravo u oči — da budemo precizni, u jedno oko.

— San Saniču, recite mi, zašto se vi stalno kačite sa mnom? — kaže ona i onda mu, iznenada, oponašajući intonaciju Nine Mikolajivne, zadaje nokaut: — Ili ste se, možda, zaljubili u mene, a?
— Ja?! —  Iverak vrisnu od iznenađenja.
 — Jok ja!

I Iverak, umesto da odgovori, počinje da rumeni, crveni kao rak, lice mu se žari i poprima sve moguće nijanse crvene. Kao da nije stari deda s čitavim životom iza sebe, već drski sedmak koga je drugarica iz razreda postidela i saterala u ćošak.

— Ni u koga se ja nisam zaljubio! — nespretno, i baš zato još smešnije, odbrusi on. — Ne laskaj sebi i ne umišljaj.

Vira Petrivna se osmehnu na to: da, starci su zaista kao deca. Osetila je da je ovo dobra prilika da s Iverkom napokon ljudski porazgovara, jer i u ovom stalno nakostrešenom starcu sigurno ima nečeg ljudskog.

— San Saniču, a imate li vi porodicu? — odvažnije upita Vira Petrivna.
 — Imam ćerku i unuka, — odgovori on, ni sam ne znajući zašto.
 — I gde su?
 — Valjda negde u Engleskoj ili u Irskoj. Gde ih sve život nije nosio!..

A onda Iverak sam poče da joj priča o ćerki. Do 2014. Julja je živela u Donjecku, radila je u fabrici, imala dobar posao i finu perspektivu. Ali je sama odgajala sina. Muž ju je napustio čim se dete rodilo. Iverak nije nešto preterano pomagao ćerki. Kao prvo, Julja i on nikada nisu imali dobar odnos. Vaspitavao ju je strogo, insistirao je na disciplini. Kaže kako nikada nije umeo da bude nežan. Sada shvata da to, možda, i nije bilo ispravno. Nije imala mnogo razloga da ga voli.

Dalje, čak i da je San Sanič hteo nekako da joj pomogne materijalno, odakle? Jeste, u mladosti je dobro zarađivao. U ono vreme kada je Donbas hranio ceo SSSR. A za vreme Gorbačova je postajalo sve gore i gore. Plate su kasnile, uslovi u rudniku bili su teški, nesreća za nesrećom. Spuštaš se u okno i ne znaš hoćeš li izaći. A onda se Iverak s nekom posebnom gorčinom priseća kako je osamdeset devete išao u štrajk, kako su lupali kacigama i zahtevali da ih tretiraju kao ljude.

— Ti naši rudarski štrajkovi, to je bilo takav očaj, — uzdahnu on. — Posle su izmislili to „sviđa mi se — ne sviđa mi se“ da plešem po Majdanu, a mi tada nismo imali ni za veknu hleba. Zato smo i lupali.
A na rudarske mitinge s početka devedesetih Iverak više nije išao. U njihovom rudniku se dogodila nesreća. Baš tog dana je sišao u okno. Poginulo je petoro ljudi, još desetak je povređeno. Iverak je ostao invalid. Polomljena mu je kičma i povređenooko kome nije bilo spasa. Tako je ostao bez posla, bez oka, u invalidskim kolicima i s bednom invalidskom penzijom. I za nju su se jedva izborili. Ćerka je tada studirala u Donjecku. Da bi imala čime da je izvede na put, supruga Katarina dala je otkaz u rudniku, gde je radila na portirnici (tamo su se ona i Iverak i upoznali), i otišla da radi čak u Habarovsk. Posao je bio težak, uslovi neljudski. Živeli su kao stoka, u barakama. A jedne noći u njihovom samačkom hotelu je izbio požar. Katja se ugušila, nije uspela da izađe. Telo su dopremili tek posle mesec dana. Nakontoga Iverak, koji je ionako celog života voleo da popije, potpuno je potonuo u alkohol. Pio je, kaže, sve što je imalo alkohol.

— Ako ćemo pošteno, samo samo hteo da crknem. Zar je to neki život? Od sedamnaeste godine crnčio sam po tim rudnicima kao proklet. A onda — bum-tras — i sediš u kolicima, i više nikom ne trebaš. Niko mi tada ni reč nije rekao. 

Doduše, ćerka je s vremena na vreme ipak dolazila, da vodi oca u Donjeck kod neke vračare, kako kaže San Sanič — da mu ogadi alkohol. Ponekad bi i pomoglo, sve dok ponovo ne bih potego i krenuo ispočetka. Godinama sam tako živeo.

— A onda je počeo rat, — nastavio je. — Nismo odmah ukapirali šta se dešava. Neki ljudi se tuku na trgu, pa šta sad. Šta su tražili na protestima, to su i dobili, jebiga, vlast su srušili. A onda se i zapucalo.  Iznad našeg mesta su stalno letele rakete.

Iverkova ćerka je odmah odvela sina iz Donjecka. Najpre su otišli u Kijev. Neko kratko vreme su živeli kod jednih poznanika, pa kod drugih. Tada baš nisu rado izdavali stanove ljudima iz Donjecka, nastavio je. Onda se zaposlila, uspela da iznajmi stan, a pre tri godine je napokon i kupila svoj stan, u Irpinju. A sam Iverak nije odmah otišao iz Donbasa. Gotovo godinu dana živeo je u sivoj zoni, mislio je da će se sve brzo završiti. A 2015. ćerka ga je ipak nagovorila i odvezla. Pravoovamo, u dom za stare. Nije bilo ni govora o tome da žive zajedno. Ne bi se slagali, teške su naravi. Iako su, zapravo, isti. To mu je nekad davno rekao unuk. Dok ga je još zvao. A sada kao da su ga i zaboravili. Poslednji put su ga zvali kad su se evakuisali u inostranstvo. Iverak više ne veruje u to da će se vratiti. Stan im je oštećen, ko zna kada će ga obnoviti. A unuku je već sedamnaest. Još godinu dana i u vojsku. Zato je bolje da sedi tamo gde je. Samo neka dođu kad on crkne, pa da ga makar sahrane ko čoveka. Ne može da kaže da je zaslužio, jer nije bio ni dobar otac ni dobar deda, ali ipak krv nije voda.

Ispostavilo se da Vira Petrivna nije bila spremna za toliku iskrenost, samo je klimala glavom i ćutala. I razmišljala. Razmišljala je koliko li se još tajni krije u ovom domu? Koliko malih, a velikih nesreća živi u tim u tim starim, zajedljivim ljudima.

— Tako da, nisam se ja, bre, u vas zaljubio, - iznenada joj reče Iverak. — Nego, jebi ga, vodim pasji život pa zato kidišem na sve i režim.

Vira Petrivna oćuta nekoliko sekundi, a onda se okrete prema njemu i reče:

— Dođite u naš čitalački klub. Znate, sadsmo počeli stalno da ga zovemo „Veštačke vilice“. Nastavićemo da čitamo.
— Onu budalaštinu? — upitao je Iverak i, ne čekajući odgovor, dodao: — Hvala lepo, ne treba. U životu čuda ne postoje. Koji moj onda da ih tražimo  po knjigama?
Onda je zamahnuo, položio ruke na točkove i naglo se odgurnuo u pravcu doma. A Vira Petrivna je ćutke gledala za njim. Gledala je i razmišljala: „Možda čuda zaista ne postoje, ali kako je samo snažna želja da u njih verujemo.“