02

Моје прво сећање: седим на поду у мрачној соби средње величине, мирише на прашину и влагу истовремено, око мене друга деца мање-више истих година и мало старији, вуку се, гурају и вриште; ја пузећи стижем до ћошка и савијам се као пуж, притискајући браду уз колена. Затварам очи и замишљам како нестајем, како постајем невидљива и посматрам сву ову вреву, а остали у соби ме не примећују. Имала сам можда три или четири године. У том тренутку сам пожелела нешто, а да нисам схватила тежину његове неизбежности. Касније бих кривила себе за оно што ми се дешавало, зато што сам желела да ми живот буде онакав какав јесте. И можда бих била у праву.

03

Понекада су долазиле нове мајке да изаберу једног од нас. Ти дани су били посебни – како за мајке и нас, тако и за васпитачице у Дому. Од раног јутра би почеле да нас купају, облаче у чисте ствари, мењају пелене млађима, крпама бришу собу где смо се играли и ређају играчке разбацане по поду. Генерално, био је празник. Као први јун који смо ми славили неколико пута годишње. Били смо велики срећници.

Нестрпљиво смо завиривали у директоркин кабинет и видели како се фасцикле с нашим причама гомилају на огромном столу који, колико год да је био огроман, није успевао да сакупи све.

После су долазиле мајке и очеви. Отварали су врата наше мрачне собе, прожете мирисом унеређених беба и влаге, као да је лето такође нападало наше играчке - насмејано, прашњаво, загушљиво и лепљиво. Врућина се захуктавала и свако од нас је желео да појури код мајке и да кроз сузе почне да јој се умиљава да изабере баш њега, док се у исто време понаша уздржано и васпитано да би јој се свидео, како су нас училе васпитачице. Само смо стајали тамо, непомични попут камених крстова на старом гробљу, чекајући. Све се кретало као успорени снимак, а само неколико мува се чуло у ваздуху изнад дечјег лонца у углу.

Мајка би нам се прва приближила; отац је обично остајао до зида и трљао ознојене дланове. Мајка. Она је хтела да бира. Жена која није способна да буде мајка, долази ту да узме једног од нас, да га ухвати за руку и да га поведе у њен свет. Закон бабушки – свака рађа следећу, девојка постаје мајка и рађа девојку која расте и рађа девојку која рађа девојку која рађа. Бесконачна нит репродукције. Питам се да ли мајке долазе у Дом да спасу некога од нас или траже спас за себе?

Мајка би прва смогла снаге да нас погледа у молећиве очи и њене очи би засузиле. Полако је ишла около, миловала чупаве главе неких од нас, а пријатан млаз свежине ширио се кроз устајали ваздух. Добијали смо своју дозу љубави од једне непознате, туђе мајке и примали је лакомо као парче торте са глазуром од карамеле.

После би мајка и директорка разговарале у кабинету, прелиставале прашњаве фасцикле нагомилане на огромном радном столу и његова пуна тежина падала би на наше главе и здробила нам наду попут шупљих ораха.

07

Једног дана је дошла она. Директорка ме позвала у кабинет са огромним радним столом и показала ми ју је. Стајала је усправно до одшкринутог прозора, дрхтећи као суви јесењи лист. Изгледала ми је тако мало, ломљиво и крхко да се нисам усудила да јој појурим у загрљај, као да ћу је срушити виталношћу мог деветогодишњег тела и да ће се распасти, срушити попут пешчане куле преплављене морским таласом; претворити у хиљаду минијатурних зрна песка која светлуцају у ваздуху и које ветар расејава.

Стајала сам преко пута ње и упијала јој очи и тугу у њима, која се таложила у мени као талог јаке кафе, таложила се полако, али сигурно. Размишљала сам да ли ме та мала, обузета бригом жена, види? Да ли види како стојим испред ње и упијам њену тугу, како сам јој у тренутку све опростила? Хоћу да потонем у средину њеног једва постојећег тела, у црне кратере њених ненаспаваних очију, у дубину бора које су јој пресецале чело.

Она ме приметила, на тренутак подигла главу, а затим зарила лице у руке. Видела сам је како се грчи између својих танких, кошчатих прстију, цело тело јој се тресе од јецаја, искашљава своју немоћ да ми се приближи и загрли ме. Искупљивала је туђу кривицу – моје мајке. Сестра моје мајке се грчила од туге до прозора, на само метар од мојих очију које ништа нису разумеле и више ништа нису виделе. Тад још нисам знала да ми је мајка умрла док је рађала мог брата, да су се она и беба тог дана истопиле као сладолед који сам толико пута замишљала у њиховим рукама. Тад још нисам знала да ће тај сусрет са сестром моје мајке бити први и последњи, да ће отопити све сладоледе на свету, да ће ме натерати да први пут плачем не зато што сам сама и одбачена у Дому као омотач од алуминијумске фолије од „Лакта“ бомбона, већ због моје мајке и њене боли, због њеног крика кад јој је она беба излазила из утробе, оног крика с којим је отишла са овог света; с којим се опростила и од мене. Заувек.

12

Понекад ме питају шта ме је научио живот у Дому. У почетку сам покушавала да нађем неки за људе подношљив одговор; нешто што ће их натерати да се осећају добро што су показали интересовање. У последње време причам следећу причу. Стојчо је имао шест када су га кола хитне помоћи одвезла у болницу и више га никад нисмо видели. Имао је поломљена ребра, фрактуру лобање и крварење у мозгу, издахнуо је неколико дана касније. Враћали смо се са гробља на брду. Ишли смо кришом и крали дарове са гробља, Бог да ‘прости. Најчешће смо налазили пшеницу посуту шећером у праху у пластичним чашама, понекад смо проналазили обичне кексиће и ратлук. После смо носили старијима. Знали смо да не треба да једемо њихово, али је било тешко одолети. Умирали смо од глади и носили у рукама храну забрањену нашим стомацима који су крчали. Неки нису успели да издрже и кришом су јели жито. Ако би имали среће да их нико не примети, провукли би се, а затим би дуго жвакали слатку пшеницу у сну.

Неко од деце је видео Стојча и рекао старијима. Када кажеш старијима, добијаш обичан кексић. Пребили су га као пса. Васпитачице су гледале кроз прозор, али су се правиле да не виде. Оставиле су га да лежи у локви крви. На крају су ипак позвале хитну, али је већ било касно.

Стојчо је генерално био алав. Причали су да су га виђали како се ноћу крије у грмљу до улице и чека козе да се врате са испаше. Сисао је млеко од мајке козе. Зашто коза није побегла, него га је пустила да сиса, нико не зна. Живот у Дому ме је научио да преживим. Само то је важно.

21

Од растанка са мамом чувам само ћебенце за бебе. Уредно сам га пресавила и ставила на дно. Од растанка с Најом имам само једну Маркесову књигу, „Сто година самоће“ и једну слику. На слици смо Наја и ја, загрљене око струка, испред куће у селу на Родопима. Ишле смо на екскурзију једно лето, имале смо око осамнаест, ишле у правцу Триграда, изгубиле се, било је неко пусто село са не више од четири-пет кућа. Пред једном од њих је погрбљена старица седела на стаблу које се изгледа користило као клупица. Бака нас је позвала да преноћимо у суседној кући, која је одавно била празна. „Млади су побегли у град, а стари поумирали, само ја и још две бабе смо остале у целом селу“, рекла нам је, док је захватала кутлачом чорбу од пасуља и ломила грудве домаћег хлеба. Причала нам је о њеној деци и унуцима, како су долазили једном месечно да јој донесу пиринач, пасуљ, брашно, уље и шта год је потребно, како је један од унука скоро отишао у Немачку да студира. Са полица је сакупила поређане слике родбине да нам покаже и помислила сам како су јој те слике једина веза са светом ван села у коме је остало мало кућа. Мазила их је и радовала им се као правим људима, не схватајући празнину тог чина. Држала је у рукама један memento mori, слике својих вољених, запечаћене на фото-папиру, за које је она сама вероватно дуго била само терет.

После нас је одвела у суседну кућу, донела чаршафе и ћебад и наместила нам да спавамо, тако погрбљена. Ујутру нас је пробудио мирис тек испржених мекика које су нас чекале на столу у друштву са теглицом домаћег џема од дивљих јагода. Чула сам за чувено гостопримство Родопљана, али до сада ми се то чинило као бајка, остављена да се прича од уста до уста, без много истине у њој. Али бајка је била жива. Кад смо одлазиле замолиле смо да нас слика испред куће за успомену.

Кад је Наја кренула, да ли намерно или случајно, оставила је ту слику на дну једне од фијока. Спаковала сам је у један дрвени сандук до ћебета моје мајке. Мој сандук растанака. У њему скупљам предмете, туђе речи и успомене о растанку са блиским људима. Желим да га напуним туђим одласцима, да не остане места за моје.

33

Ствари из мог сандука које никад нисам поседовала:

- Свилена розе машница

- Калеидоскоп

- Албум с мојим сликама*

- Разгледнице од родбине за моје рођендане

- Генерално рођендани и родбина

- Сопствена полица у купатилу са пластичном чашом са четкицом и пастом за зубе

- Чоколада „Тета Лија“

- „Пипи Дуга Чарапа“, „Јан Бибијан“, „Алиса у земљи чуда“, „Мери Попинс“,

Бугарске Народне Бајке, том 1 и 2. И још много других

- Лизалица

- Бицикл за Божић

- Генерално Божић

- Медаљон са сликом моје мајке

- Мирис тек печеног домаће припремљеног хлеба

- Домаћи џем од јагоде који је кувала моја бака на тихој ватри

- Домаће ускршње кифлице

- Генерално домаће ствари

- Свеска са рецептима моје мајке**

*Слике у албуму су црно-беле. Свака је у свом картонском раму, а датум је исписан испод елегантним рукописом. Прва је дан када сам отпуштена из породилишта, на предњим степеницама. Испод слике је закачен лист свеске, на коме пише „Испред породилишта, 3. фебруар, 1982.“ Мајка је у исплетеној тамнозеленој хаљини, преко које је капут, у њеном уморном погледу се види девојчица која се јуче породила, која је тек постала мајка и још увек се бори са прихватањем новог статуса; нежно држи бебицу, која је толико умотана у бледожуту памучну пелену да јој се једва види наборано лице. До маме стоји мој тата; у једној руци држи букет црвених каранфила, другом грли моју мајку. Широки осмех и блистав поглед одају синоћњу пијанку са пријатељима поводом рођења прве ћерке, за здравље. Или је ипак бескрајно срећан.

Отварам албум и наилазим на слику на којој спавам са прстом у устима; на другој стојим на ноши са дечијом књижицом окренутом наопачке; после сам у мамином крилу и сисам са њених бујних груди; ево га и први рођендан – на слици изгледам криво и смешно, руке су ми прекривене кремом са двоспратне торте; на следећој мама разбија јаја у велику стаклену чинију, а ја гледам са огромном радозналошћу, стојећи на прстима; па ме тата учи да возим бицикло; ево слике првог дана школе, ранац на леђима изгледа веће од мене. Следи слика нашег одмора у Пампорову, са плаже на Кавацима са исеченом лубеницом у руци, која ми капље по бради док сам нагнута напред да не испрскам и купаћи... Затварам албум и враћам га у сандук.

**Свеска с рецептима је роковник из хиљаду деветсто и неке. Репецти су пажљиво одабрани и мама их је својеручно написала. Рецепти мојих омиљених јела које никад нисам пробала, слаткиша, погача и баклава, сарми, мусаке, крем карамела, чоколадних торти, ускршње џигерице и божићног пребранца, чорбе од спанаћа, таратора, сатараша, никољданског шарана са орасима, кекса са пола дозе шећера, бадемовог колача без јаја, штрудли с јабукама, гриз торте, пилетине у бешамел сосу, ђувеча под сачем, пуњених паприка посутих свежим першуном. У одвојеним одељцима свеске, уредно исписаним и обележеним: тестенина, предјела, супе, поснa јела, јела од меса, пецива и колачи, кремови, „економични“ рецепти (из времена производа који су нестајали са полица у продавницама, фантомских производа). Замишљено прелиставам свеску и случајно наилазим на прву страницу са које читам: „За моју ћерку. Да може да осети укус љубави и онда, када ме не буде“. Затварам свеску и убацујем је у сандук.