Turisti

Nikada nisam morala da bežim. Osim možda tog leta 1991. godine, kada smo otac i ja pobegli na vikend u Mursku. Ali, tada je u suštini bežao on, mene nisu imali gde da ostave, jer je vrtić bio zatvoren tokom leta, a mama i Katarina su radile. Pobegli smo gore da se sakrijemo od sranja koje se već događalo, i da bi on mogao da se rastereti sranja koje se tek naslućivalo. S obzirom na to da su u našem kraju komšije pretile komšijama puškama zato što imamo jednu ćrticu manje na kraju prezimena, to je izgledalo kao sigurniji izbor. Otac se zaista osećao bezbednije u Prekmurju. Nisam imala pojma šta se zapravo dešava. Samo sam osetila, svim čulima odjednom, hiljadu puta jače, da se dešava nešto zaista grozno. Nešto o čemu niko ništa nije hteo da mi kaže, a kamoli da objasni bilo šta. Nešto što sam potom shvatala i dešifrovala i narednih trideset godina.

Moj ćale je imao takvo iskustvo da preko noći postane izbeglica u zemlji koja je do juče još uvek bila zajednička država. Državi koju je smatrao svojom, svojom. Najboljom ikada! I ne bi je menjao ni za šta na svetu. Ni za šta! Prvo je bio Jugosloven, pa tek onda Srbin. Sve do početka raspada Jugoslavije, kada je odjednom (p)ostao samo Srbin, jer su mu jasno stavili do znanja da nikako ne može da bude Slovenac, i da nema veze što je više života proveo u Sloveniji nego u Srbiji i što oobožava kupus s kranjskom kobasicom.

Raspadom Jugoslavije, rat je zahvatio i Sloveniju. Iako se za većinu završio za tih deset dana početkom leta, za mog ćaleta i svih onih dvadeset pet hiljada šeststo sedamdeset i jednog i njihove porodice – nije. Još su godinama slovenački gradovi izgledali kao obični gradovi bivših socijalističkih zemalja u perspektivi. Gradovi koji su polako cvetali i doživljavali sopstveni procvat privatnog kapitala i beskonačnost prividnog izbora. Za moju porodicu i hiljade drugih porodica, međutim, ratno stanje se nastavilo. U zemlji u kojoj više nije bilo rata. U zemlji koja je, u evropskim očima, bila najmarljivija učenica među bivšim jugoslovenskim zemljama. Koja je u suštini uvek znala da je the chosen one. Da zaslužuje više, jer i njeni građani zaslužuju više od onih u ostalim republikama i više nije nameravala da podržava ovu bedu i siromaštvo od Zagorja do Pelagonije. Izabranica, koja će biti prva od ostalih Balkanki koja će ući u jedinu civilizaciju koja se zaista računa, i ostaviti svoju prljavu prošlost iza sebe. Kao malograđanka koja se na sve načine trudi da se ne primeti odakle zapravo dolazi, i kojoj, u svom bezbrižnom duhu, nije stalo do toga šta se dešava onde odakle je zapravo došla. Pa i da se prolije još hiljade hektolitara krvi. Ko ih jebe, neka se međusobno poubijaju. To više nije naša stvar. Zato pokušava da izbriše svaki trag svoje prošlosti, nedostojne svog novog statusa. Poriče i svoju majku, ako treba. Sređuje se, pegla, šminka i glanca da bi što više ličila na punopravne članice, i duboko potiskuje svaki impostor syndrome. Njima neka se bave svi ti migranti i njihova deca u njoj. I jesmo se bavili. 

Osećaj da se ne namećeš, da pripadaš, nivo dobrodošlice koju osećaš kada si, na primer, negde u gostima, zavisi prvenstveno od domaćina ili domaćice. Od njih zavisi da li se gost oseća dobro i da li će se rado još jednom vratiti. To je inače nešto čega mnogi ljubljanski ugostitelji danas nisu baš svesni. Na primer, u našem domu gostima se uvek ukazivala posebna čast. Kupovao se gusti sok, ne onaj na razblaživanje. Na sto su uvek stavljani kolačići, koje sam smela da pipnem tek kada bi gosti otišli. Niko nije smeo da ode kući gladan. Posebna čast se ukazivala gostima i time što nisu morali da se izuvaju. Ukratko, na sve moguće načine se brinulo o tome da se gost zapravo oseća bolje nego kod kuće. Kao gostu ti je svašta dozvoljeno i oprošteno što domaćinima nije. Mislim da nešto slično važi i za osećaj dobrodošlice kada se stranac nađe u novoj državi, iako se promeni preko noći. Bez obzira na to što sam ovde rođena, i danas se osećam kao stranac. Domaćini i domaćice se brinu o tome. Ponekad samo upotrebom reči čefur, drugi put kada vam prodavačica u lokalnom rasadniku savetuje kako da pokrijete sadnice paradajza u bašti i toplo preporučuje da taj polivinil uredno poravnate, da ima neki oblik, da ne bude kao bosanski. Na šta ja odgovaram: „Nema problema, mi smo iz Bosne.“ A opet, ja zapravo nisam odavde.

Osećaj dobrodošlice u novoj državi uslovljen je, između ostalog, tvojim sopstvenom geografskom i statusnim poreklom. I u Sloveniji. Dobrodošlica za turistu iz Francuske i migranta iz, recimo, Avganistana, stoga će se donekle razlikovati. Ali, u čemu je suštinska razlika između migranata i turista? I jedni i drugi su došli iz strane zemlje, ni jedni ni drugi obično ne govore tečno jezik zemlje u koju su došli, ni jedni ni drugi ne poznaju tradiciju ni običaje. Mada, i jedni i drugi su spremni da ih nauče, jedni iz radoznalosti, drugi iz nužde. Glavna razlika je u tome što su domaćini srećni zbog prvih, jer će im se turisti diviti koliko su otvoreni i ljubazni, koliko je Slovenija čista zemlja da nisu mogli ni da zamisle, a uz to će im nešto i dati, nadamo se mnogo. Druge domaćini obično dočekuju sa strahom, jer se plaše da će im pridošlice nešto uzeti, da će im mnogo toga uzeti. A usput će i sve isprljati. I prema jednima i drugima su/smo Slovenci rezervisani i oprezni. I jedni i drugi su naime stranci, a za Slovence istorijski gledano to može značiti samo jedno. Ali, bez obzira na sve, kada su u pitanju turisti, obično verujemo da će nam oni uvećati prihode, a u slučaju izbeglica, nažalost, većina nas ne vidi toliko dalekosežno da bismo shvatili da moguće da se isto dogodi i njima. Da mogu da se zaposle i doprinesu društvu koje nije moralo da ulaže u njihovo obrazovanje. Ili bar da mogu da rade sve poslove koje čak ni najsiromašniji među domaćinima ne bi radili.

Inače, kod nas kući nisu dolazili turisti iz Francuske, ali smo ugošćavali izbeglice iz bivše zajedničke države. Pored Edvina s robotskom nogom i njegove porodice, sprijateljili smo se sa još jednom porodicom koja je došla u Sloveniju tokom rata u Hrvatskoj. Porodicom sa dva sina. Hrvojem i Antom. Mama kaže da oni nisu spavali kod nas. A ćale kaže da jesu, nakratko. To su te neusaglašenosti u memoriji koje i danas izazivaju svađe posle nedeljnog ručka, dok bismo ja, Katarina i Luka najrađe na miru gledali kako Džejmi sprema svoju jagnjetinu na burgundski način na 24Kitchen. Oboje se slažu da su nas nekoliko puta posećivali i da smo se dobro družili. U hotelu, gde su kao izbeglice definitivno odseli, bar na neko vreme, ponuđen im je ograničen broj obroka dnevno. Podelili su to tako da otac doručkuje sa jednim sinom, a majka večera sa drugim. Moja majka je sredila majci izbeglici da privremeno radi kao čistačica u ovom hotelu. Da bi mogla da zaradi nešto novca dok čekaju da nastave put kod rođaka u Švajcarskoj. Međutim, majka izbeglica je odbila, rekavši da neće da čisti klonje, već će radije umreti od gladi.

Mojoj mami se to tada činilo nečuveno i čak je bila pomalo užasnuta; oho, gospođi je ispod časti da bude čistačica. Mama je bila prodavačica. I pošto je tako mislila moja mama, i ja sam tada tako mislila. Tek kada sam odrasla i setila se ovog događaja, počela sam drugačije da razmišljam o tome. Razmišljala sam kako je to kada iznenada moraš da napustiš svoj kraj, svoj posao, prijatelje, možda čak i roditelje, to ogromno drvo u parku koje je već u maju nudilo najbolju moguću hladovinu u gradu, ispod kojeg si sedela s rukama punim kesa iz prodavnice da se malo odmoriš, onaj kafić u kome si nedeljom kafenisala sa svojom najboljom prijateljicom, jer su samo tamo služili Frankovu... Razmišljala sam kako je to kada ti rat oduzme baš sve, od video-kaseta na kojima su snimci proslava dečjih rođendana tvoje dece do unapređenja koje te je čekalo s Novom godinom i avgustovskog odmora na Makarskoj rivijeri. Kada ti ostane par gaća, jedan-isti razvučeni brus i par izbledelih porodičnih fotografija, verovatno pomisliš: izgubili smo sve, neka nam ostane barem dostojanstvo. Iako je verovatno i to bio slučaj. Zaista nemam pojma, ali zamišljam da moraš da zadržiš pozu kao da ti je bar nešto ostalo. Nešto što ti ne mogu oduzeti. Da mora da postoji neka granica koju nećeš preći, da ćeš se boriti da zadržiš bar deo sebe. Za nekoga je ta granica da mu odeća bude čista, za druge da ne prestane da čita knjige, za treće da im deca nikada ne gladuju, za četvrte da ne glancaju ve-ce. Jer bi u suprotnom mogao da imaš osećaj kao da su ti zaista sve oduzeli i da zaista više ne postojiš u ovoj stranoj zemlji.

Od svih naših druženja s ovom izbegličkom porodicom, za mene je bilo najvažnije da se zajedno s njihova dva sina igram ispred zgrade. Bila sam oduševljena što sam odjednom imala dva nova prijatelja koji su se niotkuda pojavili. Kod kuće su mi objasnili da su izbeglice i to je sve. Migranti, ili kako ih mi zovemo, izbeglice.

Bilo je rano jesenje popodne, skoro veče, kada sam se s njih dvojicom igrala šuge ispred zgrade. U jednom trenutku, oni su se pridružili dečacima koji su šutirali loptu u improvizovani gol, što mi se činilo potpuno bez veze. Ko će sada da se juri sa mnom?

„Hrvoje i Ante, vi jurite!”

Ništa. 

„Hrvoje! Ti ju-riš, ti ju-riš! Uhvati me, uhvati me”, vrištala sam i Hrvoje je zaista počeo da trči za mnom. 

Uživala sam u uzbudljivoj slatkoći toga da te jure, a da ništa loše zapravo ne može da ti se desi. I želela sam da se to nastavi. Zato sam morala nečim da ga ubedim u to, da ga dodatno podstaknem. Počela sam da mrmljam nešto što mi se činilo kao gorivo za dalji lov: „Iz-be-gli-ce, iz-be-gli-ce, vi ste iz-be-gli-ce!“

Monstruozna dečja okrutnost. Nisam mogla ni da zamislim da im time govorim da nisu odavde i da na to ovde nemaju nikakvo pravo. Da im govorim ono što ćemo ubrzo početi da slušamo i mi. Od ljudi koji će u nama odjednom videti strance. Iako smo ovde rođeni. Hrvoje je počeo da me juri još brže i pokretnije, a ja sam sve glasnije vršitala: „Izbeglice, izbeglice!”

Sve dok se Hrvoje nije zaustavio i sasvim mirnim glasom rekao: „Mi nismo izbeglice, mi smo turisti.”